Anastas Mikojan

Anastas Mikojan
Lični podaci
Datum rođenja	(1895-11-25)25. novembar 1895.
Mesto rođenja	Sanahin, Ruska Imperija
Datum smrti	21. oktobar 1978.(1978-10-21) (82 god.)
Mesto smrti	Moskva, Sovjetski Savez
Državljanstvo	Sovjetsko
Narodnost	Jermen
Religija	nijedna (ateizam)
Profesija	politički radnik
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Mandati predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza 15. jul 1964 — 9. decembar 1965. Prethodnik Leonid Brežnjev Naslednik Nikolaj Podgornji prvi zamenik premijera Sovjetskog Saveza 28. februar 1955 — 15. jul 1964. Prethodnik Nikolaj Bulganjin Naslednik Mihail Pervuhin

Anastas Ivanovič Mikojan (jerm. Անաստաս Հովհաննեսի Միկոյան,(rus. Анаста́с Ива́нович Микоя́н; Sanahin, 25. novembar 1895 — Moskva, 21. oktobar 1978) bio je sovjetski političar, revolucionar i diplomata. Služio je kao premijer Sovjetskog Saveza od 1955. do 1964. i predsednik od 1964. do 1965. godine.

Bio je jedini sovjetski političar koji je uspeo da se održi na visokim funkcijama tokom vladavine Lenjina, Staljina, Hruščova i Brežnjeva. Odigrao je značajnu ulogu u sovjetskoj diplomatiji tokom Hladnog rata.

Biografija

Mladost i početak političke karijere

Rođen je 1895. godine u jermenskoj porodici u selu Sanahin. Otac mu je bio stolar, a majka pletilja. Imao i mlađeg brata, Artjoma Mikojana, koji će kasnije postati jedan od osnivača poznatog preduzeća MiG. Mikojan je školovan u Teološkoj školi u Tbilisiju i na bogosloviji u Ečmijadzinu, mada je, kako je to kasnije izjavio, religija igrala malu ulogu u njegovom životu. Još pre ulaska u politiku, Mikojan je već bio pod uticajem ideja liberalizma i socijalizma.

Kao 20-godišnjak, osnovao je radnički sovjet u Ečmijadzinu, a 1915. se zvanično opredelio za boljševičku frakciju unutar Ruske socijaldemokratske radničke partije i bio jedan od vođa revolucionarnog pokreta na Kavkazu. Nakon Februarske revolucije 1917. kojom je srušen caristički režim, Mikojan i ostali boljševici borili su se protiv antiboljševičkih snaga na Kavkazu. Mikojan je ubrzo postao komesar u novoformiranoj Crvenoj armiji i nastavio borbu protiv kontrarevolucionarnih snaga na Kavkazu. Bio je jednom ranjen tokom borbi, a proslavio se i time što je tokom jedne bitke spasio život svom drugu, Grigoriju Ordžonikidzeu. Bio je jedan od osnivača bakuanskog sovjeta koji je potrajao samo do 1918. godine, kada su snage menjševičko-socijalističke Zakaspijske vlade pobile 25 komesara; samo se Mikojan spasio iz još uvek nepoznatih razloga. Februara 1919. vratio se u Baku i nastavio s obavljanjem političkih poslova.

Član Politbiroa

Kavkaska trojka: Mikojan, Josif Staljin i Grigorij Ordžonikidze.

Nakon Lenjinove smrti 1924. godine, Mikojan je bio jedan od Staljinovih pobornika u preuzimanju vlasti. Od 1923. je postao član Centralnog komiteta SKP(b). Od 1926. je bio narodni komesar za unutrašnju i spoljnu trgovinu, te je među ostalim učio o proizvodnji hrane na Zapadu i te ideje primenjivao u sovjetskoj prehrambenoj industriji. Godine 1935. je postao član Politbiroa SKP(b), nakon čega je bio jedan od prvih sovjetskih političara koji su posetili SAD u duhu međusobne ekonomske saradnje između dve zemlje. Mikojan je u SAD proveo tri meseca gde se upoznao s američkom prehrambenom industrijom, ali je takođe razgovarao s Henrijem Fordom, te obišao trgovinski centar Mejsi's u Njujorku. Po povratku u Sovjetski Savez predstavio je mnoge američke popularne proizvode poput hamburgera, sladoleda, kokica, soka od paradajza i ostalo. On sam je pokrenuo masovnu proizvodnju sladoleda u Sovjetskom Savezu i nadzirao njegovu kvalitetu sve do odlaska iz politike. Takođe je mnogo doprineo razvoju mesne industrije u Sovjetskom Savezu, te je naposletku i jedna sovjetska fabrika kobasica nosila njegovo ime.

Staljin je krajem 1930-ih pokrenuo tzv. Veliku čistku u kojoj je zatvoren velik broj komunista, a mnogo njih je streljano ili umrlo u radnim logorima. Mikojan je, kao član najviših struktura u Sovjetskom Savezu bio odgovoran za sudbine mnogih i samim stavljanjem potpisa na presude. Kao i većina članova Politbiroa nastojao je da spasi svoje poznanike i prijatelje od kazne. S druge se strane posebno zalagao za smaknuće Grigorija Zinovjeva i Lava Kamenjeva. Staljin ga je 1937. poslao u Jermensku SSR, zajedno sa Maljenkovim i Berijom da tamo nadgleda likvidacije osuđenih jermenskih komunista.

Drugi svetski rat i destaljinizacija

Kada je septembra 1939. izvršena podela Poljske između Nemačke i Sovjetskog Saveza, Sovjeti su uhapsili oko 26.000 poljskih oficira. Staljin i Mikojan su, među ostalima, marta 1940. potpisali naredbu za smaknuće većine njih. Nakon napada Nemačke na SSSR juna 1941, Mikojan je bio zadužen za organizovanje transporta hrane i ostalih potrepština. Tada mu je poginuo sin Vladimir, pilot Crvene avijacije, u vazdušnoj bici kod Staljingrada. Mikojanovo glavno zaduženje tokom rata bila je opskrba Crvene armije hranom, svakodnevnim potrepštinama i ostalim materijalom. Godine 1943. proglašen je za heroja socijalističkog rada za sve dotadašnje napore koje je postigao tokom rata. Godine 1946. postao je zamenik premijera u Veću ministara.

Nakon Staljinove smrti 1953, Mikojan je podržao Hruščova u borbi za vlast i zauzvrat bio nagrađen funkcijom prvog zamenika premijera Sovjetskog Saveza. Pomogao mu je u sastavljanju govora za 20. kongres KPSS kojim je obeležen početak destalnjinizacije. Zapravo je Mikojan bio taj, a ne Hruščov, koji je održao prvi antistaljinistički govor na kongresu.

Spoljna diplomatija

Mađarska

Mikojan je, zajedno s Suslovim, u oktobru 1956. posetio Mađarsku kako bi prikupio informacije vezane uz posledice revolucije. Oštro se protivio Hruščovljevoj odluci da vojno interveniše u Mađarskoj, jer je bio uveren da bi ovakav način rešavanja krize uveliko naštetio međunarodnom ugledu Sovjetskog Saveza. Umesto toga je zagovarao zveckanje oružjem i ekonomski pritisak na zemlju. Gušenje revolucije skoro je dovelo do Mikojanovog izlaska iz politike.

SAD

Uprkos zategnutim odnosima između SAD i Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata, američki su političari Mikojana uvek videli kao fleksibilnog i pragmatičnog sovjetskog političara. Nije se složio s Hruščovljevim napuštanjem Ženevskih pregovora nakon izbijanja U-2 krize, ali je uprkos svemu ostao njegov odan sledbenik. Hruščov je u novembru 1963. poslao Mikojana da bude predstavnik sovjetske delegacije na sahrani Džona Kenedija.

