Арапско пролеће

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арапско пролеће.
Део
Протести у арапском свету
Протести у арапском свету
Време: 17. децембар 2010. -
Локација: Северна Африка, Блиски исток.
Резултат: У току
Узрок битке: Лош социјални стандард, дугогогодишње аутократске владавине, спољни фактор.
Промене у територији:
Цивилне жртве: од 30, 000 до 40, 000.
Сукобљене стране
{{{страна1}}}
Заповедници
Ангажоване јединице
Јачина
Губици
{{{подаци}}}

Арапско пролеће је назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, који је почео 17. децембра 2010. године. Пре овог периода само је Судан био арапска држава која је доживела успешно обарање диктаторског режима 1964. и 1985. године. Први протести у децембру 2010. године започели су у Тунису[1] и Египту почетком 2011. године,[2] затим Либији,[3] Бахреину,[4] Сирији[5] и Јемену,[6] Алжиру,[7] Ираку,[8] Јордану,[9] Мароку[10] и Оману,[11] као и на границама Израела[12] и мањих протеста у Кувајту,[13] Либану,[14] Мауританији,[15] Саудијској Арабији,[16] Судану[17] и Западној Сахари.[18] Протести су имали облике грађанског протеста са демонстацијама, маршевима као и коришћење друштвених мрежа попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба.[19]

Власти су често на демонстрације одговарале насиљем,[20][21][22] као и провладиним протестима и контрадемонстрацијама.[23][24][25]

Садржај

[уреди] Преглед

Серија протеста и демонстација на Блиском истоку и северу Африке познат је као „Арапско пролеће“[26][27][28][29][30][31], а понекад и као „Арапско пролеће и зима“[32], „Арапско буђење“[33] или „Арапски устанци“[34], иако нису сви учесници Арапи.

Започело је првим протестима у Тунису 17. децембра 2010. године самоспаљивањем Мухамеда Бузизија у знак протеста против полицијске корупције.[35][36]

Успех протеста у Тунису довео је до таласа побуна који је захватио Алжир, Јордан, Египат и Јемен,[37] а онда се проширио и на друге државе, при чему су демонстранти били најорганизованији током „дана беса“.[38][39][40] Протести су се прелили у виду мањих протеста и на неарапски свет у региону.

До јула 2011. године, демонстарције су резултирале обарањем влати у Тунису и Египту. Током почетних протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. Судански председник је најавио изборе у 2015. години,[41] а ирачки премијер Ал-Малики за крај 2014. године,[42] мада је дошло до појачаног насиља демонстраната који су захтевали тренутне оставке.[43] Протести у Јордану довели су до пада владе,[44] резултирајући повлачење бившег премијера и амбасадора у Израелу, кога је краљ Абдулах поставио за новог премијера са задатком састављања нове владе.[45]

Председник Јемена Али Абдулах Салех најавио је 23. априла да ће се повући за 30 дана у замену за имунитет,[46] што су демонстранти неформално прихватили 26. априла,[47] Међутим, Салех није одржао обећање, што је продужило протесте у Јемену.[48] Либијски лидер Моамер ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији.[49]


██ промена режима ██ грађански рат ██ грађански немири и сукоби ██ протести и промене у властима ██ велики протести ██ мањи протести
██ протести ван арапског света


[уреди] Последице

Арапско пролеће је инспирисало неколико мањих протеста и у неарапском свету, од којих је највећи протест у САД који се организује под слоганом Окупирајмо Волстрит.

