НАТО бомбардовање СРЈ

Из Википедије, слободне енциклопедије
НАТО бомбардовање СР Југославије
Део
Дејствовање противваздухопловне одбране
Дејствовање противваздухопловне одбране
Време: 24. март10. јун 1999.[1]
Локација: Flag of FR Yugoslavia.svg СР Југославија
Узрок рата: Случај Рачак и неуспех Преговора у Рамбуеу
Резултат: Резолуција 1244
Повлачење ВЈ са Косова и Метохије, покрајина постаје протекторат УН у саставу Републике Србије.
Косово једнострано проглашава независност 17. фебруара 2008.
Промене у територији: СРЈ губи сву контролу над Косовом и Метохијом
Сукобљене стране
Flag of FR Yugoslavia.svg СР Југославија Застава НАТО-а НАТО
уступање ваздушног простора
Застава Хрватске Хрватска
Застава Републике Македоније Македонија
Застава Албаније Албанија
Застава Словеније Словенија
Застава Бугарске Бугарска (7. мај)
Застава Румуније Румунија (10. мај)
Заповедници
Flag of FR Yugoslavia.svg Слободан Милошевић
Flag of FR Yugoslavia.svg Драгољуб Ојданић
Flag of FR Yugoslavia.svg Светозар Марјановић
Flag of FR Yugoslavia.svg Небојша Павковић
НАТО Весли Кларк
НАТО Руперт Смит
НАТО Хавијер Солана
Јачина
види
види
Губици
1008 погинулих (659 војника и 349 полицајаца); од дејстава НАТО 271 (249 војника и 22 полицајца)[2] и око 2.000 цивила[3]
4.000 погинулих и 10.000 рањених цивила СРЈ[4]
Званично 2 војника, 3 авиона, 2 хеликоптера
{{{подаци}}}

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil),[5] у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.

Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила [6], док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио.

Позадина[уреди]

НАТО бомбардовање СРЈ 1999.
Хронологија

Мотиви за напад
Рат на Косову и Метохији · НАТО снаге
Снаге ВЈ · Војни губици · Цивилне жртве
Штета · Кумановски споразум

Историја Србије · Историја Црне Горе
Vista-xmag.png За више информација видети Велика Албанија и Рат на Косову и Метохији

Сукоби ОВК и српских снага безбедности[уреди]

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покшаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.

Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.

Ескалација кризе[уреди]

Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку. [7]

НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, упркос чињеници Савет безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума су доводиле у питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати. [8]


Споразум Холбрук-Милошевић[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Споразум Холбрук-Милошевић

Косовска верификаторска мисија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Косовска верификациона мисија

Косовска верификациона мисија је орган Организације за европску безбедност и сарадњу састављен од велике групе ненаоружаних мировних посматрача формиране 1998. године. Повод за формирање ове мисије су претходни сукоби који су се током 1998. године одвијали на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне и припадника ОВК са друге стране. КВМ је настала након потписивања споразума Холбрук-Милошевић у октобру 1998. године.

Покушаји решавања кризе 1998-99[уреди]

Преговори у Рамбујеу[уреди]

Дворац Рамбује у ком су вођени преговори.
Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном шта радити ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999.

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999. године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и данас представљају контроверзну тему, те остају недоречени.

Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.[9]

Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.[8]

У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија.[10] Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон. [11] Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.

Случај Рачак[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Случај Рачак

Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља“. [12] Тада је током акције дошло до сукоба са припадницима Ослободилачке војске Косова у којем је разбијено упориште и заплењено оружје али надлежни органи не успевају да заврше увиђајај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром,[13] а снимци и извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера,[14] да је дошло до „злочина против човечности“ чиме се потврђује да је дошло до масакра. [15] Овакав закључак, као и медијска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу“. [16][17]

Последњи разговори Милошевића и Холбрука[уреди]

Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук. У "последњем покушају да донесе мир...јер времена више нема", он је настојао да убеди Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа.[18] Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да није постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори пропали. [19] Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.

Бомбардовање[уреди]

Лансирање крстарећих ракета типа Томахавк

Однос снага[20][уреди]

Стране у сукобу
   
Број земаља
   
Површина
(км²)
   
Број станов.
(милиона)
   
БНД
(милијарда $)
   
БНД
по становнику ($)
   
ДБ
(милијарда $)
   
НАТО
19
22.327,24
743,83
11.731,15
13.532
3.311,94
СРЈ
1
102,00
11,5
21,94
1.980
3,85
Однос
19:1
228,7:1
67,3:1
518,3:1
5,83:1
860,3:1

Почетак[уреди]

Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута[21] бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Ужице , Подгорица, Сомбор, Суботица,[22] Херцег Нови, Луштица, Панчево, Обосник, предајници са ТВ и радио антенама и војни објекти у целој земљи.

Ваздушни удари[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ
Савезни МУП

Генерални секретар НАТОХавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери F-117А и B-2. Дана 27. март у 20.42[23] дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци.[23] Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.

Kosovo uranium NATO bombing1999 5.svg

Важне мете[уреди]

  • 1, 3, и 26. априла, НАТО је редом срушио Петроварадински, Мост Слободе и Жежељев мост у Новом Саду, чиме је овај град остао одсечен од саобраћаја на Дунаву.
  • 12. априла погођен је железнички мост у Грделичкој клисури код Лесковца, преко кога је у том тренутку прелазио воз на линији Београд-Солун. Том приликом страдало је на десетине људи. Такође су на овај дан уништени производни погони крагујевачке фабрике Застава аутомобили.
  • 14. априла и 14. маја, НАТО је наводно грешком у процени са Авакса гађао колону албанских избеглица.
  • 15. априла, НАТО је јаким бомбама гађао београдску насеље Раковица, што је изазвало тешку материјалну штету у целој општини.
  • Истог дана, НАТО је бомбардовао "Петрохемију" у Панчеву, изазвавши тешку еколошку катастрофу.
  • 17. априла у 21:30, у селу Батајница, за време дејства авијације НАТО, од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Југославије. Приликом истог дејства лакше је повређен и дечак Дражен Јанковић (1997).
  • 22. априла Око 4:00 са четири пројектила бомбардована је резиденција председника Савезне Републике Југославије - Слободана Милошевића у Ужичкој 15 у Београду. Није било повређених, али је зграда уништена до темеља.
  • 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.
  • 25. априла рафинерија нафте у Новом Саду је бомбардована. То је изазвало еколошку катастрофу у овом граду.
  • 27. априла између 12:15 и 12:30 бомбардована је Сурдулица, погинуло више од 9 цивила уз велику материјалну штету.
  • 29. априла, бомбардер је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.
  • 30. априла, НАТО је бомбардовао центар Београда: погођене су зграде републичког и савезног МУП-а, генералштаба и министарства одбране. Током гашења пожара у зградама министарства одбране и генералштаба, НАТО је поновио напад, изазвавши тешко рањавање већег броја ватрогасаца и већ присутних новинара и сниматеља.
  • 1. маја, бомбардовано је стамбено насеље у београдској општини Врачар.
  • Дана 7. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, убивши на пијаци већи број цивила.
  • 3. маја је бомбардован аутобус „Ђаковица превоза“ код Савине Воде, на путу Пећ - Кула - Рожаје, када је 20 грађана погинуло, док су 43 лица повређена.
  • истог дана је бомбардована и телевизија Нови Сад.
  • 8. мај — дан „Дипломатског кошмара“ — амерички авион (највероватноје типа B-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.
  • 23. маја графитним бомбама је гађана термоелектрана Обреновац. Дошло је до несташица струје у овом делу Србије.
  • 24. маја бомбардована су електроенергетска постројења код Костолца, Новог Сада и Ниша, чиме је проузрокована несташица електричне енергије широм Србије.
  • 10. јуна ракетирано је село Кололеч око 13:15 у општини Косовска Каменица. То је било последње дејство током сукоба.

Сукоби на тлу[уреди]

На Велики петак 9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК.

Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.

Окончање бомбардовања[уреди]

Нови дипломатски напори[уреди]

Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. С обзиром да није било сагласности око тога како треба даље поступати, као посредник између ова два преговарача, ангажовао се фински председник Марти Ахтисари. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномидрина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне администрације. [24]

Кумановски споразум[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Војно-технички споразум у Куманову

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Југославије и Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ дана 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО-а под покровитељством Организације уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима. [25]

Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 78 дана.[24] У већини градова Србије, пошто је Радио-телевизија Србије јавила да је агресија НАТО-а против СРЈ завршена, грађани су масовно изашли на улице, пуцајући из пиштоља и аутоматског оружја, бацајући петарде, а чули су се и звуци труба и пиштаљки.[26]

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије су, према споразуму, схватали и били сагласни да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага. [25]

Отпор Југославије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Материјална штета у НАТО бомбардовању СРЈ

Државници водећих земаља и војни команданти НАТО земаља изјављивали су да ће бомбардовати само војне циљеве, при чему је најављивана акција не дужа од неколико дана. [27] Ипак, процењује се да је око 38% бомбардованих објеката имало цивилну намену. У току бомбардовања погинуло је 462 војника и преко 2000 цивила, међу којима је било деце, болесника и старих особа. Те жртве командант НАТО снага је назвао колатерална штета. У почетку агресије учествовало је на стотине, а крајем рата на хиљаде ратних бомбардера и крстарећих ракета огромне разорне моћи. Коришћена је муниција пуњена осиромашеним уранијумом[28][29], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева[30][31], што је забрањено по Женевској конвенцији. Југославија је петрпела огромну материјалну штету од око 30 милијарди долара. На територију Србије је бачено око 1000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km².[32][33] Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[34]

Снаге у сукобу[уреди]

НАТО снаге[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак НАТО снаге у Операцији Савезничка снага

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

ОВК[уреди]

Снаге ВЈ[уреди]

Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: Копнена војска, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана и Ратна морнарица.

