Александар Бачвански
Александар Бачвански | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1832. |
| Место рођења | Темишвар, Аустријско царство |
| Датум смрти | 26. март 1881. |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
Александар-Алекса Бачвански (Темишвар 1832 — Београд, 26. март 1881) био је српски глумац, позоришни редитељ и педагог.
Биографија[уреди | уреди извор]
Одрастање и оријентација - мађарска фаза[уреди | уреди извор]
Родио се у Темишвару где му је отац био чиновник. Након неког времена, отац добија службу у Земуну, па у Митровици, где је и Алекса завршавао прве школе. Гимназију је почео да похађа у Сремским Карловцима.[1]
Деси се у то време, 1846. године, да му умре отац, и мајка се након тог догађаја са њим сели у Сегедин.[1] Тамо Алекса наставља школовање у Сегединском лицеју. [2]
Прожарен патриотизмом према свом народу,[1] узео је учешће у Мађарској револуцији 1848/1849. године на страни револуционара. Био је у армији генерала Бема, у којој се борио и Шандор Петефи.[3]
Будући већ заљубљеник у позориште, након слома револуције оснива аматерско позориште у кући сегединског богаташа Колба, где глуми и режира.[2]
По завршетку школовања (1850) ради као чиновник у Пешти и Кечкемету, али већ 1852. године напушта државну службу и ступа у једно мађарско путујуће позориште под псеудонимом Шандор Вархиди (Várhidí Sándor).[2] Тада се дефинитивно опредељује за глумачки позив.[4]
1860. се оженио једном од најпопуларнијих субрета путујућих позоришних дружина Пирошком Селеши (Szőlössy Piroska).
Сезону 1862/63. провео је као члан дружине из Кошица, а 1866/67, као члан трупе у Ђеру. Следећа сезона је била његова последња у деловању на мађарском језику[2] и то у будимском Народном позоришту (Népszinház) чији је управник тада био Ђерђ Молнар (Molnár Gyöörgy), глумац и драмски писац.[4] Ту је Бачвански био један од главних актера у позоришном спектаклу Бемов ратни поход.[2]
Народно позориште у Београду[уреди | уреди извор]
Као већ уметнички потпуно сазрео глумац, у зениту славе, прихватио је понуђен ангажман у новоотвореном Народном позоришту у Београду. [2] Наиме, ту га је довео сликар Стеван Тодоровић,[1] на позив Јована Ђорђевића.[3] 1869. године у мају, Бачвански је већ стигао у Београд, а ускоро му се придружују супруга Пирошка и ћерка Ружа.[4]
Редитељски позив[уреди | уреди извор]
Његова главна преокупација је овде била режија.[2] У том послу се истакао као прави мајстор, подигавши професију на завидни ниво припремајући за тај посао Адама Мандровића, Милоша Цветића и Тошу Јовановића. Веома је био вешт у режији масовних сцена. Његове запажене режије су: Посмртна слава кнеза Михаила Ђорђа Малетића (дело којим је отворена зграда Народног позоришта у Београду, 30. октобра 1869), Млетачки трговац Виљема Шекспира (1869), Владимир и Косара Лазе Лазаревића (1869), Кир Јања Јована Стерије Поповића (1870), Јелисавета Ђуре Јакшића (1870), Ревизор Николаја Гогоља (1870), Звонар Богородичине цркве Шарлоте Бирх-Пфајфер (Charlotte Birch-Pfeiffer) по роману Виктора Игоа (1872) и др.[5]
Као редитељ, располажући великим знањем и искуством, положио је темеље режији на београдској позорници и у реалистичком стилу представљања. [5] Његова сценска поставка пригодне алегорије: Посмртна слава кнеза Михаила, је најочитији пример редитељског поступка у којем доминирају визуелни моменти, лепа декорација и дотада невиђени сценски ефекти који представи дају карактер спектакла.[2]
Глумац[уреди | уреди извор]
Као глумац, испољио је велику студиозност у припреми улога у настојању да оствари природан, реалистички израз, пленећи публику својим дубоким гласом и изграђеном дикцијом.[5] Био је један од највећих и најпопуларнијих српских глумаца. Одбацивао је стару школу патетично-декламаторског говора и игре, дајући дубљу психолошку студију карактера.[2]
У периоду од 1869. до 1875. године остварио је двадесетак различитих глумачких улога. Као глумац, истакао се у тумачењу Шекспира (Шајлок и Краљ Лир), Молијера (Арпагон у Тврдици), Оберњик Кароља (Ђурађ Бранковић у истоименој драми) и др.[5]
Позоришни педагог[уреди | уреди извор]
Непосредно по оснивању Народног позоришта 1868. године, први управник, Јован Ђорђевић, оснива интерну Позоришну школу за већ запослене глумце по истом принципу како је то урадио три године раније у Српском народном позоришту.[6] Ова школа је опсежно и брижљиво припремљена, а раме уз раме са управником стајао је Бачвански Алекса гао главни педагог, искусни редитељ и одличан глумац. Сматра се да је управо он утицао да у Закон о позоришту уђе и одредба о Глумачкој школи и да је на тај начин омогућио њен континуирани развитак.[4] Школа је почела са радом 2. јануара 1870. године. Јасно је да су први полазници ове школе били неуки и необразовани у професионалном смислу, јер пре ове, друге такве школе није било раније у нас.[4] Наставни програм је био подељен у две групе предмета: теоријску и практичну. [7] У јесен 1970. године одржана је пред члановима Позоришног одбора прва испитна представа питомаца Глумачке школе: Карло XII на острву Рујану Џемса Робинсона Планшеа и показала је да већина питомаца није богзна колико напредовала у савладавању глумачке вештине, а неколико њих су својом недаровитошћу потпуно разочарали очекивања. Изузетак су били Милка Гргурова и Пера Добриновић, за које се сматрало да ће једино бити глумци.[4]
Пошто је у позоришном буџету било недовољно средстава за потребе Позоришне школе, а спрам релативно малог броја добрих новопроизведених глумаца, Народно позориште се уплашило расхода и заправо формално затворило Позоришну школу на јесен исте године када је основана. Постоје подаци да је Алекса Бачвански држао у тој школи часове најмлађима још до јуна 1873. године, али је тада већ почео да наговештава да ће отворити сопствену приватну школу глуме, што је од јавности и било добро прихваћено. Неки су сматрали да је таквим путем и раније требало поћи.[4]
Болест и смрт[уреди | уреди извор]
Ипак, тај план се никада није остварио. Наиме, после несрећног пада 1874. године у најстаријем хотелу у Београду познатом као Старо здање и повреде очног нерва, постепено почиње да губи вид. Престао је да се бави режијом, а након неуспешног лечења у Бечу 1875. године, са породицом одлази у Пешту. Ни ово друго лечење није уродило плодом, али се притом дешава да његова супруга Пирошка, субрета у Пештанском позоришту изгуби глас. На тај начин су потпуно остали без прихода. Народно позориште му је указало част и поштовање давајући му пуну плату док је био на првом лечењу у Бечу,[1] а желећи да му помогне и после, управа Народног позоришта позива га 1880. године да хонорарно игра у Београду, где је слеп одиграо седам улога у последња два месеца живота.[2]
Од београдске публике опростио се 25. марта 1881. улогом Фарија (Гроф Монте Кристо). Непосредно после представе, Бачвански је умро.
„У историји српског позоришта, Бачвански Алекса представља једну од најтрагичјих личности.“ [8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Малетић, Ђорђе (1884). Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду. Београд: Издање Чупићеве задужбине. стр. 361.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Попов, Чедомир; et al. (2004). СРПСКИ биографски речник. 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. стр. 449. ISBN 86-83651-49-5.
- ^ а б „БАЧВАНСКИ Алекса | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-12.
- ^ а б в г д ђ е Дотлић, Лука (1968). Алекса Бачвански и његово доба (прилози грађи за једну монографију). Београд: [s.n.]
- ^ а б в г Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997.
- ^ Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu; Рапајић, Светозар (2015). „Од глумачке школе до факултета”. Fakultet dramskih umetnosti = Faculty of Dramatic Arts. Mirjana Nikolić. Beograd. ISBN 978-86-82101-57-4. OCLC 1003654255.
- ^ Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду (на језику: српски), 2022-10-13, Приступљено 2022-10-13
- ^ Проф Живојин Петровић у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ 1980. том 1 стр. 413.
Литература[уреди | уреди извор]
- Јован Ђорђевић:Алекса Бачвански, српски глумац, Српске илустроване новине 1882;
- Ђорђе Малетић:Грађа за историју српског Народног позоришта у Београду 1884.
- Драгутин Ј. Илијић: Слепи глумац 1912.
- Милановић, Олга. Стодвадесетпетогодишњица прве позоришне школе у Београду и удео Алексе Бачванског у њеном раду. Teatron : publikacija za pozorišnu istoriju i teatrologiju. - ISSN 0351-7500 (Год. 20, бр. 91, 1995, стр. 95-98)