Дејан Станковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дејан Станковић

Дејан Станковић
Дејан Станковић

Лични подаци
Надимак Деки
Датум рођења 11. септембар 1978.
Место рођења Београд, СФРЈ
Позиција Средина терена
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1994-1998
1998–2004
2004-2013
Црвена звезда
Лацио
Интер
85 (30)
137 (22)
231 (29)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1998-2013 СРЈ / СЦГ / Србија 103 (15)

* Датум актуелизовања: 27. август 2013.
** Датум актуелизовања: 12. октобар 2013.

Дејан Станковић (Београд, 11. септембар 1978) је бивши српски фудбалер и репрезентативац. Играчку каријеру је завршио 2013. у миланском Интеру. После повлачења Саве Милошевића постао је капитен националног тима, а до повлачења из репрезентације први капитен репрезентације Србије. За репрезентацију је укупно одиграо 103 утакмице и постигао 15 голова.[1]

Опроштајна утакмица од репрезентације је одиграна 11. октобра 2013.[2] У питању је била пријатељска утакмица Србија-Јапан одиграна у Новом Саду. Ово је био Станковићев 103. наступ за репрезентацију Србије и тиме је постигао рекорд.[3][4]

У својој каријери је освојио првенства СР Југославије (1995) и Италије (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010), куп Југославије (1995, 1996. и 1997) и Италије (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 и 2011), Суперкуп Италије (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 и 2010), Куп победника купова (1999) и Лигу шампиона (2010). Учествовао је на Светским првенствима 1998, 2006. и 2010. и Европском првенству 2000.

Црвена звезда[уреди]

Дејан Станковић је рођен у Београду 11. септембра 1978. у породици Борислава и Драгице Станковић, а одрастао је у Земуну. Отац Борислав је играо за ОФК Београд, мајка Драгица је била члан екипе Слога из Земуна. Дејан је са 7 година почео је да игра за локални клуб Телеоптик након што је почео играчку каријеру у Радничком из Нове Пазове. Ту га запазио Бранко Радовић, тренер кадета Црвене звезде и препоручио свом колеги Томи Милићевићу. Дејан је са 14 година прешао у Црвену звезду и прошао њене омладинске тимове. Са Станковићем су тренирали многи данас познати играчи попут Николе Лазетића и Ненада Лалатовића, а тренирао их је Владимир Петровић Пижон.

У сениорски тим је прешао са 16 година у сезони 1994/1995. код тренера Љупка Петровића. За Црвену звезду је дебитовао у мечу против ОФК Београда, у ком је Црвена звезда славила 2:1. Свој први гол у црвено-белом дресу постигао је 1995. против Будућности из Подгорице и оборио рекорд Драгана Џајића који је до тада био најмлађи стрелац у клупској историји. Станковић је са Звездом те сезоне играо на 7 утакмица и освојио дуплу круну.

Следеће сезоне ФК Партизан је освојио Првенство Југославије, док се Црвена звезда морала задовољити Купом. Станковић је укупно је дао четири гола на 24 утакмице.

У Купу победника купова 1996/1997. Црвена звезда се 1. колу сусрела са немачким Кајзерслаутерном, освајачем дупле круне у Немачкој. Кајзерслаутерн је славио 1:0 на домаћем терену. Станковић је реванш 26. септембра 1996. започео на клупи, а ушао је у игру на почетку другог полувремена. Први и једини гол у регуларном току утакмице Станковић је постигао са око 20 метара у 54. минуту. Како је у укупном скору резултат био 1:1, играли су се продужеци, а Станковић је постигао још један гол у 6. минуту продужетка из волеја са ивице шеснаестерца. Зоран Његуш и Миодраг Пантелић су поставили коначних 4:0 за Црвену звезду. Црвена звезда се у следећем колу срела са Барселоном, каснијим освајачем овог такмичења, и поражена је укупнимм резултамо 4:2 (1:3 у гостима и 1:1 на домаћем терену). У домаћем првенству Партизан је поново постао шампион, док је Црвена звезда поново освојила куп. Постигао је 10 голова на 26 утакмица.

Станковић је 1997. постао најмлађи капитен Црвене зведе и најбољи фудбалер у домаћем првенству. Постигао је 15 голова на 28 утакмица, али је ипак Црвена звезда остала без оба трофеја, пошто је ФК Обилић посвојио првенство, а Партизан куп.

Селектор Југославије Слободан Сантрач је позвао Станковића за пријатељски меч против Јужне Кореје 22. априла 1998. у Београду. Станковић је постигао два гола за победу 3:1. Уз саиграча из Црвене звезде Перицу Огњеновића, Станковић је био једини играч из националног првенства. Одиграо је 3 утакмице на Светском првенству 1998. у Француској, а у утакмици против Немачке је засметао немачком голману Андреасу Кепкеу, па се центаршут Предрага Мијатовића претворио у водећи гол за Југославију (утакмица је завршена 2:2).

Добре игре су скренуле пажњу италијанског вицешампиона Лација, који је тог лета правио тим снова за следећу сезону. Лацио су те сезоне појачали Синиша Михајловић, Марсело Салас, Серђо Консисао и Кристијан Вијери. Председник римског клуба Серђо Крањоти је издвојио 24 милиона немачких марака за Станковића.

Лацио[уреди]

Станковић у дресу Интера

Станковић је успео да стекне поверење тренера Свена Горана Ериксона и већ на дебију против Пјаченце Станковић је постигао погодак. Изборио је место у стартној постави у конкуренцији Павела Недведа, Серђа Консисаоа, Ивана де ла Пење и Матијаса Алмеиде. Ипак, моћни Лациов тим је у последњем колу препустио титулу Милану, али је успео да освоји последњи Куп победника купова 1999. победом на Мајорком и Суперкуп Европе победом над Манчестер јунајтедом. Станковић је на 41 утакмица за Лацио постигао 9 голова. Ипак, Лацио је следеће сезоне успео да освоји титулу након 26 година чекања.

Учествовао је на Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, на ком је Југославија заустављена у четвртфиналу.

Након одласка тренера Ериксона на место селектора Енглеске почетком 2001. и доласка новог тренера Дина Зофа, Станковићева форма је почела да слаби. Нови тренер Фиорентине Роберто Манћини је желео да доведе у тим Станковића и Михајловића, али до тога није дошло. Зоф је поднео оставку због лоших резултата на почетку сезоне 2001/2002, а заменио га је Алберто Закерони. Лацио је тих сезона био у финансијским проблемима због скандала са главним спонзором прехрамбеном компанијом Ћирио, а такође је патио због лоших пословних потеза, као што је довођење Шпанца Гаиске Мендијете. И док је клуб бележио лоше резултате, Станковић је искористио поверење Закеронија и постигао неколико важних голова.

И код новог тренера Лација Роберта Манћинија Станковић је био стандардан првотимац и постигао је 8 голова на 38 утакмица. Први део сезоне 2003/2004 је играо за Лацио на 27 утакмица и постигао 4 гола. Пошто су сви финснсијски јачи тимови у Италији знали да ће финансијски ослабљени Лацио морати пустити Станковића пре или касније, неколико клубова се борило да га доведу у своје редове. Торински Јувентус је био врло заинтересован за Станковића и он је био близу преласка у клуб, али се на крају одлучио за Интер, вероватно зато што је Роберто Манћини у јануару постао тренер тог клуба, и потписао је уговор на четири године. Станковић се одрекао дела пара у корист Лација.

Интер[уреди]

Дејан Станковић у дресу Интера

Долазак Станковића и Адријана је попунио празнину која је настала одласком Ернана Креспа и Кларенса Седорфа. Први меч за Интер Станковић је одиграо 1. фебруара 2004. против Сијене (4:0), а први гол је постигао 21. фебруара 2004. у поразу од градског ривала Милана 3:2. Укупно је дао 4 гола на 14 утакмица у првенству и 2 у купу. Интер је ту сезону завршио на 4. месту и изборио пласман у Лигу шампиона, уз само један поен више од петопласиране Парме.

Следеће сезоне Интер је завршио на трећем месту, уз 18 победа и чак 18 нерешених сусрета, уз само два пораза. Ипак, клуб је успео да освоји Куп Италије, победом на Ромом у финалу. Станковић је постигао укупно 6 голова на 47 утакмица одиграних за Интер те сезоне.

Интер је коначно освојио скудето следеће сезоне, након што је Јувентусу одузета титула због скандала са намештањем утакмица. Клуб је одбранио и куп, опет победом над Ромом. Дејан је успесима Интера допринео са 6 голова на 38 утакмица.

На Светском првенству 2006. у Немачкој, Дејан Станковић се уклопио у сивило тима који је заузео разочаравајуће последње место. Након првенства нови селектор Хавијер Клементе је извршио смену генерације, а Станковић је постао први капитен Србије, након разлаза Србије и Црне Горе. Прву утакмицу као капитен је имао у победи над Републиком Чешком 31. августа 2006. 3:1 у гостима, која је била организована као опроштај његовог бившег саиграча из Лација Павела Недведа.

Како је Јувентус био пребачен у Серију Б, а највећи ривал Милан је био кажњен одузимањем 8 бодова пре почетка првенства 2006-07, Интер је био главни фаворит за освајање Скудета. Појачан Златаном Ибрахимовићем, Интер је био убедљив и поставио је нови рекорд у италијанском фудбалу са 17 узастопних победа. Станковић је на 45 утакмица постигао 16 голова, укључујући и оба гола против Катаније у Интеровој серији победа. Нови уговор са Интером је потписао 2. фебруара 2007, по ком би Станковић остао у клубу до 2010.

Интер је по други пут одбранио титулу у сезони 2007/2008. Одласком тренера Роберта Манчинија и доласком новог тренера Жозеа Муриња, наставак Станковићеве каријере у Интеру је под знаком питања. Током лета, Станковић је преговарао са Јувентусом око трансфера, али до преласка у Јувентус није дошло због противљења Јувентусових навијача његовом доласку и недоласку Френка Лампарда у Интер. Иако је Мурињо на почетку сезоне најављивао да не рачуна на Станковића, Станковић је остао стандардан у екипи Интера. Своју 75. уткамицу у дресу репрезентације против Француске 11. децембра 2008. (1:2) Станковић је завршио након само 5 минута игре, због повреде лигамената колена коју је зарадио у дулеу са Анријем. На терен се вратио 28. септембра у дербију против Милана (0:1). У текућој сезони за сада постигао 2 гола. Голом у дербију против Роме (4:0) прекинуо је дуги низ утакмица на којој није постигао гол, још од првог кола сезоне 2007/2008. Са Интером је споразумно раскинуо уговор у августу 2013. године и тиме завршио своју професијоналну каријеру.

Награде[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Претходник:
Саво Милошевић
Капитен Србије Наследник:
Бранислав Ивановић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}
Internazionale.svg Тренутни састав Интера Internazionale.svg

1 Толдо | 2 Кордоба | 4 Занети | 5 Станковић | 6 Лусио | 7 Кварежма | 8 Мота | 10 Снајдер | 12 Цезар | 13 Маикон | 15 Крхин | 18 Суазо | 19 Камбијасо | 21 Орландони | 22 Милито | 23 Матераци | 25 Самјуел | 26 Киву | 39 Сантон | 89 Арнаутовић 

Coppacampioni.png
Интер - Шампион Европе 2010.
Coppacampioni.png

1 Сезар | 4 Занети | 5 Станковић | 6 Лусио | 8 Мота | 9 Ето | 10 Снајдер | 11 Мунтари | 13 Маикон | 19 Камбијасо | 22 Милито | 23 Матераци | 25 Самјуел | 26 Киву | 27 Пандев | тренер Мурињо