Франсиско Гоја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франсиско Гоја

Гојин аутопортрет
Гојин аутопортрет

Информације
Датум рођења 30. март 1746.
Место рођења Фундетодос (Шпанија)
Датум смрти 16. април 1828.
Место смрти Бордо (Француска)
Дела
Правац/традиција Романтизам
Значајна дела КаприциГола мајаОбучена маја2. мај 18083. мај 1808Ужаси ратаКинта дел СордоПословицеБесмислице
Утицаји од Дијега ВеласкезаРембранта
Утицао на Едуарда МанеаЕкспресионисте

Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes; рођен 30. марта 1746. у Фундетодосу, Шпанија — умро 16. априла 1828, у Бордоу, Француска) био је велики шпански сликар, цртач и графичар. Његово дјело је огледало шпанске историје времена у којем је живио. Касније ће снажно утицати на умјетнике 19. и 20. вијека.[1] У серији графика под именом Ужаси рата (шп. Los desastres de la guerra, 1810—14), Гоја приказује ратне трагедије узроковане Наполеоновом инвазијом на Шпанију. Међу најпознатијим Гојиним сликама су Гола маја (шп. Maja desnuda) и Обучена маја (шп. Maja vestida), обе из периода од 1800. до 1805. године, (данас у Музеју Прадо у Мадриду). Заправо, оригинално име слика су Циганке (шп. Gitanas) јер су под тим именом фигурирале на списку Мануела Годоја, који је био њихов први власник.[2] Име „маја“ под којим су данас познате, дугују Инквизицији, која их је тако назвала због очигледне смјелости и дрскости коју слике посједују. Шпанска реч maja (чита се: „маха“), колоквијални је појам који се у Гојино доба користио у Шпанији за жене нижег сталежа које су имале преслободно и провокативно понашање са мушкарцима.[3]

Рано умјетничко образовање и почеци каријере[уреди]

Сунцобран, 1777. године

Гоја је почео своје умјетничко образвање са Хосеом Лусаном и Мартинесом, локалним умјетником који је студирао у Напуљу. Врло брзо одлази у Мадрид да ради као помоћник дворског сликара Франсиска Бајеуа. У Рим одлази 1771. године како би наставио своје умјетничке студије, али се исте године враћа у Сарагосу, гдје добија прву значајнију наруџбу за израду фрески у локалној катедрали. На тим фрескама ради са прекидима сљедећих десетак година. Ове и друге религиозне слике из тог периода у Сарагоси, карактерише барокни и рококо стил, тада предоминантан у Шпанији, резултат утицаја венецијанског сликара Ђованија Батисте Тијепола, који је живио и стварао у Мадриду посљедњих осам година свога живота. 1773. Гоја жени сестру Франсиска Бајеуа.

Распети Христ

Гојина каријера на двору почиње 1775. године, када слика серију од 60 прелиминарних студија, за Краљевску фабрику таписерије - Света Барбара (Real fabrica de tapices, Santa Barbara). Рађене на подлогама платана малих димензија, али и на картонима, мотиви ових композиција су призори тадашњег живота, аристократских и народних догађаја и обичаја, које Гоја ствара под надзором њемачког неокласицисте, Антона Рафаела Менгса. Менгс је послије Тијеполове смрти, постао умјетнички директор шпанског двора. У тим првим Гојиним дјелима за Краљевску фабрику таписерије, утицај Тијеполовог декоративног стила се комплементује учењима Менгса, нарочито инсистирање на једноставности композиције. У онима које ради у наредном периоду, примјећује се прогресивно удаљавање од умјетничких традиција које долазе изван Шпаније и развој властитог стила, као посљедица студија дјела сликара Дијега Веласкеза, која су се тада налазила у краљевској ризници. Гоја студира Веласкеза преко слободних копија његових дјела користећи се различитим техникама графике. Много касније, у својим списима биљежи: „Признајем само три мајстора: Веласкеза, Рембранта и поврх свега природу“. Рембрантове графике су за Гоју биле извор инспирације у његовим каснијим цртежима и графикама, док су му слике Веласкеза показале пут према студији природе и откриле тајне ликовног језика реализма.

Године 1780. Гоја је изабран за члана Краљевске академије Сан Фернандо у Мадриду. Као услов за приступ Академији, Гоја прилаже слику религиозне тематике, Христ на крсту (Cristo en la Crúz), конвенционалне и једноставне композиције под Менгсовим утицајем, али са натуралистичким третманом фигуре, који подсјећа на онај у Веласкезовој слици са истим именом и тематиком. 1785. године постаје помоћник директора Академије (одсјек за сликарство), а већ наредне, главни сликар краља Карлоса III. У деценији која слиједи слика многобројне портрете дворских чиновника и чланова шпанске аристократије, представљајући их у конвенционалним позама, карактеристичним за сликарство 18. вијека.

