Фидел Кастро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фидел Кастро

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 13. август 1926.
Место рођења Биран (Куба)
Политичка партија Комунистичка партија Кубе
Потпис Signature of Fidel Castro.svg
Мандат(и)
Председник Кубе
2. децембар 197624. фебруар 2008.
Претходник Освалдо Торадо
Наследник Раул Кастро
Премијер Кубе
2. децембар 19762. децембар 1976.
Претходник Хосе Миро Кардона
Наследник укинут положај

Фидел Алехандро Кастро Руз (шп. Fidel Alejandro Castro Ruz; Биран, Куба, 13. август 1926) је кубански револуционар, бивши генерални секретар Комунистичке партије Кубе и бивши председник и премијер Кубе.

Биографија[уреди]

Фидел Кастро рођен је 13. августа 1926. (према неким изворима — 1927) у мјесту Мајари на породичној плантажи шећерне трске у близини мјеста Биран у тадашњој покрајини Оријенте, данашњој покрајини Олгин. Кастров отац био је власник плантаже од 23.000 ари на којој је као младић радио и Фидел. У младости је Фидел похађао двије језуитске школе — Ласале и Долорес, обје у Сантиагу. Године 1942. уписао се у језиутску школу Белен у Хавани и успешно је завршио 1945. године.

Фидел Кастро је 1950. године докторирао право на Универзитету у Хавани. Након завршеног факултета Кастро је планирао да се кандидује за место заступника у кубанском парламенту на изборима заказаним за 1952. годину, али је генерал Фулгенсио Батиста у државном удару збацио владу и предсједника Карлоса Прио Сокараса и отказао изборе. Кастро је стога против Батисте уложио тужбу суду због кршења устава, али је суд тужбу одбацио.

Због уведене диктатуре, Кастро је са групом истомишљеника 26. јула 1953. године повео револуционарни покрет. Први потез је био напад на касарну „Монкада“, у Сантијаго де Куби, са око 300 људи. Међутим тај напад је био неуспешан, већина његових другова побијена, а Кастро са још неколицином њих затворен. У затвору је остао све до 1955. године. У то доба његове политичке идеје биле су: национализам, антиимперијализам и реформација. Његове идеје тада још нису били повезане са комунизмом. Након пуштања из затвора Кастро је отпутовао прво у Сједињене Америчке Државе, а потом у Мексико где је организовао револуционарни покрет назван „26. јул“ заједно са својим истомишљеницима међу којима је био и Че Гевара.

Фидел Кастро 1959. године

Његова борба против диктатора Батисте је завршена победоносних уласком трупа побуњеника у Хавану 8. јануара 1959. године.

Фидел Кастро је доласком на власт био веома непријатељски расположен према Сједињеним Америчким Државама, које су се пријатељски односиле према Батисти и често се мешале у унутрашње послове Кубе док је он био на власти. Након што је Кастрова влада национализовала рафинерије нафте, шећеране и погоне за производњу електричне енергије 1960. године Сједињење Америчке Државе су престале да купују кубански шећер и увеле економски ембарго према Куби. 1961. године САД су покушале уз помоћ кубанских избеглица да збаце Кастра с власти у инвазији на Залив свиња, али без успеха.

Приближавање СССР-у[уреди]

Можда и као посљедица те инвазије слиједила је Кастрова изјава у децембру 1961. године: „Ја сам марксиста-лењинста и остаћу то до своје смрти“. [1] Раних 1960-их Кастро је отворено пригрлио комунизам и успоставио блиске везе са СССР-ом примајући све већу совјетску војну и економску помоћ. У доба 1960-их и 1970-их Кастрова влада је учинила значајна побољшања у кубанском образовном систему и организацији здравствене заштите тиме приказујући кубанску револуцију као примјер другим народима. Међутим, америчко-кубански односи су наставили да се погоршавају, нарочито током Кубанске ракетне кризе 1962, када су Американци открили да је Совјетски Савез на Куби поставио своје балистичке пројектиле далеког домета и тиме практично имао цијеле Сједињене Државе „на длану“. Предсједник Џон Кенеди је тада увео поморску блокаду Кубе како би присилио совјетског лидера Никиту Хрушчова на повлачење совјетских пројектила с Кубе. Кастро је такође активно помагао револуционарне покрете у Латинској Америци, а у 1970-их и 1980-их и у Африци (Ангола, Етиопија). Године 1979. изабран је за вођу Покрета несврстаних, позицију која му је дала међународни углед. Након што је касних 1980-их СССР почео да спроводи низ социјалних и економских реформи Кастро је оштро критиковао такве експерименте с капитализмом и тврдио како на Куби нема потребе за сличним реформама.

Распад Совјетског Савеза[уреди]

Распад Совјетског Савеза 1991. године прекинуо је доток помоћ Куби изазивајући тиме још веће пропадање посрнуле кубанске економије. Кастро је на такав развој догађаја одговорио 1993. године када је допустио ограничени низ економских реформи и дјелимичну легализацију приватног предузетништва. Кастро је у децембру 1995. посјетио Кину и изразио своје дивљење домаћинима у њиховом успјешном комбиновању ограничених економских реформи и социјалистичке привреде. По повратку на Кубу Кастро је ипак критиковао експерименте с приватним предузетништвом који су се указивали на Куби. Тврдио је како је једини начин да се постигне економски раст очување једнопартијске државе, ограничавање приватног предузетништва и брзо утишавање политичких противника. У фебруару 1996. кубански ратни авиони су оборили два цивилна авиона за која су кубанске власти тврдиле да су нарушиле кубански ваздушни простор. Ови авиони су припадали организацији кубанских избјеглица Brothers of the Rescue који су се посветили помагању кубанских избјеглица. Америчка влада одговорила је на овај инцидент даљњим јачањем економског ембарга што је укључивало и кажњавање страних фирми које инвестирају на Куби.

Једном приликом упитан када ће обријати браду и скинути војну одору (по томе и с цигаретом у устима постао је препознатљив лик у цијелом свијету) одговорио је: „Када се оконча револуција!“

Породични живот[уреди]

Године 1948. оженио се Миртом Диаз-Балар, али је брак завршен разводом 1954. године.

Кастров син Фидел Кастро Диаз-Балар, који је потекао из тог брака, рођен је 1949. године. Доласком оца на власт најмлађи Кастро вршиће дужност шефа кубанске комисије за атомску енергију. Међутим, Кастро се још женио. Тренутно је ожењен Далиом Сото Дел Валеом и с њом има пет синова чија имена редом почињу на слово А.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Борислав Лалић, „Фидел Кастро: један човек једна револуција“, Београд: Новости, 2007 (Београд: Публикум).

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :