Алехандра Пизарник

С Википедије, слободне енциклопедије
Алехандра Пизарник
Алехандра Пизарник (Буенос Ајрес, 1967)
Лични подаци
Пуно имеФлора Алехандра Пизарник
Датум рођења(1936-04-29)29. април 1936.
Место рођењаАвељанеда, Аргентина
Датум смрти25. септембар 1972.(1972-09-25) (36 год.)
Место смртиБуенос Ајрес, Аргентина
Књижевни рад
Периоднеонадреализам
Утицаји одХулио Кортазар, Антонио Поркија, Артур Рембо, Стефан Маларме, Антонен Арто, Анри Мишо, Седар Сенгор, Ив Бонфуа
Најважнија делаДијанино дрво
Послови и ноћи
Вађење камена лудости
Музички пакао
НаградеГугенхајмова стипендија, Фулбрајтова стипендија, Општинска награда за поезију

Алехандра Пизарник (шп. Alejandra Pizarnik; Авељанеда, 29. април 1936 — Буенос Ајрес, 25. септембар 1972), рођена као Флора Пизарник (шп. Flora Pizarnik), била је истакнута аргентинска песникиња и једна од најзначајнијих латиноамеричких поетских личности 20. века.[1] Њено песничко дело, које се сврстава у неонадреализам, изражава дух побуне који се граничи са самопоништењем.[2]

Студирала је филозофију и књижевност, а похађала је и часове сликарства. Песме је почела да пише још као адолесценткиња. У првој половини шездесетих година живела је и радила у Паризу, где је написала своју најзначајнију збирку поезије — Дијанино дрво (1962). Након повратка у Буенос Ајрес, објавила је још три кључна песничка дела: Послови и ноћи (1965), Вађење камена лудости (1968) и Музички пакао (1971). Умрла је у 36. години живота од прекомерне дозе барбитурата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 29. априла 1936. године у Авељанеди, аргентинском граду у провинцији Буенос Ајрес,[3] као друга ћерка Елијаса Пизарника и Росе Бромикер, јеврејских имиграната из источне Европе.[4] Рано образовање стекла је на шпанском и јидишу.[5] Током одрастања суочавала се са потешкоћама везаним за муцање, астму и акне, услед чега је развила низак степен самопоштовања, склоност ка психичкој нестабилности, депресији и несаници, као и зависност од амфетамина и таблета за спавање.[4][5]

Педесетих година XX века студирала је филозофију и књижевност на Универзитету у Буенос Ајресу.[3] У теорију књижевности, а пре свега у надреализам, увео ју је професор и пријатељ Хуан Хакобо Бахарлија. Упоредо је похађала часове сликања код надреалистичког сликара Хуана Батљеа Планаса. Поистоветивши се са идејама и циљевима надреалистичког покрета, са Алдом Пелегринијем је 1952. године основала часопис „Од нуле“.[6] Годину дана пре него што је 1955. године објавила своју прву књигу под називом Најотуђенија земља, почела је да посећује психоаналитичара Леона Острова и открила да болује од граничног поремећаја личности.[7] Њему је посветила другу збирку поезије Изгубљена невиност (1956).[8]

Између 1960. и 1964. године живела је у Паризу, радећи као коректор и преводилац за различите француске књижевне магазине и издавачке куће. Била је члан редакције часописа „Cuadernos“ и „Les Lettres Nouvelles“. На шпански језик је преводила дела Бретона, Елијара, Бонфуаа, Артоа, Дирасове и Седара Сенгора, а на Сорбони је студирала историју религија и савремену француску књижевност. У Паризу је ступила у везу са значајним европским и латиноамеричким књижевницима, међу којима се истичу Хулио Кортазар (са којим ће остати пријатељ до краја живота) и Октавио Паз, који је написао увод за њену збирку песама Дијанино дрво (1962). Ради се о њеној најбољој књизи у којој ће показати најбоље слике своје поезије. Овај период плодне књижевне делатности и стицања животног искуства пресудно је утицао на њено стваралаштво.[1][6]

По повратку у Буенос Ајрес, након париских година које су биле уметнички успешне и економски тешке, наставила је активан интелектуални живот.[1] Објавила је своја три главне песничке збирке: Послови и ноћи (1965), Вађење камена лудости (1968) и Музички пакао (1971), као и своје једино дело у прози Крвава грофица (1971).[6] Као признање за њено дело додељена јој је Општинска награда за поезију, Гугенхајмова стипендија 1968. и Фулбрајтова стипендија 1972. године.[5][6]

Последње године њеног живота биле су обележене озбиљним депресивним кризама због којих је више пута покушала да изврши самоубиство. Последњих неколико месеци провела је у психијатријској установи у Буенос Ајресу. У јесен 1972. године, 25. септембра, за време викенд-отпуста из клинике, одузела је себи живот узевши прекомерну дозу секонала.[2][6] Сахрањена је на јеврејском гробљу Ла Таблада у Буенос Ајресу.[9]

Дело[уреди | уреди извор]

Фотографија Алехандре Пизарник објављена у књизи Историја аргентинске књижевности (1981)

Дело Алехандре Пизарник једно је од најснажнијих и најоригиналнијих у аргентинској књижевности.[10] Упркос кратком животу, иза себе је оставила обимно књижевно дело које се не своди само на поезију, већ обухвата и мноштво прича и записа, један кратак роман, књижевну критику, обимну преписку и дневник на скоро хиљаду страница. Прве збирке песама објавила је педесетих година прошлог века, али тек је у делима насталим деценију касније (Дијанино дрво, Послови и ноћи, Вађење камена лудости) пронашла свој аутентичан поетски израз, који је истовремено почивао на надреалистичком аутоматизму и вољи за рационалном егзактношћу.[2]

За живота је објавила следећа дела:[1]

  • 1955 – Најотуђенија земља (шп. La tierra más ajena)
  • 1956 – Последња невиност (шп. La última inocencia)
  • 1958 – Изгубљене авантуре (шп. Las aventuras perdidas)
  • 1962 – Дијанино дрво (шп. Árbol de Diana)
  • 1965 – Послови и ноћи (шп. Los trabajos y las noches)
  • 1968 – Вађење камена лудости (шп. Extracción de la piedra de locura)
  • 1969 – Имена и ликови (шп. Nombres y figuras)
  • 1971 – Крвава грофица (шп. La condesa sangrienta)
  • 1971 – Музички пакао (шп. El infierno musical)
  • 1971 – Мали напеви (шп. Los pequeños cantos)

Једна од главних карактеристика њене поезије јесте страствена опседнутост речју и непрестана рефлексија о могућностима и границама језика. У тим сталним преипитивањима, са јединственим и прецизним истицањем сваке речи у песми, испољила је смелост и вештину да из језика извуче до тада непознату интонацију у којој се преплићу снага, дубина и суптилност.[10]


Друга важна тачка њеног књижевног стваралаштва односи се на отуђеност човека и осећај да свет није у стању да понуди адекватан одговор на његове најдубље жеље. Из те сталне напетости и неразумевања између појединца и окружења произлази њено трагично осећања живота. Оно је изражено кроз доминантна осећања тескобе, која је истински доживљена и успешно вербализована, и страха од неприпадања овом свету (а самим тим и од лудила) и од напуштања.[10] Такође су честе теме попут усамљености, губитка и бескућништва, а неке од најчешћих речи у њеној поезији су ноћ, смрт, тишина, одсутност, ветар, бродолом.[11]


Мада трагичност заузима централно место у њеном делу, присутни су и хумор, опчињеност детињством, размишљања о музици и сликарству и критички поглед на књижевну традицију. Другим речима, Пизарникова није само песникиња трагедије, смрти и самоубиства, она је такође изванредно луцидна, изразито критична и са истанчаним и обогаћеним погледом на свет.[10]

Осим књижевношћу, интензивно се бавила и сликарством. Њене слике се одликују ониричком атмосфером, атмосфером недужности и тајанствености која је у савршеном складу с њеном поезијом,[6] у којој су честе алузије на ликовну уметност и уметнике као што су Хијероним Бош, Франсиско Гоја, Одилон Редон, Марк Шагал, Паул Кле.[12]

Други о Алехандри Пизарник[уреди | уреди извор]

Та песникиња похлепна за бродоломом, заљубљена у смрт, љубавница боли и патње. Та танкоћутна и осетљива песникиња, то биће су врата у поновно читање наистакнутијих песника самоубица Латинске Америке.

— Хулио Кортазар[6]


Мало је људских бића осетило такву ширину поетске фаталности. Чудно, сви њени елементи, све птице, сви облаци, њена земља нахочади која крије огромну тајну, њено памћење и страст се усмеравају у два главна смера: занесеност детињством, чије су моћи преживеле у њој, и један непрестани предосећај смрти као друга страшна занесеност која је баца у дивљење и страх. Прогнани духић због пада, робиња изубљеног краљевства могла је видети ствари само у светлу те неприлагодљиве и неутешне егзистенције. Није имала излаза: није научила да лаже саму себе, није научила да се помири са судбином, ни са заборавом.

— Енрике Молина[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Caulfield 2003, стр. 101.
  2. ^ а б в Biografías y Vidas.
  3. ^ а б Marting 1990, стр. 446.
  4. ^ а б Centro Virtual Cervantes.
  5. ^ а б в Bowen 2012.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и Balkanski književni glasnik 2006.
  7. ^ Poemas de Alejandra Pizarnik. Poemas del alma. Приступљено 15.10.2015.
  8. ^ Pizarnik & Ostrov 2012, стр. 13–14.
  9. ^ „Alejandra Pizarnik”.  Find a Grave. Приступљено 14.10.2015.
  10. ^ а б в г Bordelois, Ivonne. „¿Quién es Alejandra Pizarnik?”. Архивирано из оригинала 12. 11. 2016. г.  Educ.ar. Приступљено 24.10.2014.
  11. ^ Bassnett 1990, стр. 38–39.
  12. ^ Mackintosh & Posso 2007, стр. 1.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Алехандра Пизарник на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алехандра_Пизарник&oldid=27672915”