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105mm и 122mm, 180 топова 130mm, 75 самохотки 122mm и 132 самохотки 152mm и 155mm.

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана се састојало од два корпуса, авијацијског и ПВО корпуса. Корпус ПВО, који је био прва линија одбране од НАТО агресора у свом саставу је имао два ловачка авијацијска пука са три ескадриле наоружане авионима МиГ-21 и једном ескадрилом модернијих ловаца МиГ-29, пет самоходних ракетних пукова ПВО наоружана системима 2К12 Куб, једну ракетну бригаду и пук наоружане системима С-125 Нева као и бригаду ВОЈИН. Авијацијски пук са своја два авијацијска и једним хеликоптерским пуком је такође учествовао у борбеним дејствима током рата. Команда РВ и ПВО је оценила ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање лоше показали у ваздушној борби. Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.

Последице[уреди]

Војни губици[уреди]

Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

Осим ових губитака, треба додати обарања 9 беспилотних летелица (УАВ), 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Током агресије заробљена су три маринца америчких снага. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ. [6]

Агресија је извршена без одлуке Организације уједињених нација, чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали. Неке су државе, међу којима су и чланице Савета безбедности ОУН, Русија и Кина, дигле свој глас против агресије, али нису хтеле помоћи Југославији.

Филмови о НАТО бомбардовању[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ A historical overview of Operation Allied Force.
  2. ^ Клуб генерала и адмирала Србије: Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. књига прва, pp. 65
  3. ^ Политика: Девет година од бомбардовања, приступљено 29. јануар 2012, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ Момчило Суботић: НАТО-изација Срба, pp. 73, Приступљено 9. 4. 2013.
  5. ^ Bonnén (2003), стр. 188.
  6. ^ а б Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 409
  7. ^ „ERPKIM Archive | Krvavi okrsaj u zatvorskom krugu, 18. 4. 2004“. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  8. ^ а б Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement
  9. ^ GLAS JAVNOSTI - 20.02.1999 - Glavne vesti
  10. ^ MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  11. ^ John Kampfner: Blair's wars, London 2003
  12. ^ Душан Телесковић. „Политика: Акција Рачак пример за „специјалце” и повод за бомбардовање Србије (Душан Телесковић) 15. јануар 2009“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  13. ^ „Време: Трагедија у Рачку (Зоран Б. Николић) 23. јануар 1999“. Vreme.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  14. ^ „Изјава Хелене Ранта у документарном филму „Крај - осуђени на прогонство““. Youtube.com. 26. 1. 2008. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  15. ^ „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999“. Guardian Приступљено 27. 4. 2011.. 
  16. ^ „{Two key events in preparation of public opinion for the the bombing}“. Justiceyugoslavia.org Приступљено 27. 4. 2011.. 
  17. ^ „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}“. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  18. ^ www.glas-javnosti.co.yu - arhiva
  19. ^ GLAS JAVNOSTI - 24.03.1999 - Glavne vesti
  20. ^ Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 67
  21. ^ „НАТО архива, конференција за штампу 25. март 1999“. Ls.kuleuven.be Приступљено 27. 4. 2011.. 
  22. ^ Агресија на Југославију, Глас Јавности, 25. март 1999.
  23. ^ а б Политика: „Пре 13 година, на данашњи дан, оборен F-117А“, Танјуг, 27.03.2012, приступ 15. март 2013
  24. ^ а б JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE
  25. ^ а б Војно-технички споразум
  26. ^ Специјални додатак Вечерњих новости поводом 55. година, 48. стр.
  27. ^ NATO's War Against Serbia
  28. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum“. Vreme.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  29. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage“. Members.tripod.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  30. ^ „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija“. Blic.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  31. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?“. Wsws.org Приступљено 27. 4. 2011.. 
  32. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama“. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  33. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama“. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  34. ^ „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu“. Blic.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  35. ^ This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006.). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum“. Nationalmuseum.af.mil Приступљено 27. 4. 2011.. 
  36. ^ „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. фебруар 2007“. F-16.net Приступљено 27. 4. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Bonnén, Preben (2003). Towards a common European security and defence policy: the ways and means of making it a reality. LIT Verlag Berlin-Hamburg-Münster. ISBN 9783825867119. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :