ФК Партизан

Из Википедије, слободне енциклопедије
ФК Партизан
Грб ФК Партизан
Пуно име Фудбалски клуб Партизан Београд
Надимак „Црно-бели”,
„Парни ваљак”
Основан 4. октобар 1945.
стадион Стадион Партизана, Београд
(Капацитет: 32.710)[1]
Председник Србија Драган Ђурић
Тренер Србија Марко Николић
Лига Суперлига Србије
2013/14. Суперлига Србије, 2.
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Домаћи дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Гостујући дресови

ФК Партизан је српски фудбалски клуб из Београда и део је Југословенског спортског друштва Партизан.[2] Други је најуспешнији клуб у Србији,[3] пошто је освојио укупно тридесет девет трофеја, укључујући и двадесет пет националних првенстава, дванаест националних купова, један национални суперкуп, један Митропа куп.[4] На табели југословенске лиге свих времена завршио је на другом месту.[5]

Своје утакмице играју на стадиону Партизана од 1949. године.[1] Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године,[6] а био је и први балкански и источноевропски клуб који је играо финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66.[7]

Клуб има дугогодишње ривалство са Црвеном звездом. Утакмице између ова два клуба су позната као вечити дерби.[3] У септембру 2009, британски лист Дејли мејл прогласио је дерби Црвена Звезда-Партизан као четврто ривалство свих времена.[8] Партизан је по броју навијача други најпопуларнији фудбалски клуб у Србији.[9] Клуб је такође веома популаран у Црној Гори и Босни и Херцеговини, посебно у Републици Српској.[10] Партизан има много присталица у свим осталим бившим југословенским република као и из српске дијаспоре.[11]

Историја

Оснивање

Партизан је основан у Београду 4. октобра 1945, као део Југословенског спортског друштва Партизан,[12] које данас броји 27 клубова у различитим спортовима, али је потпуно независан у погледу организације, управе, финансија, материјалних средстава и објеката. Клуб је име добио у част југословенских партизана, комунистичке војне формације која се борила током Другог светског рата.[6]Клубом је у почетку управљала група високих официра Југословенске народне армије (ЈНА), а посебно Светозар Вукмановић, Пеко Дапчевић, Ратко Вујовић и Коча Поповић.[13]

Два дана након оснивања, Партизан је одиграо прву пријатељску утакмицу против селекције Земуна која се завршила 4:2. Флоријан Матекало је ушао у историју као први стрелац у историји Партизана, док је Фрањо Глазер био први тренер. Само три недеље касније, Партизан је отишао у Чехословачку на прву од многобројних међународних турнеја, где су победили селекцију Словачке војске са 3:1. Пошто је Други светски рат тек био окончан и није било организованог првенства, Партизан је играо само турнире у држави и иностранству. Прву међународну утакмицу против неког клуба је одиграо 6. децембра 1946. против ЦСКА из Москве.[6]

Ране године (1946–1958)

Крајем августа 1946. године почела је друга сезона[a] Првенства Југославије. Партизан је своју прву утакмицу одиграо против Победе из Скопља и победио 1:0. Клуб је од самог почетка имао највеће амбиције па је привукао неке од најбољих играча: Стјепан Бобек, Мирослав Брозовић, Златко Чајковски, Кирил Симоновски, Бела Палфи, Фрањо Рупник, Првослав Михајловић, Александар Атанацковић, Миодраг Јовановић, Владимир Фирм, Ратко Чолић и Фрањо Шоштарић. Истакнути фудбалски стручњак Илеш Шпиц постао је тренер, и провео наредних 14 година на различитим позицијама у клубу. Његова примена најбољих европских метода обуке и тактика, у комбинацији са технички даровитим фудбалерима, били си битни у освајање првог шампионата. Исте године освојен је и куп, чиме је Партизан постао освајач „дупле круне“.[14]

Други пут су постали прваци Југославије у сезони 1948/49.[15] Партизана је играо своје утакмице као домаћин на старом стадиону БСК до 1949, када је изграђен Стадион ЈНА (Стадион Југословенске народне армије). Године 1953. је постао независан од војске. Први председник клуба био је Ратко Вујовић.[16] Иако је током педесетих година двадесетог века Партизан имао јак тим, на челу са репрезентативцима као што су Стјепан Бобек, Златко Чајковски, Милош Милутиновић, Марко Валок, Бруно Белин, Томислав Калоперовић и Бранко Зебец, клуб је имао дугу паузу без титуле у првенству, али је освајао куп 1952, 1954 и 1957. године.[17] Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године у Лисабону. Утакмица је завршена 3:3, а Милош Милутиновић је постао први стрелац у историји овог такмичења.[6]

„Партизанове бебе“

До средине педесетих година прва генерација фудбалера Партизана била је на на заласку. Само две титуле првака Југославије и четири купа у првих 15 година постојања није било довољно за клуб као што је Партизан. Године 1958. Партизан је одлучио да бордо-плаве дресове које је до тада носио замени са црно-белим.[18][19] Та промена је праћена и радикалним променама и у екипи. Дотадашњу генерацију, заменила је нова која је дошла из омладинског погона клуба. Она је убрзо постала једна од најбољих генерација у Европи и добила назив „Партизанове бебе“.[20] Успон генерације почела је са Милутином Шошкићем, Фахрудином Јусуфијем, Јованом Миладиновићем, Велибором Васовићем, Миланом Галићем, Илијом Митићем, Звезданом Чебинцем и Владицом Ковачевићем. Врло брзо, њима су се придружили Лазар Радовић, Велимир Сомболац, Љубомир Михајловић, Мустафа Хасанагић, Иван Ћурковић, Јосип Пирмајер, Бранко Рашовић и Радослав Бечејац. Тренер су били Илеш Шпиц, Флоријан Матекало и Стјепан Бобек. Одлука да се ослања углавном на младе талентоване играче убрзо је дала резултате. Партизан је освојио три узастопне титуле првака Југославије: 1960/61,[21] 1961/62[22] и 1962/63.[23] Тиме су постали први клуб који је три пута за редом освајао првенство.[24] Ефикасном и атрактивном игром клуб је добио надимак „Парни ваљак“. Успешан низ, прекинула је Црвена звезда која је освојила првенство у сезони 1963/64, а већ следеће сезоне Партизан освојио четврту титулу у пет година.[25] Шездесетих година нарочито је постало интезивно ривалство између Партизана и Црвене звезде.[3]

Састави екипа у финалном мечу Купа европских шампиона Партизан - Реал Мадрид

Такмичење у Купу европских шампиона у сезони 1965/66 била је круна каријере ове генерације.[26] После елиминације француског Нанта (2:0, 2:2) и немачког првака Вердер Бремена (3:0, 1:0) у прва два кола, Партизан је у четвртфиналу играо против Спарте Праг. У првој утакмици, која је одиграна у Прагу, Партизан је претрпео тежак пораз 4:1. Иако су имали мале шансе у реваншу у Београду, Партизан пред 50.000 гледалаца остварио убедљиву победу 5:0, и са укупним резултатом 6:4 квалификовао се у полуфинале.[27] У полуфиналу Партизан се састао са Манчестер јунајтедом, коме је ово била прва сезона у Европи након Минхенске трагедије у којој су 1958. године погинула 23 фудбалера након повратка са утакмице против Црвене звезде. Партизан је у првој утакмици у Београду победио са 2:0,[28] док су у реваншу поражени само са 1:0 и укупним резултатом 2:1 прошли у финале. Тренера Абдулаха Гегића и екипу у финалу је чекао у Реал Мадрид.[27] Утакмица је одиграна на Стадиону Хејсел у Бриселу.[27] До 70. минута Партизан је водио са 1:0 голом Велибора Васовића и био близу освајања Купа шампиона, али је ипак поклекао у финишу и на крају изгубио са 2:1.[29] Ипак, Партизан је постао први клуб са Балкана и источне Европе који је играо у финалу Европског купа.[30]

Криза (1966—1976)

Након пораза у финалу, Партизан је ушао у дугу организациону кризу. Сви главни играчи потписали су уговоре са највећим западним клубовима, и обећавајућа генерација је била распродата. Милутин Шошкић је отишао у Келн, Милан Галић у Стандард Лијеж, Владица Ковачевић у Нант, Фахрудин Јусуфи у Ајнтрахт Франкфурт, Велибор Васовић у Ајакс. То је био период осредњих резултата, а за десет година није освојен ниједан трофеј. Неколико играча је остало од претходне генерације: Милан Дамјановић, Благоје Пауновић и Боривоје Ђорђевић. Долазак талентованих младих играча Момчила Вукотића, који је дошао из омладинског погона и Ненада Бјековића из Пролетер из Зрењанина најавио је боље дане за Партизан.

Повратак и први европски трофеј (1976–1982)

Дана 11. јула 1976. у Љубљани, Партизан је играо последњу утакмицу у сезони против Олимпије и потребна им је била победа како би завршили на првом месту испред Хајдука из Сплита. У последњој секунди Бјековић је постигао победоносни гол и Партизан је победио 0:1. Тако је коначно по седми пут постао првак Југославије у сезони 1975/76.[31] Најзаслужније за освајање првог трофеја након више од деценије чекања били су:Момчило Вукотић, Ненад Бјековић, Решад Куновац, Илија Завишић, Рефик Козић, Иван Голац, Радмило Иванчевић, Бошко Ђорђевић, Ненад Стојковић... Осма титула је освојена у сезони 1977/78,[32] а за Партизан су тада играли: Никица Клинчарски, Петар Борота, Слободан Сантрач, Александар Трифуновић, Џевад Прекази, Павле Грубјешић... Исте године Партизан је освојио свој први европски трофеј, Митропа куп. Црно-бели су завршили први у групи А, испред екипа ФК Перуђе и Збројовка Брно. У финалу је екипа Партизана коју је предводио Анте Младинић победила Хонвед са 1:0.[33] Неочекивано, следећа сезона 1978/79 испоставило се да је била најгора у историји Партизана. Клуб је завршио на 15. месту у првенству, и једва избегао испадање победом у последњем колу са 4:2 против Будућности.[34] Нова криза је била озбиљна, јер се наставила и следеће сезоне, када је Партизан завршио на 13. месту.[35] У наредне две сезоне, Партизан је завшавао на 8.[36] и 6. месту.[37]

1982–1991

Драган Манце, легенда Партизана

Када су се Момчилу Вукотићу, Ненаду Стојковићу, Никици Клинчарском придружили Љубомир Радановић, Звонко Живковић, Зоран Димитријевић и Драган Манце, још једна велика генерација је била формирана. Партизан је постао првак у сезони 1982/83,[38] у великој мери захваљујући сјајним наступима младог Драгана Манцеа, који је постигао 15 голова у сезони и одмах је постао омиљени играч навијача Партизана.[39] Он је такође предводио клуб у УЕФА купу у сезони 1984/85. Утакмица против Квинс парк ренџерса у другом колу је један од најупечатљивијих мечева у историји клуба. Квинс парк је победио у првом мечу са 6:2, али је Партизан успео да у Београду савлада екипу из Лондона са 4:0 и прође у наредни круг.[40] Гол који је Манце постигао против енглеског клуба се сматра једним од најзначајнијих голова у историји Партизана.[41] Та утакмица је проглашена за 70. највећу утакмицу у историји фудбала, у анкети коју је организовао Еуроспорт у септембру 2009. године.[42] Дана 3. септембра 1985, трагично је настрадао Драган Манце у саобраћајној несрећи на аутопуту Нови СадБеоград. Он је тада имао само 22 године и био на врхунцу популарности.[43] Чак и данас, Драган Манце се сматра највећом легендом клуба од стране навијача Партизана.[41] У његову част, од 2011. године улица поред стадиона у Београду носи његово име.[44]

У сезони 1985/86, Партизан је освојио титулу победом над Жељезничаром од 4:0, због боље гол разлике у односу на другопласирану Црвену звезду.[45] Међутим, председник фудбалског савеза Југославије Славко Шајбер је одлучио да се последње коло поново одигра, после оптужби да су одређени резултати намештени. Партизан је одбио да поново одигра свој меч, након чега је утакмица регистрована са 3:0 у корист Жељезничара, а за првака је проглашена Црвена звезда, која је добила право да игра у Купу шампиона у сезони 1986/87. Због ових догађаја, дванаест клубова је почело следећу сезону са -6 бодова, а међу њима је био и Партизан. Вардар којем нису била одузета 6 поена, освојио је титулу, и учествовао у Купу шампиона у сезони 1987/88. Међутим, након низа жалби и тужби које је на крају довело до Уставног суда Југославије, Партизан је проглашен за првака средином 1987. године.[46] Такође, негативни поени из сезоне 1986/87 су поништени, првак је поново постао Партизан. Ови контроверзни догађаји су спречили генерацију: Милко Ђуровски, Фахрудин Омеровић, Звонко Варга, Владимир Вермезовић, Адмир Смајић, Горан Стевановић, Небојша Вучићевић, Милош Ђелмаш, Срећко Катанец, Фадиљ Вокри и Бајро Жупић да покаже свој пуни потенцијал у Европи.

Крајем осамдесетих Партизан је извршио значајне организационе промене. Године 1989, бивши голман Иван Ћурковић постао је председник клуба док је Мирко Марјановић постао председник извршног одбора Партизана.[47] Најважнији играчи Партизана у овом периоду били су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Предраг Спасић, Драгољуб и Бранко Брновић, Будимир Вујачић, Вујадин Станојковић, Дарко Миланич и Џони Новак. Међутим, ова генерација је остала у сенци њиховог највећег ривала Црвене звезде и њеног убедљивог наступа домаћем првенству, Европи и Свету. Партизан је освојио само национални куп 1989, 32 године након последње победе у том такмичењу.[48] Последњи трофеј пре распада Југославије био је Супер куп Југославије 1989, први и једини организован.[4] Године 1987, Партизан је довео кинеске репрезентативце Ђа Сјућуен и Љу Хајгуанг, прве стране играче у југословенском фудбалу. Иако нису постали стартери, они су били веома популарни међу навијачима Партизана.

Најузбудљивији меч Партизана је био против Селтика 1989. Прва утакмица је одиграна у Мостару, коју је Партизан добио са 2:1. Реванш је игран у Шкотској, а Селтик је победио 5:4. Партизан је постигао гол у последњем минуту и квалификовао се даље.

Домаћи успеси деведесетих година

Распад Југославије који је довео до грађанског рата од 1991. до 1995. године, као и санкције погодиле су све југословенске клубове. Након распада СФР Југославије формирана је Савезна Република Југославија, коју су сачињавали Србија и Црна Гора. Партизан је у ратним годинама освојио две титуле за редом, у сезонама 1992/93 и 1993/94.[49][50] Тај успех Партизан је поновио и у сезонама 1995/96 и 1996/97.[51][52][53] Између 1998 и 1999. године дошло је до сукоба у аутономној покрајини Косову и Метохији између албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге. Рат на Косову и Метохији довео је до мешања НАТО-а и бомбардовања СР Југославије без дозволе Уједињених нација, 24. марта, само четири дана након 112. вечитог дербија између Црвене звезде и Партизана. Првенство је било званично прекинуто 14. маја 1999. због НАТО бомбардовања СР Југославије, након 24 одиграна кола. 12. јуна 1999. Партизан је проглашен шампионом.[54]

Током бурних деведесетих година, клуб је освојио неколико националних купова, 1992, 1994. и 1998. године.[55] Кључни човек за ове трофеје био је Љубиша Тумбаковић, најтрофејнији тренер у историји Партизана.[56] Године 1997, Партизану је поново дозвољено да наступа у европским такмичењима, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су избрисани сви њихови резултати и третирани су као почетници у европским такмичењима. Та одлука ће имати дугорочне последице за клуб, јер ће такмичење почињати већ у јулу и на почетку ће одмах играти са тежим противницима. Многи играчи су заслужни за успехе деведесетих, као што су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Саво Милошевић, Алберт Нађ, Драган Ћирић, Зоран Мирковић, Саша Ћурчић, Бранко Брновић, Горан Пандуровић, Ниша Савељић, Дамир Чакар, Будимир Вујачић, Иван Томић, Ђорђи Христов, Ђорђе Томић, Ивица Краљ, Матеја Кежман и многи други.

Успеси у домаћем првенству и Европи на почетку 21. века

Током новог миленијума Партизан је освојио 8 националних првенстава, 4 купа и успео је да се пласира два пута у УЕФА Лигу шампиона и пет пута у УЕФА Лигу Европе. Предвођен Љубишом Тумбаковићем, клуб је постао првак државе, у сезони 2001/02,[57] а био је заслужан и за освајање титуле у сезони 2002/03, јер је предводио Партизан у полусезони и стекао 9 бодова предности у односу на Црвену звезду, пре него што је напустио клуб.[58] У Европи, Партизан није имао превише успеха у тим сезонама. Међутим следећа ће постати најбоља сезона у најјачем европском такмичењу још од финала Европског купа 1966. године.

Уместо Тумбаковића на полусезони је доведен Немац Лотар Матеус који је освојио прво место у сезони 2002/03. Руководство Партизана је озбиљно схватило нову сезону и довело искусне играче Љубинка Друловића из Бенфике, Тарибо Веста из Кајзерслаутерна и Томаша Жонсу из Фејнорда. По први пут у својој историји, клуб је играо у Лиги шампиона након што је елиминисао у последњој рунди квалификација енглески Њукасл јунајтед који је на терену предводио Алан Ширер, а са клупе тренер Боби Робсон. У Београду, Партизан је изгубио са 0:1, али у реваншу на Сент Џејмс парку победио индентичним резултатом голом Ивице Илиева и након пенала се пласирао у групну фазу Лиге шампиона.[59] Партизан је у групи био у веома тешкој групи са:Реал Мадридом, Портом (те године освајачем Лиге шампиона) и Олимпиком из Марсеља (финалистом Купа УЕФА).[60] Партизан није изгубио код куће, и играо је 0:0 са Реал Мадридом за који су играли Зинедин Зидан, Роналдо, Луис Фиго, Роберто Карлос, Раул Гонзалез и Дејвид Бекам, 1:1 са Портом који је водио као тренер Жозе Мурињо и Олимпиком којег су предводили Дидије Дрогба и Фабијен Бартез. У гостима су три пута поражени: у Мадриду 0:1, Марсеју 0:3 и Порту 1:2. Он је први и за сада једини тим из Србије који се квалификовао у главни жреб елитног европског такмичења након што је клубовима из СР Југославије дозвољено да учествују у европским такмичењима.

Играње у Европи оставило је трага у првенству и Партизан је изгубило титулу. Нови тренер Владимир Вермезовић је преузео тим и убедљиво освојио титулу 2005. године. Такође, он је постао једини тренер који је успео да доведе екипу у елиминациону фазу неког Европског такмичења у новом формату. То се десило у Купу УЕФА у сезони 2004/05., где је Партизан стигао до шеснаестине финала. Елиминисан је од ЦСКА из Москве. У сезони 2005/06. у трећем колу квалификација за Лигу шампиона Партизан је избечен од стране словачке Артмедије након извођења једанаестераца, а у Купу УЕФА га је избацио израелски Макаби Петах Тиква, након победе Партизана у гостима од 2:0 и шокантног пораза на свом стадиону 2:5. Лоши резултати у домаћим и међународним такмичењима, навели су званичнике клуба да потраже новог тренера. Прво је доведен Јирген Ребер,[61] а касније Миодраг Јешић,[62] али они нису успели да врате домаћу титулу. Иако се Партизан квалификовао у групну фазу Купа Уефа у сезони 2006/07,[63] сезона је била неуспешна, јер је Партизан завршио на другом месту.

У јануару 2008, бивши играч Партизана Славиша Јокановић је именован за новог тренера клуба.[64] У сезони 2007/08., Јокановић је освојио првенство и куп.[65] Следеће године, Партизан је по први пут у својој историји одбранио дуплу круну.[66][67] У Европи, Партизан је 2007. избачен из Купа УЕФА, због нереда у првом мечу претквалификација против Зрињског у Мостару у којима су учествовали навијачи Партизана. Партизан је у тој утакмици победио 6:1, а у реваншу је славио 5:0.[68] У наредне две сезоне, после избацивања из Лиге шампиона, Партизан се два пута узастопно квалификовао за друго најпрестижније европско фудбалско такмичење. Клуб је играо у Купу УЕФА у сезони 2008/09 и Лиги Европе у сезони 2009/10.[69][70]

Арсенал - Партизан

Под новим менаџером Александром Станојевићем,[71] Партизан освојала титулу 2010. и дуплу круну 2011. годиине[72][73].Августа 2010. године Партизан по други пут улази у Лигу шампиона бољим извођењем једанаестераца савладавши белгијског шампиона Андерлехт из Брисела.[74] Жребом је стављен у групу Х заједно са Арсеналом, Шахтјором и Брагом. У наредној сезони, Партизан није успео да се квалификује ни за Лигу шампиона, нити Лигу Европе[75] и након пола сезоне, Станојевић је отпуштен. Партизан је за тренера довео бившег тренера Челсија Аврама Гранта,[76] који је освојио пету узастопну титулу.[77] Грант је поднео оставку после пет месеци, а на његово место доведен је Владимир Вермезовић који је дошао у мају 2012. године[77]. Под његовим вођством, Партизан се квалификовао у групну фазу Лиге Европе у сезони 2012/13.[78] Због лоших резултата у другом делу националног шампионата, Вермезовић је смењен, а заменио га је Вук Рашовић.[79] После победе у претпоследњем колу у вечитом дербију, Рашовић је обезбедио шесту узастопну титулу, укупно 25. у историји клуба.[80]

Многи играчи су допринели успесима последњих тринаест година, а неки од њих су Младен Крстајић, Саша Илић, Ивица Илиев, Звонимир Вукић, Игор Дуљај, Владимир Ивић, Данко Лазовић, Тарибо Вест, Андрија Делибашић, Иван Томић, Симон Вукчевић, Милан Смиљанић, Зоран Тошић, Стеван Јоветић, Иван Обрадовић, Вељко Пауновић, Ненад Ђорђевић, Радосав Петровић, Алмами Мореира, Ламине Дијара, Клео, Принц Тејго, Стефан Савић, Адем Љајић, Владимир Стојковић, Немања Томић, Мохамед Камара, Иван Иванов, Милош Јојић, Лазар Марковић, Александар Митровић и многи други.

Партизан у европским такмичењима

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак ФК Партизан у европским такмичењима

У историји европских такмичења дугој више од шест деценија Партизан је са успехом наступао од 1955. у Купу европских шампиона, па преко Купа победника купова, Митропа купа, Купу сајамских градова, УЕФА купа или Лиге европе и Лиге шампиона.

Прве утакмице у европским такмичењима Партизан је одиграо 1955. у Купу европских шампиона, утакмицом против Спортинга из Лисабона. Прва утакмица је завршена 3:3, док је у реваншу Партизан победио са 5:2. Највећи успех Партизана у европским такмичењима је финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66 против мадридског Реала који су изгубили са 2:1.

Такмичење Мечева Д Н И ГД ГП ГР
Лига шампиона 94 36 20 38 146 123 +23
Куп победника купова 12 4 1 7 19 21 -2
УЕФА куп / Лига Европе 100 39 20 41 148 140 +8
Интертото куп 0 0 0 0 0 0 0
I. Укупно УЕФА такмичења 206 79 41 86 313 284 +29
Митропа куп 28 13 9 6 60 34 +26
Куп сајамских градова 8 2 3 3 10 14 -4
II. Укупно остала такмичења 36 15 12 9 70 48 +22
Укупно I. + II. 242 94 53 95 383 332 +51

Грб кроз историју

Навијачи

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гробари
Гробари прослављају 19. титулу шампиона 2005.

Гробари, навијачи Партизана, су организовани крајем 1970их. Надимак су добили од навијача највећег ривала Црвене звезде, који су мислили на углавном црне клупске боје, које су биле сличне званичним униформама гробара. Они углавном подржавају све клубове у ЈСД Партизан. Организовани навијачи који су традиционално заузимали Јужну трибину стадиона су се поделили 1999. на две групе. Новооснована група по имену Јужни Фронт је оптужила неколико највиших чланова Гробара за злоупотребу њихових привилегија, као и сам клуб за фаворизовање тих појединаца. Последњих година навијачи су превазишли своје разлике и сада постоје три главне групе навијача: Гробари Јужни Фронт, Гробари 1970 и Гробари Београд. Од новембра 2005. све навијачке групе су бојкотовале утакмице ФК Партизан до оставки председника Ивана Ћурковића, спортског директора Ненада Бјековића и генералног секретара Жарка Зечевића. Бојкот је прекинут 2007, после подношења оставки руководилаца и Гробари су се вратили на своју матичну трибину.

Од краја 2011. године поново је дошло до поделе међу навијачима. Фракција навијача који себе називају „Забрањени“ оптужио је клуб да им забрањује улаз на стадион. Од 2012. године утакмице прате са источне трибине.

Гробари одржавају блиске пријатељске односе са организованим присталицама Паока, ЦСКА Софије и ЦСКА Москве.[81][82]

Ривалство са Црвеном звездом

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вечити дерби (Србија)

Партизанов градски ривал је Црвена звезда и утакмице између ова два ривала се називају „вечити дерби“. Ове утакмице су увек биле жељно ишчекиване и врло спектакуларне, али због слабијег квалитета фудбала у последњим годинама, као и велике количине насиља и хулиганизма, је изазвао пад посећености. Дерби игран 11. маја 2005. у полуфиналу купа Србије и Црне Горе је посетило 8.000 гледалаца, што је најмање у историји. Највећа посећеност је било око 108.000 гледалаца. Иако је први дерби добила Црвена звезда, Партизан још увек држи рекордну победу 7:1.

Стадион

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стадион Партизана

Име стадиона је Стадион Партизана, иако је познат и као „стадион ЈНА“ (стадион Југословенске народне армије) како га и данас многи навијачи зову. Партизанове присталице га понекад зову и „фудбалски храм“.[3]

Стадион Партизана је објекат са најдужом спортском традицијом у Југославији. Налази се на месту где је пре Другог светског рата било игралиште шампиона БСК-а – Београдског Спортског Клуба. Непосредно по завршетку рата, започета је изградња новог стадиона баш на том месту, а пројектовао га је архитекта Мика Јанковић.[83] На њему је 9. октобра 1949. године одиграна прва утакмица између Југославије и Француске (1:1) у квалификацијама за Светско првенство 1950.[1]

Стадион је од половине педесетих до 1987. коришћен као циљ годишњег фестивала званог „Дан младости“. Сваког 25. маја, „Штафета младости“ је предавана Јосипу Брозу Титу, председнику Југославије.

Стадион Партизана је у првом периоду примао 55.000 гледалаца, али је због пооштрених критеријума међународних фудбалских асоцијација, посебно у домену безбедности и комфора гледалаца, гледалиште реконструисано 1998, уграђена су седишта, проширени пролази за улазак и излазак публике, монтирана савремена опрема, па је тиме гледалиште сведено на 32.710 места.[1]

Поред стадиона Партизан поседује и Спортски центар Партизан-Телеоптик. Комплекс се налази на површини од скоро 100.000 квадратних метара, у западном делу општине Земун. То је тренинг база свих селекција Партизана. Први тим Партизана у њему игра пријатељске утакмице. СЦ Партизан Телеоптик се састоји од централне зграде са укупном површином од 4.000 квадратних метара, седам терена са природном и два са вештачком травом, спортском двораном и паркингом. Унутар зграде постоје објекти који обухватају фитнес центар са теретаном, сауну и теретану са најсавременијом опремом, базен, медија центар. Зграда има 19 станова за играче и техничко особље.[84]

Панорама стадиона Партизана.

Млађе категорије и ветерани

Партизан је клуб са највише титула првака државе и Купа у млађим категоријама у Србији.[85] Млађе селекције учествују на бројним турнирима широм Европе, а Партизан организује међународни турнир до 17 година уз учешће неких од најбољих европских клубова.[85] Партизан организује фудбалске кампове за децу у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Словенији, Аустралији и Сједињеним Америчким Државама.[85][86] Најбољи играчи из млађих категорија потписују за Партизан или његову филијалу Телеоптик.[85]

Све Партизанове млађе категорије тренирају у спортском комплексу Партизан-Телеоптик, заједно са Партизановим сениорима и играчима Телеоптика.[87] Партизан је освојио неколико награда за свој рад са младима, укључујући и "Best European Youth Work" 2006. године[88], а омладинска школа клуба проглашена је за другу најбољу у Европи, после Ајаксове.[89] Партизанова академија је произвела бројне професионалне фудбалере. Значајни играчи из недавне прошлости су: Миралем Сулејмани, Стеван Јоветић, Адем Љајић, Матија Настасић, Лазар Марковић, Зоран Тошић и Александар Митровић.

Партизан има и екипу ветерана која годишње одигра око педесет утакмица широм Југославије. Тим ветерана чине:Арсеновић, Бабић, Бајовић, Белојевић, Бјековић, Чапљић, Ђелмаш, Ђорђевић, Ђорђић, Ђуровић, Гајић, Јешић, Лушић, Јоцић, Јовић, Каденић, Каличанин, Клинчарски, Марић, Марјановић, Марковић, Пандуровић, Пантић, Поповић, Прекази, Радаковић, Радмановић, Радовић, Смилески, Смиљанић, Спасић, Ставрић, Стевановић, Тодоровић, Томић, Трбојевић, Трифуновић, Залад, Завишић, Живковић, Варга, Вермезовић, Вучићевић, као и играчи других клубова који наступају као гости: Ђуровић, Филиповић, Лукић, Никић, Смиљанић, Тановић.[90]

Рекорди

Момчило Вукотић је рекордер Партизана по броју наступа - одиграо је 752 утакмице[91], а рекордер у броју голова постигнутих за црно-беле је Стјепан Бобек са 403 поготка.[92] За репрезентацију Југославије наступило је преко 150 Партизанових фудбалера, а више од педесет утакмица одиграли су Стјепан Бобек, Бранко Зебец, Златко Чајковски, Фахрудин Јусуфи, Милан Галић, Милутин Шошкић, Славиша Јокановић, Предраг Мијатовић.[93] Бивши играч Партизана Саво Милошевић је одиграо 102 утакмице за репрезентацију, што је рекорд који држи заједно са Дејаном Станковићем.[94] Стјепан Бобек је за репрезентацију постигао 38 погодака што је садашњи рекорд,[95] Саво Милошевић и Милан Галић деле другу позицију са 37 погодака.[95]

Клуб је у досадашњим националним лигашким такмичењима постигао шест победа са десет и више датих голова, у два првенства је постигао по више од стотину голова и држи рекорд југословенске прве лиге са 107 погодака у једном првенству и једини је непоражен првак икада (у сезони 2004/05 и 2009/10). Такође су први клуб који је три пута за редом освајао првенство (1961, 1962, 1963).[96] Од распада СФРЈ у националним првенствима Партизан је освојио највише титула, поставши шампион 14 од 21 пута. Они су једини српски клуб икада који да освојио шест узастопних националних првенстава почевши од сезоне 2007/08 до сезоне 2012/13.[97]

Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године,[98] а био је и први балкански и источноевропски клуб који је играо финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66.[7] Први је српски клуб који је играо групну фазу Лиге шампиона у сезони 2003/04. Највећа победа у европским такмичењима је 8:0 остварена против велшког првака Рила у квалификацијама за Лигу шампиона у сезони 2009/10.[99]

Успеси

Такмичење Број Година
Национално првенство - 25 Звездица за 10 освојених титула Звездица за 10 освојених титула
Првенство СФР Југославије Првак 11 1946/47, 1948/49, 1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65, 1975/76, 1977/78, 1982/83, 1985/86, 1986/87.
Други 9 1953/54, 1955/56, 1957/58, 1958/59, 1967/68, 1969/70, 1983/84, 1987/88, 1991/92.
Трећи 8 1947/48, 1950, 1952/53, 1959/60, 1966/67, 1968/69, 1984/85, 1990/91.
Првенство СР Југославије Првак 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 2001/02, 2002/03.
Други 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Трећи 1 1997/98.
Првенство Србије и Црне Горе Првак 1 2004/05.
Други 2 2003/04, 2005/06.
Трећи 2 2003/04, 2005/06.
Првенство Србије Првак 6 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13.
Други 1 2006/07, 2013/14.
Трећи 0 /
Национални куп - 12 Звездица за 10 освојених купова
Куп СФР Југославије Победник 5 1947, 1952, 1954, 1956/57, 1988/89.
Финалиста 4 1948, 1958/59, 1959/60, 1978/79.
Куп СР Југославије Победник 4 1991/92, 1993/94, 1997/98, 2000/01.
Финалиста 3 1992/93, 1995/96, 1998/99.
Куп Србије Победник 3 2007/08, 2008/09, 2010/11.
Финалиста 0 /
Национални суперкуп - 1
Суперкуп СФР Југославије Победник 1 1989.
Финалиста 0 /
Континентална такмичења - 1
Coppacampioni (closer).png Лига шампиона (Европски куп) Победник 0 /
Финалиста 1 1965/66.
Полуфинале 0 /
Четвртфинале 2 1955/56, 1963/64.
Mitropa cup.jpg Митропа куп Победник 1 1978.
Финалиста 0 /
Полуфинале 2 1956, 1959.

Тренутни састав

Од 18. новембра 2014.

Бр. Позиција Играч
1 Србија Г Живко Живковић
3 Црна Гора O Владимир Волков
4 Србија O Мирослав Вулићевић
5 Србија O Немања Петровић
6 Србија O Војислав Станковић
7 Србија C Предраг Лука
8 Србија C Дарко Брашанац
9 Србија H Немања Којић
10 Обала Слоноваче H Исмаел Беко Фофана
11 Србија C Никола Нинковић
12 Србија Г Филип Кљајић
13 Србија O Лазар Ћирковић
14 Црна Гора C Петар Грбић
17 Србија C Андрија Живковић
Бр. Позиција Играч
18 Црна Гора C Никола Дринчић
21 Србија C Саша Марковић
22 Србија C Саша Илић
25 Србија Г Милан Лукач
27 Србија H Данко Лазовић
28 Србија C Иван Петровић
29 Србија H Ненад Маринковић
30 Словенија O Бранко Илић
32 Србија H Петар Шкулетић
33 Србија H Иван Шапоњић
35 Србија O Миладин Стевановић
40 Србија O Милош Остојић
55 Србија C Данило Пантић

На позајмици

ФК Партизан у Суперлиги Србије

Стање на дан 1. августа 2014.

Сезона Одиг. Поб. Нер. Пор. ГД ГП ГР Бод. Пласман
2006/07. 32 18 3 11 47 31 +16 57 2.
2007/08. 33 24 8 1 63 23 +40 80 1.
2008/09. 33 25 5 3 63 15 +48 80 1.
2009/10. 30 24 6 0 63 14 +49 78 1.
2010/11. 30 24 4 2 75 21 +54 76 1.
2011/12. 30 26 2 2 67 12 +55 80 1.
2012/13. 30 23 4 3 71 16 +55 73 1.
2013/14. 30 22 5 3 64 20 +44 71 2.
Укупно 248 186 37 25 513 152 +361 595 1.

Познати бивши играчи

Тренери

 
Име Година
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Фрањо Глазер 1945–1946
Мађарска Иљеш Шпиц 1946–1951
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Антун Погачник 1952–1953
Мађарска Иљеш Шпиц 1953
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милован Ћирић 1953–1954
Мађарска Иљеш Шпиц 1954–1955
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Александар Томашевић 1955–1956
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Кирил Симоновски 1956–1957
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Флоријан Матекало 1957
Мађарска Геза Калочај 1957–1958
Мађарска Илеш Шпиц 1958–1960
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стјепан Бобек 1960–1963
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Кирил Симоновски 1963
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Марко Валок 1963–1964
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Флоријан Матекало 1964
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Александар Атанацковић 1964
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Марко Валок 1965
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Абдулах Гегић 1965–1967
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стеван Вилотић 1967
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стјепан Бобек 1967–1969
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стеван Вилотић 1969
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Кирил Симоновски 1969–1970
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Гојко Зец 1970–1971
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Велибор Васовић 1971–1973
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мирко Дамјановић 1973–1974
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Томислав Калоперовић 1974–1976
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Jован Миладиновић 1976
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Анте Младинић 1977–1978
 
Име Година
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Флоријан Матекало 1979
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Jован Миладиновић 1979
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Јосип Дуванчић 1979–1980
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Томислав Калеперовић 1980–1982
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милош Милутиновић 1982–1984
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Ненад Бјековић 1984–1987
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Фахрудин Јусуфи 1987–1988
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Момчило Вукотић 1988–1989
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Иван Голац 1989–1990
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Ненад Бјековић 1990
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милош Милутиновић 1990–1991
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Ивица Осим 1991–1992
Flag of FR Yugoslavia.svg Љубиша Тумбаковић 1992–1999
Flag of FR Yugoslavia.svg Миодраг Јешић 1999–2000
Flag of FR Yugoslavia.svg Љубиша Тумбаковић 2000–2002
Немачка Лотар Матеус 2002–2003
Flag of FR Yugoslavia.svg Владимир Вермезовић 2004–2005
Немачка Јирген Ребер 2005–2006
Србија Миодраг Јешић 2006–2007
Србија Мирослав Ђукић 2007
Србија Славиша Јокановић 2007–2009
Србија Горан Стевановић 2009–2010
Србија Александар Станојевић 2010–2012
Израел Аврам Грант 2012
Србија Владимир Вермезовић 2012–2013
Србија Вук Рашовић 2013
Србија Марко Николић 2013–

Председници клуба

Списак председника клуба.[47]

 
Име Година
Ратко Вујовић 1950
Богдан Вујошевић 1952–1956
Ђуро Лончаревић 1956–1958
Мартин Дасовић 1958–1962
Димитрије Писковић 1962–1963
Илија Радаковић 1963–1965
Владимир Дујић 1965–1967
Мића Ловрић 1967–1971
Милосав Прелић 1971–1973
Веса Живковић 1973–1974
 
Име Година
Предраг Глигорић 1974–1975
Никола Лекић 1975–1979
Влада Костић 1979–1981
Милош Остојић 1981–1983
Драган Паповић 1983–1987
Здравко Лончар 1987–1988
Иван Ћурковић 1989–2006
Ненад Поповић 2006–2007
Томислав Караџић 2007–2008
Драган Ђурић 2008–2014

Дресови (произвођачи и спонзори)

Период Произвођач опреме Главни спонзор
1978–1982 Спорт Нико
1982 Адидас ФИАТ
1983–1985 Рубин
1986–1987 Искра Делта
1988 Ли Купер
1989–1990 БЕКО
1990–1992 Вокадо Аива
1992–1993 Адмирал Нико
1993–1994 ГОМА
1994–1996 Асикс
1996–1998 Најки ОКИ
1998–2000 Пежо
2000 NAAI
2000–2003 Пума
Период Произвођач опреме Главни спонзор
2003–2004 Kappa[100] Суперфаунд[100]
2004–2006 Имлек[101]
2006 Аустротерм[102]
2006–2009 Фолксваген[103]
2009–2010 МСИ[104]
2010–2011 Адидас[105] EПС[106](*)
2011–2012 Нико
2012– Лав пиво[107]

*Утакмице само у Европи или домаћем купу

УЕФА ранг листа клубова за сезону 2014/15

У загради се налази позиција из претходне године.

Види још

Напомене

  1. ^ Прво послератно првенство је организовано на брзину по куп систему. У оваквом такмичењу је свака федерална јединица у ФНРЈ имала своју репрезентацију (НР Србија, НР Црна Гора, НР Босна и Херцеговина, НР Хрватска, НР Македонија и НР Словенија), а свог представника су имали и аутономна покрајина Војводина као и Југословенска армија. Клубови се још нису такмичили.

Референце

  1. ^ а б в г „Stadium info“. Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  2. ^ „Crno-beli rođendan“ (на Serbian). Sportske.net Приступљено 17. 9. 2012.. 
  3. ^ а б в г „Partizan Beograd – The Black and Whites of Belgrade“. FIFA.com Приступљено 14. 7. 2014.. 
  4. ^ а б „Trophies“. Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  5. ^ „Tabele-prvi-i-drugi-liga-Jugoslavije“ (на Bosnian). Bihsoccer.com Приступљено 14. 7. 2014.. 
  6. ^ а б в г „FK Partizan“. UEFA.com Приступљено 14. 7. 2014.. 
  7. ^ а б „1965/66: Madrid make it six“. UEFA.com Приступљено 14. 7. 2014.. 
  8. ^ Fortune, Matt. „THE LIST: The greatest rivalries in club football, Nos 10–1“. London: The Daily Mail Приступљено 14. 7. 2014.. 
  9. ^ „Pola Srbije navija za Crvenu zvezdu“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 14. 7. 2014.. 
  10. ^ „Grobari iz Crne Gore i RS vraćeni sa granice“ (на Serbian). The Press Приступљено 14. 7. 2014.. 
  11. ^ „Makedonski "grobari" imaju stotinak karata za meč sa Škendijom“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. 7. 2014.. 
  12. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  13. ^ „Istorija kluba“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  14. ^ „Sezona 1946/47 i prva titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  15. ^ „Sezona 1948/49 i druga titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14. 9. 2012.. 
  16. ^ „Srećan nam 66. rođendan – crno-bela familijo!“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 20. 9. 2012.. 
  17. ^ „FK PARTIZAN“ (на Serbian). Superliga.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  18. ^ „izaberi PARTIZAN – BOJE KLUBA“ (на Serbian). izaberipartizan.com Приступљено 23. 5. 2013.. 
  19. ^ „Grb FK Partizan kroz istoriju“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  20. ^ „Sećanje na "Partizanove bebe"“ (на Serbian). B92 Приступљено 15. 7. 2014.. 
  21. ^ „Treca titula“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  22. ^ „1961–1962“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  23. ^ „1962–1963“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  24. ^ „SFRJ: Zvezde su Partizan i Dinamo“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 15. 7. 2014.. 
  25. ^ „1964/65“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  26. ^ „Партизанових 45 година од финала КЕШ-а“ (на Serbian). rts.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  27. ^ а б в „Season 1965–66“. europeancuphistory.com Приступљено 15. 7. 2014.. 
  28. ^ „13 April 1966 European Cup vs Partizan Belgrade“. aboutmanutd.com Приступљено 15. 7. 2014.. 
  29. ^ „1965/66 European Champions Clubs' Cup“. uefa.com Приступљено 15. 7. 2014.. 
  30. ^ „1965/66: Madrid make it six“. uefa.com Приступљено 15. 7. 2014.. 
  31. ^ „Sezona 1975/76 - veliki povratak i 7 titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  32. ^ „Sezona 1977/78 - Osma titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  33. ^ „Mitropa Cup 1977/78“. RSSSF Приступљено 15. 7. 2014.. 
  34. ^ „1978–1979“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  35. ^ „1979–1980“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  36. ^ „1980–1981“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  37. ^ „1981–1982“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. 7. 2014.. 
  38. ^ „1982–1983“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. 7. 2014.. 
  39. ^ „Dragan Mance“ (на Serbian). sport.blic.rs Приступљено 16. 7. 2014.. 
  40. ^ „UEFA Cup 1984/85“. RSSSF Приступљено 15. 7. 2014.. 
  41. ^ а б „Dragan Mance, 27 godina posle“ (на Serbian). Sportal.rs Приступљено 16. 7. 2014.. 
  42. ^ „Top 100: Greatest matches 70–61“. The Eurosport Приступљено 16. 7. 2014.. 
  43. ^ „3. septembra 1985. poginuo Dragan Mance“ (на Serbian). The Telegraf Приступљено 16. 7. 2014.. 
  44. ^ „Dragan Mance dobio ulicu“ (на Serbian). B92 Приступљено 16. 7. 2014.. 
  45. ^ „1985–1986“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. 7. 2014.. 
  46. ^ „Namještanje utakmica je stari zanat“ (на Croatian). wmd.hr Приступљено 21. 9. 2012.. 
  47. ^ а б „Presidents“. partizan.rs Приступљено 23. 7. 2014.. 
  48. ^ „1988–1989“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 18. 7. 2014.. 
  49. ^ „Yugoslavia 1992/93“. RSSSF Приступљено 7. 6. 2013.. 
  50. ^ „Yugoslavia 1993/94“. RSSSF Приступљено 7. 6. 2013.. 
  51. ^ „Yugoslavia 1995/96“. RSSSF Приступљено 7. 6. 2013.. 
  52. ^ „Yugoslavia 1996/97“. RSSSF Приступљено 7. 6. 2013.. 
  53. ^ „Yugoslavia 1998/99“. RSSSF Приступљено 7. 6. 2013.. 
  54. ^ Сезона 1998/99., www.rsssf.com, Приступљено 23. 4. 2013.
  55. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 21. 9. 2012.. 
  56. ^ „Vermezović trener, Tumbaković SD“ (на Serbian). The Blic Приступљено 21. 9. 2012.. 
  57. ^ „Sezona 2001/02“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. 7. 2014.. 
  58. ^ „Sezona 2002/03“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. 7. 2014.. 
  59. ^ „Njukasl snažno pogođen pobedom Partizana 0:1“ (на Serbian). bbc.co.uk/sr Приступљено 25. 7. 2014.. 
  60. ^ „Partizan sa Realom, Portom i Marsejom! (raspored)“ (на Serbian). b92.net Приступљено 25. 7. 2014.. 
  61. ^ „Jirgen Reber na klupi Partizana!“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. 7. 2014.. 
  62. ^ „Ješić i zvanično trener Partizana“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. 7. 2014.. 
  63. ^ „Od Livorna do Glazgova“ (на Serbian). novosti.rs Приступљено 25. 7. 2014.. 
  64. ^ „Slaviša Jokanović trener Partizana“ (на Serbian). The Politika Приступљено 1. август 2014. 
  65. ^ „2007–2008“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 1. 8. 2014. 
  66. ^ „2008–2009“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 1. август 2014. 
  67. ^ „DUPLA KRUNA OSTALA U HUMSKOJ!“ (на Serbian). pressonline.rs Приступљено 1. август 2014. 
  68. ^ „"Grobari" sahranili Partizan u Evropi“ (на Serbian). The Blic Приступљено 1. август 2014.. 
  69. ^ „Partizan sa Seviljom, Štutgartom, Sampdorijom i Standardom“ (на Serbian). The Politika Приступљено 1. август 2014.. 
  70. ^ „Partizan u grupi sa Šahtjorom, Brižom i Tuluzom“ (на Serbian). The RTS Приступљено 1. август 2014.. 
  71. ^ „Stanojević umesto Stevanovića“ (на Serbian). The B92 Приступљено 14. 7. 2014.. 
  72. ^ „2009–2010“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  73. ^ „Sezona 2010–2011“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. 7. 2014.. 
  74. ^ „Ostvarenje sna – Partizan u Ligi šampiona!“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. 7. 2014.. 
  75. ^ „Partizan izgubio od Šamroka posle produžetaka“ (на Serbian). The RTV Приступљено 14. 7. 2014.. 
  76. ^ „Ex-Chelsea-Coach Grant übernimmt Partizan Belgrad“ (на German). The Focus Приступљено 14. јул 2014. 
  77. ^ а б Williamson, Laura (14. 5. 2012.). „Avram exits Partizan after five months in charge despite delivering title“. London: The Daily Mail. 
  78. ^ „Partizan se plasirao u Ligu Evrope“ (на Serbian). The Večernje Novosti. 14. 7. 2014.. 
  79. ^ „Partizan smenio Vermezovića, Rašović novi trener!“ (на Serbian). sportal.rs. 14. 7. 2014.. 
  80. ^ „Partizan šampion! Crno-beli se izjednačili sa Zvezdom po broju titula!“ (на Serbian). The Blic. 14 јун 2014. 
  81. ^ „Bečka policija strepi od dolaska "grobara" na meč PAOK-a i Rapida“ (на Serbian). The Blic Приступљено 5. август 2014. 
  82. ^ „Rusi prešli 1.000 kilometara kako bi u Kazanju bodrili Partizan!“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 5. август 2014. 
  83. ^ „Stadium info“. Partizan.rs Приступљено 5. август 2014. 
  84. ^ „SC Partizan-Teleoptik“. partizan.rs Приступљено 5. август 2014. 
  85. ^ а б в г „Youth School Belin – Lazarevic – Nadoveza“. Partizan.rs Приступљено 6. август 2014. 
  86. ^ „FK Partizan organizuje internacionalne fudbalske kampove“ (на Serbian). The Blic Приступљено 6. август 2014. 
  87. ^ „Sports Center Partizan-Teleoptik“. Partizan.rs Приступљено 6. август 2014. 
  88. ^ „Partizan Beograd – Partizan: Ein Klub für die Geschichtsbücher“ (на German). The UEFA Приступљено 6. август 2014. 
  89. ^ „Partizan između Ajaksa i Barselone!“ (на Serbian). The Sportal Приступљено 6. Август 2014. 
  90. ^ Veterani
  91. ^ „Momčilo Moca Vukotić“ (на Serbian). blic.rs Приступљено 5. август 2014. 
  92. ^ „Stjepan Bobek“ (на Serbian). blic.rs Приступљено 5. август 2014. 
  93. ^ „National Team Players“. partizan.rs Приступљено 5. август 2014. 
  94. ^ „Savo Milošević“. RSSSF Приступљено 5. август 2014. 
  95. ^ а б reprezentacija.rs. „Najbolji strelci“ (на Serbian) Приступљено 5. август 2014. 
  96. ^ „SFRJ: Zvezde su Partizan i Dinamo“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 5. август 2014. 
  97. ^ „Bilić: Partizan nije slučajno petostruki prvaka Srbije“ (на Serbian). Kapiten.rs Приступљено 5. август 2014. 
  98. ^ „EUROPEAN CUP Season 1955–56“. europeancuphistory.com Приступљено 5. август 2014. 
  99. ^ „Partizan power to record victory“. uefa.com Приступљено 5. август 2014. 
  100. ^ а б „Partizan u dresovima "Robe di Kappa", nova meta Toričeli ?“ (на Serbian). b92.net Приступљено 1. август 2014. 
  101. ^ „Imlek sponzor Partizana“ (на Serbian). b92.net Приступљено 1. август 2014. 
  102. ^ „Počinje nova sezona“ (на Serbian). partizan.co.rs/arhiva Приступљено 1. август 2014. 
  103. ^ „Porše novi sponzor Partizana“ (на Serbian). b92.net Приступљено 14 September 2012. 
  104. ^ „MSI generalni sponzor Partizana“ (на Serbian). b92.net Приступљено 1. август 2014. 
  105. ^ „FK Partizan i Adidas ponovo zajedno“. blic.rs Приступљено 1. август 2014. 
  106. ^ „EPS sponzor FK Partizan“ (на Serbian). b92.net Приступљено 1. август 2014. 
  107. ^ „Lav Pivo sponzor FK Partizan“ (на Serbian). zurnal.rs Приступљено 1. август 2014. 

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :


Сјајни чланак Чланак ФК Партизан је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.