Тараш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тараш

Православна црква у Тарашу.
Православна црква у Тарашу.

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво (2011) 1140
Густина становништва 22 ст/km²
Положај
Координате 45°28′03″N 20°11′32″E / 45.4675, 20.192166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 72 m
Површина 52,5 km²
Тараш на мапи Србије
{{{alt}}}
Тараш
Тараш на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23209
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 28′ 03" СГШ, 20° 11′ 32" ИГД

Тараш је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 1140 становника (према попису из 1991. било је 1174 становника).

Историја[уреди]

Тараш је село у Банату, у Војводини, које припада граду Зрењанину. Ради се о једном од најстаријих познатих места у Банату. Још у доба неолита на данашњем Селишту су живели људи. Прво помињање Тараша под овим именом (Тархус) је забележено у спису званом Аноним краља Беле из 1202. године. У турским дефтерима, помиње се Тахараш. Није познато значење имена села, премда корен назива указује на древно женско божанство старије од неолитског доба.

Опустело после турских освајања, поново је оживело после распуштања Потиско-поморишке војне границе, када су га у 18. веку населили бивши граничари, углавном из Елемира. Први командант Тараша је био поручник Јован Вучетић 1751. године. Године 1774. је Тараш припао слободном краљевском Великокикиндском дистрикту у коме су Срби имали слободну самоуправу и никад нису имали спахије. Револуционарне 1848. године је народ Тараша пружио отпор мађарској националној револуционарној војсци и она је Тараш бомбардовала топовима из правца Меленаца. Сто година касније, уочи ослобођења Зрењанина, тарашки партизани су ослободили село, које је због одмазде мађарски окупатор из Бачке бомбардовао минобацачима. Тарашки и елемирски пролетери (рисари, најамни жетеоци) учествовали су у познатом Елемирском житарском штрајку.

Становништво[уреди]

Становници Тараша су углавном православни Срби, а у селу живе и православни Роми. Средњовековно мађарско становништво насеља на Селишту није опстало у Тарашу. Мало мађарских и словачких досељеника се претопило у Србе. Стари Тарашани су се сећали да је на старом гробљу (близу кафане Ловац) било неколико јеврејских гробова, али данас ни најстарији становници не памте да су у Тарашу живели Јевреји, који су долазили у Тараш као накупци, житарски трговци, а неки се као угоститељи и настањивали.

Иако је после Првог светског рата шпанска грозница (Тарашани говоре „колера") скоро преполовила број становника села, после 1920. године је дошло до демографске експлозије. Становништво је, изузев неколико породица „вирилаца“ (богатих земљорадника са статусним овлашћењима), било веома сиромашно. Унутрашњом колонизацијом су Тарашани после Првог светског рата насељавани у села Стајићево, и Велике Ливаде. = После Другог светског рата је један број Тарашана насељен у Чикерија Зрењанин и Чуруг. Током ратова у вези распада Југославије, 1991 - 1995. један број породица Срба избеглица се доселио у Тараш.

Архитектура[уреди]

Данашња црква Св. Великомученика Георгија изграђена је 1850-1853, а црквени торањ 1901. године.

Школа се у Тарашу у документима први пут помиње 1768. године.

Ван села према Куману била је капелна црква, Водица.

Архитектура Тараша је типична за ушорено панонско село. Три „дужне улице“ које носе народне називе Велики сокак, Мали сокак и Логов. Има четири „прека сокака“ и део према Тиси који се зове Баџура. Све улице у селу су асфалтиране. Од цркве десно је ресторан „Ловац“. Близу села је река Тиса, а источно од села је вода Чикош. Некад је североисточна, природна граница Тараша била бара која се звала Рогозара, која је услед хидролошке ситуације последњих година углавном сува.

За време трајања Великокикиндског дистрикта, Тараш је имао велики житни магазин од печене цигле уз Тису, који је услед беспотребности након изградње пруге, порушен. На источном крају села је постојала ветрењача, која је срушена после Другог светског рата.

Током седамдесетих година XX века, један број тарашких завичајаца је услед носталгије за родним селом, подигао бројне викендице у тарашким Новим виноградима, јужно од села.

Саобраћај[уреди]

Тараш удаљен од магистралних путева и традиционално је био веома лоше повезан са околним местима копненим путевима. Услед подводног, блатњавог атара, Тарашанима је било тешко и да дођу до коња, пошто су продавци нерадо продавали коње у место где ће њихова саобраћајна улога бити тешка. Тек кад је после Другог светског рата изграђена дегазолинажа на Бабатову, изграђен је уски асфалтни пут којим се из Тараша могло доћи до Елемира аутомобилом и уведена је редовна аутобуска линија.

Скела на Тиси која повезује Тараш са Ајлашом преко Тисе (такође део Тарашког атара), по предању постоји од доба царице Марије Терезије. До укидања редовног речног бродског саобраћаја, Тараш је био редовна станица на овом пловном путу путничког саобраћаја.

Некад се за Нови Бечеј из Тараша путовало долмом, за Кумане земљаним колским путем, као и за Елемир, преко мртваје Чикош, коју је премошћавао дрвени мост. На пола пута између моста и Тараша био је стари усамљени огромни брест. Он је важни саобраћајни оријентир зимског путника на путу Елемир - Тараш. Осушио се крајем осамдесетих година XX века.

Спорт[уреди]

У Тарашу је 1920. године било основано соколско друштво. Прва фудбалска лопта у село је донета 1932, а догодине је одиграна и прва званична фудбалска утакмица. Данас постоји фудбалски клуб „Тиса“, ловачко друштво „Зец“и фолклор Културно уметничко друштво Тараш-Елемир.

Културни живот[уреди]

Тарашка сеоска слава је Преображење Господње и њено прослављање је везано за бербу грожђа. Поред овога, у Тарашу се одржава и популарна манифестација „Тарашки котлић“, као и „Купус-бал“.

Знамените личности[уреди]

Тараш нема много знаменитих људи. Први доктор медицине из Тараша је био Обрад - Суботин „Добра“, који је у доба Краљевине СХС дипломирао медицину у Загребу, професор филозофије Омер Маринков, академски вајар Љубица Тапавички, публициста Дејан Бошњак, бивши народни посланик у скупштини Југославије и Србије Милорад Крстин, Ђорђе Лудошки и други. Душан Аврамов, дипл. правник, југословенски дипломата, пок. супруг професорке Смиље Аврамов је детињство провео у Тарашу, мада је рођен у Н. Бечеју.

У Тарашу се родио Светозар Тоза Марковић, народни херој Југославије. У селу постоји његова спомен-кућа.

Привреда[уреди]

Традиционално, становници су се бавили најпре рибарством, а затим овчарством, виноградарством и повртарством. Становници се и данас баве углавном пољопривредним занимањима. Поред житарица и индустријског биља, проиизводи се и воће и поврће. Тарашани гаје овце, а баве се и гушчарством.

Услед непопуларности пољопривреде и депопулације крајем XX века, престала је да се производи конопља и сирак.

Од 4432 хектара колико износи површина тарашког атара, једва половина је обрадива (подводна земљишта и деградирани хумус), а остало је пашњак и трстика. Најплоднија тарашка земља налази се у Ајлашу, преко Тисе, до које се долази скелом, која се по предању ту налази још од доба Марије Терезије.

Поред Ајлаша, плодни су и Стари и Нови виногради. Стари виногради служи као ораница, откад их је у деветнаестом веку уништила епидемија филоксере. Село је чувено по купусу и кромпиру (од 1802. године). Уместо некадашњег белог кромпира и сорте келбаба, данс се гаји хибрид тарашки кромпир који достиже и више од килограма по комаду. Производи се и грожђе и друго разно воће. Некада је постојала и сушара за камилицу, које у тарашком атару обилно успева и коју народ зове „жабњак“.

Демографија[уреди]

У насељу Тараш живи 868 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,8 код мушкараца и 40,8 код жена). У насељу има 389 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,93.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 1956 [1]
1953. 1956
1961. 1779
1971. 1612
1981. 1328
1991. 1174 1152
2002. 1190 1140
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
1.100 96,49%
Роми
  
15 1,31%
Мађари
  
8 0,70%
Црногорци
  
2 0,17%
Хрвати
  
2 0,17%
Југословени
  
2 0,17%
Русини
  
1 0,08%
Руси
  
1 0,08%
Румуни
  
1 0,08%
непознато
  
1 0,08%


Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Тараш