Портал:Црна Гора/Изабрани чланак

Изабрани чланци [уреди извор]

01. недеља[уреди извор]

Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 1
уреди

02. недеља[уреди извор]

Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 2
уреди

03. недеља[уреди извор]

Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 3
уреди

04. недеља[уреди извор]

Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 4
уреди

05. недеља[уреди извор]

Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 5
уреди

Култ Светог Владимира је литија која се обиљежава неколико стотина година и сврстана је у нематеријално културно добро Црне Горе. Према легенди, македонски цар Самуил је у бици побиједио кнеза Владимир и одвео га је у тамницу у граду Преспа. У њега се заљубила царева ћерка Косара, која је од оца тражила милост за кнеза Владимира. Отац ју је послушао и пустио га је. Они су се вјенчали и живели су у Крајини, на јужној обали Скадарског језера. Послије смрти цара Самуила, његов наследник Владислав, позвао је Владимира у Преспу и послао му златни крст као гаранцију за његову сигурност. Кнез Владимир је тражио дрвени крст као залог за свој живот јер је на дрвеном крсту разапет Исус Христ сматрајући да тако дату реч нови цар неће прекршити. Владислав није одржао реч, већ је по самом уласку у град Преспу, на вратима цркве кнез Владимир убијен и сахрањен заједно са крстом који је држао у рукума.

Крст на коме је погубљен кнез Владимир представља једну од најзначајнијих културно-историјских знамјенитости и светиња града Бара. Крст се налази код породице Андровић у селу Вељи Микулићи, на падинама планине Румије. Сматра се да је то крст који је македонски краљ Владислав послао кнезу Владимиру када га је, позвао да дође код њега у Преспу и тада га на превару убио. Сваке године на дан Свете Тројице који се обкиљежава педесетог дана после Васкрсења Исуса Христа, у раним јутарњим часовима износи се крст са којим је погубљен кнез Владимир и носи се на највиши врх планине Румије. Припадници све три вјероисповисти (православна, католичка и муслиманска) заједно са крстом носе и један већи камен који остављају на већ направњеној гомили која се налази на врху планине. По народном вјеровању се сматра да ће на том месту бити изграђена нова црква, када на гомили буде довољно сакупљеног камења.

Године 2017. у Црној Гори је обиљежено 1.000 година од смрти кнеза Владимира.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди

07. недеља[уреди извор]

Кучи су једно од брђанских племена, настањених у каснијој Зетској нахији у оквиру Књажевине Црне Горе. Као Брђaне их спомиње и владика Цетиња и Скендерије — Висарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру. Назив племена највјероватније потиче из словенских језика. „Кучи“ на руском језику значи „гомиле“, док у српском постоји ријеч „скучени“, за шта се сматра да можда указује на бројност племена у прошлости, као и на поријекло његовог имена. Према неким тумачењима, име племена потиче од албанске ријечи „kuq“ — „црвен“, али је према другим изворима, такво тумачење поријекла имена погрешно, јер се албанска ријеч „kuq“ изговара као „кућ“, а у вријеме формирања племена доласком Срба затечени су само илирски и влашки народи. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком 20. вијека Стеван Дучић.

Старосједиоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живјели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на тим просторима, па је досељавање новог становништва често имало за посљедицу истискивање и исељавање старосједооца.

Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну вјеру је уговор из септембра 1455. године, направљен између горњозетских поглавара (међу којима и кучких) и Млетачке републике, у којем се захтијева да ниједан латински бискуп или свјештеник не може бити поглавар њихових цркви, већ само свјештенство православне вере. У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, главни дио племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вјероисповест и чувањем исте кроз вријеме турске власти, тај процес је добио трајно историјско утемељење.

Након што су Турци заузели Скадар и Зетску равницу 1479. године, настали су нови политички, економски и порески услови који су условили становништво најпре катунских нахија на чвршће уједињење и јачање међусобних савеза кроз племенске заједнице. Те заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријархална култура и посебан начин живота. Убрзо по турској окупацији настали су и први од 38 великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, или као савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог племена. Због осорности и храбрости која је снажила и друге дјелове региона који је био под турском влашћу, Османлије су у три велике похаре Куча покушали да их физички истријебе: 1455, 1774. и 1862]]. године. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, 28. јуна 1855. године. На исти дан годину дана касније војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учиниле Османлије.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди

08. недеља[уреди извор]

Катедрала светог Трипуна је један од симбола града Котора. Налази се на истоименом тргу, одмах поред Бискупије которске, Палате Драго, а на истом тргу се налазе зграде општине и историјског архива.

Црква је изграђена 809. године и у то вријеме познати которски грађанин Андреа Сараценис, откупио је од млетачких трговаца мошти светог Трипуна. Изграђена је као црква централне основе - martirium, а помиње је византијски цар Константин VII Порфирогенит у свом дјелу Dé Administrando Imperio („О управљању царством“). Послије неколико вијекова, изграђена је и катедрала, чији су радови почели 1124. године, а завршени 1166. када је катедрала освјештана.

Катедрала је изграђена као тробродна базилика, са три и по травеја и куполом изнад средњег травеја главног брода цркве. Сваки од бродова има апсиду. Апсида главног брода украшена је раскошном готичком трифором. Укупна дужина катедрале је 35,21 m, а ширина 17,47 m. Главни брод катедрале раздвојен је од бочних смењивањем петолисних и монолитних ступаца. Бочни бродови имају по седам травеја.

Реконструкције су стално мијењале изглед цркве, па је од оригиналне катедрале остало мало. Године 2002. катедрала је добила диплому Европске уније заједно са организацијом Еуропа Ностра за савршено реконструисање и сеизмичко осигурање најстарије романичке катдрале на источнојадранској обали.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди

09. недеља[уреди извор]

Срби у Црној Гори, односно црногорски Срби или Срби Црногорци или само као Црногорци (термин „Црногорац” се користи као регионални појам за Србе који живе у Црној Гори) јесу дио српског народа са подручја данашње Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године, у Црној Гори живи 178.110 припадника српског народа, што чини 28,73% становништва. Додатних 2.103 грађана се изјаснило као Срби-Црногорци, док се 1.833 грађана изјаснило као Црногорци-Срби, што укупно чини 0,63% становништва Црне Горе. Од укупног броја Срба у Црној Гори, њих 175.052 је исказало припадност православљу, док преостали дио чине Срби католици, Срби муслимани и припадници других вјероисповијест.

Према традиционалној регионалној подјели, Срби настањују неке од историјских и географске области у данашњој Црној Гори: Стара Црна Гора, Брда, Стара Херцеговина, Бока которска, Приморје и Горње Полимље. Према регионалној припадности, Срби у Црној Гори се могу називати: Црногорцима, Старохерцеговцима, Брђанима, Бокељима, Приморцима или Полимцима.

Почевши од 2006. године, када је Црна Гора стекла независност, положај српског народа је почео убрзано да се погоршава, под притиском организоване десрбизације и форсиране црногоризације, која се спроводила у свим областима друштвеног живота. Иако су Срби у преамбули Устава из 2007. године поменути непосредно након етничких Црногораца, у склопу набрајања народности, положај српског народа у Црној Гори није правно регулисан, што је представљало извор бројних проблема и спорова, не само у односима са државним властима, већ и унутар саме српске заједнице.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди

10. недеља[уреди извор]

Спортско друштво Будућност Подгорица, скраћено СД Будућност, црногорско је спортско друштво из Подгорице. По броју титула и историјским резултатима најуспјешније је спортско друштво у Црној Гори и једно од најуспјешнијих на простору некадашње Југославије. Поред освајања бројних титула државних првака, различити клубови друштва СД Будућност су били и прваци Европе. Најуспјешнији тим у екипним спортовима је ЖРК Будућност а у појединачним карате клуб Будућност. У оквиру друштва СД Будућност постоје 33 клуба у 30 различитих спортова.

Навијачи Будућности су познати под именом Варвари, навијачка група је основана 1987. године. Традиционалне боје навијачке групе су плава и бијела, које су и боје свих спортских клубова Будућности. Варвари присуствују углавном фудбалским, кошаркашким и рукометним утакмицама. За домаће утакмице ФК Будућности, Варвари заузимају сјеверну трибину подгоричког градског стадиона. Такође имају резервисану трибину у Спортском центру Морача, као навијачи КК Будућности.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди

11. недеља[уреди извор]

Смртна казна у Црној Гори је први пут прописана законом 1798. године за вријеме владавине владике Петра I Петровић Његоша. Он је прописао смртну казну за убиство и издају и предвидио три начина извршења: вјешање, стријељање и каменовање. У стријељању су учествовали представници свих племена (понекад и по више стотина људи), да би се спријечила крвна освета племена из кога је био злочинац. У пракси, смртна казна је примјењивана и за крађу; постоји податак да је 1831. године један лопов објешен, а један убица стријељан, као и да је у периоду 1839–1840. погублјено око 20 злочинаца.

Када је Црна Гора постала секуларна Књажевина, 1855. је донесен нови кривични закон, познат као Законик књаза Данила, којим се прописивала смртна казна за 18 кривичних дјела, укључујући убиство, издају, увреду књаза, разне облике крађе и одбијање плаћања пореза. Основни начин извршења било је стријељање, али само за мушкарце, док се над женама смртна казна извршавала каменовањем, утапањем или вјешањем. Први модерни кривични законик донесен је 1906. године и предвиђао је смртну казну за више од 20 кривичних дјела; извршавана је стријељањем, а стрељачки вод је био састављен од десет војника.

Након што је формирана Југославија, 1929. године је донесен закон за све територије, којим је прописано вјешање као једини начин погубљења, осим за смртне пресуде војних судова, које су извршаване стријељањем.

Последња смртна казна извршена је 29. јануара 1981. у Котору над Драгишом Ристићем, осуђеним за силовање и убиство малољетне дјевојчице, а последње двије смртне пресуде су изречене 11. октобра 2001. године. Црна Гора се обавезала међународним конвенцијама које забрањују смртну казну, а забрана је укључена и у Устав из 2007. године.

даље ...

Остали изабрани чланци

уреди