Суецки канал

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Суецки канал 1981.
Сателитски снимак канала након проширења (2015)
Јужни крај Суецког канала у Суецком заливу (Црвено море)

Суецки канал (арап. قناة السويس qanāt as-suwēs) вештачки је канал на нивоу мора у Египту дужине 163 km између Средоземног и Црвеног мора,[1] који раздваја афрички од азијског континента и због тога је најближа поморска веза између западне и источне Земљине хемисфере. Велика стратешка важност Суецког канала за Запад постаје још јаснија у светлу чињенице да је најважнији танкерски пловни пут за снабдевање Европе блискоисточном нафтом. Суецки канал носи име по граду Суец који се налази у региону. Суец (арапски لسويس ) је град-лука који броји око 497.000 становника. Налази се у Египту, у заливу.

Председник Египта Гамал Абдел Насер национализовао је канал 1956. Због тога су Француска, Уједињено Краљевство и Израел извршили инвазију 1956. У том сукобу било је потопљених бродова, па је канал био затворен до априла 1957. Уједињене нације су одржавале неутралност канала и Синаја. Град је био потпуно уништен и напуштен након Арапско-израелског сукоба 1967. године. Поново је изграђен и канал је отворен за поморски саобраћај 1975. године.

Модерни Суецки канал је конструисала Суецка канална компанија између 1859 и 1869, и био је званично отворен 17. новембра 1869. Пројектовао га је француски инжењер Фердинанд де Лесепс. Канал омогућава бродовима краће путовање између северног Атлантика и северног Индијског океана преко Медитерана и Црвеног мора чиме се избегава јужни Атлантик и јужни Индијски океан, и тиме се скраћује путовање за приближно 7.000 km (4.300 mi). Канал се протеже од северног краја код Порт Саида до јужног краја код Порт Тевфика код града Суец. Његова дужина је 193,30 km, укључујући северне и јужне прилазне канале. Године 2012, 17.225 пловила је прошло кроз канал (47 на дан).[1]

Оригинални канал је био једнопловити водени пут са локацијама за мимоилажење у Балаховој обилазници и Великом горком језеру.[2] Он не садржи преводнички систем, тако да морска вода слободно пролази кроз њега. Генерално, канал северно од Горких језера тече северно зими и јужно лети. Јужно од језера, смер протока се мења са Суецком плимом.[3]

Канал поседује и одржава Суецка канална управа[4] (SCA) из Египта. Према Константинопољској конвенцији, канал може користити „у времену рата као и у времену мира свако трговачко или ратно пловило, без разликовања заставе”.[5]

У августу 2014, започети су радови на проширењу Балахове обилазнице 35 km ради скраћивања времена пролаза кроз канал. Очекује се да ће ова експанзија удвостручити капацитет Суецког канала са 49 на 97 бродова дневно.[6] Са ценом од $ 8,4 милијарди, овај пројекат је финансиран путем каматно инвестиционих цертификата који су искључиво издати египатским ентитетима и појединцима. „Нови Суецки канал”, како је експанзија била названа, је био отворен великом церемонијом 6. августа 2015.[7]

Дана 24. фебруара 2016, Суецка канална управа је званично отворила нови помоћни канал. Тај помоћни канал, лоциран на северној страни источне екстензије Суецког канала, опслужује Источни терминал при привезивању и раздвајању бродова са терминала. Како је Источни контејнерски терминал лоциран у самом каналу, пре изградње новог помоћног канала није било могуће да се привезивање и раздвајање врши у терминалу док пролази конвој.[8]

Претече[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Канал фараона

Древни западно-источни канали су изграђени да би олакшало путовање од реке Нила до Црвеног мора.[9][10][11] Верује се да је један мањи канал био конструисан под окриљем Сенусрета II[12] или Рамзеса II.[9][10][11] Још један канал, који је вероватно садржао порцију првог,[9][10] је био изграђен под владавином Нека II, док је једини потпуно функционалан канал пројектовао и комплетирао Дарије I.[9][10][11]

2. миленијум п. н. е.[уреди | уреди извор]

Легендарни Сесострис (вероватно било фараон Сенусрет II или Сесострис III из Дванаесте египатске династије[12][13]) вероватно је почео рад на древном каналу којим се спаја Нил с Црвеним морем (1897. п. н. е. – 1839. п. н. е.), кад је иригациони канал био направљен око 1850. п. н. е. који је био плован током сезоне поплава, и који је водио у суву речну долину источно од делте реке Нил звану Вади Тумелат.[14] (Сматра се да је у древна времена Црвено море досезало на север до Горких језера[9][10] и језера Тимсах.[15][16])

У својој Метеорологији, Аристотел је писао:

Један од њихових краљева покушао је да направи канал до мора (јер би им то давало знатну предност, да им цео регион буде плован; речено је да је Сесострис био први од древних краљева да то покуша), али је нашао да је море више од копна. Стога је прво он, и Дарије касније, престао с прављењем канала, да се не би море мешало са речном водом и кварило је.[17]

Страбон је поменуо да је Сесострис почео да гради канал, а Плиније Старији је писао:

165. Затим долази племе принцезе Тиро, и лука Данеои, од које је Сесострис, краљ Египта, намеравао да изгради бродски канал до места где Нил утиче у оно што је познато као делта; то је растојање од преко 60 mi (97 km). Касније је Персијски краљ Дарије имао исту идеју, као и након њега Птолемеј II, који је направио ров ширине 100 стопа, 30 стопа дубок и око 35 mi (56 km) дуг, све до Горких језера.[18]

У другој половини 19. века, француски картографи су открили остатке древних канала који су се пружали у правцу север–југ од источне стране језера Тимсах и ишли до близине северне обале Великог горког језера.[19] Утврђено је да се ради о каналу који је изграђен под надзором персијског краља Дарија I, пошто је његова стела којом се обележава изградња пронађена у близини канала.[16][19] У 20. веку северна екстензија тог древног канала је откривена, која се пружала од језера Тимсах до језера Балах.[20] Овај секција канала је датирана на еру Средњег краљевства путем екстраполације датума древних градова дуж његовог курса.[20]

Рељефи Пунтске експедиције под Хатшепсутом, 1470. п. н. е, приказују морска пловила са експедиционом силом која се враћа из Пунта. То сугерише да је пловна веза постојала између Црвеног мора и Нила.[21] Недавне екскавације у Вади Гавасису индицирају да је Египатски поморска трговина вероватно започињала од Црвеног мора и да за то није био неопходан канал. С друге стране докази индицирају његово постојање до доба Рамзеса II 13. веку п. н. е.[9][22][23][24]

Канали које су правили Нехо, Дарије I и Птолемеј[уреди | уреди извор]

Остаци древног канала у правцу запад–исток кроз градове старог Египта Бубастис, Аварис, и Питом су открили Наполеон Бонапарта и његови инжењери и картографи 1799. године.[10][25][26][27][28]

Према Историјама грчког историчара Херодота,[29] око 600. п. н. е, Неко II је предузео изградњу канала у правцу запад-исток кроз Вади Тумилат између Бубастиса и Питома,[10] а могуће је да је канал настављен до Херуполитног залива и Црвеног мора.[9] Упркос тога, познато је да Неко никад није завршио свој пројекат.[9][10]

Херодоту је било речено да је 120.000 људи страдало у том подухвату, али је та цифра несумњиво претерана.[30] Према Плинију Старијем, Некова екстензија канала је била око 57 енглеских миља дуга,[10] што је једнако укупном растојању између Бубастиса и Великог горког језера, дозвољавајући за кривудање кроз долине.[10] Дужина о којој Херодот говори, од преко 1000 стадија (i.e., преко 114 mi (183 km)), мора се разумети да обухвата целокупно растојање између Нила и Црвеног мора[10] у то време.

Са Нековом смрћу, радови су прекинути. Херодот наводи да је разлог за напуштање пројекта било упозорење примљено од пророка да би други могли да имају користи од његовог успешног окончања.[10][31] Неков рат са Набукодоносором II је највероватније спречио наставак рада на каналу.

Неков пројекат је завршио Дарије I од Персије, који је владао Старим Египтом након што је његов претходник Камбиз II покорио ту земљу.[32] Могуће је да је до Даријевог времена природни[10] водени пролаз, који је постојао[9] између Херуполитског залива и Црвеног мора[33] у близини Египатског града Шалуфа[10] (alt. Chalouf[34] или Shaloof[16]), лоцираног непосредно јужно од Великог горког језера,[10][16] постао блокиран[9] наносима[10] које је Даријус морао да уклони да би се поново омогућила пловидба.[10] Према Херодоту, Даријев канал је био довољно широк да су две тријере могле да се мимоиђу са испруженим веслима, и било је потребно четири дана да се пређе. Дарије је овековечио своје достигнуће бројним гранитним стелама које су постављене на обале Нила, укључујући једну поред Кабрета, и једну на неколико миља северно од Суеца. Даријеви натписи гласе:[35]

Рекао је краљ Дарије: Ја сам Персијац. Запутивши се из Персије, освојио сам Египат. Ја сам наредио да се овај канал ископа од реке која се назива Нил, која тече у Египту, до мора које почиње у Персији. Кад је канал био ископан као што сам наручио, бродови су ишли из Египта преко овог канала у Персију, кад што сам ја намеравао.

— Даријев натпис

Канал је напуштао Нил код Бубастиса. Један натпис[36] на стубу код Питома бележи да је у 270 или 269 п. н. е, канал био поново отворен, по заповести Птолемеја II Филаделфа. У Арсиноу,[10] Птолемеј је конструисао навигацијску капију, са уставама, код Херуполитског залива Црвеног мора,[33] које су омогућавале пролаз пловила, али су спречавале мешање слане воде Црвеног мора са свежом водом канала.[37]

Повлачење Црвеног мора и нестајање Нила[уреди | уреди извор]

Неки историчари сматрају да се Црвено море постепено повлачило током векова, при чему се његова обала помицала на југ од језера Тимсах[15][16] и Великог горког језера.[9][10] Заједно са постојаном акумулацијом Нилског муља, одржавање и поправљање Птолемејовог канала су постајали све тежи током сваког следећег века.

Две стотине година након конструкције Птолемејовог канала, изгледа да Клеопатра није имала више западно–источни водени пролаз,[9][10] пошто је Пелузијска грана Нила, која је хранила Птолемејски западно–источни канал, до тог времена била загушена муљем.[9][10]

Стари Каиро до Црвеног мора[уреди | уреди извор]

До 8. века, пловни канал је постојао између Старог Каира и Црвеног мора,[9][10] али се извештаји разликују у погледу тога ко је наредио његову изградњу Трајан или Амр ибн ел Ас, или Омар Велики.[9][10] Постоје тврдње да је овај канал био повезан са реком Нилом код старог Каира[10] и да се завршавао у близини модерног Суеца.[9][38] Географски трактат Дикуилида наводи конверзацију са енглеским монархом, Фиделисом, који је пловио каналом од Нила до Црвеног мора током ходочашћа према Светој земљи у првој половини VIII века.[39]

Сматра се да је абасидски калиф Ел Мансур наредио да се канал затвори 767. године да би се спречило снабдевање залихама арабијских клеветника.[9][10]

Ал-Хакимова поправка[уреди | уреди извор]

Ел Хаким би Амр Алах је трврдио да је поново постојао пролаз од Каира до Црвеног мора,[9][10] али само закратко, око 1000 године,[9][10] пошто је убрзо „постао загушен песком”.[10] Међутим, исто тако се тврди са су делови тог канала и даље бивали пуњени водом током годишњих поплава Нила.[9][10]

Концепција Венеције[уреди | уреди извор]

Успешном пловидбом око југа Африке 1488. године је Бартоломео Дијас отворио директну поморску трговачку руту до Индије и зачинских острва, и заувек је променио баланс Медитеранске трговине. Један од најпроминентнијих губитника у новом уређењу, као бивши посредник, био је бивши трговачки центар Венеција.

