Арапско пролеће

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арапско пролеће.
Део
Протести у арапском свету
Протести у арапском свету
Време: 17. децембар 2010. -
Локација: Северна Африка, Блиски исток.
Резултат: У току
Узрок битке: Лош социјални стандард, дугогогодишње аутократске владавине, спољни фактор.
Промене у територији:
Цивилне жртве: од 30, 000 до 40, 000.
Сукобљене стране
{{{страна1}}}
Заповедници
Ангажоване јединице
Јачина
Губици
{{{подаци}}}

Арапско пролеће је назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, који је почео 17. децембра 2010. године. Пре овог периода само је Судан био арапска држава која је доживела успешно обарање диктаторског режима 1964. и 1985. године. Први протести у децембру 2010. године започели су у Тунису[1] и Египту почетком 2011. године,[2] затим Либији,[3] Бахреину,[4] Сирији[5] и Јемену,[6] Алжиру,[7] Ираку,[8] Јордану,[9] Мароку[10] и Оману,[11] као и на границама Израела[12] и мањих протеста у Кувајту,[13] Либану,[14] Мауританији,[15] Саудијској Арабији,[16] Судану[17] и Западној Сахари.[18] Протести су имали облике грађанског протеста са демонстрацијама, маршевима као и коришћење друштвених мрежа попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба.[19]

Власти су често на демонстрације одговарале насиљем,[20][21][22] као и провладиним протестима и контрадемонстрацијама.[23][24][25]

Преглед[уреди]

Серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке позната је као „Арапско пролеће“[26][27][28][29][30][31], а понекад и као „Арапско пролеће и зима“[32], „Арапско буђење“[33] или „Арапски устанци“[34], иако нису сви учесници Арапи.

Започело је првим протестима у Тунису 17. децембра 2010. године самоспаљивањем Мухамеда Бузизија у знак протеста против полицијске корупције.[35][36]

Успех протеста у Тунису довео је до таласа побуна који је захватио Алжир, Јордан, Египат и Јемен,[37] а онда се проширио и на друге државе, при чему су демонстранти били најорганизованији током „дана беса“.[38][39][40] Протести су се прелили у виду мањих протеста и на неарапски свет у региону.

До јула 2011. године, демонстрације су резултовале обарањем влати у Тунису и Египту. Током почетних протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. Судански председник је најавио изборе у 2015. години,[41] а ирачки премијер Ал-Малики за крај 2014. године,[42] мада је дошло до појачаног насиља демонстраната који су захтевали тренутне оставке.[43] Протести у Јордану довели су до пада владе,[44] резултујући повлачење бившег премијера и амбасадора у Израелу, кога је краљ Абдулах поставио за новог премијера са задатком састављања нове владе.[45]

Председник Јемена Али Абдулах Салех најавио је 23. априла да ће се повући за 30 дана у замену за имунитет,[46] што су демонстранти неформално прихватили 26. априла,[47] Међутим, Салех није одржао обећање, што је продужило протесте у Јемену.[48] Либијски лидер Моамер ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији.[49]


  промена режима
  грађански рат
  грађански немири и сукоби
  протести и промене у властима
  велики протести
  мањи протести

  протести ван арапског света


Последице[уреди]

