Мохачка битка

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 45° 56′ 29″ СГ Ш, 18° 38′ 50″ ИГД

Мохачка битка
Део Османско-угарских сукоба
Battle of Mohacs 1526.png
Време: 29. август 1526.
Локација: Мохач, јужно од данашње Будимпеште, Мађарска
Резултат: Турска победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
краљевина Угарска
Османско царство
Заповедници
краљ Лајош II султан Сулејман Величанствени
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
26.000
војске Јаноша Запоље (8.000 војника) и Кристофа Франкопана (5.000 војника) нису стигле на време
50.000—60.000
300 топова[1][2]
Губици
23.000 14.000 до 20.000[3][4]
{{{подаци}}}
 Историја Мађарске

Coat of arms of Hungary.svg

 Порекло Мађара
 Магна Хунгарија
 Леведија
 Етелкез
 Краљевина Угарска
 Краљевина Угарска (1000-1918)
 Монголско-угарски сукоби
 Османско-угарски сукоби
 Мохачка битка (1526)
 Мађарска под Османским царством (1541-1699)
 Будимски пашалук
 Хабзбуршка Угарска (1541-1700)
 Мађарска револуција (1848)
 Аустро-угарска нагодба (1867)
 Аустроугарска
 После 1918
 Мађарска Демократска Република (1918-1919)
 Мађарска Совјетска Република (1919)
 Мађарско-румунски рат (1919)
 Тријанонски споразум (1920)
 Краљевина Мађарска (1920-1946)
 Народна Република Мађарска (1946-1989)
 Мађарска револуција (1956)
 Република Мађарска
Ова кутијица: погледај  разговор  уреди

Мохачка битка је вођена између угарске војске предвођене Лајошем II и турске војске предвођене Сулејманом Величанственим 29. августа 1526. године. Османлије су однеле победу.

Позадина[уреди]

Бојни распоред уочи битке.

Мађари су се дуго супротстављали отоманском ширењу у југоисточној Европи. Женидба Лајоша II са Маријом од Аустрије 1522. је привукло краљевство ближе Хабзбурзима и Турци су видели потребу да разбију овај савез. Након што је Лајош одбио понуду за мир, Турци су одлучили да користе војну моћ. Јуна 1526, отоманска експедиција је кренула у напад преко Дунава.

Угарска војска је била подељена на три мање групе: трансилванијску војску под командом Јаноша Запоље са задатком да брани пролаз у Трансилванијским Алпима, главну групу коју је предводио сам краљ Лајош и још једну мању групу под комадном грофа Кристофа Франкопана. Запољина и Франкопанова војска нису стигле на време. Неке теорије говоре да Запољина армија просто није могла да стигне на време, а друге кажу да је имао удела у краљевом поразу.

Битка[уреди]

Улаз у спомен парк код града Мохача.
Султан Сулејман, вођа османске војске.

Угарске снаге су изабрале место за битку, отворену али неравну пољану која води до Дунава, уз неколико мочварних делова. Турцима је било дозвољено да напредују скоро без отпора. Док је Лајош чекао у Будиму, Турци су опколили неколико градова и прешли Саву и Драву. Лајош је скупио око 26.000[1][2] а отоманска војска је бројала око 50,000[5] до 65.000 војника.[1] војника. Угарска војска се постројила како би искористила предност терена и надала се да ће сломити отоманску војску на делове.

Сама битка је трајала нешто више од два сата. Како је прва Сулејманова група, румелијанска војска, стигла на бојиште, напале су је и опколиле угарске трупе предвођене Палом Томоријем. Али када су стигле главне отоманске снаге, стање се брзо променило. У једном тренутку је и сам Сулејман био у опасности од угарских стрела које су погодиле његов оклоп. Због спорости да се ојача успех на десном крилу, угарско напредовање је постало изложено нападима. Они који нису побегли опкољени су и убијени, или заробљени. Лајош је напустио бојиште, али је збачен са коња у реку и удавио се. Пресудан фактор у бици је била турска артиљерија, која је покосила хиљаде Мађара. Више од 14.000 угарских војника је погинуло на почетку битке. Турски губици били су слични.[3][4]. Више од хиљаду припадника угарског племства је погинуло.

Ток битке[уреди]

План османских војсковођа био је да део Османске војске нападне и после неког времена се повуче. Када се Турска војска повукла за њом занесена победом је кренула и Угарска војска иза брда их је дочекао велики број топова који су уништили већи део Угарске војске. То је био први пут у историји да су се топови користили против људи. Остатак Угарске војске је кренуо у повлачење,али Османска војска им је оставила слободан пролаз само према реци па су се угарски војници удавили у води. Сматра се да је ова тактика била идеја Ибрахим-паше тадашњег великог везира султана Сулејмана Величанственог.


Последице[уреди]

Споменик палима у Мохачкој бици.

Победа није дала Турцима сигурност коју су желели. Битка је означила крај краљевине Угарске, али су се турске снаге повукле у септембру и за територију се борио Хабзбург Фердинанд I, надвојвода Аустрије, Лајошев шурак и наследник према споразуму са краљем Ладиславом. Док је Аустрија доминирала у северној трећини земље и деловима данашње Хрватске, Турци су добили југозападну Угарску и врховну власт над вазалном Трансилванијом. Ове територије користили су да нападају независне угарске племиће на истоку и аустријске поседе на северозападу, започињући опсаду Беча.

Битка се понекад пореди са биткама код Никопоља и Кресија у 14. веку, где су спори витезови у тешким оклопима претрпели пораз од руку слабије оклопљених противника опремљених далекометним оружјем.

Са новоосигураном базом у источној Европи, ефикасна лака коњица и артиљерија Османског царства су наставиле да угрожавају централну Европу деценијама. Њихов утицај у Угарској, почевши са подршком Јаношу Запољи против Фердинанда, се наставила до Карловачког мира.

„Црна чорба“[уреди]

Мађарски краљ Лајош II, тек 20 година стар, постао је жртва нарасле реке Целе (мађ. Csele) приликом бежања са попришта битке.

За Мађаре је пораз код Мохача доживљен као код Срба бој на Косову. После битке, група мађарских парламентараца је ишла да потпише мир са Турцима. Као парламентарци били су културно примљени у главном турском шатору. Наравно, услови које су као побеђена страна морали да прихвате, били су понижавајући. На крају су били послужени и црном кафом. Мађари, који дотле нису никада видели, ни пробали црну кафу, сматрали су то додатним понижењем, па су по повратку у свој логор рекли „... и на крају као врхунац понижења смо морали да попијемо црну чорбу!“

И данас у мађарском језику „попити црну чорбу“ је симбол највећег понижења [6] [7] [8][9][9].


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Stavrianos, L.S., Balkans Since 1453, C. Hurst & Co. Publishers, 2000. pp. 26 "The latter group prevailed, and on August 29, 1526, the fateful battle of Mohacs was fought: 25,000 to 28,000 Hungarians and assorted allies on the one side, and on the other 45,000 Turkish regulars supported by 10,000 to 20,000 lightly armed irregulars…"
  2. ^ а б Nicolle, David, Hungary and the fall of Eastern Europe, 1000—1568, Osprey Publishing, 1988. pp. 13 "Hungary mustered some 25,000 men and 85 cannon (only 53 being used in actual battle), while for various reasons the troops from Transylvania and Croatia failed to arrive. The Ottomans are said to have numbered over twice as many — though this figure is exaggerated — and had up to 160 cannon…"
  3. ^ а б Chris Turner, Andre Corvisier, John Childs, A Dictionary of Military History and the Art of War, Blackwell Publishing, 1994. pp. 365-66 "In 1526, at the battle of Mohács, the Hungarian army was destroyed by the Turks. King Louis II died, along with 7 bishops, 28 barons and most of his army (4,000 cavalry and 10,000 infantry)…"
  4. ^ а б Minahan, James B., One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups, Greenwood Press, 2000. pp. 311 "A peasant uprising, crushed in 1514, was followed by defeat by the Ottoman Turks at the battle of Mohacs in 1526. King Louis II and more than 20,000 of his men perished in battle, which marked the end of Hungarian power in Central Europe…"
  5. ^ Molnár, Miklós, A Concise History of Hungary, Cambridge University Press, 2001. pp. 85 "We know fairly accurately that his army, though numerically superior, was not more than double the size of the Hungarian army: 50.000 men against 25,000…"
  6. ^ fekete leves Grétsy László (10. 10. 2006.). „Feketeleves“. Anyanyelvi őrjárat - Szabad Föld Online Приступљено 3. 2. 2009.. 
  7. ^ Szirmay Imre (1804). Hungaria in parabolis, sive commentarii in adagia et dicteria Hungarorum. Budae. 
  8. ^ Arany János: Török Bálint, 1853. január 21.
  9. ^ а б O. Nagy Gábor (1988). Mi fán terem? Magyar szólásmondások eredete. Budapest: Gondolat Kiadó. ISBN 963-281-871-7 Приступљено 3. 2. 2009.. 

Литература[уреди]

  • Lord Kinross, The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire (1977) ISBN 0-688-08093-6
  • History Foundation, Improvement of Balkan History Textbooks Project Reports (2001) ISBN 975-7306-91-6
  • Stephen Turnbull, The Ottoman Empire 1326–1699, Osprey Publishing, 2003.
  • Szirmay Imre (1804). Hungaria in parabolis, sive commentarii in adagia et dicteria Hungarorum. Budae. 

Спољашње везе[уреди]