Венецијански лидери, довезени до очаја, размишљали су о прокопавању воденог пута између Црвеног мора и Нила — антиципирајући Суецки канал пре скоро 400 година — да би поново довели поплаву луксузне трговине на своја врата. Али ово је остао сан.

— Colin Thubron, Seafarers: The Venetians (1980). стр. 102

Упркос уласка у преговоре Египатским владајућим Мамелуцима, млетачки план за изградњу канала је брзо сузбило османско освајање Египта 1517, предвођено султаном Селимом I[40]

Наполеоново откриће древног канала[уреди | уреди извор]

Током Наполеонове инвазије на Египат и Сирију крајем 1798, Наполеон је био заинтересован за налажење остатака древних водених пролаза. Ово је кулминирало тиме што је група археолога, научника, картографа и инжењера претражила северни Египат.[41][42] Њихови налази, записани у раду Опис Египта, обухватају детаљне мапе које приказују откриће древног канала који се простире северно од Црвеног мора, а затим иде на запад према Нилу.[25][41]

Касније је Наполеон, који је постао француски цар 1804. године, размишљао о изградњи канала у правцу север-југ ради повезивања Медитерана са Црвеним морем. Али план је напуштен зато што је погрешно закључено да би водени пут захтевао преводнице за рад. Оне би биле веома скупе и требало би пуно времена да се направе. Ова одлука је била базирана на погрешном веровању да је Црвено море било 10 m више од Медитерана. Грешка је била резултат коришћења фрагментарних геометарских мерења извршених током ратног похода Наполеонове египатске експедиције.[43] Године 1819 је Паша од Египта предузео извесне каналске радове.[44]

Међутим, чак и крајем 1861, непловна древна рута коју је открио Наполеон од Бубастиса до Црвеног мора још увек је каналисала воду у појединим сегментима источно чак до Касасина.[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Фердинанд де Лесепс

Историја Суецког канала је врло дуга, сеже још у стари век, у време Старог Египта.[41][45] Документовано је постојање два прадавна канала који су олакшавали путовање између Нила и Црвеног мора.[9][10][11] Један ужи канал изграђен је у време владавине Сесостриса III или Рамзеса II.[9][10][11] У други, дужи канал био је инкорпорисан и део првог[9][10], а био је смештен јужније[11]. Грађен је у време владавине Нека II.[9][10][11], међутим није довршен. То је пошло за руком тек персијском великом краљу Дарију I (511. п. н. е. до 486. п. н. е.). Према Херодоту, овај велики пројект узео је око 120.000 људских живота. Птолемејиди су га одржавали и даље побољшали.

Већ у време владавине Клеопатре канал је био делом засут песком, а извори не спомињу ништа значајно о каналу у време владавине Римљана. Након арапског освајања Египта канал је обновљен и кориштен је пре свега за превоз житарица, а већ у 8. веку канал је поново био неупотребљив. Данас још само слаби трагови указују на старо дело на којем су радили фараони, Персијци, Птолемејиди, римски цареви и арапски калифи.

Канал у новом времену[уреди | уреди извор]

Идеја о градњи канала није се изгубила ни у средњем веку, нити у новије време. Одређено занимање показивали су Млечани и Немци, али озбиљније радње везане уз канал предузео је тек Наполеон.

Наполеон је хтео да искористи Египат као мостобран за напад на Британску Индију, што би увелико било олакшано постојањем поморске везе између Средоземног и Црвеног мора.[41] Међутим, резултати мерења показали су разлику у нивоима тих мора од готово 10 m, па се одустало од тога,[43] а и Наполеон је 1801. морао да напусти Египат.

Барометријска мерења енглеских официра 1841. као и рад студијске групе Француза, Британаца и Аустријанаца 1846. године поуздано су доказали, да су разлике у нивоима ових мора занемариве.

Лесепс успева 1856. да добије од Високе Порте концесију за градњу канала и оснивање деоничког друштва Compagnie universelle du canal maritime de Suez. Друштво добија и права на кориштење канала на 99 година, након којих би канал постао египатски.

Градња[уреди | уреди извор]

Градња почиње 25. априла 1859. у Порт Саиду, на северном крају канала, и повезана је с огромним потешкоћама. Сав материјал, алат, машине, угаљ, гвожђе, дрво је требало допремити из Европе.

Године 1862. је од 1.800 камила у власништву компаније њих чак 1.600 кориштено сваки дан за допремање питке воде за 25.000 радника. Дневни трошкови само за допрему воде били су огромни, тако да је било неопходно прво саградити канал за допрему питке воде. То је довршено крајем 1863. године.

Градња канала праћена је низом потешкоћа. Поред непрекидних финансијских проблема, дошло је и до избијања колере. Од укупно 1,5 милиона радника, претежно Египћана, умрло је око 125.000, углавном од колере. Гамал Насер је на дан национализације Суецког канла (26. јула 1956.) у говору у Александрији поменуо да је умрло 120.000 Египћана.

Економски значај[уреди | уреди извор]

Брод који плови Суецким каналом 1955. године
Мост "Египатско-јапанског пријателства" преко Суецког канала
Бродови у Порт Саиду чекају на пролаз каналом (око 1880.)

Највећу економску корист од канала имала су најснажнија поморско-трговачка предузећа из подручја Средоземља, јер су сад имала значајно бржу везу с Далеким истоком. Најзначајнији профит имао је Аустријски Лојд (Österreichische Lloyd), аустријско предузеће за поморску трговину, које доживљава знатну експанзију након отварања канала.

Улога канала у политичким размирицама[уреди | уреди извор]

Управљање каналом у почетку је било високо нерентабилно, и Египат се нашао пред банкротом, па 1875. влада Велике Британије преузима египатски део деоница у компанији и тиме стиче одлучујући утицај на канал. Отпор становништва утицају Британије резултирао је Урабијевом побуном, што је сузбијањем побуне (1882) довело до британске окупације Египта који је до тада био део Османског царства.

Иако је Конвенцијом из Константинопоља 1880. године Суецки канал проглашен неутралном зоном и прокламиран слободан пролаз трговинским и ратним бродовима, подручје канала било је већ у Првом светском рату предмет спора.

И након оснивања Краљевине Египта 1922. године, Велика Британија задржава контролу над подручјем канала, што потврђује уговором 1936. године. Власник и економски корисник канала, који је у међувремену постао врло профитабилан, и даље остаје Compagnie universelle du canal maritime de Suez.

Британска контрола задржала се и током Другог светског рата. Успели су да одбију нападе Италије 1940, као и немачки Афрички корпус у фебруару 1941. године.

Египатско преузимање контроле над каналом[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Суецка криза

Национализација канала од стране Египта 26. јула 1956, 12 година пре истека времена на које је Друштво имало концесију, довело је до Суецке кризе, и канал остаје непроходан до априла 1957.

Десетак година касније (1967), блискоисточни сукоби поново доводе до затварања канала, а пловидба је обновљена тек у мају 1975. године.[46]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Yearly Number & Net Tone by Ship Type, Direction & Ship Status”. Suez Canal. Архивирано из оригинала 15. 2. 2010. г. Приступљено 23. 4. 2014. 
  2. ^ Suez Canal Authority
  3. ^ The Red Sea Pilot. Imray Laurie Norie & Wilson. 1995. стр. 266. 
  4. ^ „Official Web Site of the Suez Canal Authority”.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  5. ^ Constantinople Convention of the Suez Canal of 2 March 1888 still in force and specifically maintained in Nasser's Nationalization Act.
  6. ^ „New Suez Canal project proposed by Egypt to boost trade”. Cairo News.Net. Приступљено 7. 8. 2014. 
  7. ^ Tadros, Sherine (6. 8. 2015). „Egypt Opens New £6bn Suez Canal”. Sky News. Приступљено 6. 8. 2015. 
  8. ^ „Egypt opens East Port Said side channel for navigation - Xinhua”. News.xinhuanet.com. Приступљено 12. 3. 2016. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Suez Canal”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 22—25. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг Rappoport, S. (Doctor of Philosophy, Basel). History of Egypt (undated, early 20th century), Volume 12, Part B, Chapter V: "The Waterways of Egypt", pages 248–257. London: The Grolier Society.
  11. ^ а б в г д ђ е Hassan, F. A. & Tassie, G. J. Site location and history (2003). Kafr Hassan Dawood On-Line, Egyptian Cultural Heritage Organization Архивирано на сајту Wayback Machine (16. април 2005). Приступљено 8 August 2008.
  12. ^ а б Please refer to Sesostris#Modern research.
  13. ^ J. H. Breasted attributes the ancient canal's early construction to Senusret III, up through the first cataract. Please refer to J. H. Breasted, Ancient Records of Egypt, Part One, Chicago 1906, §§642–648
  14. ^ Fisher, William B.; Smith, Charles Gordon (4. 6. 2023). „Suez Canal”. www.britannica.com. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 24. 5. 2017. 
  15. ^ а б The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition, s.v. "Suez Canal" Архивирано 2009-02-14 на сајту Wayback Machine. Приступљено 14 May 2008.
  16. ^ а б в г д Naville, Édouard. "Map of the Wadi Tumilat" (plate image), in The Store-City of Pithom and the Route of the Exodus (1885). London: Trubner and Company.
  17. ^ „Meteorology (1.15)”. Ebooks.adelaide.edu.au. 25. 8. 2010. Архивирано из оригинала 11. 10. 2018. г. Приступљено 24. 8. 2011. 
  18. ^ Elder, Pliny the (2004) [1991]. Natural History: A Selection. Penguin Publishing. стр. 70. ISBN 978-0-14-044413-1. 
  19. ^ а б Carte hydrographique de l'Basse Egypte et d'une partie de l'Isthme de Suez (1855, 1882). Volume 87. стр. 803. Paris. See [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2009).
  20. ^ а б Shea, William H. "A Date for the Recently Discovered Eastern Canal of Egypt", in Bulletin of the American Schools of Oriental Research',' No. 226 (April 1977). стр. 31–38.
  21. ^ Sanford 1938, стр. 72; Garrison (1999). стр. 36.
  22. ^ Hess, Richard S. Rev. of Israel in Egypt: The Evidence for the Authenticity of the Exodus Tradition Архивирано на сајту Wayback Machine (29. април 2005), by James K. Hoffmeier. The Denver Journal 1 (1 January 1998). Приступљено 14 May 2008.
  23. ^ Hassan, Fekri A. Kafr Hassan Dawood On-line Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јануар 2010), 17 August 2003. Приступљено 14 May 2008.
  24. ^ (језик: шпански) Martínez Babon, Javier. "Consideraciones sobre la Marinay la Guerra durante el Egipto Faraónico" Архивирано 2012-02-01 на сајту Wayback Machine. Приступљено 14 May 2008.
  25. ^ а б Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M. J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte. стр. 21–186
  26. ^ Their reports were published in Description de l'Égypte
  27. ^ Montet, Pierre. Everyday Life in the Days of Ramesses The Great . . Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 1981. стр. 184.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  28. ^ Silver, Morris. Ancient Economies II (6 April 1998), "5c. Evidence for Earlier Canals." ANCIENT ECONOMIES II. Приступљено 8 August 2008. Economics Department, City College of New York.
  29. ^ Herodotus ii.158.
  30. ^ "The figure ‘120,000’ is doubtless exaggerated. Mehemet Ali lost only 10,000 in making the Mahmûdieh Canal (from the Nile to Alexandria)." remarked W. W. How and J. Wells, A Commentary on Herodotus.
  31. ^ According to Herodotus, work on the project was "stayed by a prophetic utterance that he [Necho] was toiling beforehand for the barbarian. The Egyptians call all men of other languages barbarians." (Herodotus, eo. loc..)
  32. ^ „Cambyses II - king of Persia”. 
  33. ^ а б Apparently, Птолемеј considered the Great Bitter Lake as a northern extension of the Red Sea, whereas Darius had not, because Arsinoe is located north of Shaluf. (See Naville, "Map of the Wadi Tumilat", referenced above.)
  34. ^ Please refer to Darius the Great's Suez Inscriptions.
  35. ^ Lendering, Jona. „Darius' Suez Inscriptions”. Livius.org. Архивирано из оригинала 27. 03. 2010. г. Приступљено 24. 8. 2011. 
  36. ^ „Pithom Stele - translation of inscription”. www.attalus.org. 
  37. ^ R. E. Gmirkin, "Berossus and Genesis, Manetho and Exodus: Hellenistic Histories and the Date of the Pentateuch". стр. 236
  38. ^ Petermann, A. Karte Der Bai Von Súes (1856). Nach der Engl. Aufnahme v. Comm. Mansell.
  39. ^ Tuchman 1987
  40. ^ Starthern 2013, стр. 175.
  41. ^ а б в г Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Архивирано из оригинала 14. 2. 2009. г. 
  42. ^ Please refer to Description de l'Égypte.
  43. ^ а б Wilson, The Suez Canal
  44. ^ „[untitled]”. The Hobart Town Gazette. 26. 2. 1820. p. 2, col. 1. Приступљено 4. 5. 2017. 
  45. ^ Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M.J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte. стр. 21–186
  46. ^ „Spiegel Einestages: Zarobljeni u Sueckom kanalu”. Архивирано из оригинала 01. 02. 2014. г. Приступљено 05. 07. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Архивирано из оригинала 14. 2. 2009. г. 
  • Tuchman, Barbara (1987). Bible and Sword: How the British came to Palestine. MacMillan. ISBN 978-0-333-33414-0. 
  • The Red Sea Pilot. Imray Laurie Norie & Wilson. 1995. стр. 266. 
  • Britannica "Suez Canal", in: The new Encyclopædia Britannica, 15th ed. (2007). '28'. Chicago, Ill. ; London: Encyclopædia Britannica. ISBN 978-1-59339-292-5. 
  • Galil, B. S.; Zenetos, A. (2002). „A sea change: exotics in the eastern Mediterranean Sea”. Ур.: Leppäkoski, E.; Gollasch, S.; Olenin, S. Invasive aquatic species of Europe : distribution, impacts, and management. Dordrecht; Boston: Kluwer Academic. стр. 325—336. ISBN 978-1-4020-0837-5. 
  • Garrison, Ervan G. (1999). A history of engineering and technology : artful methods. 2nd ed., Boca Raton, Fla. ; London: CRC Press. ISBN 978-0-8493-9810-0. 
  • Karabell, Zachary Parting the Desert: The Creation of the Suez Canal, Knopf. . 2003. ISBN 978-0-375-40883-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Oster, Uwe (2006) Le fabuleux destin des inventions : le canal de Suez, TV documentary produced by ZDF and directed by Axel Engstfeld (Germany)
  • Rathbone, William (1882). Great Britain and the Suez Canal. London: Chapman and Hall, Limited. 
  • Sanford, Eva Matthews (1938) The Mediterranean world in ancient times, Ronald series in history, New York : The Ronald Press Company, 618 p.
  • Pudney, John. Suez; De Lesseps' Canal. New York: Praeger, 1969. Print.
  • Thomas, Hugh. Suez. [1st U.S ed.]. New York: Harper & Row, 1967. Print.
  • Arrow, Sir Frederick. "A fortnight in Egypt at the opening of the Suez Canal", London : Smith and Ebbs, 1869.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Суецки канал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Суецки_канал&oldid=27680001”