НАТО бомбардовање СРЈ

Из Википедије, слободне енциклопедије

НАТО бомбардовање СР Југославије
Део
Полетање НАТО авиона из Авиана
Време: 24. марта – 10. јун 1999. Локација: СР Југославија Узрок рата: Инцидент у Рачку Резултат: Повлачење ВЈ са Косова и Метохије Промене у територији: СРЈ губи војну контролу над Косовом и Метохијом
Сукобљене стране
СР Југославија	НАТО
Заповедници
Слободан Милошевић Драгољуб Ојданић	Хавијер Солана Весли Кларк
Јачина
види	види
Губици
између 1.200 и 2.500 погинулих, највише цивили	Званично 2 војника, 3 авиона, 2 хеликоптера
{{{подаци}}}

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Милосрдни анђео (енгл. Operation Noble Anvil)), често под називом „НАТО агресија“ је била завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО пакта је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију био је инцидент у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године око 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других не-Албанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.

[уреди] Позадина

За више информација видети Српско-албански сукоб и Рат на Косову и Метохији

[уреди] Сукоби ОВК и српских снага безбедности

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“.

Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.

[уреди] Верификаторска мисија ОЕБСА

[уреди] Улога Уједињених нација

[уреди] Инцидент у Рачку

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.       Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

За више информација погледајте Инцидент у Рачку

Као непосредан повод за напад НАТО пакта, послужио је сукоб полиције и припадника Ослободилачке војске Косова у селу Рачак, 15. јануара 1999. године, када је шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, пре званичне истраге, погибију 45 Албанаца прогласио масакром недужних цивила. Званични представници Србије су тврдили, међутим, да је у Рачку дошло до сукоба полиције и албанских терориста. Та верзија догађаја није оповргнута протоколима^[1] комисије Европске уније и Конференције о Европској безбедности и сарадњи под вођством финског патолога Хелене Ранте, након извршене аутопсије 40 тела пронађених у Рачаку. Интересантно је да у скраћеном извештају (објављен 17. марта) иста комисија долази до закључка да се код жртава радило о цивилима, док потпуни извештај не долази до тог закључка и експлицитно не наводи да ли се ради о цивилним жртвама пошто потребни тестови, да ли су жртве пуцале из ватреног оружја прије смрти, били су одрађени и били су позитивни. На 43 тела .Симптоматично су и изјаве госпође Ранте о утицају политике на рад дотичне комисије^[2] као и њене контрадикторне изјаве као свједока на суђењу против Слободана Милошевића^[3].

[уреди] Преговори у Рамбујеу

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Дворац Рамбује у ком су вођени преговори.

Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијемом Коеном шта радити ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999.

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара 1999. и трајали све до 19. марта 1999. године.

Степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука - који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд - сведоче о разлозима тако скромних резултата у Рамбујеу.

Додатне странице споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија. Ово је одбацио, не само Милошевић, већ и изабрани југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали.

НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Понуђеним споразумом је озбиљно угрожаван суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Као разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.^{[тражи се извор]}

Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић изјавио је крајем фебруара да Југославија неће дати Косово и Метохију „ни по цену бомбардовања“. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

[уреди] Бомбардовање

Лансирање крстарећих ракета типа Томахавк

23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности,...). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20:00, уз сирене, и у Београду, као и другим градовима у СРЈ.

[уреди] Ваздушни удари

За више информација погледајте НАТО бомбардовање СРЈ - хронологија

МУП Југославије

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117А и Б-2. 27. марта, након велике грешке пилота, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А.То се десило 28.марта и оборен је на висини 8km изнад села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. Ипак то су били мали трзаји према војно надмоћном противнику. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву,...

• Један пилот је, наводно не видевши га и са циљем да гађа железнички мост, погодио воз на линији Београд-Солун, оставивши велике жртве.
• 14. априла и 14. маја, НАТО је наводно грешком у процени са Авакса гађао колону албанских избеглица.
• 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.
• 30. априла, бомбардер (највероватније из Луфтвафеових јединица) је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.
• 6. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, убивши на пијаци већи број цивила.
• 8. мај - дан „Дипломатског кошмара“ - амерички авион (највероватноје типа Б-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.

[уреди] Сукоби на тлу

[уреди] Окончање бомбардовања и повлачење ВЈ и МУП

Након ангажовања финског председника Мартија Ахтисарија као посредника, Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномидрина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама УН-а под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне полиције. Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 77 дана.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

[уреди] Кумановски споразум

За више информација погледајте Војно-технички споразум у Куманову 1999.

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Југославије и Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО а под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

[уреди] Снаге у сукобу

[уреди] НАТО снаге

За више информација погледајте НАТО снаге у Операцији Савезничка снага

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

[уреди] ОВК

[уреди] Снаге ВЈ

Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: копнена војска, ратно ваздухопловство и против-ваздушна одбрана и ратна морнарица.

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105mm и 122mm, 180 топова 130mm, 75 самохотки 122mm и 132 самохотки 152mm и 155mm.

[уреди] Последице

[уреди] Војни губици

Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона Ф-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

• 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер Ф-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот спасен 6 сати након обарања. (види Рушење Ф-117 код Буђановаца).^[4]
• 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
• 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона. Пилот спасен.
• 2. маја амерички Ф-16 срушен западно од Београда. Пилот спасен.
• 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања неколико десетина беспилотних летелица (УАВ) и крстарећих пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Током агресије заробљена су три маринца америчких снага. Остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

[уреди] Непотврђени губици НАТО-а

• 26. априла два авиона типа Г-4 Супер Галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апачи.

18.04.1999. године ударна борбена група од 9 авиона је узлетела да изврши бомбардовање аеродрома у Тузли. Група се састојала од једног јуришног авиона Г-4 Супер Галеб, шест јуришних авиона Ј-22 Орао и два ловачка авиона МИГ-21. Напад је организован незванично и на иницијативу пилота који су у нападу учествовали. Напад је водио мајор Стеван Живојин Гавриловић летећи на авиону Г-4 Супер Галеб, а све је организовао мајор Михајло В. из Крагујевца, летећи на једном од Орлова. Напад је започет са аеродрома Поникве у близини Ужица око 120 километара далеко од Тузле. Наши авиони су пратили руту која их је водила поред границе Југославије и Босне летећи на висини од 800 метара. Границу су прешли између Братунца и Зворника.

Неколико минута пре почетка напада ударна група је обавештена да су примећени од стране НАТО снага и саветовано им је да се одмах врате назад. Но, пилоти из ударне групе су одбили да се врате и наставили су према предвиђеном плану напада. За време приласка аеродрому Тузла наши авиони се нису срели са претњама са земље или из ваздуха. Радар на Тузланском аеродрому није радио због техничких проблема (неки извори кажу да је у питању била саботажа на радару). У то време се знало да је поред оштећених авиона на аеродрому такође једна група од осам до десет НАТО авиона који су стигли да би вршили нападе на циљеве у Југославији.

Група од четири НАТО авиона је откривена на крају аеродрома како покушава да узлети. Водећи Г-4 Супер Галеб је избацио бомбе на групу остећених НАТО авиона који су стајали са десне стране писте. Три Орла су учинила исто, а остала три Орла су извела прецизан напад док су два МИГа-21 штитила групу у случају да се неки од НАТО авиона успе подићи у ваздух.

Један од авиона Орао је погођен и уништен НАТО ракетом земља-ваздух док је један МИГ-21 који је такође погођен НАТО ракетом успео да изведе принудно слетање 10 километара далеко од аеродрома Поникве. Губици НАТО-а су 17 уништених авиона (не зна се колико од њих је већ било оштећено, а колико оперативно) и 3 спасилачка хеликоптера. Наши губици су један уништени авион Орао и један оштећени авион МИГ-21.

Као освету за Тузлу три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његова околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине а посебно је било чудно разарање поште јер је то једина пошта која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.

[уреди] Материјална штета

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по проценама Економских експерата из Групе-17) око 30 милијарди долара. Током бомбардовања је уништено много мостова, индустријских постројења, много цивилних објеката, јавних објеката и предузећа, касарни и војних инсталација. Треба посебно напоменути рушење Авалског торња^[5], зграде Радио Телевизије Србије^[6], петрохемије у Панчеву^[7], гађање Жежељевог моста^[8], фабрике аутомобила Застава из Крагујевца^[9], зграде Генералштаба^[10] у самом центру Београда, амбасаде Републике Кине^[11] и многе друге цивилне циљеве.^[12]

[уреди] Цивилне жртве

Напад на путнички воз у Грделичкој клисури

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице^[13] 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову^[14] 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО савез је ову наводну грешку оправдао ”застарелим мапама”.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.^{[тражи се извор]} (види Муниција са осиромашеним уранијумом)

[уреди] Избеглице

Избеглички камп у Кукешу (Албанија)

[уреди] Етничко чишћење

Срушена православна црква на Косову

Косово је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и не-Албанаца. Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама.

[уреди] Легитимитет НАТО бомбардовања

Џејми Шеј, потпарол НАТО пакта, постао познат због употребе фразе „колатерална штета“

[уреди] Види још

• Рат на Косову и Метохији
• КФОР

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

Викимедијина остава има још сродних мултимедијалних датотека:

НАТО бомбардовање СРЈ

[уреди] Чињенице

• Warinfo.org.yu
• Warfacts.org.yu
• Прецизне и неутралне информације о губицима обије стране
• НАТО злочини, на www.slobodan-milosevic.org

[уреди] Документарни филмови, фељтони, анализе

• Бомбардовање, десет година после, серијал филмова („Пут у рат“, „Како се водио рат“, „Жртве рата“) које су снимили Радио-телевизија Србије и „Време филм“ поводом десет година НАТО бомбардоавања СРЈ. Аутори Филип Шварм и Радослав Ћебић.
• Почело је једном лажи, документарни филм немачке државне телевизије о догађајима на Косову и пропаганди немачких политичара
• "НАТО агресија на Југославију", Спасоје Смиљанић, В. Новости, фељтон, 2009.
• Војно стратешки аспекти агресије на СРЈ, prof. dr Radovan Radinović

[уреди] Појединачни инциденти

• Деструкција у Варварину
• Веник
• Остали детаљи у вези напада ВЈ на аеродром близу Тиране