Корисник:Бици67/Порко Росо
Порко Росо (јапански: 紅の豚) је јапански анимиран авантуристичко комичан аниме из 1992. Коју је написао и режирао славни Хајао Мијазаки.[1] Заснива се на Мијазакијевом Хикотеи Јидаи ("Доба Летећег Брода"), троделном манга делу рађеном воденим бојама из 1989. Звезде овог анимираног филма су гласови Шуичиро Моријама, Токико Като, Акеми Окамура и Акио Отсука. Главни продуцент био је Тошио Сузуки. Овај филм је још један у низу успешних анимираних филмова Студија Гхибли.
Прича прати познатог италијанског борца из Првог светског рата, који сада живи као самостални ловац на главе и лови “ваздушне гусаре” на Јадранском мору. Међутим, необична клетва ће га претворити у антропоморфно прасе. Раније познат као Марко Пагот (Марко Росолини у Америчкој верзији), он бива прозван “Порцо Россо”, што на италијанском значи “Црвено Прасе” или “Црвена Прасетина”, а може се превести и као “Црвена Свиња” или “Црвена Шунка”.
Прва верзија на енглеском језику направљена је за Јапанску авио компанију, а први ДВД је пуштен у продају 2002. године. Филм је касније поново прилагођен на енглеском језику од стране Дизни корпорације, и пуштен у продају у Сједињеним Америчким Државама и Канади 22. фебруара 2005. ГКИДС је поново објавила филм на Блу-раy и ДВД-у у новембру 2017. у складу са новим договором са студијом Гхибли.
Радња[уреди | уреди извор]
Године 1929., Порко Росо, италијански борац из Првог светског рата и ловац на главе, одбија напад на трајектну линију од стране ваздушних гусара. Порцо затим одлази на вечеру у Хотел Адриано, који води његова пријатељица Гина.
У хотелу, вође гусарских банди унајмљују Куртиса, арогантног и амбициозног Америчког борца, да им помогне у њиховим следећим нападима. Куртис се на лицу места заљубљује у Гину, али постаје фрустриран када његове изјаве љубави остају неузвраћене јер је Гина заљубљена у Порца. Након што је успешно извршио гусарску мисију, Куртис проналази Порка, који у том тренутку лети у Милано да поправи свој авион. Куртис пуца у Порка, који у том тренутку има проблем са мотором авиона. Авион је оборен, а Куртис убеђен да је убио Порка. Порко преживљава, иако му је авион веома оштећен. Порко наставља пут возом са остацима свог авиона, док га забринута Гина подсећа да је у Италији издат налог за његово хапшење.
Порко у тајности долази у Милано где се среће са Пиколом, својим механичарем. Порко сазнаје да су Пиколови синови емигрирали у потрази за послом услед велике депресије, и да ће велики део поправке бити одрађен од стране Пиколове младе унуке Фио. Порко је у почетку скептичан према њеним механичарским способностима, али након што увиди њену преданост према послу, одлучује да је прихвати као способног инжењера. Након што је Порков авион поправљен, Фио му се придружује у путу кући, под образложењем да ће, уколико тајна полиција ухапси Пиколов тим, рећи да их је Порко натерао да му помогну и потом узео Фио за таоца. Док су правили паузу за сипање горива, Порко сазнаје да нова фашистичка влада почиње да унајмљује ваздушне гусаре за своје потребе, чиме Порко остаје без посла као ловац на главе.
У хотелу Адриано Куртис одлучује да запроси Гину, али га она одбија, говорећи му да чека Порка Роса. При повратку кући, Порко и Фио упадају у гусарску заседу. Гусари прете да ће убити Порка и уништити његов авион. Фио успева да их одврати од те идеје, али појављује се Куртис и изазива Порка на дуел. Фио склапа договор да уколико Порко победи, Куртис мора да плати његове дугове Пиколовој компанији, а уколико Куртис победи, моћи ће да ожени Фио.
Те вечери, Порко прича причу Фио о Првом светском рату. Два дана након Гининог првог венчања са његовим пријатељем Белинијем, његова ескадрила је нападнута од стране Аустро-Угарске авијације. Узнемирен и немоћан да помогне својим колегама пилотима, улетео је у облак да би побегао својим прогонитељима. Сећа се да се онесвестио и потом пробудио у комплетном миру и тишини високо изнад облака, са сребрном траком која светлуца високо на далеком небу. Пријатељске и непријатељске летилице, управљане од стране пилота који су погинули у борби, заједно са Белинијем, издигле су се изнад облака и летеле право на горе, игноришући Порка. Порко ускоро увиђа да су сребрна трака у ствари хиљаде авиона који лете заједно. Он поново пада у несвест, и буди се летећи изнад мора, сам. Док пада у сан, Фио (и гледаоци) накратко виде Марково право лице уместо свиње.
Следећег дана је организован дуел и гомила људи се скупила да посматра Порка и Куртиса.
Дуга и неодлучна борба између Порка и Куртиса завршава се као голоруки боксерски меч када се оба авионска митраљеза покваре. Током борбе, Порко оптужује Куртиса да је женскарош, али Куртис одговара да је Порко још гори, јер га Фио обожава а и Гина је заинтересована само за њега. Ово је толико изненадило Порка да Куртис успева да га нокаутира. Међутим, Порко је спашен када гусарски судија одсвира крај рунде. Борба се завршава тако што обојица учесника бивају нокаутирани и падају у плитку воду. Гина долази и позива Марка (Порка), који устаје први и бива проглашен победником. Гина упозорава гомилу да је италијанска ваздушна армија обавештена о дуелу и да долазе ускоро, и позива све да се окупе у њеном хотелу. На Гинино изненађење, Порко шаље Фио код Гине, захтевајући да Гина води рачуна о њој и одлази. Тренутак пре него што Гинин авион полети, Фио се нагиње га Порку и љуби га.
Док се људи разилазе, Порко се добровољно јавља да отера ваздушну флоту и позива Куртиса да му се придружи. Куртис је изненађен и позива Порка да се окрене ка њему, сугерирајући да је, као и Фио, на тренутак видео Марково право лице. Фио приповеда да је на крају Порко успео да одведе италијанску флоту далеко и да више никад нике прогоњен од стране Италијана. Фио постаје председница Пиколове компаније, која је сада произвођач летелица. Куртис постаје познати глумац, а гусари настављају да посећују хотел Адриано до дубоке старости. Фио не открива да ли се Гинина жеља да буде са Порком Росом икада остварила, рекавши да је то њихова тајна. Међутим, црвени авион се може видети усидрен у Гинином врту док млазњак лети изнад хотела.
Након одјавне шпице, познати црвени хидроавион се појављује на небу пре него што нестане у облацима.
Улоге[уреди | уреди извор]
| Ликови | Јапански | Енглески | |
|---|---|---|---|
| Адаптација за јапанску авио компанију | Адаптација за Волт дизни | ||
| Порко Росо / Марко Пагот (Марко Росолини у енглеској верзији) | Шуичиро Моријама | Патрик Харлан | Мајкл Кејтон |
| Доналд Куртис | Акио Отсука | Грег Дејл | Кери Елвс |
| Фио Пиколо | Акеми Окамура | Лин Еве Харис | Кимберли Вилијамс-Писли |
| Мадам Гина | Токико Като | Феит Бах | Сусан Еган |
| Господин Пиколо | Сансхи Катсура | Клеј Ловри | Давид Огден Стирс |
| Ферарин | Махито Тсујимура | Жулиан Мекфарлане | Том Кени |
| Белини | Непознато | Непознато | Пет Фрели |
| Гиљора | Непознато | Непознато | Непознато |
| Сандра | Непознато | Непознато | Непознато |
| Мариета | Непознато | Непознато | Непознато |
| Капо | Тсунехико Камико | Непознато | Бред Герет |
| Мама Јуто чланови банде | Реизо Номото | Непознато
Непознато |
Бил Фагербејк |
Продукција[уреди | уреди извор]
Филм је у оригиналу био планиран као кратки филм за јапанску авио компанију, али је прерастао у дугометражни филм. Почетак рата у Југославији бацио је сенку на продукцију овог филма, и додао му озбиљнију ноту, јер је филм смештен у Далмацију, која је у то време била део Југославије. Јапанска авио компанија је остала највећи спонзор овог филма, и приказивао га током својих летова много пре биоскопских премијера.[2] Услед овога, филм се може наћи истовремено на јапанском, италијанском, корејском, енглеском, кинеском, шпанском, арапском, руском, француском, и немачком језику.
Као и за остале Мијазакијеве филмове, музику је компоновао Јое Хисаиди.
Мијазаки је 2011. године изјавио да жели да креира наставак оригиналног филма из 1992. године уколико његови предстојећи филмови доживе успех. Радна верзија другог дела била би Порко Росо: Последњи Борбени Лет. Овај наставак био би смештен у период Шпанског грађанског рата, где би се Порко појавио као пилот ветеран. Мијазаки би био сценариста, али режија би припала Хиромаси Јонебајашију. Студио Гхибли је касније објавио да овај наставак ипак није у плану за надолазећи период.
Историја и политика[уреди | уреди извор]
Порко Росо је један од ретких Мијазакијевих филмова чије је историјско и географско упориште јасно одређено и где је велики део приче могао догодити у реалном свету. Марко је италијански херој из Првог светског рата и приказан је како се бори против Аустро-Угарских борбених авиона у једној од сцена. Прича је смештена у Милану и на источној Јадранској обали у Далмацији, као и у измишљеном граду Фиуме након његовог анексирања фашистичкој Италији и Северној Италији. [3]Скривена плажа који Порко користи као скровиште неодољиво подсећа на јужну страну хрватског острва Вис.
Мијазаки се осврће на политички контекст овог ремек дела у интервјуу за Емипре. Он се присећа конфликта који су се појавили у тадашној Југославили, поготово у Дубровничкој регији у периоду настанка овог филма. Ове неприлике учиниле су да Порко Росо еволуира у много комплекснији и квалитетнији филм.
Током година, било је различитих тумачења политичке и историјске позадине овог филма. Један од њих сугерише да би филм могао бити посматран као пример за ,,wакон yосаи” (јап. ,,јапански дух, западњачко учење”), што представља тенденцију јапанских уметника да приказују Европу као спектакуларну, док притом задржавају дистанцу неопходну да би се одржао осећај специфичног јапанском идентитета. Према академику Крису Вуду, у филму Порко Росо ,,Европа је кротка, приказана као шармантно место за уживање, али уједно и далеки, дистанцирани туристички рај”.
Критике[уреди | уреди извор]
Филм је освојио награду Цристал ду лонг метрагеyа најбољи дугометражни филм ма Међународном Фестивалу Анимираног Филма у граду Анеци, 1993. године. [4]Такође, налази се и на листи Топ 50 најбољих анимираних филмова Њујоршког магазина Тајмс.[5] На сајту Ротен Томејтос, има рејтинг од 95% са 20 оцена.[6]
Wилсон Меклачлан, из "Лефт Фиелд Цинема", сматрао је да је ово ,,најподцењенији филм студија Гхибли”. Џенет Кетсулис, из "Неw Yорк Тимес" магазина написала је следеће: ,,Господин Мијазаки спаја фантазију и историју у прелепо пластелно клупко, неодољиво као и његов феминизам.”
Порко Росо био је најпродаванији јапански филм 1992. године са зарадин од чак 5,4 милијарди јапанских јена.
Признање раној авијацији[уреди | уреди извор]
Вешто осмишљена компанија за производњу авио делова ,,Пиццоло” коју видимо на филму базирана је на италијанским произвођаћима авиона Капрони и Пијађо (Цапрони и Пиаггио). Авион приказан у последњој сцени веома је сличан Капронијевом C-22Ј, летелици коју је дизајнирао Карло Ферарин, чије је име коришћено у филму за Марковог пријатеља. Летилица такође има препознатљив V-реп, који делимично подсећа на Магистеров џет. Модели Савоја Маркети (Савоиа-Марцхетти) С.55, Фиат C.Р.20 и Маки (Маццхи) M.39 такође су приказани у овом филму.
Порков пријатељ из авијације, Ферарин, инспирисан је италијанским авијатичарем Артуром Фераринијем који је летео из Рима до Токија 1920. године. Такође, модел Капрони Ца. (Цапрони Ца.) 309, познатији као ,,Гхибли”, био је инспирација за име Мијазакијевог и Такахатиног студија за анимацију.
Порков авион назван је по моделу Савоја (Савоиа) С.21 али је базиран на моделу Маки (Маццхи) M.33. У једној од сцена у Пиколовој механичарској радњи, један од мотора који је коришћен у оправци Порковог авиона на себи има реч ,,Гхибли”. Пиколо помиње да је овај мотор коришћен за тркачки авион на Шнајдеровој трци претходне године.
У раним тридесетим годинама прошлог века, италијански ваздухопловци поставили су светски рекорд у брзини авиона. Један од пилота који је преминуо током постављања рекорда звао се Белини, тако да је још један Порков пријатељ добио име према италијанском великану ваздухопловства. Још два славна италијанска авијатичара поменута су у Порку Росу - Франческо Барака и Адриано Висконти.
Марко Пагот, име главног лика, такође је својеврсно признање браћи Пагот, пионирима италијанске анимације. Нино и Тони Пагот били су аутори првог италијанског дугометражног анимираног филма под називом ,,Тхе Дyнамите Бротхерс”. Касније ће њихови потомци Марко и Ги Пагот сарађивати са Мијазакијем на стварању филма ,,Шерлок ловачки пас”.
Претпоставља се да је лик Куртиса базиран на пиониру америчке авијације, Глену Хамонду Куртису који је, заједно са браћом Рајт, основано Куртис-Рајт корпорацију (енг. Цуртисс-Wригхт Цорпоратион). Куртисов авион у филму је Куртис Р3Ц, који је направљен за Шнајдерову трку 1925. године, коју Порко помиње Куртису у тренутку када се по први пут упознају. Његов лик такође подсећа и на Роналда Регана, јер његове амбиције нису само усмерене према Холивуду, већ и према председништву. Сматра се да је Куртисов лик у филму делом базиран и на хероју авантуристичких филмова - Еролу Флину. Запажа се сличност између Ерола и Куртиса, где обојица имају препознатљиву доњу вилицу, разборити став и помешане примесе грубијана и романтичног главног лика.
Мијазаки ће посветити још један свој филм авијацији, и то "Тхе Wинд Рисес" из 2013. године.
О аутору[уреди | уреди извор]
Хајао Мијазаки (јап. 宮崎 駿) један је од најпознатијих и најпоштованијих стваралаца аниме (јапанских анимираних филмова).
Мијазаки је створио бројне аниме филмове, један од најпознатијих је Зачарани град који је освојио и Оскара за најбољи анимирани филм 2002. Филмови Принцеза Мононоки и Покретни замак су такође једни од успешнијих. У филмовима се најчешће истражује људска повезаност са природом и технологијом.
Рођен у Токију, Мијазаки је од раних година изразио интересовање за мангу и анимацију, а придружио се и Тоеј Анимејшон-у 1963. године. Током раних година у Тоеј Анимејшон-у је радио наи побољшавању анимације, а касније је сарађивао с режисером Исао Такахата. Значајни филмови којима је Мијазаки допринео у Тоеј су Псећи Марш и Гуливерова путовања изван месеца. Он је пружио кључну анимацију другим филмовима у Тоеј-у, као што је Мачак у чизмама и Животињско острво блага, пре него што је прешао у А-Про 1971. године, где је заједно са Такахатом режирао Лупин Трећи Део. Након преласка у Зуијо Еизо (касније познат као Ниппон Анимејшон) 1973. године, Мијазаки је режирао телевизијску серију Будући дечак Конан. Придружио се Телеком Анимејшон Филм / Токио филму Шинса 1979. године да направи свој први дугометражни филм, Дворац Каглиостро 1979. и Наушика из ветрове долине 1984. године, као и телевизијску серију Шерлок ловачки пас.
Мијазаки је основао Студио Гибли заједно са Исао Такахатом 1985. Режирао је неколико филмова са Гибли, укључујући Дворац на небу 1986. године,Мој комшија Тоторо 1988. године,Кикин сервис за достављање 1989. и Порко Росо 1992. године. Филмови су имали комерцијалан и критичан успех у Јапану. Мијазакиов филм Принцеза Мононоке био је први анимирани филм који је освојио награду Јапанске академије за слику године и на кратко постао филм са највише зараде у Јапану након објављивања 1997. године, а његова дистрибуција на западу значајно је повећала популарност и утицај Гиблија ван Јапана. Његов филм Зачарани град из 2001. године постао је највећи филм у историји Јапана, освајајући Оскара за најбољу анимацију на 75. додели Оскара и сматра се једним од најбољих филмова ове деценије. Каснији филмови Покретни дворац, Поњо и Ветар се диже такође су имали комерцијалан успех. Након објављивања Ветар се диже, Мијазаки је објавио своје пензионисање од дугометражних филмова, иако се вратио да ради на новом филму у 2016. години.
Радове Мијазакија карактерише понављање тема као што су однос човечанства са природом и технологијом, природан и традиционалан начин живота, значај уметности и занатства и тешкоћа одржавања пацифистичке етике у насилном свету. Протагонисти његових филмова често су јаке девојке или младе жене, а неколико његових филмова представљају морално двосмислене антагонисте. Мијазакијеви радови су хваљени и награђивани; добитник је признања Академије за свој утицај на анимацију и биоскоп у новембру 2014. године. Амерички филмски критичар Роџер Иберт је 2002. године наговестио да је Мијазаки можда најбољи филмски аниматор у историји, хвалећи дубину и уметност његових филмова.
Порко Росо је једини његов филм чија је радња смештена у Европи и то баш на нама блиско Јадранско море. У филму се поред љубавне приче провлаче и тенкови и италијански нацисти, што показује Мијазакијеву другу страну. Мијазаки је по уверењу марксиста.
Мијазаки подржава еманципацију жена што се види и у његовим филмовима, где се појављују бројни јаки женски ликови. У анимеу Принцеза Мононоке на челу Гвозденграда је жена Ебоши. Мијазаки је то објаснио тиме што је рекао да жена на власти представља револуцију, док би мушкарац био само шеф.
Мијазакија је тешко разумети јер иде из крајности у крајност, он као обожавалац природе уништава природу у анимеу Принцеза Мононоке. У истом анимеу Ебоши убија Бога шуме, што Мијазаки објашњава тиме да жели да у том свету постоје и лоши људи, јер не жели да убије некога зато што је зао.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Волт Дизни званична страница
- Порко Росо цланак на наусицаа.нет
- Порко Росо цланак на Тхе Биг Цартоон ДатаБасе
- Порко Росо цланак на Аниме Неwс Нетwорк онлине енциклопедији
- Порко Росо цланак на ИМДБ
- Порко Росо цланак на АллМовие
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ ДатаБасе, Тхе Биг Цартоон. „Куренаи Но Бута (Студио Гхибли)”. Биг Цартоон ДатаБасе (БЦДБ) (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-30.
- ^ „омохиде.цом ис фор сале”. ХугеДомаинс (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-30.
- ^ Џулин, Дан (2009). Мијазаки о Мијазакију. Емпире.
- ^ Гиардина, Царолyн; Гиардина, Царолyн (2017-07-17). „Гкидс, Студио Гхибли Инк Хоме Ентертаинмент Деал”. Тхе Холлywоод Репортер (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-30.
- ^ „Тиме Оут'с 50 Греатест Аниматед Филмс – Парт 3 wитх Тиме Оут Филм - Тиме Оут Лондон”. wеб.арцхиве.орг. 2009-10-08. Приступљено 2021-08-30.
- ^ Цримсон Пиг (на језику: енглески), Приступљено 2021-08-30