Kuba

Sovjetski Savez je 1959. godine pozdravio pad kubanskog diktatora Fulgensija Batiste i pobedu Kastrovih gerilaca. Hruščov je uvideo potencijal Kube da postane njihova saveznica, te je odredio Mikojana za glavnog sovjetskog diplomatu u Latinskoj Americi. On je bio prvi sovjetski političar koji je posetio Kubu nakon revolucije i obezbedio potpisivanje važnih trgovinskih sporazuma s novom vladom.

Po izbijanju kubanske raketne krize 1962. Hruščov je poslao Mikojana da uveri Kastra u nužnost micanja raketnih projektila radi smirivanja situacije. Mikojan je naposletku uspeo da uveri Kastra u važnost izbegavanja direktnog okršaja s SAD, te su projektili uklonjeni s ostrva do decembra 1962. godine.

Gubitak vlasti i poslednje godine

Mikojan je 15. jula 1964. bio izabran za predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, nasledivši Leonida Brežnjeva, koji je postao generalni sekretar KPSS. Uprkos zvučnosti funkcije, ona je u stvarnosti bila samo ceremonijalna, te je na neki način više bila simbol odavanja priznanja Mikojanu za plodnu dugogodišnju karijeru. Osim toga, rukovodstvo je uzelo u obzir i to da je već bio star i slabog zdravlja.

Neki istoričari su uvereni kako je Mikojan bio umešan u puč kojim je 1964. Hruščov srušen s vlasti, a uspeli se Brežnjev i Kosigin. Međutim, Vilijam Taubman je osporio ovu tvrdnju činjenicom da je Mikojan bio jedini član Prezidijuma koji je branio Hruščova, ali je naposletku ipak glasovao za njegovo penzionisanje. Mikojan mu je zaželeo ugodne dane u penziji, ali posle toga više nikad nisu razgovarali. Na Hruščovljevoj sahrani 1971, Mikojan mu je položio venac na grob i izrazio saučešće njegovoj porodici.

Mikojan je među novim rukovodstvom, ponajviše zbog odbrane Hruščova, izgubio većinu nekadašnjeg ugleda. Politbiro ga je naposletku prisilio da ode u penziju zbog starosti. Ubrzo je izgubio i funkciju predsednika Sovjetskog Saveza, mesto na kojem ga je zamenio Nikolaj Podgorni 9. decembra 1965. godine. Brežnjev mu je na dan penzionisanja uručio Orden Lenjina.

Mikojan je poslednje godine svog života proveo pišući memoare. Umro je 21. oktobra 1978. godine u 82. godini života i sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.

Literatura

• Békés, Csaba (2003). The 1956 Hungarian Revolution: A History in Documents. Malcolm Byrne, M. János Rainer. Budapest: Central European University Press. str. xv. ISBN 978-963-9241-66-4. 
• Hovannisian, Richard G. (1971). The Republic of Armenia: The First Year, 1918–1919, Vol. I. Berkeley: University of California Press. str. 401. ISBN 978-0-520-01984-3. 
• Leffler, Melvyn P. (2007). For the Soul of Mankind: The United States, the Soviet Union, and the Cold War. New York: Hill and Wang. ISBN 978-0-8090-9717-3. 
• Sebag-Montefiore, Simon (2005). Stalin: The Court of the Red Tsar. New York: Vintage Books. ISBN 978-1-4000-7678-9. 
• Taubman, William (2004). Khrushchev: The Man and His Era. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-32484-6. 
• Miklós, Kun. Stalin: An Unknown Portrait. Budapest: Central European University Press, 2003.
• Mikoyan, Anastas I. (1988). Memoirs of Anastas Mikoyan: The Path of Struggle, Vol 1. Trans. Katherine T. O’Connor and Diana L. Burgin. Madison, CT: Sphinx Press. ISBN 978-0-943071-04-6. 
• Mikoyan, Stepan A. (1999). Memoirs Of Military Test-Flying And Life With The Kremlin's Elite. Shrewsbury: Airlife Publishing Ltd. ISBN 978-1-85310-916-4. 
• Sebag-Montefiore, Simon (2005). Stalin: The Court of the Red Tsar. New York: Vintage Books. ISBN 978-1-4000-7678-9.