Босна и Херцеговина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44° 6' СГ Ш, 17° 58' ИГД

Босна и Херцеговина је држава у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Заузима површину од 51.209,2 km².^[1] На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на југoистоку са Црном Гором, и Србијом на истоку, док код Неума с дужином обале од 21,2 km^[2] излази на Јадранско море. Главни град Босне и Херцеговине је Сарајево. Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине и посебног дистрикта Брчко. У њој живе три народа: Бошњаци, Срби и Хрвати, који су конститутивни на цијелој територији Босне и Херцеговине. Према процјени Агенције за статистику Босне и Херцеговине од 30. јуна 2007. године број становника је 3.842.942.^[1]

Босна и Херцеговина је била једна од 6 република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. По распаду Југославије у њој је вођен грађански рат између сва три најбројнија народа. Рат је завршен 14. децембра 1995.

Садржај 1 Географија 1.1 Клима 1.2 Воде 1.3 Национални паркови 2 Природа 2.1 Флора 2.2 Фауна 3 Историја 3.1 Праисторија 3.2 Антички период 3.3 Средњовјековна Босна 3.4 Отомански период 3.5 Аустрогарска окупација 3.6 Босна и Херцеговина у Југославији 3.7 Босна и Херцеговина као самостална држава 4 Политика 5 Административна подjела 6 Привреда 6.1 Пољопривреда 6.2 Индустрија и рударство 6.3 Саобраћај 7 Демографија 8 Култура 8.1 Музика 8.2 Књижевност 8.3 Филм 8.4 Вјерски објекти 8.5 Образовање 8.6 Кухиња 9 Спорт 10 Празници 11 Галерија 12 Види још 13 Референце 14 Спољашње везе

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина је смештена на југоистоку Европе, у западном дијелу Балкана. Укупна површина земље је 51.209,2 km² (од тога је 51.197 km² копно, а 12,2 море)^[1]. Граничи са Хрватском на сјеверу, западу и југу (укупна дужина границе: 932 km), са Србијом на истоку (укупна дужина границе: 312 km) и Црном Гором на југоситоку (укупна дужина границе: 215 km). Код Неума Босна и Херцеговина излази на Јадранско море, у дужини од 21,2 km.^[2] Границе Босне и Херцеговине су углавном природног поријекла и углавном је чине ријеке Дрина, Сава, и Уна, као и планина Динара на југозападу земље.

Крајње тачке Босне и Херцеговине су:

• сјевер: 45° 16' 30" СГШ, 16° 55' 56" ИГД — код села Градина Доња код Козарске Дубице
• југ: 42° 33' 00" СГШ, 18° 32' 24" ИГД — код села Подштировник код Требиња
• исток: 44° 03' 00" СГШ, 19° 37' 41" ИГД — код села Жлијебац код Братунца
• запад: 44° 49' 30" СГШ, 15° 44' 00" ИГД — код села Бугар код Бихаћа.^[3]

Босна и Херцеговина се састоји од две географске и историјске цјелине: већег босанског дела на сјеверу (око 42.000 km²) и мањег хецеговачког на југу. Босна је махом планинска земља, а исто се односи и на Херцеговину, са том разликом да је реч о различитим карактерима тла. Босна је насељенија и богатија шумама и обрадивим земљиштем, док је Херцеговина кршевита.

На сјеверу се планинско подручје спушта у лагано-брежуљкасто подручје Посавине, односне даље претвара у Панонску низију. Област Семберије, између планине Мајевице и река Саве и Дрине, је житница Босне и Херцеговине.

Динарски дијелови Босне простиру се од запада ка истоку. Херцеговину чине планинска (висока) и јадранска (ниска) Херцеговина, која ужим појасом код Неума и на полуострву Клек избија и на Јадранско море. Значајна су и поља, односно заравни, које се пружају дуж највећих босанских ријека (Уна, Врбас, Босна, Дрина), од југа ка северу, односно у случају Неретве од сјевера ка југу, а посебни облик у крајолику чине пространа крашка поља на југозападу, југу и југоистоку земље (Ливањско поље, Дувањско поље, Попово поље).

42% површине Босне и Херцеговине чини пољопривредно земљиште, а само 30,6% земље је обрадиво, док је остатак земље пољопривредно готово неискоришћено.^[4][5] Половину површине Босне и Херцеговине покривају шуме.^[6] У природне ресурсе Босне и Херцеговине убрајају се: угаљ, железо, боксит, манган, бакар, хром, цинк, и свакако дрво и знатне водене масе. Највиши врх Босне и Херцеговине је планина Маглић (2.386 m), док је најнижи дио земље на разини мора. Ретки земљотреси и поплаве чине једину озбиљну природну опасност у Босни и Херцеговини. Међу најважније проблеме природе спадају загађеност ваздуха из индустијских постројења, општа загађеност простора због недостатка опште културе и еколошке свести и велико крчење шума.^[7]

[уреди] Клима

Клима Босне и Херцеговине је већим дијелом умјерено континентална са топлим љетима и хладним зимама. У подручју у којем влада ова клима, најтоплија подручја су на сјевероистоку, док средње температуре опадају према југозападу, идући долинама ријека према средњем појасу. Годишње количине падавина крећу се од 700 до 1.100 l/m².^[8]

У средњем и источном дијелу Босне и Херцеговине налазе се високе планине Влашић, Чврсница, Прењ, Требевић, Јахорина, Игман, Бјелашница и Трескавица. Подручја са великом надморском висином имају кратка хладна љета и дуге оштре зиме.

Приморје и јужни дио земље, због близине Јадранског мора, је под утицајем средоземне климе. Средње јануарске температуре су високе (од 3 до 5 °C), док су љета сува и врућа (максималне температуре од 40 до 45 °C). Средња годишња количина падавина креће се између 1.000 и 2.300 l/m², а средње годишње температуре од 12 до 15 °C.^[8] Снијег је у овом поднебљу ријетка појава. Клима је погодна за узгајање винове лозе.

[уреди] Воде

Постоји седам важнијих ријека у Босни и Херцеговини:

• Дрина је наjдужа ријека Босне и Херцеговине која тече кроз источни дио земље и на многим мјестима чини границу између Босне и Србије. Дрина протиче кроз градове Фоча, Горажде и Вишеград.
• Сава је најдужа ријека која протиче кроз Босну и Херцеговину и чини природну границу између Хрватске и Босне и Херцеговине, а на њеним обалама се налазе мјеста Брчко, Босански Шамац и Босанска Градишка.
• Босна је најдужа домаћа ријека у Босни, а улива се у Саву на сјеверу. По њој је земља добила име.
• Уна протиче сјеверозападним дијелом Босне дуж западне границе између Хрватске и Босне и Херцеговине. Протиче кроз град Бихаћ.
• Сана протиче кроз Сански Мост и Приједор и на сјеверу се улива у Уну.
• Врбас тече на сјевер кроз централни дио Босне и портиче кроз градове Горњи Вакуф-Ускопље, Бугојно, Јајце, Бања Лука, Србац и на сјеверу се улива у Саву
• Неретва је велика ријека у централној Босни и Херцеговини, која тече на југ од Јабланице до ушћа у Јадранско море. На ријеци се налази град Мостар.
• Укрина је највећа ријека у Сјеверној Босни која цијелим током и сливом протиче кроз Републику Српску. Протиче кроз Дервенту и улива се у Саву западно од Брода.
• Усора је највећа лева притока Боснекод Добоја и протиче кроз Блатницу и Теслић. Извире испод планине Очауш.
• Спреча десна притока Босне код Добоја. Извире код Шековића, код манастира Папраћа и протиче поред Тузле, Грачанице и Петрова.
• Криваја је десна притока Босне. Извире у Пјеновцу код Хан Пијеска, а улива се код Завидовића.

Највеће језеро у држави је Бушко блато код Томиславграда, а за њим следе Билећко језеро, језеро Модрац, Рамско, Јабланичко и језеро Перућац.

[уреди] Национални паркови

У Босни и Херцеговини постоје три национална парка и два парка природе:

Име	Основан	Величина (ha)	Слика
Национални парк Сутјеска	1965.	17.300
Национални парк Козара	1967.	3.400
Национални парк Уна	2008.	19.800
Парк природе Хутово блато	1995.	74.110
Парк природе Блидиње	1995.	600

[уреди] Природа

Босна и Херцеговина је изузетно богата разноврсним биљним и животињским светом. Биосфера БиХ има ту погодност да је земља релативно ретко насељена и да постоје ненасељене области. Половина површине БиХ је под шумом, а посебно њене планине. Због ограничене приступачности свет природе је мало угрожен, а станишта ретких биљака и животиња су очувана. У БиХ живе многе животиње које су изумрле у другим дијеловима Европе.

[уреди] Флора

У Босни и Херцеговини многе ретке биљке расту на високим надморским висинама. У Националном парку Сутјеска налази се прашума Перућица, једна од највећих од оних које су се до данас одржале. У подручју Динарских планина ниском зоном се сматрају предели надморске висине од 500 до 1000 метара. За ову зону типичне су шуме храстова и букви. На висинама од око 1500 метара расту шуме букви, смрча, јела и борова. Борови су присутни на скоро свим планимама ове земље. Мешавина свих ових врста дрвећа се јавља још на нижим висинама и наставља у вишим. У овом случају говоримо о такозваном подручју илирске флоре.

На свим подручјима на високој надморској висини налазимо планинске биљне врсте попут анемона, тимијана и валеријане. Поред ових врста ту је и класично алпско растиње. Посебност БиХ су долине настале рушењем пећина, у којима су присутне биљке карактеристичне за хладнија планинска подручја, док на њиховим рубовима расту медитранске биљке. Добар пример флоре БиХ је планина Бјелашница код Сарајева. У подножју планине јављају се разноврсни лишћари попут храстова, храстова китњака, глогова и црних букви. У вишим пределима преовлађују мешовите шуме букви и јела.

Ораси су распрострањени у нижим зонама југоисточне Европе. На високим планинама расту чемпреси који су необично отпорни на ниске температуре. У пролеће на ливадама се јавља велики број цветова. Типични представници врста су: љубичица, линцура, нарцис, камилица, сремуш, јагорчевина итд. Многе ретке врсте су присутне у Босни и Херцеговини, као на пример гљива Ustilago bosniaca^[9] и орхидеја Orchis bosniaca^[10] на Прокошком језеру. Неки типови тла богати кречњаком нуде идеалне услове за раст орхидеја, рецимо врста црвена наглавица (Cephalanthera rubra) или вимењак (Platanthera chlorantha). Услед топле климе у овом региону расту љиљани. Ту су и ретке врсте из породице тулипана, као што су Tulipa biflora, распрострањена од Хрватске до Албаније, или Tulipa orphanidea, која је реткост и која опстаје захваљујући изолацији.

У Босни и Херцеговини постоји значајан број ендемских врста. Босански љиљан је ендемска врста из централне Босне која расте на кречњачком тлу. Дуго се сматрало да је ова врста варијетет пиринејског љиљана или халкедонског љиљана. Молекуларно-генетском анализом утврђено је да је ова врста сродна крањским љиљанима. У пределима Босне, па све до Родопа, расте врста Lilium jankae која је дуго била некласификована.

[уреди] Фауна

Поједине животиње које су истребљене широм Европе одржале су се у Босни и Херцеговини без људског ометања. Неке врсте животиња развиле су се аутохтоно (независно од животиња у другим регијама).

На краткој морској обали наилазимо на уобичајене рибље врсте Јадранског мора. Рибе планинских ријека и потока су нарочито интересантне; у чистим планинским језерима очуване су угрожене рибље врсте. У резервату Хутово блато живе јегуље. Хутово блато је парк природе коме припадају многе баре и мочваре. Ту се могу посматрати и бројне друге животињске врсте, попут ракова.

Змије које живе у БиХ су великим делом отровнице. Карактеристичан пример за отровнице су шарке и поскоци, а за неотровне змије смукови.^[11] Ове врсте су раширене у цијелој југоисточној Европи. Од осталих гмизаваца чести су гуштери.

Изузетно богат свет птица очуван је у босанским планинама. Зелена жуња живи у листопадним шумама, а црна жуња у четинарским. Лешинари су присутни на многим планинама. Од птица грабљивица ту су сури орлови (карактеристични за планине и крајеве близу мора), и соколови ветрушке (распрострањени у цијелој земљи). Планински соколови живе у подручју Херцеговине. Број врста инсеката је готово непребројив.

Највећа животиња БиХ је угрожена врста мрких медведа.

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Босне и Херцеговине

[уреди] Праисторија

Палеолит у Босни и Херцеговини је обележен најстаријим палеолитским спомеником у југоситочној Европи, гравуром у пећини Бадањ код Стоца у Херцеговини. Најлепша гравура је Коњ нападнут стрелама, сачувана у фрагментима, која датира из периода од 14-12.000 година п. н. е.

Током вријемена када су се неолитске културе појавиле у Босни и Херцеговини, постојале се су интересантне мешавине медитеранских и панонских култура. Херцеговина је била под утицајем импресо керамике из западног Средоземља, што се може видети у Зеленој пећини код Мостара, Чаири код Стоца, Лисичићима код Коњица и Пећ Млини код Груда. Људи су тада живјели у пећинама или у једноставним насељима на врховима брежуљака. У горњем току ријеке Босне и у североисточним дијеловима Босне (Обра I код Какња), људи су живјели у дрвеним кућама саграђеним на ријекама. У овој култури се може видети утицај јадранских култура на југу у Старчевачке културе на североистоку. Изворни израз ове културе су керамички пехари на четири ноге, звани ритони. Исти овакви објекти се могу пронаћи у Данилској култури на хрватском приморју. Због ових објеката, Какањска култура се сматра делом ширег круга неолитских популација које су поштовале култ животне соле (од северне Италије, Далмације и Епира све до Егејског мора).

Бутмирска култура из околине Сарајева је другачија, са фино углачаном керамиком и различитим геметријским украсима (често спиралама). Фигуре из Бутмира су јединствене скулптуре обликоване руком. Насеља су земуничког типа. Сахрањивање је у оквиру насеља, у згрченом положају или опруженом, на леђима.

[уреди] Антички период

Почетком бронзаног доба, неолитско становништво су замијенила ратоборнија индо-европска племена Илира. Келтске сеобе у 4. и 3. вијеку п. н. е. су потиснула многа илирска племана из њихових бивших земаља, али су се такође нека келтска и илирска племена помешала. Конкретни историјски докази за овај период су оскудни, али се чини да је овај регион насељен разним народима који су причали различите језике. Ратови између Илира и Римљана су почели 229. п. н. е., али Рим није завршио освајање региона све до 9. године нове ере. У римском периоду, римско становништво из свих дијелова царства је насељавано међу Илире.

Ова област је у почетку била део Илирије све до римског освајања. Након поделе Римског царства између 337. до 395. провинције Далмација и Панонија су постале део Западног римског царства. Неки тврде да су овај регион освојили Остроготи 455. Област је касније доспела у посед Алана и Хуна. У 6. вијеку, византијски цар Јустинијан I је освојио ову област. Словени, народ који је дошао из источне Европе, су покорили Аваре у 6. вијеку.

[уреди] Средњовјековна Босна

Данашње знање о политичкој ситуацији на западном Балкану током раног средњег вијека је неповезано и конфузно. Након свог доласака, Словени су донели са собом племенско друштвено уређење, који се распало и утабало пут ка феудализму тек након Франачког продора у ову овласт крајем 9. вијека. То је такође и вријеме када су Јужни Словени покрштени. Босна је, због географског положаја и терена, вјероватно била једна од последњих области у којима је извршен овај процес, који је вјероватно потицао из градова на далматинској обали.

Босна се под тим именом почиње спомињати од 958. Српске и хрватске кнежевине су поделиле Босну у 9. и 10. вијеку: за вријеме кнеза Часлава и дукљанског краља Бодина Босна се нашла у саставу јединствене српске државе, а у међувријемену Босном је овладао хрватски краљ Михаило Крешимир II. Касније политичке околности су довеле да се за ову област надмећу Угарска и Византија. Након још једне промене односа моћи почетком 12. вијека, Босна се нашла изван контроле обе и настала је посебна држава под влашћу локалних банова.^[12]

Први значајни владар Босне, бан Кулин, је владао током скоро три деценије мира и стабилности, током које је ојачао привреду државе преко споразума са Дубровником и Венецијом. Његова владавине је такође означила почетак спорова око Цркве босанске, домаће хришћанске секте коју су за јеретике сматрали и Римокатоличка и Српска православна црква. Као одговор на угарске покушаје да искористе питање цркве као начин да поврате суверенитет над Босном, бан Кулин је одржао састанак са домаћим црквеним вођама да се одрекне јереси и прихвати католицизам 1203. Ова изјава је била само формалног карактера, јер су се поглавари Цркве босанске, упркос потписаној изјави и даље држали своје вере. Упркос овој изјави, угарске амбиције се нису промениле дуго након Кулинове смрти 1204., а престале су тек након неуспешног похода 1254.

Историја Босне од тада до почетка 14. вијека је обележанама борбом за власт између породица Шубић и Котроманић. Овај сукоб се окончао 1322. када је Стефан II Котроманић постао бан. До своје смрти 1353. он је успео да Босни припоји територије на северу и западу, као и Захумље и део Далмације. Њега је наследио његов нећак Твртко, који је након дуге борбе са племством и унутарпородичним борбама, успео да стекне пуну контролу над државом 1367. Твртко се 26. октобра 1377. крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна.^[12]

Ипак, након његове смрти 1391. Босна је упала у дуг период опадања моћи. Стефан Вукчић Косача се 1448. осамостаљује у Хуму и проглашава се херцегом од светога Саве. Отоманско царство је већ почело са освајањем Европе и представљало је велику опасност по Балкан током прве половине 15. вијека. Коначно, након деценија политичких и друштвених нестабилности, Босна је пала под отоманску власт 1463. Херцеговина је пала под турску власт 1482, док је Краљевина Босна коју су обновили Мађари, коначно пала под турску власт 1527. године.

[уреди] Отомански период

Отоманско освајање Босне је означило нову еру у историји државе и увело је драстичне промене политичкој и културној мапи региона. Иако је краљевство Босна уништено, а његово највише племство погубљено, Турци су дозволили очување босанског идентитета интегришући је као саставни провинцију Отоманског царства са њеним историсјким именом и територијалном цјеловитошћу - то је био јединствен сличај међу поробљеним државама на Балкану. У оквиру овог Босанског санџака (на крају вилајета), Турци су увели бројне кључне промене у друштвено-политичкој управи над овом територијом, укључујући нови систем земљопоседа, реорганизацију административних јединица и комплексан систем друштвеног раслојавања по класној и верској припадности.

Четворовјековна отоманска управа је такође имала драстичан утицај на састав становништва, који се мењао неколико пута као последица турских освајања, честих ратова са европских силама, сеобама и епидемијама. Домаће хришћанско становништво је било погођено данком у крви одвођењем деце у јањичаре, специјани турске војне одреде. У Босни се појавило домаће муслиманско становништво и на крају је постало највећа етно-религијска група (углавном као резултат конверзија у ислам), док су сефардски Јевереји стигли након њиховог протеривања из Шпаније у 15. вијеку. Босанске хришћанске заједнице су такође доживјеле велике промене. Босански фрањевци (и цјелокупно католичко становништво) је било заштићено званичним царским декретом. Православно становништво у Босни (у почетку везано за Херцеговину и Подриње) се раширило по цијелој земљи током овог периода и доживјело је релативан напредак у 19. вијеку. У међувријемену, јеретичка Црква босанска је престала да постоји.

Док је Отоманско царство напредовало и ширило се у централну Европу, Босна је била поштеђена ситуације да буде погранична провинција и доживјела је дуг период благостања и напретка. Основани су бројни градови (попут Сарајева и Мостара), који су израсли у важне регионалне центре трговине и грађанске културе. У овим градовима су бројни султани и паше финансирали изградњу многих важних грађевина босанске архитектуре (као што су Стари мост и Бегова џамија). Даље, велики број људи поријеклом из Босне је играо важну улогу у културној и политичкој историји Отоманског царства у овом периоду. Војници из Босне су чинили велики део отоманске војске у биткама на Крбави и Мохачу, две велике турске победе, док су многи други Босанци успели кроз редове турске војне бирократије и заузели највише положаје у царству, међу којима су положаји адмирала, генерала и великих везира. Многи Босанци су оставили велики траг на отоманску културу, као мистици, учењаци и слављени песници на турском, арапском и персијском језику.

Међутим, крајем 17. вијека турски војни неуспеси су се одразили и на Босну и Херцеговину, а као последица Великог бечког рата и Карловачког мира 1699. Босна је постала најзападнија турска провинција. Следећих стотину година су обележили даљи војни неуспеси, бројни устанци у Босни и неколико појава куге. Портини напори да модернизује турску државу су наилазили на велики отпор у Босни, где су се локални земљопоседници одупирали да изгубе много тога кроз предложене реформе. Ово, као и незадовољство због политичких уступака суседним хришћанским земљама на истоку, су кулминирали неуспешним устанком Хусеина Градашчевића 1831. Повезане буне ће бити угушиване до 1850, али ће стање наставити да се погоршава. Каснији немири због земље ће изазвати устанак хришћана у Херцеговини 1875. Устанак се брзо проширио, па су се у њега укључило неколико балканских држава и велике силе, које су приморале Отоманско царство да препусте управљање Босном и Херцеговином Аустроугарској на 30 година према одредбама Берлинског конгреса из 1878.

[уреди] Аустрогарска окупација

Иако је аустругарска окупациона власт брзо угушила почетни оружани оптор након преузимања Босне и Херцеговине, тензије су остале у неким дијеловима земље (посебно у Херцеговини), а догодило се масовно исељавање муслиманског становништва у крајеве које је контролисало Отоманско царство. Стање релативне стабилности је ускоро достигнуто, па су аустроугарске власти биле у могућности да изврше бројне друштвене и административне реформе, са циљем установљавања Босне и Херцеговине као стабилног политичког модела који ће помоћи у ишчезавању национализма међу Јужним Словенима. Зато су Аустро-Угари урадили много на кодификовању закона, увођења нових политичких пракси и, генерално, модернизацији.

Током аустро-угарске управе унутрашња подела Босне и Херцеговине је сачувана, али су њихове институције модернизоване. Доњотузлански, Бањалучки, Бихаћки, Сарајевски, Мостарски и Травнички окрузи су формирали регионалну владу и постојали су до 1922.

Иако је економски била успешна, политика Аустро-угарске, која се заснивала на промовисању идеје о мултиконфесионалној босанској нацији (која је одговарала муслиманском становништву, а њен заступник је био управник Босне и Херцеговине и министар финансија Бењамин Калај) није успела да заузда нарастајучи национализам. Концепти хрватских и српских националних држава се већ био проширио међу босанскохерцеговачким католичким и православним становништвом из суседне Хрватске и Србије половином 19. вијека и није допуштао шире прихватање идеје о босанској нацији. До почетка Првог светског рата, национализам је био саставни део политике у Босни и Херцеговини, са националним политичким партијама које су радиле у интересима својих заједница.

Идеја о заједничкој држави Јужних Словена (за коју се очекивало да је предводи независна Србија) је постала популарна политичка идеологија и у Босни и Херцеговини. Одлука аустроугарске владе да званично припоји Босну и Херцеговину 1908. је допринела схватању о нужности ове идеју међу народима Босне и Херцеговине. Ове политичке напетости су кулминирале 28. јуна 1914. када је Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна, у Сарајеву убио престолонаследника аустроугарског трона, надвојводу Франца Фердинанда, што ће се касније испоставити да је догађај који је изазвао Први светски рат. Иако се становништво Босне и Херцеговине борило у рату у армијама зараћених страна, сама Босна и Херцеговина је прошла кроз рат без велике штете.

[уреди] Босна и Херцеговина у Југославији

Након аустроугарског пораза у рату Вијеће народних првака и посланика 28. новембра 1918. године донело је одлуку о уједињењу Босне и Херцеговине у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Политички живот у Босни у овом периоду су обиљежили социјални и економски немири око прерасподјеле земље и оснивање неколико политичких партија које су често ступале у различите коалиције са различитим партијама из других дијелова Краљевине. Доминантан идеолошки сукоб у југословенској држави, између хрватске тежње за регионализацијом и српске тежње за централизацијом, је различито утицао на три главне етничке групе у Босни и Херцеговини. Босански муслимани нису имали статус народа у Краљевини. Иако је почетна подела Краљевине на 33 области избрисала традиционалне географске ентитете, напорима политичара Мехмеда Спахe је постигнуто да се 6 области које су чиниле Босну и Херцеговину подударају са 6 санџака из отоманског периода.^[13]

Шестојануарска диктатура 1929. године је донела нову административну поделу државе на бановине чија је сврха била да се обришу историјске и етничке линије. Српско-хрватски сукоби о уређењу државе су се окончали споразумом Цветковић-Мачек којим је 1939. године основана Бановина Хрватска, која је обухватала значајне дијелове данашње БиХ. Ипак, спољашње политичке прилике су приморале југословенске политичаре да обрате пажњу на све већу опасност коју је представљала Хитлерова Нацистичка Немачка. Након приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и државног удара 27. марта којом је збачена влада, Југославију су Силе осовине коначно напале 6. априла 1941. године.

Након окупације Југославије у Другом светском рату, цијелокупна територија Босне и Херцеговине је припала Независној Држави Хрватској. Нацистичка управа над Босном довела је до прогона Срба, Јевреја и Рома. Због тога је становништво Босне и Херцеговине ступало у редове комунистичких партизана и монархистичких четника. Војни успеси су убедили Савезнике да политички подрже партизане.

Од 1941. године југословенски комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом су организовали вишенационални покрет који се борио против фашиста и четника. Крајем новембра 1943. године Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије је одржало заседање у Јајцу, на ком је одлучено да се нова Југославија успостави као федерација 6 република, од којих би једна постала Босна и Херцеговина у својим границама из периода аустроугарске окупације. Устав СФРЈ из 1946. године је озваничио ову одлуку.

Због свог централног положаја у југословенској федерацији, послијератна Босна и Херцеговина је стратешки одабрана као база за развој војне индустрије. Ипак, у већем делу свог постојања Босна и Херцеговина је била мирна и просперитетна. Иако је политички била неутицајна током 1950их и 1960их, током 1970их појавили су се утицајни политичари попут Џемала Биједића, Бранка Микулића и Хамдије Поздерца.

[уреди] Босна и Херцеговина као самостална држава

За више информација погледајте Рат у Босни и Херцеговини

Са слабљењем комунизма и појавом вишестраначког система у СФРЈ, стара комунистичка доктрина братсва и јединства је изгубила значај, што је пружило прилику националистичким странкама сва три народа (Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница) да освоје већину на парламентарним изборима 1990. и оформе лабаву коалицију којом је окончана владавина комуниста. Тачка разилажења у овој коалиције је била судбина Босне и Херцеговине: српски представници су се залагали за останак у југословенској федерацији, док су представници босанских Муслимана и Хрвата тражили независност. На засједању 14. и 15. октобра 1991. парламент је донео Меморандум о независности. Као одговор на ово српски представници су напустили парламент БиХ и 24. октобра 1991. су основали Скупштину српског народа Босне и Херцеговине која је 9. јануара 1992. прогласила оснивање Српске Републике Босне и Херцеговине. 18. новембра 1991, Хрвати су прогласили оснивање Хрватске Заједнице Херцег-Босне.

Бошњачки и хрватски посланици су без пристанка српских посланика организовали референдум о независности Босне и Херцеговине од Југославије 29. фебруара и 1. марта 1992. бојкотовала велика већина Срба. Излазност на референдум је била 63,7 %, а 92,7% изашлих је гласало за независност. Босна и Херцеговина је прогласила независност кратко након тога, а 6. априла 1992. њу су као независну државу признале Европска заједница и САД.

Оружани сукоби почели су пре признања независности. Срби су у почетку имали иницијативу, пошто су имали подршку ЈНА, која се касније трансформисала у Војску Републике Српске. Војска Републике Српске је до јесени завладала око 70% Босне и Херцеговине, државши у опсади Сарајево, Горажде, Сребреницу и Жепу. Овај фронт је остао релативно миран све до 1995. У јуну 1992. почели су први сукоби између владе из Сарајева и хрватске фракције која је тежила припајање Херцег-Босне Хрватској. Сукоб је ескалирао 1993, а окончан је уз америчко посредовање Вашингтонским споразумом из марта 1994. Овим споразумом је створена Федерација Босне и Херцеговине.

У јулу 1995. Војска Република Српске је заузеле заштићену зону УН у Сребреници и том приликом су њени припадници убили неколико хиљада Бошњака. У сагласности са Вашингтонским споразумом, хрватска војска је у западној Босни и на територији Хрватске покренула операцију Олуја, којим је заузела западни дио Републике Српске Крајине. послије овога је хрватско-бошњачки савез стекао иницијативу у рату, преотевши од Срба велики део западне Босне. Послије масакра на Маркалама, НАТО је покренуо операцију Намјерна сила против Војске Републике Српске.

У том тренутку међународна заједница је довела представнике зараћених страна на преговоре у амерички град Дејтон. Рат се завршио Дејтонским споразумом потписаним 21. новембра 1995, а коначна верзија мировног споразума је потписана у Паризу 14. децембра 1995. Последица рата су била етничка чишћења и велике промјене у демографији Босне и Херцеговине.

Босну и Херцеговину су на основу Дејтонског споразума чинила два ентитета: Федерација Босне и Херцеговине (која обухватала 51% територије) и Република Српска (која је обухватала 49% територије БиХ). Међународном арбитражом је од предратне општине Брчко створен посебни Брчко дистрикт, са сопственом управом.

[уреди] Политика

За више информација погледајте Политика Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина је по свом државном уређењу јединствена у свету. Њено уређење је републичког карактера, али се и поред тога не дефинише као република због сложености јединица на које је подељена (кантони и ентитети). Независност је стекла 5. априла 1992., након што се референдумом о независности одвојила од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, из које су претходно иступиле Словенија, Хрватска и Македонија. Савет министара се по тренутном уставу почео састављати од 14. децембра 1995. године након потписивања Дејтонског мировног споразума, који је зауставио рат. Главни град земље је Сарајево.

Европски парламент бира високог представника, који је највиши политички ауторитет у земљи. Тренутни високи представник у Босни и Херцеговини је Валентин Инцко из Аустрије.

Предсједништво Босне и Херцеговине састоји се од три члана, из сваког конститутивног народа по један, који се измењују на мјесту председавајућег Предсједништва сваких 8 месеци. Њих бира народ: Федерација бира представника Бошњака и представника Хрвата, а Република Српска бира представника Србина. Члан Председништва са највише гласова обично постаје први предсједавајући. Мандат траје 4 године. Председавајућег Савета министара именује Предсједништво, а одобрава Парламентарна скупштина. Председавајући затим именује министре.

Парламентарна скупштина је законодавно тело Босне и Херцеговине. Она се састоји од два дома: Дом народа и Представнички дом. Дом народа се састоји од 15 делегата, од којих су две трећине из Федерације (5 Хрвата и 5 Бошњака) и једна трећина из Републике Српске (5 Срба). Представнички дом се састоји од 42 посланика, од којих се две трећине бирају у Федерацији, а једна трећина у Републици Српској.

Уставни суд Босне и Херцеговине је највиша и коначна инстанца у правним питањима и броји девет чланова: четири се бирају из Представничког дома Федерације, два се бирају из Народне скупштине Републике Српске, а три члана бира председник Европског суда за људска права након консултација са Председништвом земље.

Суд Босне и Херцеговине има 9 чланова, а састоји се од административног дела, криминалистичког дела и суда за обраћање јавности.

Запослена лица са најмање 16 година старости имају право гласа, док незапослени право гласа добију са 18 година старости. Неке од политичких странака у Босни и Херцеговини су: Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Странка демократске акције, Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине, СНСД, Либерална странка Босне и Херцеговине, Странка за Босну и Херцеговину, Нова хрватска иницијатива, Српска демократска странка и Српска радикална странка Републике Српске.

[уреди] Административна подjела

Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура након државног нивоа. Најважнија од ових подjела је организација државе по ентитетима (Република Српска (РС) и Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ)). Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%. Ентитети су настали у Дејтонском споразуму 1995. године, као резултат компромиса представника три конститутивна народа. Ратна разарања (1992—1995) су довела до великих промена у етничкој слици земље. Ово је већином било због насилног етничког чишћења локалног становништва (у РС бошњачког и хрватског, а у ФБиХ сва три народа).

Од 1996. године овлашћења влада оба ентитета се у односу на државни ниво значајно смањују. Трећи ниво политичке подjеле, након ентитета у Федерацији БиХ су кантони. Федерација Босне и Херцеговине се састоји од десет кантона. Сви они имају своју кантоналну владу, која се налази под законом Федерације. Херцеговачко-неретвански и Средњобосански кантони су етнички мjешовити и имају специјалне системе, како би се очувала права свих народа.

Задњи ниво политичке подjеле Босне и Херцеговине су општине. Земља се састоји од 141 општина, од којих су 79 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 62 у Републици Српској, док је град Брчко засебна административна јединица — дистрикт. И општине такође имају своју владу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју. Сваки кантон састоји се од неколико општина. Општине се дијеле на мјесне заједнице.

Осим ентитета, кантона, и општина, Босна и Херцеговина такође има и својих седам службених градова. То су: Сарајево, Бања Лука, Мостар, Источно Сарајево, Бихаћ, Јајце и Зеница. Градове Бања Лука, Мостар, Бихаћ, Јајце и Зеница чине територије некадашњих истоимених општина, док се Сарајево и Сарајево Републике Српске (Источно Сарајево) састоје од неколико општина. Градови такође имају своју владу, чија моћ је између владе општина и владе кантона (или владе ентитета у Републици Српској).

[уреди] Привреда

За више информација погледајте Привреда Босне и Херцеговине

Уз Србију, Босна и Херцеговина је била једна две средње развијене републике у СФРЈ. Пољопривреда је углавном била у приватним рукама, али поседи су били мали и непрофитабилни, док се храна углавном увозила. За вријеме социјализма у БиХ је форсирана тешка и војна индустрија, па је република имала велики део југословенских војних постројења.

Три године ратовања уништиле су привреду и инфраструктуру, па је производња пала за 80%.^[14] Након 1995, производња се мало опоравила 1996-1998, али раст се знатно успорио 1999. године. БДП је и даље дубоко испод нивоа 1990. године. Незапосленост је 2007. године износила 29%.^[14] Тешко је тачно оценити стање привреде, јер иако оба ентита обављавају своје статистике, статистике за цијелу државу су ограничене. Осим тога, службене статистике се не баве сивом економијом, која је врло присутна у цијелој земљи и у свим сегментима друштва.

Највећи део запослених ради у терцијарном сектору, затим у индустрији и пољопривреди. Према проценама из 2008. године БДП износи отприлике 29,9 милијарди долара. БДП по глави је 6.500 долара. По сектору, 10,2% БДП-а отпада на пољопривреду, 23,9% на индустрију, те 66 на услужне дјелатности. ^[14]

Главни трговински партнери Босне и Херцеговине су Хрватска, Србија, Црна Гора, Њемачка, Словенија и Италија.^[15]

[уреди] Пољопривреда

Главни пољопривредни производи Босне и Херцеговине су: жито, кукуруз, разне врсте воћа и поврћа. Под ораницама и баштама се у 2005. години налазило 1.025.000 хектара, а од тога је 556.000 хектара било засејано док су 466.000 хектара били угари и необрађене оранице. Под житарицама је било 318.000 хектара, 145.000 хектара под крмним биљем, 83.000 хектара под поврћем.^[16]

Босанска Посавина и Семберија су житнице државе, док у херцеговачки крај погодан за узгајање винове лозе.

[уреди] Индустрија и рударство

Главне индустријске гране су: производња челика, угља, гвожђа, аутомобилска индустрија, текстилна индустрија, производња дувана, намештаја и прерада нафте.

[уреди] Саобраћај

За више информација погледајте Саобраћај у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина заузима положај између јадранске обале Балканског полуострва и Панонске низије и Моравског басена. Стога су и главни путни правци ове републике везе ове две области југоисточне Европе. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и тешка непроходност, што је знатно допринело спором развоју саобраћаја у земљи.

Укупна дужина железничке мреже у Босни и Херцеговини је 608 km (2006. године).^[14] Ово се односи на пруге стандардне ширине колосека, јер у земљи постоји и низ некада коришћених пруга уског колосека још из периода Аустро-Угарске. У држави доминирају два железничка правца са главним укрштањем у Добоју. Ти правци су Тузла—Добој—Бањалука—Нови Град—Бихаћ—граница са Хрватском и Шамац (граница са Хрватском)—Добој—Сарајево—Мостар—граница са Хрватском.

Поред њих у Зворнику и Бијељини у постоји прикључци на железничку мрежу Србије. У Босни и Херцеговини раде два железничка предузећа. У Републици Српској раде Железнице Републике Српске, док на подручју Федерације раде Железнице Федерације Босне и Херцеговине.

Укупна дужина путева у Босни и Херцеговини је 21.846 km (2006. година), док је и 11.425 km са чврстом подлогом (бетонски, асфалтни).^[14] Дужина аутопутева тренутно је незнатна и износи свега 30-40 km и то су улазне магистрале у два највећа града у држави, Сарајево и Бањалуку.^[17]

Босна и Херцеговина има веома кратку морску обалу код Неума и нема приступ међународним водама, па стога нема поморских лука. Од иностраних лука највећи значај за њену привреду има лука Плоче у Хрватској, која је најближа Сарајеву и управо развијана за потребе привреде Босне и Херцеговине. Речни саобраћај је боље развијен, али ни изблиза искоришћен према могућностима.^[18] Главни пловни водоток је ријека Сава, која као притока Дунава повезује државу са другим државама средње Европе. Важне луке на Сави су Брчко, Босански Шамац и Босански Брод.

У Босни и Херцеговини постоји 25 званично уписаних аеродрома, али само је 4 од њих уврштено на листу аеродрома са IATA кодом (IATA Airport Code):

• Аеродром "Маховљани" Бањалука - BNX
• Аеродром Мостар - OMO
• Аеродром "Бутмир" Сарајево - SJJ
• Аеродром Тузла - TZL

Највећи и најважнији аеродром у земљи је сарајевски аеродром "Бутмир". У Босни и Херцеговини су званично уписана и 5 хелиодрома (2007. године).^[14]

[уреди] Демографија

За више информација погледајте Демографија Босне и Херцеговине

Према попису из 1991. године, БиХ је имала 44% Муслимана, 31% Срба и 17% Хрвата, док се 6% људи декларисало као Југословени, а 2% као остали (око 10.000 Црногораца, 5.000 Албанаца, 4.000 Украјинаца итд). Религијска подела је слична националној: 99% Хрвата су католици, 90% Муслимана су муслимани.^{[тражи се извор]} Подаци су се отад знатно променили, јер је у рату погинуло око 100.000 људи, а скоро половина становништва државе променила мјесто боравка.^{[тражи се извор]}

Према процени Агенције за статистику Босне и Херцеговине од 30. јуна 2007. године број становника је 3.842.942.^[1] Према домаћим проценама у Федерацији Босне и Херцеговине живи 2.318.972 људи^{[тражи се извор]}, а у РС 1.471 529 (2004)^[19].

Службени језици Босне и Херцеговине су бошњачки, хрватски и српски док су у службеној употреби два писма ћирилица и латиница. Према верској припадности становници Босне и Херцеговине се деле на: муслимане 40%, православце 31%, католике 15%, као и 14% на припаднике осталих вероисповјести.^{[тражи се извор]}

[уреди] Култура

[уреди] Музика

Традиционална музика Босне је мјешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу најразличитији мотиви и жанрови. Најчувенија је ипак севдалинка (арапски - љубав), љубавна пјесма карактеристичног израза, која у Босни има веома дугу традицију, а одликује је сентиментална музикалност и поетски, романтични текст меланколичног угођаја.

[уреди] Књижевност

Иво Андрић, Меша Селимовић и Бранко Ћопић су најзначајнији књижевници из Босне и Херцеговине. Андрић је добитник Нобелове награде за књижевности 1961. године за роман „На Дрини ћуприја“. Током османског доба, многи писци из Босне и Херцеговине су били познати у оријенталном свијету, а у самој Босни развија се Алхамијадо књижевност.

[уреди] Филм

Након затишја током ратних и првих поратних година, филмско стваралаштво у Босни и Херцеговини се буди. Филмски режисер Данис Тановић је 2002. године добио популарног Оскара, престижну награду Америчке филмске академије за филм „Ничија земља“ у категорији најбољи страни филм. Велику популарност имао је и филм Пјера Жалице „Гори ватра“, као и његов сљедећи пројект, филм „Код амиџе Идриза“. Слично је и са филмом „Љето у Златној долини“ Срђана Вулетића, који на интернационалним филмским фестивалима односи неколико награда. У категорији кратког филма ваља издвојити филм „10 минута“ режисера Ахмеда Имамовића, који је добитник награде „Најбољи кратки филм Европе“ 2002. године. Посебну пажњу је добио филм „Грбавица“ режисерке Јасмиле Жбанић који је награђен Златним медвједом на фестивалу Берлинале 2006. године.

[уреди] Вјерски објекти

Важно је споменути да је присутност трију вјера у Босни и Херцеговини имала огроман утицај на културни развој земље. Сарајево је једини велики град у Европи, који има православну цркву, џамију и католичку цркву као и синагогу удаљене 100 метара једне од других.^[20]. Најзначајнији експонат Земаљског музеја у Сарајеву је сарајевска Хагада, традиционална јеврејска књига коју су Сефарди донијели у Сарајево по своме изгону из Шпаније. Оријентално насљеђе Босне и Херцеговине види се такођер и у бројним импресивним примјерима орјенталне, сакралне и свјетовне архитектуре, иако је дио објеката срушен или уништен током вријемена, посљедњи пут током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. Међу најзначајније објекте из османског периода ваља издвојити Бегову џамију и Цареву џамију у Сарајеву, Алаџа џамију у Фочи, Ферхадија џамију у Бања Луци, џамије у Мостару, Травнику и Ливну, те бројне друге сакарлне објекте исламске културе по цијелој земљи. Босна и Херцеговина посебно је позната и према својим мостовима из османског периода, гдје посебно треба издвојити: Стари мост у Мостару, Мост Мехмед паше Соколовића у Вишеграду, Арсланагић мост у Требињу, те реплику Старог моста у Мостару у умањеној верзији на ријеци Бистрици у Ливну.

Црквена архитектура Босне и Херцеговине састоји се од неколико стилова, у зависности од вријемена у којем је грађена, односно којем црквеном кругу припада. Тако босанске католичке цркве у готово цијелој земљи његују неки посебни "босански" стил витких звоника са високим, косим крововима и тако се хармонично уклапају у градски или сеоски крајолик. Најпознатије римокатоличке цркве у Босни стоје у Сарајеву, Травнику, Бугојну, Ливну, Јајцу и Бихаћу, док су најзначајнији самостани фрањевачке провинције Босна сребрена у Фојници, Високом, Крешеву, Какњу и Ливну. Сакрални објекти римокатоличке цркве у Херцеговини имају углавном приморско-медитерански карактер (баш као и православне цркве и објекти), грађени су од бијелог камена, а одликује их готово минималистички стил, који се у новијој архитектури дијелом наслања и на кубизам и савријемене токове црквене архитектуре у свијету. Овдје су познате Дувањска базилика у Томиславграду, те цркве и самостани у Широком Бријегу, Чапљини и Мостару.

Православне цркве, манастири и објекти у сјевернијим дијеловима земље, поготово уз ријеку Дрину не разликују се превише од сличних црквених објеката у Србији, што упућује на чињеницу да су их градили исти мајстори. Ови су се пак у дијелу српске-црквене архитектуре водили принципима црквене градње на западном Медитерану, тако да православне цркве у Босни имају увијек изнова сличне мотиве, који подсјећају на градњу у Италији, Француској и Далмацији. Најпознатије православне цркве стоје у Сарајеву, Бања Луци, Мостару, Тузли, Требињу, Ливну и Босанској Крупи. Нововјеки православни црквени објекти по многим босанско-херцеговачким градовима, поготово у РС-у, данас наликују копијама Сопоћана, Милешева или Грачанице или су у складу са византијским стилом, тако да босанској урбаној архитектури дају нови печат. Примјер је Црква светог Василија Острошког у Источном Сарајеву.

[уреди] Образовање

Основно образовање траје 9 година. Ђаци се у основне школе уписују у добу од 5 до 6 година. Ђаци који заврше основну школу образовање могу наставити у гимназијама, стручним, техничким, умјетничким и верским школама. Ђаци који заврше четворогодишње техничке, умјетничке, вјерске школе и гимназије могу се уписати на факултете или академије.

У Босни и Херцеговини постоји осам државних универзитета: Универзитет у Сарајеву, Универзитет у Источном Сарајеву, Универзитет у Бањалуци, Универзитет у Тузли, Универзитет у Мостару (западни Мостар), Универзитет Џемал Биједић (источни Мостар) и Универзитет у Зеници, као и 14 приватних универзитета и факултета у Сарајеву, Бањалуци, Тузли, Добоју, Приједору, Биљејини, Травнику и Градишкој. Све високообразовне установе подлежу националним (у Републици Српској) или кантоналним (у Федерацији БиХ) законима о вишем образовању.

[уреди] Кухиња

За више информација погледајте Босанска кухиња

Босанска кухиња је блиско везана за турску, грчку и друге медитеранске кухиње. Међутим, због година аустријске управе, у њу се виде утицаји централне Европе. Босанска храна користи много зачина, али обично у малим количинама. Већина хране је лагана, пошто се кувају у малим количинама воде. Сосови су потпуно природни, пошто их углавном чине природни сокови поврћа у јелу. Типични састојци јела босанске кухиње су парадајз, кромпир, лук, бели лук, бибер, краставац, мрква, купус, печурке, спанаћ, тиквице, сушени и свеж пасуљ, паприка, млеко и павлака. Јела од меса су од говедине или јагњетине, док хришћанско становништво као и добар дио муслиманског становништва једе и свињетину. Регион Херцеговине је погодан за узгајање винове лозе и производњу вина, а док се у Босни ракија добија од шљива и јабука. Ислам својим верницима у Босни безуспјешно забрањује конзумирање алкохолних пића. Муслимани пију много кафе. Кафа се пије из филџана, уз обавезан ратлук. Локални специјалитети су босански лонац, ћевапи, бурек и пите, долма, сарма, пилав, гулаш и ајвар. Популарни слатка јела су баклава, уштипци, халва, туфахије, тулумбе, сутлијаш и палачинке.

[уреди] Спорт

Сарајево је 1984. било домаћин Зимских олимпијских игара.

Бањалучки рукометни клуб Борац је 1976. године постао европски првак у рукомету. Сарајевски кошаркашки клуб Босна је 1979. године освојила европско клупско кошаркашко првенство, а тузланско Јединство-Аида је 1989. постало европски шампион. Најуспешнији фудбалски клубови су ФК Сарајево, ФК Жељезничар и ФК Вележ. Најпознатији спортисти из Босне и Херцеговине су: Абас Арсланагић, Асим Ферхатовић, Ивица Осим, Мирза Делибашић, Сафет Сушић, Душан Бајевић, Сергеј Барбарез, Хасан Салихамиџић, Ненад Марковић, Светлана Китић, Лусија Кимани, Хамза Алић и Разија Мујановић. Од појединачних олимпијских спортова последњих година највише успеха има атлетика, а највећа спортска манифестација у Босни и Херцеговини је Видовданска трка, атлетска трка на 10 км која се сваке године одржава у Брчком, и има највиши рејтинг од стране Свјетске атлетске федерације (ИААФ)

[уреди] Празници

Датум	Назив	Напомене
1. и 2. јануар	Нова година
7. јануар	православни Божић
9. јануар	Дан Републике	само у Републици Српској
1. март	Дан независности	само у Федерацији БиХ
	православни и католички Велики петак
	православни и католички Васкрс
1. и 2. мај	Празник рада
9. мај	Дан побједе над фашизмом	само у Републици Српској
	Рамазански бајрам
21. новембар	Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ	само у Републици Српској
25. новембар	Дан државности	само у Федерацији БиХ
25. децембар	католички Божић
	Курбан-бајрам

[уреди] Галерија

Брдско-планински пејзаж у средњој Босни

Требиње

Перућица

[уреди] Види још

• Високи представник за Босну и Херцеговину

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• Туризам Босне и Херцеговине
• Канцеларија Високог представника за БиХ
• Председништво БиХ
• Мапа Босне и Херцеговине
• Босна и Херцеговина

Административна подела Босне и Херцеговине

Ентитети и дистрикт Босне и Херцеговине Република Српска · Федерација БиХ Брчко Дистрикт (припада и једном и другом ентитету)   Службени градови Босне и Херцеговине Бања Лука · Бихаћ · Зеница · Источно Сарајево · Јајце · Мостар · Сарајево ·   Кантони Федерације Босне и Херцеговине Босанско-подрињски (V) · Западнобосански (X) · Западнохерцеговачки (VIII) · Зеничко-добојски (IV) · Посавски (II) · Сарајево (IX) · Средњобосански (VI) · Тузлански (III) · Унско-сански (I) · Херцеговачко-неретвански (VII)   Општине Босне и Херцеговине Република Српска Берковићи · Бијељина · Билећа · Братунац · Брод · Вишеград · Власеница · Вукосавље · Град Бања Лука · Град Источно Сарајево · Гацко · Градишка · Дервента · Добој · Доњи Жабар · Зворник · Источни Дрвар · Источна Илиџа · Источни Мостар · Источно Ново Сарајево · Источни Стари Град · Језеро · Калиновик · Кнежево · Козарска Дубица · Костајница · Котор Варош · Крупа на Уни · Купрес (РС) · Лакташи · Лопаре · Љубиње · Милићи · Модрича · Мркоњић Град · Невесиње · Ново Горажде · Нови Град · Осмаци · Оштра Лука · Пале · Пелагићево · Петровац · Петрово · Приједор · Прњавор · Рибник · Рогатица · Рудо · Соколац · Србац · Сребреница · Теслић · Требиње · Трново · Угљевик · Фоча · Хан Пијесак · Чајниче · Челинац · Шамац · Шековићи · Шипово Федерација БиХ Бановићи · Град Бихаћ · Босанска Крупа · Босански Петровац · Босанско Грахово · Бреза · Бугојно · Бужим · Бусовача · Вареш · Велика Кладуша · Високо · Витез · Вогошћа · Гламоч · Горажде · Горњи Вакуф-Ускопље · Градачац · Грачаница · Груде · Дрвар · Добој Исток · Добој Југ · Добратићи · Домаљевац-Шамац · Доњи Вакуф · Жепче · Живинице · Завидовићи · Град Зеница · Илијаш · Илиџа · Јабланица · Град Јајце · Какањ · Калесија · Кисељак · Кладањ · Кључ · Коњиц · Крешево · Купрес · Ливно · Лукавац · Љубушки · Маглај · Град Мостар · Неум · Нови Град - Сарајево · Нови Травник · Ново Сарајево · Олово · Орашје · Оџак · Пале-Прача · Посушје · Прозор · Равно · Сански Мост · Сапна · Сребреник · Стари Град · Столац · Теочак · Тешањ · Томиславград · Травник · Трново ФБиХ · Тузла · Усора · Фојница · Фоча-Устиколина · Хаџићи · Цазин · Центар · Чапљина · Челић · Читлук · Широки Бријег