Suecki kanal

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Suecki kanal 1981.
Satelitski snimak kanala

Suecki kanal je veštački kanal dužine 163 km između Sredozemnog i Crvenog mora,[1] koji razdvaja afrički od azijskog kontinenta i zbog toga je najbliža pomorska veza između zapadne i istočne Zemljine hemisfere. Velika strateška važnost Sueckog kanala za Zapad postaje još jasnija u svetlu činjenice da je najvažniji tankerski plovni put za snabdevanje Evrope bliskoistočnom naftom. Moderni Suecki kanal je otvoren 1869. Projektovao ga je francuski inženjer Ferdinand de Leseps.

Suecki kanal nosi ime po gradu Suec koji se nalazi u regionu. Suec (arapski لسويس ) je grad-luka koji broji oko 497.000 stanovnika. Nalazi se u Egiptu, u zalivu. Predsednik Egipta Gamal Abdel Naser nacionalizovao je kanal 1956. Zbog toga su Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Izrael izvršili invaziju 1956. U tom sukobu bilo je potopljenih brodova, pa je kanal bio zatvoren do aprila 1957. Ujedinjene nacije su održavale neutralnost kanala i Sinaja. Grad je bio potpuno uništen i napušten nakon Arapsko-izraelskog sukoba 1967. godine. Ponovo je izgrađen i kanal je otvoren za pomorski saobraćaj 1975. godine.

Istorija[uredi]

Ferdinand de Leseps

Istorija Sueskog kanala je vrlo duga, seže još u Stari vek, u vreme Starog Egipta.[2][3] Dokumentovano je postojanje dva pradavna kanala koji su olakšavali putovanje između Nila i Crvenog mora.[4][5][6] Jedan uži kanal izgrađen je u vreme vladavine Sesostrisa III ili Ramzesa II.[4][5][6] U drugi, duži kanal bio je inkorporisan i deo prvog[4][5], a bio je smešten južnije[6]. Građen je u vreme vladavine Neka II.[4][5][6], međutim nije dovršen. To je pošlo za rukom tek persijskom velikom kralju Dariju I (511. p. n. e. do 486. p. n. e.). Prema Herodotu, ovaj veliki projekt uzeo je oko 120.000 ljudskih života. Ptolemejidi su ga održavali i dalje poboljšali.

Već u vreme vladavine Kleopatre kanal je bio delom zasut peskom, a izvori ne spominju ništa značajno o kanalu u vreme vladavine Rimljana. Nakon arapskog osvajanja Egipta kanal je obnovljen i korišten je pre svega za prijevoz žitarica, a već u 8. veku kanal je ponovo bio neupotrebljiv. Danas još samo slabi tragovi ukazuju na staro delo na kojem su radili faraoni, Persijci, Ptolemejidi, rimski carevi i arapski kalifi.

Kanal u novom vremenu[uredi]

Ideja o gradnji kanala nije se izgubila ni u srednjem veku, niti u novije vreme. Određeno zanimanje pokazivali su Mlečani i Nemci, ali ozbiljnije radnje vezane uz kanal preduzeo je tek Napoleon.

Napoleon je hteo da iskoristi Egipat kao mostobran za napad na Britansku Indiju, što bi uveliko bilo olakšano postojanjem pomorske veze između Sredozemnog i Crvenog mora.[2] Međutim, rezultati merenja pokazali su razliku u nivoima tih mora od gotovo 10 metara, pa se odustalo od toga,[7] a i Napoleon je 1801. morao da napusti Egipat.

Barometrijska merenja engleskih oficira 1841. kao i rad studijske grupe Francuza, Britanaca i Austrijanaca 1846. godine pouzdano su dokazali, da su razlike u nivoima ovih mora zanemarive.

Leseps uspeva 1856. da dobije od Visoke Porte koncesiju za gradnju kanala i osnivanje deoničkog društva Compagnie universelle du canal maritime de Suez. Društvo dobija i prava na korištenje kanala na 99 godina, nakon kojih bi kanal postao egipatski.

Gradnja[uredi]

Gradnja počinje 25. aprila 1859. u Port Saidu, na severnom kraju kanala, i povezana je s ogromnim poteškoćama. Sav materijal, alat, mašine, ugalj, gvožđe, drvo je trebalo dopremiti iz Evrope.

Godine 1862. je od 1.800 deva u vlasništvu kompanije njih čak 1.600 korišteno svaki dan za dopremanje pitke vode za 25.000 radnika. Dnevni troškovi samo za dopremu vode bili su ogromni, tako da je bilo neophodno prvo sagraditi kanal za dopremu pitke vode. To je dovršeno krajem 1863. godine.

Gradnja kanala praćena je nizom poteškoća. Pored neprekidnih financijskih problema, došlo je i do izbijanja kolere. Od ukupno 1,5 miliona radnika, pretežno Egipćana, umrlo je oko 125.000, uglavnom od kolere.

Ekonomski značaj[uredi]

Najveću ekonomsku korist od kanala imala su najsnažnija pomorsko-trgovačka preduzeća iz područja Sredozemlja, jer su sad imala značajno bržu vezu s Dalekim istokom. Najznačajniji profit imao je Austrijski Lojd (Österreichische Lloyd), austrijsko preduzeće za pomorsku trgovinu, koje dožljivava znatnu ekspanziju nakon otvaranja kanala.

Most preko Sueckog kanala
Brodovi u Port Saidu čekaju na prolaz kanalom (oko 1880.)

Uloga kanala u političkim razmiricama[uredi]

Upravljanje kanalom u početku je bilo visoko nerentabilno, i Egipat se našao pred bankrotom, pa 1875. vlada Velike Britanije preuzima egipatski deo deonica u kompaniji i time stiče odlučujući uticaj na kanal. Otpor stanovništva uticaju Britanije rezultirao je Urabijevom pobunom, što je suzbijanjem pobune (1882.) dovelo do britanske okupacije Egipta koji je do tada bio deo Osmanskog carstva.

Iako je Konvencijom iz Konstantinopolisa 1880. godine Sueski kanal proglašen neutralnom zonom i proklamiran slobodan prolaz trgovinskim i ratnim brodovima, područje kanala bilo je već u Prvom svetskom ratu predmet spora.

I nakon osnivanja Kraljevine Egipta 1922. godine, Velika Britanija zadržava kontrolu nad područjem kanala, što potvrđuje ugovorom 1936. godine. Vlasnik i ekonomsski korisnik kanala, koji je u međuvremenu postao vrlo profitabilan, i dalje ostaje Compagnie universelle du canal maritime de Suez.

Britanska kontrola zadržala se i tokom Drugog svetskog rata. Uspeli su da odbiju napade Italije 1940, kao i nemački Afrički korpus u februaru 1941. godine.

Egipatsko preuzimanje kontrole nad kanalom[uredi]

Nacionalizacija kanala od strane Egipta 26. jula 1956, dakle 12 godina pre isteka vremena na koje je Društvo imalo koncesiju, dovelo je do Suecke krize, i kanal ostaje neprohodan do aprila 1957.

Desetak godina kasnije (1967.), bliskoistočni sukobi ponovo dovode do zatvaranja kanala, a plovidba je obnovljena tek u maju 1975. godine.[8]

Reference[uredi]

  1. „Yearly Number & Net Tone by Ship Type, Direction & Ship Status”. Suez Canal. Arhivirano iz originala na datum 2010-02-15. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  2. 2,0 2,1 Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Arhivirano iz originala na datum 2009-02-14. 
  3. Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M.J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte, pp. 21–186
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Encyclopaedia Britannica, 11to izdanje, s.v. "Suez Canal". Objavljeno 8. 8. 2008.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Rappoport, S. (doktor filozofije, Bazel). History of Egypt (nedatirano, rani 20. vek), tom 12, deo B, poglavlje V: "The Waterways of Egypt," stranice 248-257. London: The Grolier Society.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Hassan, F. A. & Tassie, G. J. Site location andhistory (2003.) Kafr Hassan Dawood On-Line, Egyptian Cultural Heritage Organization. objavljeno 8. 8 2008.
  7. Wilson, The Suez Canal
  8. Spiegel Einestages: Zarobljeni u Sueskom kanalu

Literatura[uredi]

  • Britannica (2007) "Suez Canal", in: The new Encyclopædia Britannica, 15th ed., 28, Chicago, Ill. ; London : Encyclopædia Britannica, ISBN 1-59339-292-3
  • Galil, B.S. and Zenetos, A. (2002). "A sea change: exotics in the eastern Mediterranean Sea", in: Leppäkoski, E., Gollasch, S. and Olenin, S. (eds), Invasive aquatic species of Europe : distribution, impacts, and management, Dordrecht ; Boston : Kluwer Academic, ISBN 1-4020-0837-6, p. 325–336
  • Garrison, Ervan G. (1999) A history of engineering and technology : artful methods, 2nd ed., Boca Raton, Fla. ; London : CRC Press, ISBN 0-8493-9810-X
  • Karabell, Zachary (2003) Parting the Desert: The Creation of the Suez Canal, Knopf, ISBN 978-0-375-40883-0
  • Oster, Uwe (2006) Le fabuleux destin des inventions : le canal de Suez, TV documentary produced by ZDF and directed by Axel Engstfeld (Germany)
  • Rathbone, William (1882). Great Britain and the Suez Canal. London: Chapman and Hall, Limited. 
  • Sanford, Eva Matthews (1938) The Mediterranean world in ancient times, Ronald series in history, New York : The Ronald Press Company, 618 p.
  • Pudney, John. Suez; De Lesseps' Canal. New York: Praeger, 1969. Print.
  • Thomas, Hugh. Suez. [1st U.S ed.]. New York: Harper & Row, 1967. Print.
  • Arrow, Sir Frederick. "A fortnight in Egypt at the opening of the Suez Canal", London : Smith and Ebbs, 1869.

Spoljašnje veze[uredi]