[уреди] Референце

  1. ^ . „Middle East In Revolt“, 11. 2. 2011. Приступљено дана 11. 2. 2011.
  2. ^ Peterson, Scott. „Egypt's revolution redefines what's possible in the Arab world“, 11. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  3. ^ Spencer, Richard. „Libya: civil war breaks out as Gaddafi mounts rearguard fight“, 23. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  4. ^ McLean, Jesse. „Death turns ‘harmless man’ into Bahrain uprising’s martyr“, 16. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  5. ^ . „'It Will Not Stop': Syrian Uprising Continues Despite Crackdown“, 28. 3. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  6. ^ Bakri, Nada; Goodman, J. David (28. 1. 2011.), "Thousands in Yemen Protest Against the Government", The New York Times 
  7. ^ . „Algeria protest draws thousands“, 12. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  8. ^ McCrummen, Stephanie. „13 killed in Iraq's 'Day of Rage' protests“, 25. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  9. ^ . „Thousands protest in Jordan“, 28. 1. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  10. ^ Morocco King on holiday as people consider revolt. Afrol.com (2011). Приступљено на дан 1. 2. 2011.
  11. ^ Vaidya, Sunil. „One dead, dozen injured as Oman protest turns ugly“, 27. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  12. ^ . „Syria Blocks New Border Protest as Death Toll Rises to 23“, 6. 6. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  13. ^ . „Kuwaiti stateless protest for third day“, 20. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  14. ^ . „Lebanon: Protests against Sectarian Political System“, Reuters, 27. 2. 2011. Приступљено дана 8. 3. 2011.
  15. ^ Humphrey, Shawn. „Benin, Senegal, Mauritania Impacted by Protest Movements“, Yahoo!, 24. 2. 2011. Приступљено дана 25. 2. 2011.
  16. ^ . „Man dies after setting himself on fire in Saudi Arabia“, BBC News, 23. 1. 2011. Приступљено дана 29. 1. 2011.
  17. ^ Sudan opposition leader arrested. Press TV (19. 1. 2011.). Приступљено на дан 29. 1. 2011.
  18. ^ . „New clashes in occupied Western Sahara“, 27. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  19. ^ The Arab Uprising's Cascading Effects. Miller-mccune.com (23. 2. 2011.). Приступљено на дан 27. 2. 2011.
  20. ^ . „Many wounded as Moroccan police beat protestors“, 23. 5. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  21. ^ . „Syria's crackdown“, 31. 5. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  22. ^ . „Bahrain troops lay siege to protesters' camp“, 16. 3. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  23. ^ . „Syria clampdown on protests mirrors Egypt's as thugs join attcks“, 19. 4. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  24. ^ Almasmari, Hakim. „Yemeni government supporters attack protesters, injuring hundreds“, 17. 3. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  25. ^ . „Libya Protests: Gaddafi Militia Opens Fire On Demonstrators“, 24. 2. 2011. Приступљено дана 12. 6. 2011.
  26. ^ Hardy, Roger. „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles“, BBC, 2. 2. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  27. ^ Smith, Kate. „Arab 'spring' a chance for U.S. to rewrite relationships“, San Angelo Standard-Times, 8. 3. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  28. ^ Moisi, Dominique. „An Arab Spring?“, Project Syndicate, 26. 1. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  29. ^ Khalidi, Rashid. „http://www.thenation.com/article/158991/arab-spring“, The Nation, 3. 3. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  30. ^ Ashley, Jackie. „The Arab spring requires a defiantly European reply“, The Guardian, 6. 3. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  31. ^ . „Arab Spring – Who lost Egypt?“, The Economist, 1. 3. 2011. Приступљено дана 9. 3. 2011.
  32. ^ Miller, Aaron. What Is Israel’s Next Move In The New Middle East?. Moment Magazine. Moment Magazine. Приступљено на дан 5/6/2011
  33. ^ Template error: argument title is required.Template error: argument title is required.. „The Arab awakening reaches Syria“, The Economist
  34. ^ Template error: argument title is required.Template error: argument title is required.
  35. ^ Fahim, Kareem. „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia“, The New York Times, 22. 1. 2011. Приступљено дана 1. 2. 2011.
  36. ^ Noueihed, Lin. „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution“, Reuters, 19. 1. 2011. Приступљено дана 1. 2. 2011.
  37. ^ Raghavan, Sudarsan. „Inspired by Tunisia and Egypt, Yemenis join in anti-government protests“, The Washington Post, 27. 1. 2011. Приступљено дана 1. 2. 2011.
  38. ^ . „Yemenis square off in rival 'Day of Rage' protests“, Arab News, 3. 2. 2011. Приступљено дана 6. 2. 2011.
  39. ^ . „Police in south Yemen disperse 'day of rage' protests“, Google, 11. 2. 2011. Приступљено дана 13. 2. 2011.
  40. ^ White, Gregory. „Bahrain Now Bracing For Its Own Day Of Rage After Giving Every Family $2,660 Fails“, 13. 2. 2011. Приступљено дана 13. 2. 2011.
  41. ^ . „Party: Bashir is not standing for re-election“, 22. 2. 2011. Приступљено дана 22. 2. 2011.
  42. ^ . „Iraq PM plans no re-election“, 5. 2. 2011. Приступљено дана 27. 2. 2011.
  43. ^ . „Iraq angered protesters call for Maliki resignation“, 26. 2. 2011. Приступљено дана 27. 2. 2011.
  44. ^ . „Jordanians stage anti-gov't sit-in in Amman“, Xinhua, 30. 1. 2011. Приступљено дана 13. 4. 2011.
  45. ^ . „Jordan king appoints new PM, government quits“, Reuters, 1. 2. 2011. Приступљено дана 2. 2. 2011.
  46. ^ Worth, Robert F.. „President of Yemen Offers to Resign for Immunity“, The New York Times, 23. 4. 2011. Приступљено дана 24. 4. 2011.
  47. ^ Almasmari, Hakim. „Yemen Protesters Accept Deal“, 26. 4. 2011. Приступљено дана 27. 4. 2011.
  48. ^ Abu-Nasr, Donna. „Yemen Accord Signing Has Been Postponed, Gulf Official Says“, 2. 5. 2011. Приступљено дана 5. 5. 2011.
  49. ^ . „Libyan govt says Gaddafi won't step down“, The Times Of India, 5. 4. 2011. Приступљено дана 5. 5. 2011.

[уреди] Види још

[уреди] Шира литература

[уреди] Спољашње везе

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Арапско пролеће

- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапско_пролеће&oldid=5204891“
Лични алати
Именски простори

Варијанте
Радње
навигација
техничке
штампање/извоз
алати
Други језици