Медицина у Србији у балканским ратовима

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Балкански ратови су једним делом били ослободилачки а другим геостратешки

Медицина у Србији у Првом и Другом балканском рату је хронолошки приказ стања, организације и рада српске медицинске службе у периоду од октобра 1912. до јула 1913. године. Балкански ратови који су се карактерисали огромним српским војним губицима, и износили су око 88.000 људи (од тога броја 14.000 је погинулих, 54.000 рањених и 17.000 умрлих од рана и болести (само од колере 5.000 болесника), све време ратовања стављали су целокупну српску медицину и њене службе у деликатну ситуацију и наметнули јој велике стручне, организационе, материјалне и друге проблеме.[1]

У балканским ратовима српски војни санитет био је важан функционални део српске медицине и војске, као активна подршка у здравственом обезбеђењу свих великих битака које је извојевала Краљевина Србије заједно са њеним савезницима. Лекари, медицински техничари, болничари међу њима и жене,[2] најчешће су били и у првим борбеним редовима, увек спремни да укажу прву помоћ повређенима и оболелима, често ризикујући и сопствене животе.[3]

Др Лазар Генчић, начелник санитетске службе и хирург, после ових ратова рад српског војног санитета овако је оценио:

На прво читање, ова врло похвална оцена др Лазара Генчића, по својој суштини је превише скромна, ...јер је у балканским ратовима српска ратна хирургија избила на сам светски врх и постала водећа са својим ставовима, методама, поступцима и погледима.[4] Велика заслуга за то пре свега припада великанима српске медицине; др Војиславу Суботићу,[4] др Михаилу Петровићу, др Леону Коену, др Николи Крстићу, др Јордану Стајићу,[5][6] др Чеди Ђурђевићу,[7] др Соломону Алкалају, др Ђорђу Нешићу и многим другим,[8] ученицима велике школе хирурга Војислава Суботића и Михаила Петровића.[9][10]

Узроци и услови који су владали пред почетак ратова[уреди | уреди извор]

Коначан резултат рата у мају 1913.—окупиране територије од стране Балканског савеза.

Јединствена оцена бројних историчара од Универзитета до Академије наука и њених института су; да су Балкански ратови били ослободилачки (насупрот тумачењима историје из доба социјализма, када су они проглашени за империјалистичке и освајачке). Узроке Балканских ратова првенствено треба тражити у; терору над српским и живљем другим народима, који су вековима спроводиле Османлије (окупатори зулумћари), спречавању продора аустроугарског утицаја према југу Балкана и рушењу феудалног система (Први балкански рат), а затим у издајству и мучком нападу дојучерашњих савезника Бугара, изазваних противречним и погоршаним односима међу савезницима (пре свега са Србијом и Грчком) које је још више нарушила Аустроугарска у жељи да разбије Балкански савеза, и истовремено осујети покушаје Антанте, а посебно Русије, која је настојала да овај савез сачува као препреку аустроугарском продирању на исток.(Други балкански рат).[11][12]

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Они су, по ставовима бројних историчара били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.[13]

Први балкански рат (8. октобар 1912 — 30. мај 1913. године) вођен је између балканских савезника (Краљевине Бугарске, Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и Краљевине Грчка) са једне и Османског царства са друге стране.[14]

Други балкански рат вођен је 1913. између Краљевине Бугарске са једне и Краљевине Србије, Краљевине Грчке и Турске са друге стране.

Међутим треба истаћи да су ово били ратови које је Краљевина Србија за разлику од Првог светског рата, није водила на тадашњој територији Србије, нити на територији Црне Горе, већ на простору тадашње Турске, што је омогући Србији да сачува од ратних разарања своју територију, села и градове жене децу и старије особе.

Стање у војном и грађанском санитетету[уреди | уреди извор]

Не може се оспорити да је српска војска у рат ушла војнички добро опремљена и морално припремљена. О њеном војничком изгледу страни ратни известиоци су јављали својим земљама, у којима су наводили;...да се српска војска по изгледу и опреми може поредити са савременом европском војском.[15]

Међутим опремање војног санитета ишло је споро, уз отпоре због неразумевања његове стварне улоге и значаја у чувању здравља војника. С краја 19. и у прве деценији 20. века, српски санитет је обновио свој лекарски састав школовањем младих питомаца по европским универзитетима и њиховим усавршавањем, пре свега у области хирургије.[16] Такв став утицао је на запостављање развој неких других специјалности, посебно превентивних. Мада је неколико начелника санитетске службе између 1900. и 1910. покушало да тај пропуст отклони слањем младих лекара у највеће европске центре ради усавршавања у превентивним гранама медицине и оснивањем Пастеровог завода у Нишу, то није помогло да се бар у основи створи солидно језгро превентиве (бактериологија, хигијена, епидемиологија). Велике епидемије у Балканским ратовима а само годину дана касније и у Великом рату показале су колико су ти ставови Врховне команде и Српске Владе били погрешни. Неразумевање је било толико велико да су по повратку са школовања лекари превентивне медицине, распоређивани у трупу, уместо у новоосноване центре за превентивномедицински рад. О штетним последицама таквог става српског војног руководства, који је остао и током Балканских ратова а касније и током Великог рата, најбоље говори овај цитат:

Ове и друге пропусте у санитетској служби пратила је и недореченост прописи којим је требало регулисати рад ратне санитетске службу на савременим медицинским принципима који су се већ увелико примењивали у свету. Ипак, уз све наведене пропусте, санитетска служба српске војске се доста добро припремио за будући рат, у периодично позивање и обучавање резервних санитетлија на сваке 2 до 3 године. На то указује и чињеница да је у два балканска рата, Моравска стална војна болница у Нишу која је била на удару борбених дејстава српске војске захваљујући доброј опремљености и попуњености, са новообученим кадром и новим објектима спремно дочекала и поднела главни терет у збрињавању рањеника и болесника.[17]

У Првом балканском рату (у коме је погинуло или рањено релативно мало војника) терет који ке претрпео српски санитет био је знатно лакши, али је зато у Другом балканском рату (који је краће трајао али је био знатно крвавији), „терет“ био знатно већи и захтевнији.

Бројно стање мобилисаног санитетског кадра[уреди | уреди извор]

На почетку рата, на мобилисаних 286.800 војника у оперативним јединицама првог и другог позива и 70.000 трећег позива у последњој одбрани, војни санитет је имао на располагању 60 активних санитетских старешина и 236 мобилисаних лекара из грађанског санитета. За збрињавање грађанства остало је само 74 лекара, међу којима је било 26 жена, што је било једва довољан да се обезбеде лекари у пуковима, болничарским четама, пољским болницама и 3 санитетска воза. Оно мало медицинског особља што је преостало требало је да обезбеди рад 46 сталних и резервних војних болница широм Србије.[18]

Студенти медицине (медицинари како су их звали) нису мобилисани, осим војних питомаца који су распоређени по великим војним болницама (Београд, Ниш), а понекад и у санитете оперативних јединица (болничарске чете, пољске болнице, понеки у пукове трећег позива). Међутим било је доста медицинара који су се добровољно пријављивали у жељи да помогну српској војци у рату. Неки од медицинара ратовали су у борбеним редовима јер су уочи одласка на студије одслужили војни рок и прошли кроз обуку за резервне официре.[16]

Улога страних санитетских мисија у попуни недостајућим санитетским кадром[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Стране санитетске мисије у балканским ратовима

Српска Влада и њен санитет суочен са великим недостатком лекара и другог санитетског особља, затражио је помоћ преко Српског друштва Црвеног крста, од централе Црвеног крста у Швајцарској. Након што су национална друштва Црвеног крста тај апел, проследила свом народу, организоване су и покренуте многе мисије из земаља Европе, које су убрзо стигле у Краљевину Србију. Већина мисија дошла је у организацији Црвеног крста (преко Међународног комитета Црвеног крста у Женеви).

Међутим, било је и доста лекара добровољаца, који су долазили самоиницијативно појединачно (било их је најмање 20). Мотиви доласка лекара добровољаца, билу су различити, тако да је једну трећину тих лекара плаћао српски Црвени крст, трећину њихове националне организације Црвеног крста, а трећина је дошла добровољно, из хуманитарних разлога.

Др Софија Александровна Долгорукова, била је свестрана особа, која је неколико година је радила као хирург у многим петербуршким клиникама пре доласка са руском санитетском мисијом у зараћену Краљевину Србију

У Првом балканском рату, током рата са Турском, у мисијама је учествовало; 185 лекара и другог медицинског особља, и 15 страних добровољаца, већином из Русије, који су ступили и у српску војску. Према евиденцији Црвеног крста Србије у србији је 1912. године регистровано:

  • Седам мисија руског Црвеног крста (са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара),[19]
  • Три мисије швајцарског Црвеног крста,[20]
  • По једну мисију имали су белгијски, италијански, британски, аустријски,[21] угарски, чешки, немачки и француски Црвени крст (са укупно: 34 лекара, 36 сестара и пет болничара).

И у Другом балканском рату 1913. године, када је изненада и без најаве избио рат са Бугарском, поново је у Краљевину Србију дошло је 85 лекара, најмање 70 сестара и 60 болничара, из више земаља. Међу овим лекарима билу су и (српској војци тако неопходни) бактериолози са покретним лабораторијама.[22]

У току 1913. године у Србији је била 21 мисија и то:

  • По три мисије имали су белгијски, дански, шведски, норвешки и холандски Црвени крст,[23]
  • Две мисије руског Црвеног крста,
  • Две две америчке мисије,[24][25]
  • По једну мисију имао је енглески и шкотски Црвени крст, са укупно око 85 лекара, најмање 70 сестара и 60 болничара.

У оба рата стране санитетске мисије бројале су око 185 лекара, око 170 сестара и 160 болничара.[22]

Уз помоћ страних мисија, санитетским кадром и опремом, попуњене су све веће болнице у Краљевини Србији, а касније и у Скопљу. Према писању госпође Катаринe Штурценегер из међународног Црвеног крста: у Скопљу је основана мала руска санитетска „колера екипа“ у чијем саставу су била два лекара (шеф др Штернберг) и шест милосрдних сестара. Ова екипа која је радила за време епидемије колере у Скопљу. Ова екипа је од 2.000 оболелих војника спасла 1.200.[26] У Скопљу су по завршетку балканских ратова основане тре руске болнице у којима је радило 16 руских лекара и другог особља.

Тако је у болницама створен потребан ниво за збрињавање повреда и болести, упркос великом броју рањеника и болесника.[22]

Први балкански рат[уреди | уреди извор]

Правци напада Балканских савезника 1912/1913.

Овај рат који су од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. водиле балканске земље: Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора, Краљевина Грчка и Краљевина Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства, завршио се пропашћу вишевековног османлијског господарења на Балкану. Српска војска је у овом рату извојевала велику победу у многим биткама са јако малим бројем жртава.[27]

Рат са Османлијском војском јединице српске војске водиле су на три борбена фронта;

Улазак савезника у Једрене
Источни фронт

Борбе на овом фронту вођене су у току опсаде Једрена (новембар 1912 – март 1913). Борбена дејства изводиле су српске јединице II Aрмије (Тимочка дивизија првог позива и Дунавска дивизија другог позива), у садејству са бугарском II Aрмијом,

Централни фронт

Борбе на овом фронту вођене су на простору Вардарске Македоније, Косова и Новопазарског санџака током 1912. године. Борбена дејства изводиле су српске јединице I Aрмија (Моравска дивизија првог позива, Дринска дивизија првог позива, Дунавска дивизија првог и другог позива ојачана са два прекобројна пука: II и IV Тимочка дивизија другог позива и Коњичка дивизија), III Aрмија (Шумадијска дивизија првог позива, Моравска дивизија другогпозива, Дринска дивизија другог позива и Моравска бригада / I и II прекобројни пук), Ибарска војска (Шумадијска дивизија другог позива ојачана V прекобројним пуком) и Јаворска бригада (III прекобројни пук и IV пук другог позива).

Западни фронт

Борбе на овом фронту вођене су на простору Албаније током зиме и пролећа 1912/1913. године. Борбена дејства изводиле су српске јединице; Моравске бригаде, краће: Приморске трупе, касније корпус (делови Шумадијске Прве. и Дринске Друге дивизије, касније и Дринске Прве дивизије).

Организација збрињавања рањеника[уреди | уреди извор]

Збрињавање рањеника и болесника у санитетској станици српске војске на фронту
У Првом балканском рату Санитетска служба Србије је једини пут сарађивала са бугарском Санитетком службом (на слици) у неком рату на Балкану
Санитетски воз у Нишу 1912

Од 370 активних и мобилисаних лекара српског санитета у Први балкански рат отишло је 296. Моравска стална вона болница која је била најближа фронту на јужним и југозападним границама Краљевине Србије, у овом рату имала је улогу централне позадинске болнице за хируршко збрињавање, али и за попуну санитетског кадра у борним јединицама. Тако су готово сви српски лекари разерног састава мобилисани и послати у јединице, чак и управник Пастеровог завода при Моравској сталној војној болници, због чега је овај завод привремено престао са радом. Њих је у болници заменила, као испомоћ дошла већа група лекара из Словеније,[а] али и неких других суседних земаља.[28]

Мада је на почетку рата међу појединим српским хирурзима доминирао конзервативни приступ рани, хирурзи санитетске службе српске војске у Првом а касније и у Дргом балканском рату врло брзо и значајно су променила дотадашње поступке у ратној медицини и ратној хирургији који су били засновани на револуционарним променама у развоју медицине које су се догодиле у неколико деценија пре ових ратова, а пре свега захваљујући упорности великом знању хирурга др Михаила Петровића.[29]

Промене су се пре свега огледале у:[30]

  • Увођењу асептичног и антисептичнога рада (применом карболне киселине, јодоформ газе, јодда, стерилизације инструмената веша, завојног материјала, припреми операцијскога поља и операцијоног тима), што је значајно смањило број инфекција и других компликација.
  • Примени опште инхалационе анестезије (етром и хлороформом) локалне и регионалне спиналне анестезије, што је омогућило увођење нових оперативних техника.
  • Увођењу трансфузија и инфузија, што је омогућило примену по јединих техника у које се пре тога није могло упуштати (нпр код ратних ране грудног коша или трбушних органа, које су најчешће препуштане судбинском току; искрварењу, инфекцији и спонтаном излечењу)
  • Замени старих хируршког материјала, новим побољшаним
  • Примени нових, усавршеених оперативних техника.

Наведене методе, значајно су промениле ставовове у српској ратној хируршкој доктрини, која није заостајала за оном која се примењивала у другим медиицински развијенијим земљама света.[31] Не само савременијом медиицинском доктрином већ и бољом обученошћу санитетског кадра, за боље и правовремено лечења хеморагиског шока, које је започињало на самом бојишту у пуковским станицама постављена инфузија, заустављањем крварења (хемостаза), ординиранем аналгетика (морфијум) и имобилизацијом удова, значајно је смањена смртност рањеника, до њиховог доласка у болницу.

Након збрињавања у пољским болницама, рањеници су упућивани на даље, дефинитивно, лечење у унутрашњост Србије. Једна од најзначајнијих болница за лечење рањеника била је Моравска стална војна болници у Нишу. Она је одиграла значајну улогу у прихвату великог броја рањеника који су снитетским возовима стизали у Ниш. Ево шта је о изгледу нишке болнице и евакуацији рањеника санитетским возовима у балканским ратовима написао дописник париског „Журнал“-а (франц. Journal) Анри Барби средином октобра 1912. године:

У овој згради данашње Војне болнице у Нишу, налазило за оно време савремено хируршко одељење

Епидемија колере у првом јављању током балканских ратова[уреди | уреди извор]

Неблаговремено предузету вакцинацију против колере „платио је животом“ велики број српских војника

Колера код војника зараћених страна није се јавила на свим фронтова. Саниететска служба се лечењем колере започела је да се бави тек у току опсаде Једрена. На остала два фронта, косовско–македонском и албанско–приморском, званично није регистрован ниједан случај колере. На овим фронтовима преовладавале су друге заразне болести, пре свега цревне заразе (трбушни тифус и дизентерија) и векторм преносиве заразе (пегавац, рекуренс и маларија).[33]

Пре доласка на простор Једрена у српској војсци се знало да међу турским трупама у опседнутом граду влада колера која се појављује и међу бугарским пуковима пребаченим са фронта код Чаталџе. У том смислу српски војници су упозорени на појаву заразе, и предузете одређене превентивне мере:

  • забрана кретања и контактирања са локалним становницима и бугарским војницима,
  • физичко обезбеђење и заштита бунара којима се служила војска.

Након доласка на простор Једрена, наредбом армијског начелника санитетске службе пуковника др Мише Борисављевића одређено је да само Друга тимочка пољска болница прима заразне болеснике, док су остале пољске болнице примале искључиво рањенике и незаражене болеснике или реконвалесценте до евакуације железницом у унутрашњост Србије. У насељу Мустафа-паша у коме је био железнички чвор, основан је центар савезничких трупа са болницама, бугарском заразном и евакуационим, српским и бугарским, а у суседном бугарском градићу Љубимецу и једна мала руска болница.[33]

На фронт код Једрена, српске трупе су послате добро војнички опремљене, али без одговарајуће превентивномедицинске службе, покретне дијагностичке бактериолошке лабораторије и без опреме за дезинфекцију и пречишћавање воде.[18] Колико је то био велики пропуст убрзо се показало, након што је средином новембра 1912. године, дошло до наглог повећања броја оболелих са клиничком сликом цревне заразе која је у првом моменту диференцијалнодијагностички схваћена као трбушни тифус или као „јак гастроентеритис сличан колери“.

Накнадно предузетим превентивномедицинским мерама, али и доласком хладних зимских дана епидемија се примирила, али су последице по српске војнике биле велике: док је број рањених и погинулих војника за време петомесечне опсаде био 2.370, дотле је број оболелих био осмоструко већи, 19.915 (608 умрлих) на 50.000 војника у обе дивизије.[33]

Други балкански рат[уреди | уреди извор]

Схема бугарског плана напада на Србију у Другом балканском рату

Овај рат вођен је 1913. између Краљевине Бугарске са једне и Краљевине Србије и Краљевине Грчке са друге стране. Сукоб са дојучерашњим савезницима, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[34]

По наређењу генерала Михаила Савова, бугарска 4. Армија (око 100.000 људи) извршила је напад на српску војску преко реке Брегалнице (17/30. јуна), а убрзо и преко Злетовске реке.. Само на српско-бугарском фронту, у релативно кратком веменском периоду, сучелило се 834.000 војника.

Рат је одлучен када је српска војска на Брегалници поразила Бугарску, а пошто ју је напала и Румунија, Бугарска је била приморана да капитулира августа 1913.

Други балкански рат, са медицинске тачке гледања, био је много агресивнији, у односу на претходни. Већина рана била је нанета артиљеријским пројектилима, али и борбом „прса у прса“;

Колико је овај рат био крвавији од претходних показује податак да је само из строја српске војске избачено чак 16.200 војника.[39]

Захваљујући методи хируршке обраде рана одмах након повреда (чиме је напуштена метода одложене обраде рана - „остави за касније“), први пут је примењен у нишкој Моравској сталној војној болници, тзв. Алекс-Карлов шав крвних судова, што је поред наведених и уз многе друге новоуведене методе смртност рањеника значајно смањило.[40]

Санитетско збрињавање[уреди | уреди извор]

Изглед једне српске пољска болнице, коју је имала свака дивизија на фронту. У свом саставу болница је имала санитетског материјала за 100 рањеника (оболела) и под шатором простор за 14–16 кревета.

Сучељавање великог броја војника зараћених страна у релативно кратком временском периоду довело је до великог загушења пуковских лекара, дивизијска завојишта, пољских болница и транспортних капацитета за евакуацију рањеника наглим приливом стотина и хиљада рањеника. У таквој ситуацији када је претило ако загушење целокупног санитетског ланаца, због недостатка довољног броја средстава за евакуацију рањеника. Захваљујући локалном становништв које је својим импровизованим средстава, рањенике после указаних помоћи, брзо транспортовале до укрцних станица, где су их чекали возови, санитетски или импровизовани, ради евакуације до Скопља, Ниша и Београда.

Моравска стална војна болница и у овом рату обавља је улогу централне болнице српске војске. Њено хируршко и радиолошко одељење (пошто је српска војска имала само два непокретна рендгена),[42] поднело је највећи терет збрињавања повређених.

Напрезања војног санитета Србије и Моравске сталне војне болнице у Нишу („ка којој су даноноћно хитали санитетски возови са фронта“) у овом рату најбоље илуструје Анри Барби (новинар париског Журнала) у лето 1913;

Епидемија колере у другом јављању током балканских ратова[уреди | уреди извор]

У Србији за време Другог балканског рата избила је велика епидемија колере. Епидемија је достигла своју кулминацију на Брегалничком бојишту, када је од колере оболело око 5.000 српских војника и брзо се раширила све до Ниша и Београда, а у епидемији је умрло 3.295 болесника широм Србије. Након завршетка ратних дејстава са повратком војника у Ниш, колера је избила и у нишкој коњичкој касарни Моравске дивизије. Све ове болеснике још више месеци након Другог балканског рата лечила је Моравска стална болница у Нишу.[44]

Ток епидемије колере[уреди | уреди извор]

Први два случаја колере евидентирана су 23. јуна 1913. у протоколу завојишта Дринске дивизије првог позива, а два дана касније јавио се већи број случајева у близини Кривог Дола.[45] Потом, према сведочењу командира болничарске чете Моравске дивизије другог позива мајора др Драгутина Петковића, [б]: ..болесни војници почеше долазити са свију страна...у току првога дана већ је било 600 болесника...[46]

Између 25. и 27. јуна, епидемија се нагло „разбуктала“, када су по наредби Врховне Команде пукови Моравске, Дринске и Шумадијске дивизије првог позива прешли у гоњењење непријатеља преко брегалничког моста код Штипа на југу, а Моравска дивизија другог позива са деловима Коњице и Црногорцима претходних дана прелазећи преко Злетовске реке до Кочана, затекли напуштену бугарску болницу са колеричим болесницима.[47]

Српски војници у условима велике јунске врућине, форсирано гонећи непријатеља а неснабдевени здравом пијаћом водом, били су принуђени да гасе жеђ испијањем воде из заражених река, мада су билу упозорени да то не чине због уочене заразе код непријатељских војника. Убрзо, само након неколико часова после конзумирања воде, према наводима генерал Иван Павловића почело је масовно падање у несвест и умирање војника:

Противепидемијске мере војног санитета у „борби“ против колере[уреди | уреди извор]

У условима масовне и експлозивно насталој епидемије колере, српски санитет се врло брзо организовао У саставу пуковских превијалишта импровизовани су изолатори за оболеле војнике, у којима су задржавали само лакше случајеве, док теже евакуисали до пољских болница, или великих болница у позадини фронта, које су за то биле одређене на следећим локацијама:[47]

Пољске болница које су одређене за прихват оболелих од колере'
Локација Санитетске једнице
Власина
  • Део завојишта Шумадијске дивизије другог позива
Крива Паланка
  • Друга пољска болница Шумадијске дивизије првог позива
  • Четврта пољска болница Шумадијске дивизије првог позива,
Псачи
  • Прва пољска болница Дринске дивизије првог позива (по њеном пребацивању на овај део фронта)
Градец
  • Друга пољска болница Дунавске дивизије другог позива
Сари-Хамзали, село
  • Друга пољска болница Дринске дивизије првог пози-ва (касније у Кочанима)
Кочани
  • Прва пољска болница Моравске дивизије првог позива
  • Трећа пољска болница Моравске дивизије другог позива
  • Руска болница књегиње др Софије Алексејевне Долгорукове
Штип
  • Друга пољска болница Моравске дивизије другог позива
Караслатр
  • Трећа пољска болница Тимочке дивизије другог позива
Криволак
  • Друга пољска болница Тимочке дивизије другог позива
Ђевђелија
  • Прва пољска болница Тимочке дивизије другог позива
Велике болнице за лечење колеричних болесника

Поред ових, пољских болница, на три локације у позадини фронта биле су организоване на три локације велике болнице за лечење колеричних болесника: у Куманову, Скопљу и Велесу.[47]

Лабораторије за дијагностику колере

Бактериолошке лабораторије за дијагностику одређене су у:Куманову, Велесу, Кочанима Скоипљу и Ђевђелији.[47]

Последице епидемије колере[уреди | уреди извор]

Процене о броју умрлих од колере крећу се између 5.000 и 5.500, само две дивизије, Дринска првог и Моравска другог позива имале су преко 2.000 умрлих. Бугари су прошли много горе, у њиховој војсци: оболело је око 60.000 војника, а умрло око 15.000 [47]

Примери дообрих способности поједдинаца у епидемији[уреди | уреди извор]

Међу многим прегаоцима у градском и војном санитету било је и позитивних примера добри организационих способности:

  • Један је лекар, и то хирург, референт санитета Тимочке дивизије потпуковник др Слава Милосављевић, послератни санитетски ђенерал, осветлао је образ вакцинишући самоиницијативно сва три пука своје дивизије, спасавши их тако од колере.[47]
  • Треба навести и запажање делегата Швајцарског друштва Црвеног крста госпође Кларе Штурценегер да је санитет у Београду, обавештен о колери, све придошле рањенике држао у изолованој опсервацији 2–3 дана, а сумњиве одмах смештао у бараке подигнуте у горњем Калемегданском граду, тако да у Београду није дошло до ширења колере.[48]

Грешке државног и војног руководства које су имале утицај на појаву и ширење епидемије[уреди | уреди извор]

Ова мала ампула серума против колере да је правовремено примењена могла је да спаси на хиљаде живота српских војника

Прва заражавања колером српских војника која су почела 1912. још у Првом балканском рату код турских заробљеника и бугарских војника, а потом и код српских. Предузетим мерама и доласком хладних зимских дана епидемија колере у Првом балканском рату се примирила, али је јасно показала сву тежину пропуста у српској војци, чије целокупно државно и војно руковокоја нажалост и након овог болног искуства са епидемијом колере, није учинила много да у току мирнодопских припрема за будући рат, посебно, између два балканска рата, исправи низ тешких грешака и пропуста из епидемије, а пре свега:

Супротно Врховној Команди Краљевине Србије, Врховна Команда, Краљевине Грчке, чим је током Првог балканског рата, сазнала да у непријатељским турским и пријатељским бугарским трупама влада епидемија колере, изврши набавку антиколеричне Коле-ове вакцине, и овом вакцином вакцинисала своје војнике. Тако се грчка војска спасла од епидемије у Другом балканском рату, која ће ускоро, на Брегалници, десетковати српске и бугарске трупе.

Војно руководство, сноси велику одговорност за избијање епидемије колере, јер је начинило вишеструке грешке, почев од системских до несналажења уочи и током избијању епидемије које су се огледале у следећем:

  • Непостојање чврсте војномедицинске доктрине о превентиви и против епидемијској служби,
  • Изражен недостатак санитетских кадрова и неаадекватна искоришћеност постојећих кадрова
  • Касно реаговање, након сазнања о појави колере у редовима Турске и Бугарске војске, у доношењу одлуке да се изврши праворемена вакцинација целокупне српске војске, у што краћем времену.[49]
  • Неорганизованост интендантске службе у снабдевању војске на положају здравом пијаћом водом (због недостатка опреме за њено пречишћавање)
  • Неопремљеност српског војника основним личним прибором за хигијену (чутурице за воду, сапун за прање руку)
  • Несналажљивост и неорганизованост, која је у војсци настала након појаве епидемије, на релацији Министарство–Врховна Команда–Беч, одакле су слате и враћане вакцина и серум против колере, где су највиши санитетски руководиоци (Сондермајер – Генчић) одиграли ни до данас у потпуности разјашњене потезе, што је довело до трагичног губљења времена.[44]

Српска медицина након балканских ратова[уреди | уреди извор]

За велике успехе српске медицине након балканских ратова, велику заслугу имали су лекари војног санитета. За битан напредак у војној хирургији српској медицини признања су одали конгреси у Берлину, Петрограду и Лондону 1913. године.

Тако је после баалканских ратова српска ратна хирургија избила у сам светски врх и постала водећа са својим ставовима, методама, поступцима и погледима, пре свега захваљујући др Михаилу Петровићу и др Војиславу Суботићу, али и докторима Николи Крстићу, Леону Коену, Јордану Стајићу, Чеди Ђурђевићу,[50] Соломону Алкалају, Ђорђу Нешићу и многим другим ученицима потеклим из велике школе Војислава Суботића Михаила Петровића.[51][52][53]

Хируршке новине које су увели српски хирурзи у балканским ратовима биле су:

  • Активан став према ратној рани и активан став према повредама главе, лица и трбуха,
  • Конзервативан став у лечењу повреда грудног коша,
  • Бројне новине у лечењу прелома дугих костију
  • Примена шава крвних судова,
  • Први пут описане ратне бласт повреде,
  • Етапно лечење, евакуације и организација хируршког рада.
  • Томски рад стоматолога и хирурга. Српска медицина у Балканаким ратовима, по први пут је остварила тенденције да се удружи стоматолошка и хируршка обрада прелома лица и вилица нанетих ратним оружјем захваљујући др Атанасију Пуљи, који је први пут 1912. године у Београду на Одељењу за прелиме вилица при Петој резервној болници применио разне справе за имобилизацију костуји лица, док је меке делове обрађивао у сарадњи са хирургом. Овако кроз Балкански рат стечено искуство у лечењу прелома вилица Атанасије Пуљо је публиковао у нашим и страним часописима. Бројни објављени радови Атанасија Пуље после Балканских ратова изазвали су живо интересовање у светским научним круговима. Постављајући темељне принципе упоредне хируршко-протетске обраде повреда максилофацијалног предела, искуства овог великана српске медицине послуже су касније многим струцњацима у свету као основ за даљи развој стоматолошке науке у овој области.[54]

Епилог балканских ратова у бројкама[уреди | уреди извор]

Стравичне последице Балканских ратова
  • Према извештају генерала Мишића који је поднео Николи Пашићу, у Првом балканском рату: погинуло је 6.645, рањено 17.949 и било болесно 3.601 војника, подофицира и официра.[55]
  • У Другом балканском рату српски губуци били су 44.500 људи. Према подацима ђенерала др Симе Карановића у овом рату погинуло је 9.000, умрло (од колере) 5.000, а рањено 36.000 војника, подофицира и официра.[55]
  • У оба рата умрло је око 26.000 војника (погинуло је 14.000, а од рана и болести умрло 12.000), а 30.000 војника су остали инвалиди.[55][56]
  • Код рањеника на првом месту биле су повреде настале пушчаном муницијом (85%), ређе експлозивним средствима (14%), док су повреде нанете хладним оружјем чиниле мање од 1% свих повреда. Повреде главе биле су заступљене у 9%, случајева повреде трупа у 13%, повреде руку у 40,5%, повреде ногу у 37,5%, док су се повреде трбуха јављале у близу 5% свих повреда.
Биланс Балканских ратова у Србији могао би се овако свести: рачуна се да је из српске војске избачено око 158.000 војника. Потрошено је око 370 милиона динара за 10 месеци рата, што је било троструко више од државног буџета за ту, 1912. годину. Значило је то ново задуживање српске државе, али и њено ново заостајање, јер је новац, поново, уместо у школство, здравство, саобраћај или инфраструктуру отишао у рат. Уз то, око милион војника је годину дана било под оружјем, што је, у пољопривредној земљи, значило готово потпуни застој сваке привредне делатности. Без мушке радне снаге примитивно обрађивана земља није могла бити те године обрађена. Србија је своју државну територију повећала за 81 одсто и добила је око 1,3-1,4 милиона нових становника. Од тог становништва три четвртине говорило је албански.
Био је то само део биланса „најпопуларнијег рата“ у српској историји. Изузев истеривања Турске из већег дела њених балканских поседа, ниједно питање будућег уређења тог простора није решено, док су многа новотворени постала темељ будућих сукоба. Ратови који су следили деловали су као фаталност. Али, су, заправо, били сасвим логични. Они закономерно произлазе из националистичких идеологија. Један рат производио је други, јер се циљ није могао постићи. Уситњавање територије водило је даљем уситњавању. Злочин је водио у нови злочин.[57]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Међу лекарима из Словеније био је и др Едуард Шлезингер, који је за време рата радио у Моравској сталној болници. Он је избројао да је лечио 467 рањеника и болесника.
  2. ^ Др Драгутин Петковић је иначе био један од ретких школованих превентиваца у српској војсци

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Видов-дан : историја српских ратова 1912–1918 у слици и речи, св. 3 / уз сарадњу српских књижевника уређује Душан Мил. Шијачки /Београд : Женева 1921.
  2. ^ Српкиње у служби отаџбини и народу за време балканских ратова 1912. и 1913. г. као и за време светског рата од 1914–1920, Београд 1933.
  3. ^ Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. г. приредио Војислав М. Суботић, Београд 1919.
  4. ^ а б Kallay J. Sto dvadeset godina od rođenja Vojislava Subbotića. Acta Hist Med Stom Pharm Vet 1980; 20(1–2): 207–10.
  5. ^ Đorđević A. Jordan Stajić (1863-1949). Srp Arh Celok Lek 1949; 47: 510–1.
  6. ^ Tripković I, Živanović M. Sto godina hirurgije u Valjevu. U: Zbornik radova sa stručnog sastanka hirurga Srbije povodom 100 godina hirurgije u Valjevu; 2001 Apr 20; Valjevo, Yugoslavia. str. 3–10.
  7. ^ Petrović M. Dr Čeda Đurđević. Srp Arh Celok Lek 1940; 42: 583–5.
  8. ^ Stanojević V. Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u narodnooslobodilačkim ratovima Srbije 1876–77–78. i 1912–1918. U: Đurić DS, гл. уредник. Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872–1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. стр. 114–24.
  9. ^ Petrović M. O značaju rada pok. prof. Subbotića. Srp Arh Celok Lek 1934; 36(1): 1–5.
  10. ^ Subbotić V. Posle rata. Retrospektivni pogledi. Srp Arh Celok Lek 1919; 21(2): 49–54.
  11. ^ Лазаревић, М. Д. Наши ратови за ослобођење и уједињење, I-IV, Београд 1929/1934.
  12. ^ Алексић-Пејковић, Љ. Западне силе Антанте и Први балкански рат, у зборнику: Први балкански рат: округли сто поводом 75. годишњице 1912–1987, уредник В. Стојанчевић, Београд 1991
  13. ^ Поповић, Д. Балкански ратови 1912-1913, приредио Д. Т. Батаковић, Београд 1993.
  14. ^ Симеуновић, Д. Милован Миловановић о стварању Балканског савеза, у зборнику: Први балкански рат 1912...
  15. ^ Richard C. Hall: The Balcan Wars 1912–1913, Routledge, London, 2000 (article)
  16. ^ а б в А. Недок: Стварање санитета савремене српске војске и припреме за Ослободилачке ратове (1879-1912) У: А. Недок, Балкански ратови 1912–1913, Медиа-центар „Одбрана“, Београд, 2012, 13–54
  17. ^ А. Недок: Стварање санитета савремене српске војске и припреме за Ослободилачке ратове (1879-1912) У: А. Недок, Балкански ратови 1912–1913, Медиа-центар „Одбрана“, Београд, 2012, 13–54
  18. ^ а б Поповић Бранислав, Максић Јован, Тодоровић Вељко, Систем ратних болница у време Балканских ратова, у: Српски војни санитет у Балканским ратовима / приредили Бранислав Поповић, Вељко Тодоровић, Београд 2012, стр. 105–123.
  19. ^ Velimirović M. Iskustva ruskih lekara u Balkanskom ratu 1912. godine. U: Zbornik radova Prvog kongresa za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1970 Oct 1–3; Sarajevo, Jugoslavija. Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1970. str. 115–7.
  20. ^ Đorđević M. Hirurg i gerontolog prof. dr Adolf L. Fišer. Prolog proučavanju srpsko-švajcarskih veza. Srp Arh Celok Lek 1979; 107: 1079–92.
  21. ^ Budisavljević J. Pod Crvenim Krstom. Ratno-hirurški prilozi. Predavanje održano 1913. u „Wissenschaftl. Aerztegesellschaf.“ Arhiv IVMNID VMA Beograd, 276-R (11 kucanih strana).
  22. ^ а б в Српско друштво Црвеног Крста: Извештај о раду 1912–1920, Београд, 1920
  23. ^ Milićević M. Stranci u našem vojnom sanitetu u balkanskom ratu. Arhiv IVNMID VMA Beograd, 275-R (14 kucanih strana).
  24. ^ Živojinović D. Američki hirurzi i lekari u Srbiji 1913. godine. Acta Hist Med Pharm Vet 1964; 4(1–2): 138–58.
  25. ^ Živojinović D. Nekoliko američkih dokumenata o sanitarnim i higijenskim prilikama u Srbiji, 1912–1913. god. Srp Arh Celok Lek 1966; 94: 613–21.
  26. ^ Sturzenegger C. Seriban and International Red Cross during the Balkan wars. Zuerich: Art Inst Orrel Fuessli; 1914. (German)
  27. ^ Социн Х., Опаске о српској санитетској служби у рату 1912, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre), Београд 1992, стр. 233–240.
  28. ^ Soban D. Listje in igle, 100 let od prve spinalne anestezije na slovenskom, Zdrav Vest (2001), pp. 772
  29. ^ Petrović M. Moja hirurška iskustva u ratovima 1912–18. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. str. 623–66.
  30. ^ Subbotić V. Ratno-hirurška iskustva u ratu 1912. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. str. 241–6.
  31. ^ Protić MF, Pavlović BB. Prva primena jodoformzavoja u našoj zemlji – zasluga doktora Mihaila Markovića. U: Zbornik radova XXI naučnog sastanka; 1971 Sep 16–18; Niš, Jugoslavija. Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1971. str. 99–102
  32. ^ Петровић М.: Санитетски возови у ратовима 1912–1918; из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925; pp. 764.
  33. ^ а б в г А. Недок: Друга Армија у опсади Једрена, у А. Недок, Балкански ратови 1912–1913, 109–126
  34. ^ Јаша Томић: Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 98
  35. ^ Новица Ракочевић, „У предвечерје светског рата”, Историја српскоg народа, VI-1, Београд 1994, 248
  36. ^ Михаило Војводић, „Србија и Срби на Косову и Метохији од Берлинског конгреса до Балканских ратова”, у: Косово и Метохијахија – прошлост, садашњост, будућносt, САНУ, Београд 2007, 85–94
  37. ^ Славенко Терзић, „Ослобођење Старе Србије 1912. године”, НСПМ (13. октобар 2012); Стара Србија, драма једне цивилизације, Православна реч / Историјски институт, Нови Сад–Београд 2012.
  38. ^ Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. Београд. Приступљено 19. 3. 2013. 
  39. ^ Ратковић, Б.; Ђуришић, М.; Скоко, С. Србија и Црна Гора у Балканским ратовима. Београд, 1972, Београдски издавачко-графички завод
  40. ^ Н. Крстић, О повредама крвних судова на фронту.
  41. ^ Б. Поповић и Сар.: Неки елементи организације санитетске службе српске војске у Балканским ратовима, у: Б. Поповић и В. Тодоровић, Српски војни санитет у Балканским ратовима, Медиа-центар „Одбрана“, Београд, 1912, 55–82
  42. ^ Крстић Н. Моја радиолошка искуства у ратовима 1912—1920, В. Станојевић, Историја српског војног санитета; Наша ратна искуства, Београд, 1925.
  43. ^ Анри Барби: Брегалница, Београд, 1914: pp. 78-79.
  44. ^ а б Stanojević V. History of the Serbian Military Medical Services - Our wartime medical experience. Belgrade: Vojnoizdavački novinski centar; 1992. (Serbian)
  45. ^ Оперативни дневник болничарске чете Дринске дивизије 1. Позива, Војни Архив, Београд, поп. 2, кут. 63, фасц. 1, док. 2/1, лист 1–97
  46. ^ а б Иван Павловић: На Брегалници према Штипу, Ратник, Београд, 1923, IV, 1–40
  47. ^ а б в г д ђ А. Недок: Брегалничка битка, У: А. Недок, Балкански ратови 1912–1913, 143–190 и 193–200
  48. ^ Clara Sturzenegger: Serbisches und Internationales Rotes Kreuz waehrend der Balkankriege 1912–1913, Zuerich, Art. Inst. Orell Fuessli, 1914, 86
  49. ^ Ив. Павловић: На Брегалници према Штипу, Ратник, Београд, 1923, IV, 1–40
  50. ^ Petrović M. Dr. Čeda Đurđević. Srp Arh Celok Lek 1940; 42:583–5.
  51. ^ Đorđević A. Jordan Stajić (1863-1949). Srp Arh Celok Lek 1949;47: 510–1.
  52. ^ Tripković I, Živanović M. Sto godina hirurgije u Valjevu. U:Zbornik radova sa stručnog sastanka hirurga Srbije povodom 100 godina hirurgije u Valjevu; 2001 Apr 20; Valjevo, Јugoslaviјa. str.3–10.
  53. ^ Stanojević V. Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u narodnooslobodilačkim ratovima Srbije 1876–77–78. i 1912–1918.U: Đurić DS, гл. уредник. Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872–1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. стр. 114–24.
  54. ^ Младеновић Божица, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова – у огледалу немачке штампе, у: Баштина, св. 22 (2007), стр.161–171.
  55. ^ а б в Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918. [уредник Радоје Чоловић], Фототипско изд., Београд 2012.
  56. ^ Вид. Андрија Јовићевић (као помоћник шефа штаба Прве бригаде, која је била под комадном Луке Гојнића, водио је операцијски дневник), Дневник из балканских ратова, 37, 591.
  57. ^ Dubravka Stojanović, U spirali zločina: balkanski ratovi, У: pescanik.net (2009)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Александар Недок, Колера у српској војсциза време балканских ратова 1912–1913., Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. На:www.rastko.r
  • Timotić, Mirjana. Istorija srpske medicine, stomatologije i farmacije. Beograd: Obeležja, 2010
  • Миле Игњатовић, Врхунски домети српске хирургије у балканским ратовима, Војномедицинска академија, Клиника за општу хирургију. Београд, Објављено на:www.rastko.rs

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медицина_у_Србији_у_балканским_ратовима&oldid=27441470”