Период под Карлосом IV[уреди]

Маје
Гола маја, око 1800. године
Обучена маја, око 1803. године

Смрћу Карлоса III, 1788. године, неколико мјесеци прије Француске револуције, ближи се крају период просперитета и просвјетитељства у Шпанији, у којем је Гоја сазријевао као умјетник. Том периоду слиједи хришћански реакционизам, политичка и друштвена корупција, под управом краља Карлоса IV и његове краљице Марије Лујсе, а који ће се завршити Наполеоновом инвазијом на Шпанију. У таквим друштвено-политичким приликама, под Карлосом IV, Гоја ће постати сликар двора и стећи углед најцјењенијег и најуспјешнијег умјетника у Шпанији. Послије једне нагле болести 1792. године, остаје потпуно глув без могућности опоравка слуха. У наредном периоду, његова умјетност задобија нови карактер, слободније експресије, подупријета његовим критичким умом и инстинктивним нагоном за ослобађање маште од конвенционализама. 1795. постаје директор Академије Сан Фернандо али се двије године касније, повлачи са тог положаја због проблема са здрављем. Први сликар краљевског двора постаје 1799. године. Иако је радо примао званична признања и свој успјех цијенио са великим ентузијазмом, оставља за собом врло упечатљив критички осврт на епоху и друштво у којем је живио.

У серији од 80 графика под именом Каприци (Los caprichos), објављеној први пут 1799. године, Гоја директно напада политичке, друштвене и религијске прилике и догме, користећи се тада популарном техником карикатуре, али обогаћујући је својим умјетничким квалитетима и несвакидашњом довитљивошћу. Његово мајсторско коришћење управо у то вријеме развијене технике акватинте, нарочито њених тоналних могућности, дају Каприцима драматичну виталност, због чега многи угледни историчари и критичари умјетности, сматрају Каприце највећим достигнућем у историји графике. Неколико мјесеци касније, Гоја постаје први сликар краљевског двора. Такође у то вријеме, бива под притиском и нападан од стране шпанске Инквизиције. 1803. године шаље графике Каприца краљу, молећи у замјену пензију за свога сина.

Дјела која Гоја ствара без поруџби мецена, зраче необичном и несвакидашњом перспективом, фантазијом и инвентивношћу, док у онима која ствара за мецене остаје вјеран традиционалним канонима. У декорационим фрескама цркве Сан Антонио де ла Флорида у Мадриду, Гоја одржава везу са традицијом Тијепола, али намеће своју ликовну одважност, слободу егзекуције и експресивни реализам, приликом обраде тада популарних религиозних и секуларних фигура. У многобројним портретима пријатеља и дворских чиновника, комбинује технику одважног и слободног приступа композицији, са посебним наглашавањем карактера портретираног лика.

Наполеонова инвазија на Шпанију[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ужаси рата

Године 1808, када је Гоја био на врхунцу своје каријере, Карлос IV и његов син Фернандо бивају приморани на абдикацију у процесу присилне сукцесије. Наполеонова војска улази у Шпанију, а Наполеонов брат Јозеф бива постављен на шпански престо. Гоја задржава своју позицију сликара краљевског двора и током рата слика портрете шпанских, али и француских генерала. Преко серије графика под именом Ужаси рата (први пут се објављују више од пола вијека касније, 1863), Гоја преноси своје реакције на ужасе и трагичне ратне посљедице. Користећи се графичким техникама бакрописа суве игле и акватинте, представља насилничке сцене и догађаје у драматичним композицијима, намјерно истичући упечатљиве и бруталне детаље, али одбацујући документарни реализам.

Рестаурација и повратак Фернанда VII на шпански престо[уреди]

Послије рестаурације Фернанда VII, 1814. године и послије протјеривања француске војске, помилован је због службе француском краљу и враћен на мјесто краљевског дворског сликара. У овом периоду слика: 2. мај 1808, Погубљење бранилаца Мадрида и 3. мај 1808. Погубљење бранилаца Мадрида је комеморација народном устанку у Мадриду.

Као и серија графика Ужаси рата, ово су такође композиције драматичног реализма а монументална платна на којима су сликане, чине их још упечатљивијим.

Њихов готово импресионистички стил, касније ће утицати на француске сликаре 19. вијека, нарочито на Манеа који ће се инспирисати композицијом 3. мај за једну од својих композиција. У серији портрета Фернанда VII, сликаних послије рестаурације, Гоја евоцира упечатљив карактер његове окрутне и тиранске личности. У то вријеме слика још неколико серија портрета званичника и аристократа, али се нарочито истичу портрети његових пријатеља (због свог романтичног и субјективног карактера), као и серија аутопортрета које ће насликати 1815. године. Религиозне композиције из тог доба, као што су „Агонија у врту“ и „Посљедња екскомунација Светог Јозефа од Каласанза“ (1819), су сугестивније и искреније у односу на његове ране црквене слике. Енигматична серија под именом „Црне слике“ којом декорише зидове своје куће, такође позната под именом Кинта дел Сордо (1820-1823, данас у Музеју Прадо), као и серије графика под именом Пословице (шп. Los proverbios) и Бесмислице (шп. Los disparates), с друге стране, представљају визије из ноћних мора у експресионистичком стилу, са добром дозом цинизма, песимизма и очаја.

Референце[уреди]

  1. ^ Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995; ISBN 84-8306-044-2
  2. ^ Галерија Музеја Прадо, Приступљено 29. 4. 2013.
  3. ^ Водич Музеја Прадо, Приступљено 29. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - изворни наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995; ISBN 84-8306-044-2
  • F.J. Sánchez Cantón, Vida y obras de Goya (1951)
  • Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores, Madrid - 2006; ISBN 84-96209-75-X [1]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :