Срби у Османском царству
Срби у Османском царству или Османски Срби (тур. Osmanlı Sırpları) су били етнички Срби који су живели у Османском царству (1453–1922). Османски Срби, који су били српски православни хришћани, припадали су румском милету (millet-i Rûm, „римска нација“). Иако одвојена српска нација (Sırp Milleti) није била званично призната за време османске владавине, Српска црква је била правно потврђена репрезентативна организација Срба у Османском царству. [1]
Историја[уреди | уреди извор]
Рани модерни период[уреди | уреди извор]
Срби су активно учествовали у ратовима вођеним на Балкану против Османског царства, а такође су организовали устанке. [2] Због тога су трпели прогоне и њихове територије су опустошене. [2] Уследиле су велике миграције из Србије на хабзбуршку територију. [2]
Почетком 1594. године Срби у Банату устају против Османлија. [3] Побуњеници су, у лику светог рата, носили ратне заставе са иконом Светог Саве. [4] После сузбијања устанка, Османлије су 27. априла 1595. године јавно спалиле мошти Светог Саве на Врачарској висоравни [4] Спаљивање Савиних моштију раздражило је Србе и оснажило српски ослободилачки покрет. Од 1596. године центар антиосманског деловања у Херцеговини био је манастир Тврдош у Требињу. Устанак је избио 1596. године, али су побуњеници поражени на Гацком пољу 1597. године, па су били присиљени на капитулацију због недостатка иностране подршке. [5]
Након што су савезничке хришћанске снаге преузеле Будим од Османског царства 1686. током Великог турског рата, војницима Хабзбуршке монархије су се придружили Срби из Панонске низије (данашња Мађарска, Славонија у данашњој Хрватској, Бачка и Банат у данашњој Србији) као посебне јединице познате као Српска милиција. [6] Срби су, као добровољци, масовно прешли на аустријску страну. [7] Хабзбуршка војска је 1688. године заузела Београд и ушла на територију данашње Централне Србије. Лудвиг Вилхелм, маркгроф од Баден-Бадена, позвао је српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића да дигне оружје на Турке; патријарх је прихватио и вратио се у ослобођени Пећ. Пошто је Србија пала под хабзбуршку контролу, Леополд Први је Арсенију доделио племство и титулу војводе. После османске победе која је уследила, велику сеобу Срба у хабзбуршке земље предузео је патријарх Арсеније Трећи. [8] Велика заједница Срба сконцентрисана у Банату, јужној Угарској и Војној крајини обухватала је трговце и занатлије у градовима, али углавном избеглице које су били сељаци. [8] Србија је остала под османском контролом до почетка 19. века, избијањем Српске револуције 1804. године.
Почетак 20. века[уреди | уреди извор]
Српски демократски савез је била османско-српска политичка организација основана 13. августа 1908. године, на Првој српској конференцији (10–13. август), непосредно после Младотурске револуције. Обухватала је српску елиту Рашке, Косова и Метохије и Вардарске Македоније и Егејске Македоније. [9]
Пећка патријаршија[уреди | уреди извор]
Српска православна црква је поново успостављена 1557. године, као Пећка српска патријаршија- [10] Патријаршија је укинута 1766. године. [11]
Статус националности[уреди | уреди извор]
Године 1826. у додатку Акерманске конвенције помиње се српска нација. [12] Од добијања аутономије 1830. године, Кнежевина Србија је тражила од османске владе да призна српски народ ван кнежевине, на османским територијама.
Османска влада је 1906. признала српску нацију у Македонији. [13] [14] Ова одлука донета је независно од Владе Србије. [13]
Значајни људи[уреди | уреди извор]
Након османског освајања Балкана, Османско царство је стекло значајну српску заједницу. Међу значајним људима у османској влади потпуно или делимично српског порекла било је неколико везира и султана (Сулејман Други и Осман Трећи).
- Српска заједница
- Марко Краљевић, српски земаљски господар, османски вазал.
- Михаило Анђеловић, Српска деспотовина.
- Станислав Сочивица (1715–1777), српски устанички вођа, активан у Босни и Херцеговини и Црној Гори.
- За српске револуционаре погледајте овај списак.
- Османска влада
- Мехмед-паша Соколовић, османски велики везир од 1565. до 1579. године.
- Салиха Дилашуб, изворно Катарина, супруга султана Ибрахима Првог и мајка султана Сулејмана Другог. [15] [16] [17]
- Султанија Шехсувар, првобитно Марија, супруга султана Мустафе Другог (1695–1703) и мајка султана Османа Трећег (1754–1757). [18]
- Оливера Лазаревић, ћерка кнеза Лазара, супруга султана Бајазита Првог.
- Махмуд-паша Анђеловић, велики везир 1456–68 и 1472–74. српско-византијски везир из Новог Брда. [19]
- Жаган-паша, османски велики везир од 1453. до 1456. године.
- Дели Хусрев-паша, османски државник и други везир.
- Хадим Али-паша, османски велики везир од 1501. до 1503. и 1506. до 1511. године.
- Ахмед-паша Херцеговић, османски главни адмирал (1506—1511)
- Синан-паша Боровинић, османски велики везир1496–1517.
- Лала Мустафа-паша, османски велики везир 1580. године.
- Семиз Али-паша, османски велики везир од 1561. до 1565. године.
- Лала Мехмед-паша, османски велики везир од 1604. до 1606. године.
- Дервиш Мехмед-паша, османски велики везир током 1606. године.
- Кара Давут-паша, османски велики везир током 1622. године
- Салих-паша Невесињац, османски велики везир од 1645. до 1647. године.
- Кара Муса-паша, османски велики везир током 1647. године.
- Дамат Ферид паша, –1920
- Сари Сулејман-паша, османски велики везир од 1685. до 1687. године.
- Далтабан Мустафа-паша, османски велики везир од 1702. до 1703. године.
- Дамат Мелек Мехмед-паша, османски велики везир од 1792. до 1794. године.
- Хачи Иваз Мехмед-паша, османски велики везир од 1739. до 1740. године.
- Јавуз Али-паша, османски гувернер Египта од 1601. до 1603. године.
- Мејлиса Хатун, супруга султана Османа Другог
- Ђорђе Беровић, генерални гувернер Крита.
- Гедик Ахмед-паша, велики везир 1474–77, Србин из Врања. [20]
- Омар-паша (1806–1871), генерал.
- Мара Бранковић, супруга Мурата Другог, веома утицајна у царским пословима, амбасадорка у Венецији.
- Осман-ага Темишварски (1670–1725), османски командант.
- Скендербег Црнојевић
- Ђорђе Беровић
- Аганлија
- Кучук-Алија
- Сали-Ага
- Синан-паша Сијерчић, османски генерал, пореклом Србин из Босне. [21] [22]
- Породица Малкочоглу, једна од четири водеће породице akinci, српског порекла. [23] [24]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Serbian Studies. 9—10. North American Society for Serbian Studies. 1995. стр. 91.
- ^ а б в Ga ́bor A ́goston; Bruce Alan Masters (1. 1. 2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. стр. 518—. ISBN 978-1-4381-1025-7.
- ^ Rajko L. Veselinović (1966). (1219-1766). Udžbenik za IV razred srpskih pravoslavnih bogoslovija. (Yu 68-1914). Sv. Arh. Sinod Srpske pravoslavne crkve. стр. 70—71.
- ^ а б Nikolaj Velimirović (јануар 1989). The Life of St. Sava. St. Vladimir's Seminary Press. стр. 159. ISBN 978-0-88141-065-5.
- ^ Ćirković 2004, стр. 141-142.
- ^ Gavrilović, Slavko (2006), „Isaija Đaković” (PDF), Zbornik Matice Srpske za Istoriju (на језику: српски), 74, Novi Sad: Matica Srpska, Department of Social Sciences, Proceedings i History, стр. 7, Архивирано из оригинала (PDF) 16. 9. 2011. г., Приступљено 21. 12. 2011
- ^ Janićijević, Jovan (1996), Kulturna riznica Srbije (на језику: српски), IDEA, стр. 70, ISBN 9788675470397, „Велики или Бечки рат Аустрије против Турске, у којем су Срби, као добровољци, масовно учествовали на аустријској страни”
- ^ а б Jelavich 1983, стр. 145.
- ^ Tatomir P. Vukanović (2001). Enciklopedija narodnog života, običaja i verovanja u Srba na Kosovu i Metohiji: VI vek - početak XX veka : više od 2000 odrednica. Vojnoizdavački zavod. стр. 449. ISBN 9788673881249. „Српски прваци”
- ^ Sotirović 2011, стр. 143–169.
- ^ Ćirković 2004, стр. 177.
- ^ Bernard Lewis (11. 6. 1991). The Political Language of Islam. University of Chicago Press. стр. 132—. ISBN 978-0-226-47693-3. „As early as 1826, an addendum to the Akkerman Convention signed in that year spoke of the "Serb Millet" (Turkish text in Mecmua-i Muahedat [Istanbul, a.h. 1294-98], vol. 4, p. 69).”
- ^ а б Lazo Mojsov (1979). The Macedonian Historical Themes. Jugoslovenska stvarnost-Medjunarodna politika. стр. 91.
- ^ Prince Stephan Lazar Eugene Lazarovich-Hrebelianovich; Eleanor Hulda Princess Lazarovich-Hrebelianovich (1910). The Servian People: Their Past Glory and Their Destiny. Charles Scibner's Sons. стр. 365.
- ^ „Sultan II. Süleyman Han”. Republic of Turkey Ministry of Culture and Tourism. Приступљено 2009-02-06.
- ^ Günseli İnal; Semiramis Arşivi (2005). Semiramis: Sultan'ın gözünden şenlik. YKY. стр. 27. ISBN 978-975-08-0928-6. „Siileyman'in annesi Sirp Katrin yani Dilasiip Hatun”
- ^ Ali Kemal Meram (1977). Padişah anaları: resimli belgesel tarih romanı. Öz Yayınları. стр. 325.
- ^ Meram 1977, стр. 355, "İkinci Mustafa'nın (Şehsuvar Sultan) takma adlı câriyesi Sırp kızı Mari'den doğan oğlu Üçüncü Osman", İnal & Arşivi 2005, стр. 27, "Osman'in annesi Sirp Mari yani §ehsiivar Sultan"
- ^ Stavrides 2001.
- ^ Heath W. Lowry (2003). The Nature of the Early Ottoman State. SUNY Press. стр. 116. ISBN 978-0-7914-8726-6. Приступљено 20. 2. 2013.
- ^ Bosanska vila. Nikola T. Kašiković. 1898. стр. 301.
- ^ Milenko M. Vukićević (1906). Znameniti Srbi muslomani. Davidović. стр. 104. „Кућа Сијерчића води своје поријекло од старе српске властеоске куће Шијернића, како запнси тврде, или од Лучевпћа, како предање каже. Кад је сила османлијска навалила на Босну п Херцеговину, онда се кућа Шијернића храбро бо- рила протпв снле османлијске, борила се бранећи јуначкн своје огњиште и свој народ, свој језнк и своју слободу. Алп ко ће силн ...”
- ^ Finkel 2012, стр. 21.
- ^ Gemil, Tahsin (1991). Românii și otomanii în secolele XIV-XVI (на језику: румунски). стр. 59. ISBN 9789732701980. „Malkocogullari, tot comandanţi de acingii, erau descendenţii unui feudal sirb Malkovic).”
Литература [уреди | уреди извор]
- Bataković, Dušan T., ур. (2005). Histoire du peuple serbe [History of the Serbian People] (на језику: француски). Lausanne: L’Age d’Homme. ISBN 9782825119587.
- Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing. ISBN 9781405142915.
- Finkel, Caroline (2006). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-6112-2.
- İnal, Günseli; Arşivi, Semiramis (2005). Semiramis: Sultan'ın gözünden şenlik (на језику: енглески). YKY. ISBN 978-975-08-0928-6.
- Isailović, Neven G.; Krstić, Aleksandar R. (2015). „Serbian Language and Cyrillic Script as a Means of Diplomatic Literacy in South Eastern Europe in 15th and 16th Centuries”. Literacy Experiences concerning Medieval and Early Modern Transylvania. Cluj-Napoca: George Bariţiu Institute of History. стр. 185—195.
- Jagodić, Miloš (2008). „Нуфуско питање: проблем званичног признавања српске нације у Турској 1894-1910” [The Nüfus Question: Problem of official recognition of Serb nationality in Turkey 1894-1910]. Историјски часопис. 57: 343—354.
- Krstić, Aleksandar R. (2017). „Which Realm will You Opt for? – The Serbian Nobility Between the Ottomans and the Hungarians in the 15th Century”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: Institute of History, Yunus Emre Enstitüsü Turkish Cultural Centre. стр. 129—163. ISBN 9788677431259.
- Meram, Ali Kemal (1977). Padişah anaları: resimli belgesel tarih romanı (на језику: турски). Öz Yayınları.
- Parlić-Božović, Jasna Lj. (2011). „Serbs in education during the Turkish government”. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini. 41: 555—568.
- Sotirović, Vladislav B. (2011). „The Serbian Patriarchate of Peć in the Ottoman Empire: The First Phase (1557–94)”. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. 25 (2): 143—169. S2CID 143629322. doi:10.1353/ser.2011.0038.
- Stavrides, Théoharis (2001). The Sultan of Vezirs: The Life and Times of the Ottoman Grand Vezir Mahmud Pasha Angelovic (1453–1474). Brill. ISBN 978-90-04-12106-5.
- Stojančević, Vladimir. Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT, 1971.