Арапско пролеће је инспирисало неколико мањих протеста и у неарапском свету, од којих је највећи протест у САД који се организује под слоганом Окупирајмо Волстрит.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Middle East In Revolt”. 11. 2. 2011. Приступљено 11. 2. 2011.. 
  2. Peterson, Scott (11. 2. 2011.). „Egypt's revolution redefines what's possible in the Arab world”. Christian Science Monitor Приступљено 12. 6. 2011.. 
  3. Spencer, Richard (23. 2. 2011.). „Libya: civil war breaks out as Gaddafi mounts rearguard fight”. The Telegraph Приступљено 12. 6. 2011.. 
  4. McLean, Jesse (16. 2. 2011.). „Death turns ‘harmless man’ into Bahrain uprising’s martyr”. The Toronto Star Приступљено 12. 6. 2011.. 
  5. „'It Will Not Stop': Syrian Uprising Continues Despite Crackdown”. Der Spiegel. 28. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  6. Bakri, Nada; Goodman, J. David (28. 1. 2011.), „Thousands in Yemen Protest Against the Government”, The New York Times 
  7. „Algeria protest draws thousands”. CBC News. 12. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  8. McCrummen, Stephanie (25. 2. 2011.). „13 killed in Iraq's 'Day of Rage' protests”. The Washington Post Приступљено 12. 6. 2011.. 
  9. „Thousands protest in Jordan”. Al Jazeera English. 28. 1. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  10. „Morocco King on holiday as people consider revolt”. Afrol.com. 2011 Приступљено 1. 2. 2011.. 
  11. Vaidya, Sunil (27. 2. 2011.). „One dead, dozen injured as Oman protest turns ugly”. Gulf News Приступљено 12. 6. 2011.. 
  12. „Syria Blocks New Border Protest as Death Toll Rises to 23”. FOX News. 6. 6. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  13. „Kuwaiti stateless protest for third day”. Middle East Online. 20. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  14. „Lebanon: Protests against Sectarian Political System”. Reuters. 27. 2. 2011. Приступљено 8. 3. 2011.. 
  15. Humphrey, Shawn (24. 2. 2011.). „Benin, Senegal, Mauritania Impacted by Protest Movements”. Yahoo!. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2011. Приступљено 25. 2. 2011.. 
  16. „Man dies after setting himself on fire in Saudi Arabia”. BBC News. 23. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011.. 
  17. „Sudan opposition leader arrested”. IR: Press TV. 19. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011.. 
  18. „New clashes in occupied Western Sahara”. Afrol. 27. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  19. „The Arab Uprising's Cascading Effects”. Miller-mccune.com. 23. 2. 2011. Приступљено 27. 2. 2011.. 
  20. „Many wounded as Moroccan police beat protestors”. Reuters. 23. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  21. „Syria's crackdown”. The Irish Times. 31. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  22. „Bahrain troops lay siege to protesters' camp”. CBS News. 16. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  23. „Syria clampdown on protests mirrors Egypt's as thugs join attcks”. Ahram Online. 19. 4. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  24. Almasmari, Hakim (17. 3. 2011.). „Yemeni government supporters attack protesters, injuring hundreds”. The Washington Post Приступљено 12. 6. 2011.. 
  25. „Libya Protests: Gaddafi Militia Opens Fire On Demonstrators”. The Huffington Post. 24. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  26. Hardy, Roger (2. 2. 2011.). „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles”. BBC Приступљено 9. 3. 2011.. 
  27. Smith, Kate (8. 3. 2011.). „Arab 'spring' a chance for U.S. to rewrite relationships”. San Angelo Standard-Times Приступљено 9. 3. 2011.. 
  28. Moisi, Dominique (26. 1. 2011.). „An Arab Spring?”. Project Syndicate Приступљено 9. 3. 2011.. 
  29. Khalidi, Rashid (3. 3. 2011.). „http://www.thenation.com/article/158991/arab-spring”. The Nation Приступљено 9. 3. 2011.. 
  30. Ashley, Jackie (6. 3. 2011.). „The Arab spring requires a defiantly European reply”. The Guardian (UK) Приступљено 9. 3. 2011.. 
  31. „Arab Spring – Who lost Egypt?”. The Economist. 1. 3. 2011. Приступљено 9. 3. 2011.. 
  32. Miller, Aaron. „What Is Israel’s Next Move In The New Middle East?”. Moment Magazine. Moment Magazine Приступљено 5/6/2011. 
  33. . . „The Arab awakening reaches Syria”. The Economist. 
  34. . . 
  35. Fahim, Kareem (22. 1. 2011.). „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia”. The New York Times Приступљено 1. 2. 2011.. 
  36. Noueihed, Lin (19. 1. 2011.). „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution”. UK: Reuters Приступљено 1. 2. 2011.. 
  37. Raghavan, Sudarsan (27. 1. 2011.). „Inspired by Tunisia and Egypt, Yemenis join in anti-government protests”. The Washington Post Приступљено 1. 2. 2011.. 
  38. „Yemenis square off in rival 'Day of Rage' protests”. Arab News. 3. 2. 2011. Приступљено 6. 2. 2011.. 
  39. „Police in south Yemen disperse 'day of rage' protests”. Hosted news. Agence Presse-France (Aden, Yemen: Google). 11. 2. 2011.. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2011. Приступљено 13. 2. 2011.. 
  40. White, Gregory (13. 2. 2011.). „Bahrain Now Bracing For Its Own Day Of Rage After Giving Every Family $2,660 Fails”. Business Insider Приступљено 13. 2. 2011.. 
  41. „Party: Bashir is not standing for re-election”. Gulf Times. 22. 2. 2011. Приступљено 22. 2. 2011.. 
  42. „Iraq PM plans no re-election”. Voice of Russia. 5. 2. 2011. Приступљено 27. 2. 2011.. 
  43. „Iraq angered protesters call for Maliki resignation”. Alsumaria. 26. 2. 2011. Приступљено 27. 2. 2011.. 
  44. „Jordanians stage anti-gov't sit-in in Amman”. Xinhua. 30. 1. 2011. Приступљено 13. 4. 2011.. 
  45. „Jordan king appoints new PM, government quits”. Reuters. 1. 2. 2011. Приступљено 2. 2. 2011.. 
  46. Worth, Robert F. (23. 4. 2011.). „President of Yemen Offers to Resign for Immunity”. The New York Times Приступљено 24. 4. 2011.. 
  47. Almasmari, Hakim (26. 4. 2011.). „Yemen Protesters Accept Deal”. The Wall Street Journal Приступљено 27. 4. 2011.. 
  48. Abu-Nasr, Donna (2. 5. 2011.). „Yemen Accord Signing Has Been Postponed, Gulf Official Says”. Bloomberg Приступљено 5. 5. 2011.. 
  49. „Libyan govt says Gaddafi won't step down”. The Times Of India. The Times of India. 5. 4. 2011. Приступљено 5. 5. 2011.. 

Шира литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :