ФК Партизан

Из Википедије, слободне енциклопедије
ФК Партизан
Грб ФК Партизан
Пуно име Фудбалски клуб Партизан Београд
Надимак „Црно-бели”,
„Парни ваљак”
Основан 4. октобар 1945.
стадион Стадион Партизана, Београд
(Капацитет: 32.710)[1]
Председник Србија Драган Ђурић
Тренер Србија Марко Николић
Лига Суперлига Србије
2013/14. Суперлига Србије, 2.
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Домаћи дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Гостујући дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Трећи дресови

ФК Партизан је српски фудбалски клуб из Београда и део је Југословенског спортског друштва Партизан.[2] Други је најуспешнији клуб у Србији,[3] пошто је освојио укупно тридесет девет трофеја, укључујући и двадесет пет националних првенстава, дванаест националних купова, један национални суперкуп, један Митропа куп,[4] и завршио на другом месту на табели југословенске лиге свих времена.[5]

Своје утакмице играју на стадиону Партизана од 1949. године.[1] Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године,[6] а био је и први балкански и источноевропски клуб који је играо финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66.[7]

Клуб има дугогодишњу ривалство са Црвеном звездом. Утакмице између ова два клуба су позната као вечити дерби.[8] У септембру 2009, британски лист Дејли мејл прогласио је дерби Црвена Звезда-Партизан као четврто ривалство свих времена.[9] Партизан је по бороју навијача други најпопуларнији фудбалски клуб у Србији.[10] клуб је такође веома популаран у Црној Гори и Босни и Херцеговини, посебно у Републици Српској.[11] Партизан такође има много присталица у свим осталим бившим југословенским република као и из српске дијаспоре.[12]

Историја

Оснивање

Партизан је основан у Београду 4. октобра 1945, као део Југословенског спортског друштва Партизан[13], које данас броји 27 клубова у различитим спортовима, али је потпуно независан у погледу организације, управе, финансија, материјалних средстава и објеката. Клуб је име добио у част југословенских партизана, комунистичке војне формације која се борила током Другог светског рата.[6]Клубом је у почетку управљала група високих официра Југословенске народне армије (ЈНА), а посебно Светозар Вукмановић, Пеко Дапчевић, Ратко Вујовић и Коча Поповић.[14]

Два дана након оснивања, Партизан је одиграо прву пријатељску утакмицу против селекције Земуна која се завршила 4-2. Флоријан Матекало је ушао у историју као први стрелац у историји Партизана, док је Фрањо Глазер био први тренер. Само три недеље касније, Партизан је отишао у Чехословачку на прву од многобројних међународних турнеја, где су победили селекцију Словачке војске са 3:1. Пошто је Други светски рат тек био окончан и није било организованог првенства, Партизан је играо само турнире у држави и иностранству. Прву међународну утакмицу против неког клуба је одиграо 6. децембра 1946. против ЦСКА из Москве.[6]

Ране године (1946–1958)

Крајем августа 1946. године почела је друга сезона[a] Првенства Југославије. Партизан је своју прву утакмицу одиграо против Победе из Скопља и победио 1:0. Клуб је од самог почетка имао највеће амбиције па је привукао неке од најбољих играча: Стјепан Бобек, Мирослав Брозовић, Златко Чајковски, Кирил Симоновски, Бела Палфи, Фрањо Рупник, Првослав Михајловић, Александар Атанацковић, Миодраг Јовановић, Владимир Фирм, Ратко Чолић и Фрањо Шоштарић. Истакнути фудбалски стручњак Илеш Шпиц постао је тренер, и провео наредних 14 година на различитим позицијама у клубу. Његова примена најбољих европских метода обуке и тактика, у комбинацији са технички даровитим фудбалерима, били си битни у освајање првог шампионата. исте године освојен је и куп, чиме је Партизан постао освајач „дупле круне“.[15]

Други пут су постали прваци Југославије у сезони 1948/49.[16] Партизана играо своје утакмице као домаћин на старом стадиону БСК до 1949, када је изграђен Стадион ЈНА. (Стадион Југословенске народне армије). Године 1953. је постао независан од војске. Први председник клубa био је Ратко Вујовић.[17] Иако је током педесетих година двадесетог века Партизан имао јак тим, на челу са репрезентативцима као што су Стјепан Бобек, Златко Чајковски, Милош Милутиновић, Марко Валок, Бруно Белин, Томислав Калоперовић и Бранко Зебец, клуб је имао дугу паузу без титуле у првенству, али је освајао куп 1952, 1954 и 1957. године.[18] Партизан је са Спортингом играо први меч икада у Купу европских шампиона 1955. године у Лисабону. Утакмица је завршена 3:3, а Милош Милутиновић је постао први стрелац у историји овог такмичења.[6]

„Партизанове бебе“

До средине педетих година прва генерација фудбалера Партизана била је на на заласку. Само две титуле првака Југославије и четири купа у првих 15 година постојања није било довољно за клуб као што је Партизан. Године 1958. Партизан је одлучио да уместо бордо-плавих дресова које је до тада носио, замени са црно-белим.[19][20] Та промена је праћена и радикалним променама и у екипи. Дотадашњу генерацију, заменила је нова коа је дошла из омладинског погона клуба. Она је убрзо постала једна од најбољих генерација у Европи и добила назив „Партизанове бебе“.[21] Успон генерације почела је са Милутином Шошкићем, Фахрудином Јусуфијем, Јованом Миладиновићем, Велибором Васовићем, Миланом Галићем, Илијом Митићем, Звезданом Чебинцем и Владицом Ковачевићем. Врло брзо, њима су се придружили Лазар Радовић, Велимир Сомболац, Љубомир Михајловић и Мустафа Хасанагић, Иван Ћурковић, Јосип Пирмајер, Бранко Рашовић и Радослав Бечејац. Тренер су били Илеш Шпиц, Флоријан Матекало и Стјепан Бобек. Одлука да се ослања углавном на младе талентоване играче убрзо је дала резултате. Партизан је освојио три узастопне титуле првака Југославије: 1960/61,[22] 1961/62[23] и 1962/63.[24] Тиме су постали први клуб који је три пута за редом освајао првенство.[25] Ефикасном и атрактивном клуб је добио надимак „Парни ваљак“. Успешан низ, прекинула је Црвена звезда која је освојио првенство у сезони 1963/64, а је већ следеће сезоне Партизан освојио четврту титулу у пет година.[26] Шездесетих година нарочито је постало интезивно ривалство између Партизана и Црвене звезде.[3]

Такмичење у Купу европских шампиона у сезони 1965/66 била је круна каријере ове генерације.[27] После елиминације француског Нанта (2:0, 2:2) и немачког првака Вердер Бремена (3:0, 1:0) у прва два кола, Партизан је у четвртфиналу играо против Спарте Праг. У првој утакмици, која је одиграна у Прагу, Партизан је претрпео тежак пораз 4:1. Иако су имали мале шансе у реваншу у Београду, Партизан пред 50.000 гледалаца остварио убедљиву победу 5:0, и са укупним резултатом 6:4 квалификовао се у полуфинале.[28] У полуфиналу Партизан се састао са Манчестер јунајтедом, коме је ово била прва сезона у Европи након Минхенске трагедије у којој су 1958. године погинула 23 фудбалера након што су се враћала са утакмице против Црвене звезде. Партизан је у првој утакмици у Београду победио са 2:0[29], док су у реваншу поражени само са 1:0 и укупним резултатом 2:1 прошли у финале. Тренера Абдулаха Гегића и екипу у финалу је чекао у Реал Мадрид.[28] Утакмица је одиграна на Стадиону Хејсел у Бриселу.[28] До 70. минута Партизан је водио са 1:0 голом Велибора Васовића и био близу освајања Купа шампиона, али је ипак поклекао у финишу и на крају изгубио са 2:1.[30]. Ипак, Партизан је постао први клуб са Балкана и источне Европе који је играо у финалу Европског купа.[31]

Криза (1966-1976)

Након пораза у финалу, Партизан је ушао дуг организациону кризу. Сви главни играчи потписали су уговоре са највећим западним клубовима, и обећавајући генерација је била распродата. Милутин Шошкић је отишао у Келн Милан Галић у Стандард Лијеж, Владица Ковачевић у Нант, Фахрудин Јусуфи у Ајнтрахт Франкфурт, Велибор Васовић у Ајакс. То је био период осредњих резултата, а за десет година није освојен ниједан трофеј. Неколико играча је остало од претходне генерације: Милан Дамјановић, Благоје Пауновић и Боривоје Ђорђевић.Долазак талентованих младих играча Момчила Вукотића, који је дошао из омладинског погона и Ненада Бјековића из Пролетер из Зрењанина најавио је боље дане за Партизан.

Повратак и први европски трофеј (1976–1982)

Дана 11. јула 1976. у Љубљани, Партизан је играо последњу утакмицу у сезони против Олимпије и потребна им је била победа како би завршили на првом месту испред Хајдука из Сплита. У последњој секунди Бјековић је постигао победоносни гол и Партизан је победио 0-1. Тако је коначно по седми пут постао првак Југославије у сезони 1975/76.[32] Најзаслужније за освајање првог трофеја након више од деценије чекања били су:Момчило Вукотић, Ненад Бјековић, Решад Куновац, Илија Завишић, Рефик Козић, Иван Голац, Радмило Иванчевић, Бошко Ђорђевић, Ненад Стојковић...Осма титула је освојена у сезони 1977/78,[33] а за Партизан су тада играли: Никица Клинчарски, Петар Борота, Слободан Сантрач, Александар Трифуновић, Џевад Прекази, Павле Грубјешић...Исте године Партизан је освојио свој први европски трофеј, Митропа куп. Црно-бели су завршили први у групи А, испред екипа ФК Перуђе и Збројовка Брно. У финалу је екипа Партизана коју је предводио Анте Младинић победила Хонвед са 1:0.[34] Неочекивано, следећа сезона 1978/79 испоставило се да је најгора у историји Партизана. Клуб је завршио на 15. месту у првенству, и једва избегао испадање победом у последњем колу са 4-2 против Будућности.[35] Нова криза је била озбиљна, јер се наставила и следеће сезоне, када је Партизан завршио на 13. месту.[36] У наредне две сезоне, Партизан је завшавао на 8.[37] и 6. месту.[38]

Незаборавне године (1982–1991)

Драган Манце, легенда Партизана

Када су се Момчилу Вукотићу, Ненаду Стојковићу, Никици Клинчарском придружили Љубомир Радановић, Звонко Живковић, Зоран Димитријевић и Драган Манце, још једна велика генерација је била формирана. Партизан је постао првак у сезони 1982/83,[39] у великој мери захваљују сјајним наступима младог Драгана Манцеа, који је постигао 15 голова у сезони и одмах је постала омиљени играч навијача Партизана.[40] Он је такође предводио клуб у УЕФА купу у сезони 1984/85. Утакмица против Квинс парк ренџерса у другом колу је један од најупечатљивијих мечева у историји клуба. Квинс парк је победио у првом месчу са 6:2, али је Партизан усепо да у Београду савалада екипу из Лондона са 4:0 и прође у наредни круг.[41] Гол који је Манце постигао против енглеског клуба се сматра једним од најзначајнијих голова у историји Партизана.[42] Та утакмица је проглашен за 70. највећу утакмицу у историји фудбала, у анкети коју је организовао Еуроспорт у септембру 2009. године.[43] Дана 3. септембра 1985, трагично је настрадао Драган Манце у у саобраћајној несрећи на аутопуту Нови СадБеоград. Он је тада имао само 22 године и био на врхунцу популарности.[44] Чак и данас, Драган Манце се сматра највећом легендом клуба од стране навијача Партизана.[42] У његову част, од 2011. године улица поред стадиона у Београду носи његово име.[45]

У сезони 1985/86, Партизан је освојио титулу победом над Жељезничаром од 4:0, због боље гол разлике у односу на другопласирану Црвену звезду.[46] Међутим, председник фудбалског савеза Југославије Славко Шајбер је одлучио да се последње коло поново одигра, после оптужби да су одређени резултати намештени. Партизан је одбио да поново одигра свој меч, након чега је утакмица регистрована са 3:0 у корист Жељезничара, а за првака је проглашена Црвена звезда, која је добила право да игра у Купу шампиона у сезони 1986/87. Због ових догађаја, дванаест клубова је почело следећу сезону са -6 бодова, а међу њима је био и Партизан. Вардар којем нису била одузета 6 поена, освојио је титулу, и учествовао у Купу шампиона у сезони 1987/88. Међутим, након низа жалби и тужби које је на крају довело до Уставног суда Југославије, Партизан је проглашен за првака средином 1987. године.[47] Такође, негативни поени из сезоне 1986/87 су поништени, првак је поново постао Партизан. Ови контроверзни догађаји су спречили генерацију: Милко Ђуровски, Фахрудин Омеровић, Звонко Варга, Владимир Вермезовић, Адмир Смајић, Горан Стевановић, Небојша Вучићевић, Милош Ђелмаш, Срећко Катанец, Фадиљ Вокри и Бајро Жупић да покаже свој пуни потенцијал у Европи.

Крајем осамдесетих Партизан је извршио значајне организационе промене. Године 1989, бивши голман Иван Ћурковић постао је председник клуба док је Мирко Марјановић постао председник извршног одбора Партизана.[48] Најважнији играчи Партизана у овом периоду били су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Предраг Спасић, Драгољуб и Бранко Брновић, Будимир Вујачић, Вујадин Станојковић, Дарко Миланич и Џони Новак. Међутим, ова генерација је остала у сенци њиховог највећег ривала Црвене звезде и њеног убедљивог наступа домаћем првенству, Европи и Свету. Партизан освојио само национални куп 1989, 32 година након последње победе у том такмичењу.[49] Последњи трофеј пре распада Југославије био је Супер куп Југославије 1989, први и једини организован.[4] Године 1987, Партизан је довео кинеске репрезентативце Jia Xiuquan и Liu Haiguang, прве стране играче у југословенском фудбалу. Иако нису постали стартери, они су били веома популарни међу навијачима Партизана.

Најузбудљивији меч Партизана је био против Селтика 1989. Прва утакмица је одиграна у Мостару, коју је Партизан добио са 2:1. Реванш је игран у Шкотској, а Селтик је победио 5:4. Партизан је постигао гол у последњем минуту и квалификовао се даље.

Домаћи успеси деведесетих година

Распад Југославије који је довео до грађанског рата од 1991. до 1995. године, као и санкције погодиле су све југословенске клубове. Након распада СФР Југославије формирана је Савезна Република Југославија, коју су сачињавали Србија и Црна Гора. Партизан је у ратним годинама освојио две титуле за редом, у сезонама 1992/93 и 1993/94.[50][51] Тај успех Партизан је поновио и у сенома 1995/96 и 1996/97.[52][53][54] Између 1998 и 1999. године дошло је до сукоба у аутономној покрајини Косову и Метохији између албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге. Рат на Косову и Метохији довео је до мешања НАТО-а и бомбардовања СР Југославије без дозволе Уједињених нација, 24. марта, само четири дана након 112. вечитог дербија између Црвене звезде и Партизана. Првенство је било званично прекинуто 14. маја 1999. због НАТО бомбардовања СР Југославије, након 24 одиграна кола. 12. јуна 1999. Партизан је проглашен шампионом.[55]

Током бурних деведесетих година, клуб је освојио неколико националних купова, 1992, 1994 и 1998. године.[56] Кључни човек за ове трофеје био је Љубиша Тумбаковић, најтрофејнији тренер у историји Партизана.[57] Године 1997, Партизану је поново дозвољено да наступа у европским такмичењима, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су избрисани сви њихови резултати и третирани су као почетници у европским такмичењима. Та одлука ће имати дугорочне последице за клуб, јер ће такмичење почињати већ у јулу и на почетку ће одмах играти са тежим противницима. Многи играчи су заслужни за успехе деведесетих, као што су Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Саво Милошевић, Алберт Нађ, Драган Ћирић, Зоран Мирковић, Саша Ћурчић, Бранко Брновић, Горан Пандуровић, Ниша Савељић, Дамир Чакар, Будимир Вујачић, Иван Томић, Ђорђи Христов, Ђорђе Томић, Ивица Краљ, Матеја Кежман и многи други.

Доминација у Србији и поново у Европи (2000–2013)

Toком новог миленијума Партизан је освојио 8 националних првенстава, 4 купа и успео је да се пласира два пута УЕФА Лигу шампиона и пет пута у УЕФА Лигу Европе. Предвођен Љубишом Тумбаковићем, клуб је постао првака државе, у сезони 2001/02[58], а био је заслужан и за освајање титуле у сезони 2002/03, јер је предводио Партизан у полусезони и стекао 9 бодова предности у односу на Црвену звезду, пре него што је напустио клуб.[59] У Европи, Партизан није имао превише успеха у тим сезонама. Међутим следећа ће постати најбоља сезона у најачем европском такмичењу још од финала Европског купа 1966. године.

Први пут у Лиги шампиона и зима у Европи (2003–2007)

Уместо Тумбаковића на полусезони је доведен Немац Лотара Матеуса који је освојио прво место у сезони 2002/03. Руководство Партизана је озбиљно схватило нову сезону и довело искусне играче Љубинка Друловића из Бенфике, Тарибо Веста из Кајзерслаутерна и Томаша Жонсу из Фејнорда. По први пут у својој историји, клуб играо у Лиги шампиона након што је елиминисао у последњој рунди квалификација енглески Њукасл јунајтед коју је на терену предводио Алан Ширер, а са клубе тренер Боби Робсон. У Београду, Партизан је изгубио са 0:1, али у реваншу на Сент Џејмс парку победио индентичним резултатом голом Ивице Илиејева и након пенала се пласирао у групну фазу Лиге шампиона.[60] Партизан је у групи био у веома тешкој групи са:Реал Мадридом, Портом (те године освајачем Лиге шампиона) и Олимпиком из Марсеља (финалистом Купа УЕФА).[61] Партизан није изгубио код куће, и играо је 0:0 са Реал Мадридом за који су играли Зинедин Зидан, Роналдо, Луис Фиго, Роберто Карлос, Раул Гонзалез и Дејвид Бекам, и 1:1 са Портом који је водио као тренер Жозе Мурињо и Олимпиком којег су предводили Дидије Дрогба и Фабијен Бартез. У гостима су три пута поражени: у Мадриду 0:1, Марсеју 0:3 и Порту 1:2. Он је први и за сада једини тим из Србије који се квалификовао у главни жреб елитног европског такмичења након што је клубовима из СР Југославије дозвољено да учествују у европским такмичењима.

Играње у Европи оставило трага у првенству и Партизан је изгубило титулу. Нови тренер Владимир Вермезовић је преузео тим и он је убедљиво освојио титулу 2005. године. Такође, он је постао једини тренер који је успео да доведе екипу у елиминациону фазу неког Европског такмичења у новом формату. То се десило у Купу УЕФА у сезони 2004/05., где Партизан стигао до шеснаестине финала. Елиминисан је од ЦСКА из Москве. У сезони 2005/06. у у трећем колу квалификација за Лигу шампиона Партизан је избечен од стране словачке Артмедије након извођења једанаестераца, а у Купу УЕФА га је избацио израелски Макаби Петах Тиква, након победе Партизана у гостима од 2:0 и шокантног пораза на свом стадиону 2:5. Лоши резултати у домаћим и међународним такмичењима, навели су званичнике клуба да потраже новог тренера. Прво је доведен Јирген Ребер[62], а касније Миодраг Јешић,[63] али они нису успели да врате домаћу титулу. Иако се Партизан квалификовао у групну фазу Купа Уефа у сезони 2006/07,[64] сезона је била неуспешна, јер је Партизан завршио на другом месту.

Прод вођством Славише Јокановића (2007–2009)

Партизан је 2007. избачен из Купа УЕФА, због нереда у првом мечу претквалификација против Зрињског у Мостару у којима су учествовали навијачи Партизана. Партизан је у тој утакмици победио 6:1, а у реваншу је славио 5:0. У домаћим такмичењима, Партизан је освојио дуплу круну.

Поново у Лиги шампиона и успеси у Србији (2009–)

Под новим менаџером Александром Станојевићем[65], Партизан освојала титулу 2010. и дуплу круну 2011. годиине[66][67].Августа 2010. године Партизан по други пут улази у Лигу шампиона бољим извођењем једанаестераца савладавши белгијског шампиона Андерлехт из Брисела.[68] Жребом је стављен у групу Х заједно са Арсеналом, Шахтјором и Брагом. У наредној сезони, Партизан није успео да се квалификује ни за Лигу шампиона, нити Лигу Европе[69] и након пола сезоне, Станојевић је отпуштен. Партизан је за тренера довео бившег тренера Челсија Аврама Гранта[70], који је освојио пету узастопну титулу.[71] Грант је поднео оставку после пет месеци, а на његово место доведен је Владимир Вермезовић који је дошао у мају 2012. године[71]. Под његовим вођством, Партизан се квалификовао у групну фазу Лиге Европе у сезони 2012/13[72]. Због лоших резултата у другом делу националног шампионата, Вермезовић је смењен, а заменио га је Вук Рашовић[73]. После победе у претпоследњем колу у вечитом дербију, Рашовић је обезбедио шесту узастопну титулу, укупно 25. у историји клуба.[74]

Партизан у европским такмичењима

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак ФК Партизан у европским такмичењима

У историји европских такмичења дугој више од шест деценија Партизан је са успехом наступао од 1955. у Купу европских шампиона, па преко Купа победника купова, Митропа купа, Купу сајамских градова, УЕФА купа или Лиге европе и Лиге шампиона.

Прве утакмице у европским такмичењима Партизан је одиграо 1955. у Купу европских шампиона, утакмицом против Спортинга из Лисабона. Прва утакмица је завршена 3:3, док је у реваншу Партизан победио са 5:2. Највећи успех Партизана у европским такмичењима је финале Купа европских шампиона у сезони 1965/66 против мадридског Реала који су изгубили са 2:1.

Такмичење Мечева Д Н И ГД ГП ГР
Лига шампиона 93 36 19 38 144 121 +23
Куп победника купова 12 4 1 7 19 21 -2
УЕФА куп / Лига Европе 100 39 20 41 148 140 +8
Интертото куп 0 0 0 0 0 0 0
I. Укупно УЕФА такмичења 205 79 40 86 311 282 +29
Митропа куп 28 13 9 6 60 34 +26
Куп сајамских градова 8 2 3 3 10 14 -4
II. Укупно остала такмичења 36 15 12 9 70 48 +22
Укупно I. + II. 241 94 52 95 381 330 +51

Грб кроз историју

Навијачи

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гробари
Гробари прослављају 19. титулу шампиона 2005.

Гробари, навијачи Партизана, су организовани крајем 1970их. Надимак су добили од навијача највећег ривала Црвене звезде, који су мислили на углавном црне клупске боје, које су биле сличне званичним униформама гробара. Они углавном подржавају све клубове у ЈСД Партизан. Организовани навијачи који су традиционално заузимали Јужну трибину стадиона су се поделили 1999. на две групе. Новооснована група по имену Јужни Фронт је оптужила неколико највиших чланова Гробара за злоупотребу њихових привилегија, као и сам клуб за фаворизовање тих појединаца. Последњих година навијачи су превазишли своје разлике и сада постоје три главне групе навијача: Гробари Јужни Фронт, Гробари 1970 и Гробари Београд. Од новембра 2005. све навијачке групе су бојкотовале утакмице ФК Партизан до оставки председника Ивана Ћурковића, спортског директора Ненада Бјековића и генералног секретара Жарка Зечевића. Бојкот је прекинут 2007, после подношења оставки руководилаца и Гробари су се вратили на своју матичну трибину.

Ривалство са Црвеном звездом

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вечити дерби (Србија)

Партизанов градски ривал је Црвена звезда и утакмице између ова два ривала се називају „вечити дерби“. Ове утакмице су увек биле жељно ишчекиване и врло спектакуларне, али због слабијег квалитета фудбала у последњим годинама, као и велике количине насиља и хулиганизма, је изазвао пад посећености. Дерби игран 11. маја 2005. у полуфиналу купа Србије и Црне Горе је посетило 8.000 гледалаца, што је најмање у историји. Највећа посећеност је било око 108.000 гледалаца. Иако је први дерби добила Црвена звезда, Партизан још увек држи рекордну победу 7:1.

Стадион

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стадион Партизана

Стадион Партизана је објекат са најдужом спортском традицијом у Југославији. Налази се на месту где је пре Другог светског рата било игралиште шампиона БСК-а - Београдског Спортског Клуба.

Непосредно по завршетку рата, започета је изградња новог стадиона баш на том месту. 9. октобра 1949. године је на њему одиграна прва утакмица између Југославије и Француске (1:1) у квалификацијама за Светско првенство 1950.

Стадион је од половине педесетих до 1987. коришћен као циљ годишњег фестивала званог „Дан младости“. Сваког 25. маја, „Штафета младости“ је предавана Јосипу Брозу Титу, председнику Југославије.

Стадион Партизана је у првом периоду примао 55.000 гледалаца, али је због пооштрених критеријума међународних фудбалских асоцијација, посебно у домену безбедности и комфора гледалаца, гледалиште реконструисано 1998, уграђена су седишта, проширени пролази за улазак и излазак публике, монтирана савремена опрема, па је тиме гледалиште сведено на 32.710 места.

Панорама стадиона Партизана.

Рекорди

Момчило Вукотић је рекордер Партизана по броју наступа - одиграо је 752 утакмице, а рекордер у броју голова постигнутих за црно-беле је Стјепан Бобек са 403 поготка. За репрезентацију Југославије наступило је преко 130 Партизанових фудбалера, а више од педесет утакмица одиграли су Стјепан Бобек, Бранко Зебец, Златко Чајковски, Фахрудин Јусуфи, Милан Галић, Милутин Шошкић, Славиша Јокановић, Предраг Мијатовић. Бивши играч Партизана Саво Милошевић је одиграо 102 утакмице за репрезентацију, што је апсолутни рекорд.

Клуб је у досадашњим националним лигашким такмичењима постигао шест победа са десет и више датих голова, у два првенства је постигао по више од стотину голова и држи рекорд југословенске прве лиге са 107 погодака у једном првенству и једини је непоражен шампион икада (у сезони 2004/05). Од распада СФРЈ у националним првенствима Партизан је освојио највише титула, поставши шампион 14 од 21 пута.

Успеси

Такмичење Број Година
Национално првенство - 25 Звездица за 10 освојених титула Звездица за 10 освојених титула
Првенство СФР Југославије Првак 11 1946/47, 1948/49, 1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65, 1975/76, 1977/78, 1982/83, 1985/86, 1986/87.
Други 9 1953/54, 1955/56, 1957/58, 1958/59, 1967/68, 1969/70, 1983/84, 1987/88, 1991/92.
Трећи 8 1947/48, 1950, 1952/53, 1959/60, 1966/67, 1968/69, 1984/85, 1990/91.
Првенство СР Југославије Првак 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 2001/02, 2002/03.
Други 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Трећи 1 1997/98.
Првенство Србије и Црне Горе Првак 1 2004/05.
Други 2 2003/04, 2005/06.
Трећи 2 2003/04, 2005/06.
Првенство Србије Првак 6 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13.
Други 1 2006/07, 2013/14.
Трећи 0 /
Национални куп - 12 Звездица за 10 освојених купова
Куп СФР Југославије Победник 5 1947, 1952, 1954, 1956/57, 1988/89.
Финалиста 4 1948, 1958/59, 1959/60, 1978/79.
Куп СР Југославије Победник 4 1991/92, 1993/94, 1997/98, 2000/01.
Финалиста 3 1992/93, 1995/96, 1998/99.
Куп Србије Победник 3 2007/08, 2008/09, 2010/11.
Финалиста 0 /
Национални суперкуп - 1
Суперкуп СФР Југославије Победник 1 1989.
Финалиста 0 /
Континентална такмичења - 1
Coppacampioni (closer).png Лига шампиона (Европски куп) Победник 0 /
Финалиста 1 1965/66.
Полуфинале 0 /
Четвртфинале 2 1955/56, 1963/64.
Mitropa cup.jpg Митропа куп Победник 1 1978.
Финалиста 0 /
Полуфинале 2 1956, 1959.

Тренутни састав

Од 14. јула 2014.

Бр. Позиција Играч
1 Србија Г Живко Живковић
3 Црна Гора O Владимир Волков
4 Србија O Мирослав Вулићевић
5 Србија O Немања Петровић
6 Србија O Војислав Станковић
7 Србија C Предраг Лука
8 Србија C Дарко Брашанац
9 Србија H Немања Којић
10 Обала Слоноваче H Исмаел Беко Фофана
11 Србија C Никола Нинковић
12 Србија Г Филип Кљајић
14 Црна Гора C Петар Грбић
15 Србија O Бранислав Трајковић
17 Србија C Андрија Живковић
18 Црна Гора C Никола Дринчић
Бр. Позиција Играч
19 Србија O Бранко Пауљевић
20 Србија C Саша Лукић
21 Србија C Саша Марковић
22 Србија C Саша Илић
23 Србија O Мирослав Богосавац
25 Србија Г Милан Лукач
27 Србија H Данко Лазовић
30 Словенија O Бранко Илић
32 Србија H Петар Шкулетић
33 Србија H Иван Шапоњић
35 Србија O Миладин Стевановић
36 Србија C Никола Гулан
40 Србија O Милош Остојић
55 Србија C Данило Пантић

На позајмици

Тренери

Председници клуба

Списак председника клуба.[48]

 
Име Година
Ратко Вујовић 1950
Богдан Вујошевић 1952–1956
Ђуро Лончаревић 1956–1958
Мартин Дасовић 1958–1962
Димитрије Писковић 1962–1963
Илија Радаковић 1963–1965
Владимир Дујић 1965–1967
Мића Ловрић 1967–1971
Милосав Прелић 1971–1973
Веса Живковић 1973–1974
 
Име Година
Предраг Глигорић 1974–1975
Никола Лекић 1975–1979
Влада Костић 1979–1981
Милош Остојић 1981–1983
Драган Паповић 1983–1987
Здравко Лончар 1987–1988
Иван Ћурковић 1989–2006
Ненад Поповић 2006–2007
Томислав Караџић 2007–2008
Драган Ђурић 2008–2014

УЕФА ранг листа клубова за 2012. годину

У загради се налази позиција из претходне године.

Види још

Напомене

  1. ^ Прво послератно првенство је организовано на брзину по куп систему. У оваквом такмичењу је свака федерална јединица у ФНРЈ имала своју репрезентацију (НР Србија, НР Црна Гора, НР Босна и Херцеговина, НР Хрватска, НР Македонија и НР Словенија), а свог представника су имали и аутономна покрајина Војводина као и Југословенска армија. Клубови се још нису такмичили.

Референце

  1. ^ а б „Stadium info“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  2. ^ „Crno-beli rođendan“ (на Serbian). Sportske.net Приступљено 17 September 2012. 
  3. ^ а б „Partizan Beograd – The Black and Whites of Belgrade“. FIFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  4. ^ а б „Trophies“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  5. ^ „Tabele-prvi-i-drugi-liga-Jugoslavije“ (на Bosnian). Bihsoccer.com Приступљено 14. јул 2014. 
  6. ^ а б в г „FK Partizan“. UEFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  7. ^ „1965/66: Madrid make it six“. UEFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  8. ^ „Partizan Beograd – The Black and Whites of Belgrade“. FIFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  9. ^ Fortune, Matt. „THE LIST: The greatest rivalries in club football, Nos 10–1“. London: The Daily Mail Приступљено 14. јул 2014. 
  10. ^ „Pola Srbije navija za Crvenu zvezdu“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 14. јул 2014. 
  11. ^ „Grobari iz Crne Gore i RS vraćeni sa granice“ (на Serbian). The Press Приступљено 14. јул 2014. 
  12. ^ „Makedonski "grobari" imaju stotinak karata za meč sa Škendijom“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. јул 2014. 
  13. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  14. ^ „Istorija kluba“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  15. ^ „Sezona 1946/47 i prva titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  16. ^ „Sezona 1948/49 i druga titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14 September 2012. 
  17. ^ „Srećan nam 66. rođendan – crno-bela familijo!“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 20 September 2012. 
  18. ^ „FK PARTIZAN“ (на Serbian). Superliga.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  19. ^ „izaberi PARTIZAN – BOJE KLUBA“ (на Serbian). izaberipartizan.com Приступљено 23 May 2013. 
  20. ^ „Grb FK Partizan kroz istoriju“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  21. ^ „Sećanje na "Partizanove bebe"“ (на Serbian). B92 Приступљено 15. јул 2014. 
  22. ^ „Treca titula“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  23. ^ „1961–1962“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  24. ^ „1962–1963“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  25. ^ „SFRJ: Zvezde su Partizan i Dinamo“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 15. јул 2014. 
  26. ^ „1964/65“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  27. ^ „Партизанових 45 година од финала КЕШ-а“ (на Serbian). rts.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  28. ^ а б в „Season 1965–66“. europeancuphistory.com Приступљено 15. јул 2014. 
  29. ^ „13 April 1966 European Cup vs Partizan Belgrade“. aboutmanutd.com Приступљено 15. јул 2014. 
  30. ^ „1965/66 European Champions Clubs' Cup“. uefa.com Приступљено 15. јул 2014. 
  31. ^ „1965/66: Madrid make it six“. uefa.com Приступљено 15. јул 2014. 
  32. ^ „Sezona 1975/76 - veliki povratak i 7 titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  33. ^ „Sezona 1977/78 - Osma titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  34. ^ „Mitropa Cup 1977/78“. RSSSF Приступљено 15. јул 2014. 
  35. ^ „1978–1979“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  36. ^ „1979–1980“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  37. ^ „1980–1981“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  38. ^ „1981–1982“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  39. ^ „1982–1983“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  40. ^ „Dragan Mance“ (на Serbian). sport.blic.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  41. ^ „UEFA Cup 1984/85“. RSSSF Приступљено 15. јул 2014. 
  42. ^ а б „Dragan Mance, 27 godina posle“ (на Serbian). Sportal.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  43. ^ „Top 100: Greatest matches 70–61“. The Eurosport Приступљено 16. јул 2014. 
  44. ^ „3. septembra 1985. poginuo Dragan Mance“ (на Serbian). The Telegraf Приступљено 16. јул 2014. 
  45. ^ „Dragan Mance dobio ulicu“ (на Serbian). B92 Приступљено 16. јул 2014. 
  46. ^ „1985–1986“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  47. ^ „Namještanje utakmica je stari zanat“ (на Croatian). wmd.hr Приступљено 21 September 2012. 
  48. ^ а б „Presidents“. partizan.rs Приступљено 23. јул 2014. 
  49. ^ „1988–1989“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 18. јул 2014. 
  50. ^ „Yugoslavia 1992/93“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  51. ^ „Yugoslavia 1993/94“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  52. ^ „Yugoslavia 1995/96“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  53. ^ „Yugoslavia 1996/97“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  54. ^ „Yugoslavia 1998/99“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  55. ^ Сезона 1998/99., www.rsssf.com, Приступљено 23. 4. 2013.
  56. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 21 September 2012. 
  57. ^ „Vermezović trener, Tumbaković SD“ (на Serbian). The Blic Приступљено 21 September 2012. 
  58. ^ „Sezona 2001/02“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  59. ^ „Sezona 2002/03“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  60. ^ „Njukasl snažno pogođen pobedom Partizana 0:1“ (на Serbian). bbc.co.uk/sr Приступљено 25. јул 2014. 
  61. ^ „Partizan sa Realom, Portom i Marsejom! (raspored)“ (на Serbian). b92.net Приступљено 25. јул 2014. 
  62. ^ „Jirgen Reber na klupi Partizana!“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. јул 2014. 
  63. ^ „Ješić i zvanično trener Partizana“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. јул 2014. 
  64. ^ „Od Livorna do Glazgova“ (на Serbian). novosti.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  65. ^ „Stanojević umesto Stevanovića“ (на Serbian). The B92 Приступљено 14. јул 2014. 
  66. ^ „2009–2010“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  67. ^ „Sezona 2010–2011“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  68. ^ „Ostvarenje sna – Partizan u Ligi šampiona!“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. јул 2014. 
  69. ^ „Partizan izgubio od Šamroka posle produžetaka“ (на Serbian). The RTV Приступљено 14. јул 2014. 
  70. ^ „Ex-Chelsea-Coach Grant übernimmt Partizan Belgrad“ (на German). The Focus Приступљено 14. јул 2014. 
  71. ^ а б Williamson, Laura (14 May 2012). „Avram exits Partizan after five months in charge despite delivering title“. London: The Daily Mail. 
  72. ^ „Partizan se plasirao u Ligu Evrope“ (на Serbian). The Večernje Novosti. 14. јул 2014. 
  73. ^ „Partizan smenio Vermezovića, Rašović novi trener!“ (на Serbian). sportal.rs. 14. јул 2014. 
  74. ^ „Partizan šampion! Crno-beli se izjednačili sa Zvezdom po broju titula!“ (на Serbian). The Blic. 14 јун 2014. 

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :