Алфредо ди Стефано

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алфредо ди Стефано

{{{опис_слике}}}

Лични подаци
Датум рођења 4. јул 1926.
Место рођења Буенос Ајрес, Аргентина
Датум смрти 7. јул 2014.
Место смрти Мадрид, Шпанија
Позиција нападач
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1945-1949
1946
1949-1953
1953-1964
1964-1966
Ривер Плејт
Уракан
Милионариос
Реал Мадрид
Еспањол
66 (49)
24 (11)
102 (90)
396 (307)
47 (11)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1947
1949
1957–1961
Аргентина
Колумбија
Шпанија
6 (6)
4 (0)
31 (23)
Тренерска каријера
1967-1968
1969-1970
1970-1974
1974
1975-1976
1976-1977
1979-1980
1981-1982
1982-1984
1985
1986-1988
1990-1991
Елче
Бока јуниорс
Валенсија
Спортинг Лисабон
Рајо Ваљекано
Кастељон
Валенсија
Ривер Плејт
Реал Мадрид
Бока јуниорс
Валенсија
Реал Мадрид

* Датум актуелизовања:
** Датум актуелизовања:

Алфредо ди Стефано (шп. Alfredo Di Stéfano; 4. јул 1926, Буенос Ајрес7. јул 2014, Мадрид) био је фудбалер и тренер пореклом из Аргентине. Био је најстарије дете у породици фармера и веома је рано почео да ради. Упркос тешком детињству, Алфредо никада није запостављао фудбал, а тежак рад га је само развио и очврснуо, тако да је био својевремено један од најјачих играча лиге.

Алфредо ди Стефано изабран је за најбољег играча у историји мадридског Реала у анкети у којој је учествовало нешто више од милион навијача најтрофејнијег европског клуба. Анкета је почела 6. марта, на 106. рођендан краљевског клуба, а у саопштењу Реала наводи се да је укупно регистровано 1.006.965 гласова. Био је то највећи одзив навијача у једној анкети коју је организовао клуб.

Играчка каријера[уреди]

Са петнаест година придружује се најтрофејнијој аргентинској екипи, Ривер Плејт, у којем већ годину дана касније дебитује за први тим. Ривер га убрзо даје на позајмицу Уракану, где игра одлично и поготком одлучује утакмицу управо против свог Ривера. У аргентинском првенству има фантастичан просек од скоро једног гола по утакмици и већ у 21- ој години дебитује за „гаучосе“ у Америчком купу, који Аргентинци лагано освајају, што је уједно и највећи успех Ди Стефана на репрезентативном нивоу.

Након штрајка фудбалера у Аргентини 1949. године, велики број фудбалера из ове земље одлази у колумбијску пиратску „Ди Мејџор“ лигу, због тога што колумбијски Савез није признавао ФИФА и где се нису опорезивали трансфери играча. Клубови су због тога могли да понуде веће новчане износе фудбалерима. ди Стефано одлази у Милионариос из Боготе. За само четири године направио је од „милонера“ велики клуб, који је освојио четири титуле првака Колумбије, а постао је и најбољи стрелац клуба свих времена.

Ди Стефано је израстао у најбољег фудбалера Јужне Америке и као такав је у зрелим фудбалским годинама (27) прешао у „краљевски клуб“ из Мадрида. од којег је у следећих десет година направио највећи клуб у историји фудбала. 1953. године Милионариос је играо утакмицу против Реала на мадридском „Шамартину“, где је председник Реала Сантијаго Бернабеу одушевљен Алфредовом игром видео у њему играча са којим ће створити екипу која ће покорити фудбалски свет. Обзиром да је љути ривал Мадриђана ФК Барселона већ контактирала са Ривер Плејтом, Бернабеу шаље секретара клуба Рајмонда Сапорту да преговара директно са Милионариосима о преласку Ди Стефана у мадридски клуб, па је договор био да ди Стефано игра сезону у Реалу, затим сезону у Барселони. Каталонци нису били импресионирани његовим наступима у „белом дресу“ па су свој део одлучили да продају Јувентусу, али ди Стефано то не прихвата и Реал откупљује Барселонин део. Алфредо тако остаје у власништву Реала за 70.000 долара.

Те сезоне (1953/54) Реал је 23 корака (бода) испред Барселоне, а ди Стефано на трону најбољег играча Шпаније смењује Барсиног играча Кубалу.

Алфредо ди Стефано 1957. године по први пут бива проглашен најбољим играчем Европе. Годину дана касније Мадриђани су јачи за Уругвајца Сантамарију, а ривал у финалу Купа шампиона Милан, предвођен Скијафином, Лидхолмом и Ћезаре Малдинијем ипак је капитулирао након поготка Ди Стефана за Реалов тријумф од 3:2.

Године 1959. Реаловој „легији странаца“ са ди Стефаном и Ријалом (Аргентина), Сантамаријом (Уругвај), Копом (Француска) придружују се још два вансеријска играча, Диди (Бразил) и Пушкаш (Мађарска). Заједно са Шпанцем Гентом сачињавали су „дрим тим“.

Ди Стефано је 1959. године по други пут проглашен најбољим играчем Европе. Последње у серији, али сигурно најзанимљивије је оно што се десило 1960. године, када је на крцатом Хемпден парку са 7:3 Реал „понизио“ франкфуртски Ајнтрахт, који је у полуфиналу био бољи од Ренџерса, а финале је остало упамћено и по четири гола које је постигао Алфредо ди Стефано. Једини трофеј који је недостајао у ди Стефановој ризници је био Интерконтинентални куп. У свих пет финала Купа шампиона, као и у Интерконтиненталном купу Алфредо је постизао макар по један гол.

Последња играчка станица за Ди Стефана је био клуб Еспањол, где након двогодишњег играња каријеру завршава 1966. године.

Тренерска каријера[уреди]

Између 1967. и 1991. водио је екипе Елчеа, Боке јуниорс, Валенсије, Спортинга из Лисабона, Рајо Ваљекана, Кастељона, Ривер Плејта и Реал Мадрида.

Спољашње везе[уреди]