Милош Милутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Милутиновић

Милош Милутиновић
Милош Милутиновић

Лични подаци
Пуно име Милош Милутиновић
Надимак Плава чигра
Датум рођења 5. фебруар 1933.
Место рођења Бајина Башта,
Краљевина Југославија
Позиција нападач
Јуниорски клубови
ФК Бор
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1952-1958
1958-1960
1960-1961
1961-1963
1963-1965
1968-1969
ФК Партизан
ОФК Београд
Бајерн Минхен}
РЦФ Париз
ФК Стад Франс Париз
ОФК Београд






Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1953-58 Југославија 33 (16)

* Датум актуелизовања:
** Датум актуелизовања:

Милош Милутиновић (рођен 5. фебруара 1933. у Бајиној Башти, Краљевина Југославија—†28. јануара 2003 Београд, Југославија) је бивши фудбалер Партизана, ОФК Београда, Бајерн Минхена, Расинга из Париза и југословенски фудбалски и репрезентативац.

Спортска биографија[уреди]

Југославија[уреди]

Милутиновић је своју фудбалску каријеру започео као петнаестогодишњак у омладинској екипи ФК Бор. Већ тада је догурао до омладинске репрезентације.

После УЕФА турнира, када је играо за омладинску фудбалску репрезентацију Југославије, 1951. године у Кану, Милутиновић прелази у Партизан. У Партизану је већином играо на месту центарфора или полутке. За Партизан је Милутиновић одиграо 210 утакмица, од којих 87 првенствених, и постигао је 122 гола од којих 53 првенствена[1].

Са Партизаном Милутиновић је освојио Куп Југославије у фудбалу 1954. и 1957. године.

После Партизана 1958. године, Милутиновић прелази у ОФК Београд. За ОФКа игра само осам утакмица, али даје девет голова. У то време Милутиновић се разболео од туберкулозе и пошто су му за опоравак најбоље услове понудили у Минхену, он одлази тамо на лечење и после опоравка потписује једну сезону за Бајерн Минхен.

Куп шампиона 1955/56 са Партизаном[уреди]

Партизан је у тој сезони скупио импресивна нападачка имена. Поред Милутиновића у Партизану су још були фудбалски мајстори као што су Марко Валок, Стјепан Бобек и Бранко Зебец.

Са Партизаном, Милутиновић учествује у првом одржаном такмичењу Лиге шампиона у сезони 1955/56. Партизан веома лако пролази прву препреку. Прво побеђује Спортинг Лисабон са укупним резултатом 8:5 (3:3 и 5:2). Милутиновић је на првој утакмици Купа шампиона, икада, постигао два гола, а на другој утакмици у Београду, четири. После првог кола Партизан наилази на тада веома моћан Реал Мадрид предвођен са Ди Стефаном и Гентом. Прва утакмица у Мадриду, пред 105.532 гледалаца, је завршена победом Реала са 4:0. Голове су дали Кастањо два и Генто и Ди Стефано по један. Друга утакмица у којој је Партизан показао своју праву снагу завршена је резултатом од 3:0 за Партизан, што није било довољно за даљи пролаз[2]. На тој утакмици Милутиновић је постигао два гола. Милош Милутиновић је те године постао први краљ стрелаца Лиге шампиона са постигнутих осам погодака[3]. На овом такмичењу Купа шампиона, Милош Милутиновић је убедљиво освојио титулу краља стрелаца са 8 голова из 4 сусрета, испред таквих имена као што су Петар Палоташ 6 голова из 4 утакмице, Ди Стефано 5 голова из 7 утакмица, Михаљ Лантош 4 гола из 4 утакмице и Нандор Хидегкути 2 гола из 4 утакмице.

Играчка статистика у ФК Партизан[уреди]

Статистика Милоша Милутиновића са Партизановог званичног клупског сајта[4]

 
Такмичење Број утакмица Број голова
Првенствене 87 53
Интернационалне 50 49
Пријатељске 61 111
Куп Југославије 10 10
Куп европских шампиона 4 8
Укупно 213 231

За Партизан су још играла Милошева два рођена брата Милорад и Бора, међутим због разлике у годинама једино су Милош и Милорад играли заједно.

Немачка и Француска[уреди]

За Бајерн из Минхена, Милутиновић наступа у сезони 1960/61. За Баварце је у тој сезони одиграо 20 утакмица и постигао је 5 голова.

После Минхена, Милутиновић одлази за Француску где потписује за екипу Расинга из Париза. У Расингу остаје две сезоне, за које време игра 66 првенствиних утакмица и постиже 28 првенствених голова.

Из Расинга, Милутиновић прелази у Стад Франс, фудбалски клуб такође из Париза. Ту остаје две сезоне и за Стад одиграва 44 првенствене утакмице и постиже седам голова.

У Расингу се завршава Милутиновићева играчка каријера. На наговор Шекуларца, Милутиновић игра још једну сезону 1968/69, опет за ОФК Београд. На првој утакмици, против Пролетера из Зрењанина, на Карабурми се окупило 30.000 гледалаца, Милутиновић је постигао прво гол и ОФК је победио са 3:2. У тој сезони Милутиновић је за ОФК одиграо укупно 42 (20 првенствених) утакмица и постигао је 13 (5 првенствана) голова.

Репрезентација Југославије[уреди]

За омладинску репрезентацију Југославије Милутиновић је играо на УЕФА омладинском турниру у Кану. Одиграо је све три утакмице турнира, био је капитен репрезентације, проглашен за најбољег играча турнира[5] и репрезентација Југославије је освојила титулу омладинског првака Европе.

За сениорску репрезентацију Југославије Милутиновић је одиграо 33 утакмице и постигао је 16 голова.

Деби је имао 21. маја 1953. у Београду, на пријатељској утакмици против Велса. Југославија је победила са 5:2, и на тој утакмици је Рајко Митић постигао хет трик.

Са фудбалском репрезентацијом Милутиновић је био на два светска првенства 1954. у Швајцарској и 1958. у Шведској. На оба првенства Југославија је дошла до четвртфинала такмичења.

Милутиновић је свој први гол за репрезентацију постигао 8. новембра 1953. године у квалификационој утакмици за Светско првенство против Израела одиграној у Скопљу.

Утакмице за репрезентацију Југославије на којима се посебно истакао су биле против Индонезије (4:2), Италије (6:1) и Румуније (2:0). Против Индонезије је постигао три гола, против Италије два гола и против Румуније два гола. На квалификационој утакмици за светско првенство против репрезентације Румуније је играо повређен (повреда главе, имао је завој) али је и поред тога успео да да два гола и помогне репрезентацији да се домогне Светског првенства 1958. године.

Милутиновић је играо велики број значајних утакмица за репрезентацију Југославије. Једна од њих је и пријатељска утакмица против Енглеске одржаној 11. маја 1958. године у Београду, на стадиону ЈНА пред 55.000 гледалаца. То је била уједно и задња утакмица на којој је Милутиновић постигао гол. Југославија је славила убедљиву победу од 5:0, а Милутиновић је начео мрежу Енглеза у 23 минуту првог полувремена. Голове су још постигли Александар Петаковић (3) и Тодор Веселиновић (1). Утакмица је завршена победом Југославије од 5:0[6].

На Светском првенству у Шведској се опростио од репрезентације. Задња утакмица репрезентације на којој је играо је била 19. јуна 1958. године против против Немачке у Малмеу. Ту утакмицу је Југославија изгубила са 1:0.

Тренерска каријера[уреди]

Као тренер, Милутиновић је радио са ФК Дубочица из Лесковца (1970), Пролетер Зрењанин из Зрењанина (1973. године га увео у Прву лигу, ФК Атлас Гвадалахара из Мексика, ФК Бешикташ из Истанбула, Вележ из Мостара (освојио Куп Југославије 1981) и Партизан са којим је освојио титулу шампиона Југославије 1983. године.

Југословенску фудбалску репрезентацију је као селектор водио од 12. септембра 1984. па до 16. новембра 1985. године.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Грешка цитирања Чланак има ознаке <ref>, али није пронађена потребна ознака {{наводи}} (или <references/>); $2