Руски заштитни корпус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ознака ветерана Руског заштитног корпуса

Руски заштитни корпус (рус. Русский охранный корпус, нем. Russisches Schutzkorps Serbien) је била квислиншка војна формација за време Другог светског рата у саставу немачког Вермахта састављена од белих руских емиграната у Србији.

Настанак[уреди]

Након немачке инвазије на Совјетски Савез и партизанског устанка у Србији, на идеју о оснивању корпуса који би чинили Руси емигрирали после Октобарске револуције и грађанског рата дошао је генерал Михаил Скородумов, ветеран белогардејског покрета.

Како су немачким окупацијским снагама хитно требале помоћне јединице у борби против све јачег комунистичког устанка крајем лета и ујесен 1941. године, као и за одржавање мира и реда. Према речима првога заповједника, генерала Скородумова, након што би се угушили комунистички устанак, он их је требао одвести натраг у Русију, да помогну Немцима у борби против Црвене армије. На почетку се ова јединица звала Одвојени руски корпус (нем. Das Abesonderte Russische Korps) и отприлике једну годину, Бела руска група за заштиту фабрика (нем. Weissrussischer Werkschutz). Првобитно су га сачињавале бивше руске избеглице пред комунистичком совјетском влашћу, тзв. Бели, који су у раздобљу између два рата живели у Југославији, нарочито у Србији. Они су, због свога противљења комунизму били добровољци на немачкој страни.[1]

Скородумов је био болестан и стар и већини руских емиграната био је непознат. Њега су Немци ухапсили 14. септембра 1941, и у року од месец дана на његово место поставили његовог начелника штаба, генерал-потпуковника Бориса Штајфона, бившег царског и Врангеловог официра. Он је на том положају остао до смрти - скоро до самог краја рата. Првобитни су планови били скромни: војска од неких 3000 официра и војника организованих у три пука, са сврхом заштите од саботажа и напада индустријских погона и рудника који су радили за Немце. Немачки официр који је одиграо значајну улогу у организовању Руске групе за заштиту фабрика, био је пуковник Ерих Кевиш, начелник штаба војног заповедника за Србију. Шеф руског обавештајног уреда у Србији, генерал мајор Крејтер, руски емигрант који је раније вероватно служио у немачкој војци, био је задужен за регрутовање и одабир. Јединица је била под надлежношћу опуномоћеног посланика за привредна питања у Србији, али је трошкове опремања и издржавања сносила српска влада. Корпус је у почетку носио старе руске униформе. Међутим, у периоду од једне године, војска је постала двоструко већа од почетне величине и њезине су се одговорности прошириле.[2]

Ране акције[уреди]

Већ у мају 1942. године, Кевиш је предложио реструктурирање Руске групе за заштиту фабрика, већу повезаност са Вермахтом. Након дужег разматрања, врховна команда немачке војске је 29. октобра 1942. године наредила реструктурирање групе, преименовавши је у Руски заштитни корпус и подређујући је у сваком погледу војном заповеднику за Србију. До децембра 1942. корпус је имао 7500 војника од којих су сви били Руси, иако су неки од њих били из других делова југоисточне Европе, а не само из Србије. Заповедни језик био је руски. Немачки официри за везу морали су сарађивати с руским (бившим царским) официрима. Након реструктурирања неколико је Немаца прикључено уз сваку јединицу да надзиру дејство корпуса, како би се осигурала потпуна немачка контрола и боља обука и заповедништво, а корпус је, уопштено говорећи, постао повезанији с немачким снагама него пре.

Попут јединица Српског добровољачког корпуса, јединице Руског заштитног корпуса биле су подређене оној немачкој дивизији на чијем су подручју биле смештене или одговарајућем немачком подручном или окружном заповедништву, кад је била реч о подручју које је било под бугарском окупацијом. За разлику од Српског добровољачког корпуса, Руски заштитни корпус био је потпуно развијени део немачких оружаних снага, чији су припадници од 1. децембра 1942. принуђени да полажу заклетву Адолфу Хитлеру. Припадници Руског заштитног корпуса носили су комплетне немачке униформе и имали немачка документа. Велики проблем за корпус је био недостатак људства, па су у корпус примани људи у својим шездесетим годинама и то са само чиновима обичних војника или подофицира. Осим регрутовања руских емиграната с подручја изван граница Србије и Југославије, будући да је тамо избор био нужно ограничен, корпус се такође покушао повећати регрутујући совјетске ратне заробљенике. За ту су се стратегију одлучили у децембру 1942. године док је још трајало реструктурирање. У марту следеће године у корпус је пребачено око 300 совјетских заточеника, али према свему судећи с толико мало успеха да се програм више није поновио.[3] Припадницима корпуса је обећавано да ће имати повлаштени положај при добијању земље у Русији након рата јер се претпостављало да ће комунистички режим пасти.[3] РЗК је све време тражио војну самосталност и пребацивање на Источни фронт.

Надзор се спроводио преко немачког официра за везу. Припадници Руског заштитног корпуса су веровали да ће у новој Русији, под немачком окупацијом, наступити за њих повољне околности. Према оцени Немаца, Заштитни корпус се у стражарској служби, а делимично и у рату против партизана, "показао и доказао као поуздан“. При 104. ловачкој дивизији су били ангажовани 1. и 2. пук, нарочито за осигурање производње у Крупњу, Бору и Мајданпеку и за осигурање Дрине. 3. пук је осигуравао железницу у долини Ибра и рудник Трепча код Косовске Митровице.

Пораз[уреди]

Прилику за окршај са јединицама Црвене армије, а не партизанима, РЗС је добио у октобру 1944. У то време у корпусу је служило 11.197 људи. Тада је из назива имена корпуса избрина одредница „заштитни“, пошто је корпус изгубио своју првобитну улогу услед тешких борби усред којих су се нашли војници корпуса. Тешке губитке корпус је имао како у неуспелим покушајима да се спречи продор партизана и Црвене армије у Србију и током полвачења преко планинских предела Босне у Словенију. Генерал Борис Штајфон је умро у Загребу 30. априла 1945 од инфаркта. После изненадне смрти генерала Штајфона, командант корпуса је постао козачки пуковник Анатолиј Рогожин. До завршетка рата главнина корпуса је успела да напусти територију Југославије и предала се Британцима. У тренутку капитулације у корпусу је остало само 5.584 људи. За непуне четири године кроз њега је прошло 17.090 људи, а укупан број ратних губитака (погинули, тешко рањени и нестали) је био око 6.709.[4]

Рогожин је планирао да преда свој корпус Британцима и избегне заробљавање од стране Црвене или Југословенске армије. После тешке расправе са Немцима, Рогожин је наредио марш према Клагенфурту и предају Британцима заједно са Српским добровољачким корпусом и словеначким домобранима.

РСК се предао Британцима 12. маја 1945. Одмах после предаје, корпус је основао сопствени камп у Келербергу. Совјети нису знали за овај камп све док им доушник из друге руске квинслишке формације није одао његов положај. Избили су сукоби између официра корпуса и агената Смерша. За разлику од козака из Линца и ветерана Руске ослободилачке армије, Британци су спасили корпус од насилне репатријације, цитирајући одредбу споразума из Јалте по коме припадници РСК не спадају под бивше совјетске грађане и стога не могу бити изручени Совјетском Савезу. Оним припадницима корпуса који јесу били совјетски држављани (укључујући и припаднике других руских квинслишких јединица који су побегли у овај камп) Британци су издавали лажне документе да их спасу репатријације.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich (2002), стр. 191.
  2. ^ Tomasevich (2002), стр. 192.
  3. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 193.
  4. ^ Тимофејев (2010).

Литература[уреди]