Suecki kanal

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Суецки канал 1981.
Сателитски снимак канала
Јужни крај Суецког канала у Суецком заливу (Црвено море)

Суецки канал (арап. قناة السويس qanāt as-suwēs) veštački je kanal na nivou mora u Egiptu dužine 163 km između Sredozemnog i Crvenog mora,[1] koji razdvaja afrički od azijskog kontinenta i zbog toga je najbliža pomorska veza između zapadne i istočne Zemljine hemisfere. Velika strateška važnost Sueckog kanala za Zapad postaje još jasnija u svetlu činjenice da je najvažniji tankerski plovni put za snabdevanje Evrope bliskoistočnom naftom. Suecki kanal nosi ime po gradu Suec koji se nalazi u regionu. Suec (arapski لسويس ) je grad-luka koji broji oko 497.000 stanovnika. Nalazi se u Egiptu, u zalivu.

Predsednik Egipta Gamal Abdel Naser nacionalizovao je kanal 1956. Zbog toga su Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Izrael izvršili invaziju 1956. U tom sukobu bilo je potopljenih brodova, pa je kanal bio zatvoren do aprila 1957. Ujedinjene nacije su održavale neutralnost kanala i Sinaja. Grad je bio potpuno uništen i napušten nakon Arapsko-izraelskog sukoba 1967. godine. Ponovo je izgrađen i kanal je otvoren za pomorski saobraćaj 1975. godine.

Moderni Suecki kanal je konstruisala Suecka kanalna kompanija između 1859 i 1869, i bio je zvanično otvoren 17. novembra 1869. Projektovao ga je francuski inženjer Ferdinand de Leseps. Kanal omogućava brodovima kraće putovanje između severnog Atlantika i severnog Indijskog okeana preko Mediterana i Crvenog mora čime se izvegava južni Atlantik i južni Indijski okean, i time se skraćuje putovanje za aproksimativno 7.000 km (4.300 mi). Kanal se proteže od severnog kraja kod Port Saida do južnog kraja kod Port Tevfika kod grada Suec. Njegova dužina je 193,30 km (120,11 mi), uključujući severne i južne prilazne kanale. Godine 2012, 17.225 plovila je prošlo kroz kanal (47 na dan).[2]

Originalni kanal je bio jednoploviti vodeni put sa lokacijama za mimoilaženje u Balahovoj obilaznici i Velikom gorkom jezeru.[3] On ne sadrži prevodnički sistem, tako da morska voda slobodno prolazi kroz njega. Generalno, kanal severno od Gorkih jezera teče severno zimi i južno leti. Južno od jezera, smer protoka se menja sa Sueckom plimom.[4]

Kanal poseduje i održava Suecka kanalna uprava[5] (SCA) iz Egipta. Prema Konstantinopoljskoj konvenciji, kanal može koristiti „u vremenu rata kao i u vremenu mira svako trgovačko ili ratno plovilo, bez razlikovanja zastave”.[6]

U avgustu 2014, započeti su radovi na proširenju Balahove obilaznice 35 km (22 mi) radi skraćivanja vremena prolaza kroz kanal. Očekuje se da će ova ekspanzija udvostručiti kapacitet Sueckog kanala sa 49 na 97 brodova dnevno.[7] Sa cenom od $ 8,4 milijardi, ovaj projekat je finansiran putem kamatno investicionih certifikata koji su isključivo izdati egipatskim entitetima i pojedincima. „Novi Suecki kanal”, kako je ekspanzija bila nazvana, je bio otvoren velikom ceremonijom 6. avgusta 2015.[8]

Dana 24. februara 2016, Suecka kanalna uprava je zvanično otvorila novi pomoćni kanala. Taj pomoćni kanal, lociran na severnoj strani istočne ekstenzije Sueckog kanala, opslužuje Istočni terminal pri privezivanju i razdvajanju brodova sa terminala. Kako je Istočni kontejnerski terminal lociran u samom kanalu, pre izgradnje novog pomoćnog kanala nije bilo moguće da se privezivanje i razdvajanje vrši u terminalu dok prolazi konvoj.[9]

Prekurzori[uredi]

Drevni zapadno-istočni kanali su izgrađeni da bi olakšalo putovanje od reke Nila do Crvenog mora.[10][11][12] Veruje se da je jedan manji kanal bio konstruisan pod okriljem Senusreta II[13] ili Ramzesa II.[10][11][12] Još jedan kanal, koji je verovatno sadržao porciju prvog,[10][11] je bio izgrađen pod vladavinom Neka II, dok je jedini potpuno funkcionalan kanal projektovao i kompletirao Darije I.[10][11][12]

2. milenijum p. n. e.[uredi]

Legendarni Sesostris (verovatno bilo faraon Senusret II ili Sesostris III iz Dvanaeste egipatske dinastije[13][14]) verovatno je počeo rad na drevnom kanalu kojim se spaja Nil s Crvenim morem (1897. p. n. e. – 1839. p. n. e.), kad je irigacioni kanal bio napravljen oko 1850. p. n. e. koji je bio plovan tokom sezone poplava, i koji je vodio u suvu rečnu dolinu istočno od delte reke Nil zvanu Vadi Tumelat.[15] (Smatra se da je u drevna vremena Crveno more dosezalo na sever do Gorkih jezera[10][11] i jezera Timsah.[16][17])

U svojoj Meteorologiji, Aristotel je pisao:

Jedan od njihovih kraljeva pokušao je da napravi kanal do mora (jer bi im to davalo znatnu prednost, da im ceo region bude plovan; rečeno je da je Sesostris bio prvi od drevnih kraljeva da to pokuša), ali je našao da je more više od kopna. Stoga je prvo on, i Darije kasnije, prestao s pravljenjem kanala, da se ne bi more mešalo sa rečnom vodom i kvarilo je.[18]

Strabon je pomenuo da je Sesostris počeo da gradi kanal, a Plinije Stariji je pisao:

165. Zatim dolazi pleme princeze Tiro, i luka Daneoi, od koje je Sesostris, kralj Egipta, nameravao da izgradi brodski kanal do mesta gde Nil utiče u ono što je poznato kao delta; to je rastojanje od preko 60 milja. Kasnije je Persijski kralj Darije imao istu ideju, kao i nakon njega Ptolemej II, koji je napravio rov širine 100 stopa, 30 stopa dubok i oko 35 milja dug, sve do Gorkih jezera.[19]

U drugoj polovini 19. veka, francuski kartografi su otkrili ostatke drevnih kanala koji su se pružali u pravcu sever–jug od istočne strane jezera Timsah i išli do blizine deverne obale Velikog gorkog jezera.[20] Utvrđeno je da se radi o kanalu koji je izgrađen pod nadzorom persijskog kralja Darija I, pošto je njegova stela kojom se obeležava izgradnja pronađena u blizini kanala.[17][20] U 20. veku severna ekstenzija tog drevnog kanala je otkrivena, koja se pružala od jezera Timsah do jezera Balah.[21] Ovaj sekcija kanala je datirana na eru Srednjeg kraljevstva putem ekstrapolacije datuma drevnih gradova duž njegovog kursa.[21]

Reljefi Puntske ekspedicije pod Hatšepsutom, 1470. p. n. e, prikazuju morska plovila sa ekspedicionom silom koja se vraća iz Punta. To sugeriše da je plovna veza postojala između Crvenog mora i Nila.[22] Nedavne ekskavacije u Vadi Gavasisu indiciraju da je Egipatski pomorska trgovina verovatno započinjala od Crvenog mora i da za to nije bio neophodan kanal. S druge strane dokazi indiciraju njegovo postojanje do doba Ramzesa II 13. veku p. n. e.[10][23][24][25]

Kanali koje su pravili Neho, Darije I i Ptolemej[uredi]

Ostaci drevnog kanala u pravcu zapad–istok kroz gradove starog Egipta Bubastis, Avaris, i Pitom su otkrili Napoleon Bonaparta i njegovi inženjeri i kartografi 1799. godine.[11][26][27][28][29]

Prema Istorijama grčkog istoričara Herodota,[30] oko 600. p. n. e, Neko II je preduzeo izgradnju kanala u pracu zapad-istok kroz Vadi Tumilat između Bubastisa i Pitoma,[11] a moguće je da je kanal nastavljen do Herupolitnog zaliva i Crvenog mora.[10] Uprkos toga, poznato je da Neko nikad nije završio svoj projekat.[10][11]

Herodotu je bilo rečeno da je 120.000 ljudi stradalo u tom poduhvatu, ali je ta cifra nesumnjivo preterana.[31] Prema Pliniju Starijem, Nekova ekstenzija kanala je bila oko 57 engleskih milja duga,[11] što je jednako ukupnom rastojanju između Bubastisa i Velikog gorkog jezera, dozvoljavajući za krivudanje kroz doline.[11] Dužina o kojoj Herodot govori, od preko 1000 stadija (i.e., preko 114 mi (183 km)), mora se razumeti da obuhvata celokupno rastojanje između Nila i Crvenog mora[11] u to vreme.

Sa Nekovom smrću, radovi su prekinuti. Herodot navodi da je razlog za napuštanje projekta bilo upozorenje primljeno od proroka da bi drugi mogli da imaju koristi od njegovog uspešnog okončanja.[11][32] Nekov rat sa Nabukodonosorom II je najverovatnije sprečio nastavak rada na kanalu.

Nekov projekat je završio Darije I od Persije, koji je vladao Starim Egiptom nakon što je njegov prethodnik Kambiz II pokorio tu zemlju.[33] Moguće je da je do Darijevog vremena prirodni[11] vodeni prolaz, koji je postojao[10] između Herupolitskog zaliva i Crvenog mora[34] u blizini Egipatskog grada Šalufa[11] (alt. Chalouf[35] ili Shaloof[17]), lociranog neposredno južno od Velikog gorkog jezera,[11][17] postao blokiran[10] nanosima[11] koje je Darijus morao da ukloni da bi se ponovo omogućila plovidba.[11] Prema Herodotu, Darijev kanal je bio dovoljno širok da su dve trijere mogle da se mimoiđu sa ispruženim veslima, i bilo je potrebno četiri dana da se pređe. Darije je ovekovečio svoje dostignuće brojnim granitnim stelama koje su postavljene na obale Nila, uključujući jednu pored Kabreta, i jednu na nekoliko milja severno od Sueca. Darijevi natpisi glase:[36]

Rekao je kralj Darije: Ja sam Persijac. Zaputivši se iz Persije, osvojio sam Egipat. Ja sam naredio da se ovaj kanal iskopa od reke koja se naziva Nil, koja teče u Egiptu, do mora koje počinje u Persiji. Kad je kanal bio iskopan kao što sam naručio, brodovi su išli iz Egipta preko ovog kanala u Persiju, kad što sam ja nameravao.

— Darijev natpis

Kanal je napuštao Nil kod Bubastisa. Jedan natpis[37] na stubu kod Pitoma beleži da je u 270 ili 269 p. n. e, kanal bio ponovo otvoren, po zapovesti Ptolemeja II Filadelfa. U Arsinou,[11] Ptolemej je konstruisao navigacijsku kapiju, sa ustavama, kod Herupolitskog zaliva Crvenog mora,[34] koje su omogućavale prolaz plovila, ali su sprečavale mešanje slane vode Crvenog mora sa svežom vodom kanala.[38]

Povlačenje Crvenog mora i nestajanje Nila[uredi]

Neki istoričari smatraju da se Crveno more postepeno povlačilo tokom vekova, pri čemu se njegova obala pomicala na jug od jezera Timsah[16][17] i Velikog gorkog jezera.[10][11] Zajedno sa postojanom akumulacijom Nilskog mulja, održavanje i popravljanje Ptolemejovog kanala su postajali sve teži tokom svakog sledećeg veka.

Dve stotine godina nakon konstrukcije Ptolemejovog kanala, izgleda da Kleopatra nije imala više zapadno–istočni vodeni prolaz,[10][11] pošto je Peluzijska grana Nila, koja je hranila Ptolemejski zapadno–istočni kanal, do tog vremena bila zagušena muljem.[10][11]

Stari Kairo do Crvenog mora[uredi]

Do 8. veka, plovni kanal je postojao između Starog Kaira i Crvenog mora,[10][11] ali se izveštaji razlikuju u pogledu toga ko je naredio njegovu izgradnju Trajan ili Amr ibn el As, ili Omar Veliki.[10][11] Postoje tvrdnje da je ovaj kanal bio povezan sa rekom Nilom kod starog Kaira[11] i da se završavao u blizini modernog Sueca.[10][39] Geografski traktat Dikuilida navodi konverzaciju sa engleskim monarhom, Fidelisom, koji je plovio kanalom od Nila do Crvenog mora tokom hodočašća prema Svetoj zemlji u prvoj polovini VIII veka.[40]

Smatra se da je abasidski kalif El Mansur naredio da se kanal zatvori 767. godine da bi se sprečilo snabdevanje zalihama arabijskih klevetnika.[10][11]

Al-Hakimova popravka[uredi]

El Hakim bi Amr Alah je trvrdio da je ponovo postojao prolaz od Kaira do Crvenog mora,[10][11] ali samo zakratko, oko 1000 godine,[10][11] pošto je ubrzo „postao zagušen peskom”.[11] Međutim, isto tako se tvrdi sa su delovi tog kanala i dalje bivali punjeni vodom tokom godišnjih poplava Nila.[10][11]

Koncepcija Venecije[uredi]

Uspešnom plovidbom oko juga Afrike 1488. godine je Bartolomeo Dijas otvorio direktnu pomorsku trgovačku rutu do Indije i začinskih ostrva, i zauvek je promenio balans Mediteranske trgovine. Jedan od najprominentnijih gubitnika u novom uređenju, kao bivši posrednik, bio je bivši trgovački centar Venecija.

Venecijanski lideri, dovezeni do očaja, razmišljali su o prokopavanju vodenog puta između Crvenog mora i Nila — anticipirajući Suetski kanal pre skoro 400 godina — da bi ponovo doveli poplavu luksuzne trgovine na svoja vrata. Ali ovo je ostao san.

— Colin Thubron, Seafarers: The Venetians (1980). стр. 102

Uprkos ulaska u pregovore Egipatskim vladajućim Mamelucima, mletački plan za izgradnju kanala je brzo suzbilo otomansko osvajanje Egipta 1517, predvođeno sultanom Selimom I[41]</ref>

Napoleonovo otkriće drevnog kanala[uredi]

Tokom Napoleonove invazije na Egipat i Siriju krajem 1798, Napoleon je bio zainteresovan za nalaženje ostataka drevnih vodenih prolaza. Ovo je kulminiralo time što je grupa arheologa, naučnika, kartografa i inženjera pretražila severni Egipat.[42][43] Njihovi nalazi, zapisani u radu Opis Egipta, obuhvataju detaljne mape koje prikazuju otkriće drevnog kanala koji se prostire severno od Crvenog mora, a zatim ide na zapad prema Nilu.[42][26]

Kasnije je Napoleon, koji je postao francuski car 1804. godine, razmišljao o izgradnji kanala u pravcu sever-jug radi povezivanja Mediterana sa Crvenim morem. Ali plan je napušten zato što je pogrešno zaključeno da bi vodeni put zahtevao prevodnice za rad. One bi bile veoma skupe i trebalo bi puno vremena da se naprave. Ova odluka je bila bazirana na pogrešnom verovanju da je Crveno more bilo 10 m više od Mediterana. Greška je bila rezultat korišćenja fragmentarnih geometarskih merenja izvršenih tokom ratnog pohoda Napoleonove egipatske ekspedicije.[44] Godine 1819 je Paša od Egipta preduzeo izvesne kanalske radove.[45]

Međutim, čak i krajem 1861, neplovna drevna ruta koju je otkrio Napoleon od Bubastisa do Crvenog mora još uvek je kanalisala vodu u pojedinim segmentima istočno čak do Kasasina.[11]

Istorija[uredi]

Ferdinand de Leseps

Istorija Sueskog kanala je vrlo duga, seže još u stari vek, u vreme Starog Egipta.[42][46] Dokumentovano je postojanje dva pradavna kanala koji su olakšavali putovanje između Nila i Crvenog mora.[10][11][12] Jedan uži kanal izgrađen je u vreme vladavine Sesostrisa III ili Ramzesa II.[10][11][12] U drugi, duži kanal bio je inkorporisan i deo prvog[10][11], a bio je smešten južnije[12]. Građen je u vreme vladavine Neka II.[10][11][12], međutim nije dovršen. To je pošlo za rukom tek persijskom velikom kralju Dariju I (511. p. n. e. do 486. p. n. e.). Prema Herodotu, ovaj veliki projekt uzeo je oko 120.000 ljudskih života. Ptolemejidi su ga održavali i dalje poboljšali.

Već u vreme vladavine Kleopatre kanal je bio delom zasut peskom, a izvori ne spominju ništa značajno o kanalu u vreme vladavine Rimljana. Nakon arapskog osvajanja Egipta kanal je obnovljen i korišten je pre svega za prijevoz žitarica, a već u 8. veku kanal je ponovo bio neupotrebljiv. Danas još samo slabi tragovi ukazuju na staro delo na kojem su radili faraoni, Persijci, Ptolemejidi, rimski carevi i arapski kalifi.

Kanal u novom vremenu[uredi]

Ideja o gradnji kanala nije se izgubila ni u srednjem veku, niti u novije vreme. Određeno zanimanje pokazivali su Mlečani i Nemci, ali ozbiljnije radnje vezane uz kanal preduzeo je tek Napoleon.

Napoleon je hteo da iskoristi Egipat kao mostobran za napad na Britansku Indiju, što bi uveliko bilo olakšano postojanjem pomorske veze između Sredozemnog i Crvenog mora.[42] Međutim, rezultati merenja pokazali su razliku u nivoima tih mora od gotovo 10 metara, pa se odustalo od toga,[44] a i Napoleon je 1801. morao da napusti Egipat.

Barometrijska merenja engleskih oficira 1841. kao i rad studijske grupe Francuza, Britanaca i Austrijanaca 1846. godine pouzdano su dokazali, da su razlike u nivoima ovih mora zanemarive.

Leseps uspeva 1856. da dobije od Visoke Porte koncesiju za gradnju kanala i osnivanje deoničkog društva Compagnie universelle du canal maritime de Suez. Društvo dobija i prava na korištenje kanala na 99 godina, nakon kojih bi kanal postao egipatski.

Gradnja[uredi]

Gradnja počinje 25. aprila 1859. u Port Saidu, na severnom kraju kanala, i povezana je s ogromnim poteškoćama. Sav materijal, alat, mašine, ugalj, gvožđe, drvo je trebalo dopremiti iz Evrope.

Godine 1862. je od 1.800 deva u vlasništvu kompanije njih čak 1.600 korišteno svaki dan za dopremanje pitke vode za 25.000 radnika. Dnevni troškovi samo za dopremu vode bili su ogromni, tako da je bilo neophodno prvo sagraditi kanal za dopremu pitke vode. To je dovršeno krajem 1863. godine.

Gradnja kanala praćena je nizom poteškoća. Pored neprekidnih financijskih problema, došlo je i do izbijanja kolere. Od ukupno 1,5 miliona radnika, pretežno Egipćana, umrlo je oko 125.000, uglavnom od kolere.

Ekonomski značaj[uredi]

Najveću ekonomsku korist od kanala imala su najsnažnija pomorsko-trgovačka preduzeća iz područja Sredozemlja, jer su sad imala značajno bržu vezu s Dalekim istokom. Najznačajniji profit imao je Austrijski Lojd (Österreichische Lloyd), austrijsko preduzeće za pomorsku trgovinu, koje dožljivava znatnu ekspanziju nakon otvaranja kanala.

Most preko Sueckog kanala
Brodovi u Port Saidu čekaju na prolaz kanalom (oko 1880.)

Uloga kanala u političkim razmiricama[uredi]

Upravljanje kanalom u početku je bilo visoko nerentabilno, i Egipat se našao pred bankrotom, pa 1875. vlada Velike Britanije preuzima egipatski deo deonica u kompaniji i time stiče odlučujući uticaj na kanal. Otpor stanovništva uticaju Britanije rezultirao je Urabijevom pobunom, što je suzbijanjem pobune (1882) dovelo do britanske okupacije Egipta koji je do tada bio deo Osmanskog carstva.

Iako je Konvencijom iz Konstantinopolja 1880. godine Suecki kanal proglašen neutralnom zonom i proklamiran slobodan prolaz trgovinskim i ratnim brodovima, područje kanala bilo je već u Prvom svetskom ratu predmet spora.

I nakon osnivanja Kraljevine Egipta 1922. godine, Velika Britanija zadržava kontrolu nad područjem kanala, što potvrđuje ugovorom 1936. godine. Vlasnik i ekonomsski korisnik kanala, koji je u međuvremenu postao vrlo profitabilan, i dalje ostaje Compagnie universelle du canal maritime de Suez.

Britanska kontrola zadržala se i tokom Drugog svetskog rata. Uspeli su da odbiju napade Italije 1940, kao i nemački Afrički korpus u februaru 1941. godine.

Egipatsko preuzimanje kontrole nad kanalom[uredi]

Nacionalizacija kanala od strane Egipta 26. jula 1956, dakle 12 godina pre isteka vremena na koje je Društvo imalo koncesiju, dovelo je do Suecke krize, i kanal ostaje neprohodan do aprila 1957.

Desetak godina kasnije (1967), bliskoistočni sukobi ponovo dovode do zatvaranja kanala, a plovidba je obnovljena tek u maju 1975. godine.[47]

Reference[uredi]

  1. „Yearly Number & Net Tone by Ship Type, Direction & Ship Status”. Suez Canal. Arhivirano iz originala na datum 15. 2. 2010. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  2. „Yearly Number & Net Tone by Ship Type, Direction & Ship Status”. Suez Canal. Arhivirano iz originala na datum 15. 2. 2010. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  3. Suez Canal Authority
  4. The Red Sea Pilot. Imray Laurie Norie & Wilson. 1995. str. 266. 
  5. „Official Web Site of the Suez Canal Authority”.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  6. Constantinople Convention of the Suez Canal of 2 March 1888 still in force and specifically maintained in Nasser's Nationalization Act.
  7. „New Suez Canal project proposed by Egypt to boost trade”. Cairo News.Net. Pristupljeno 7. 8. 2014. 
  8. Tadros, Sherine (6. 8. 2015). „Egypt Opens New £6bn Suez Canal”. Sky News. Pristupljeno 6. 8. 2015. 
  9. „Egypt opens East Port Said side channel for navigation - Xinhua”. News.xinhuanet.com. Pristupljeno 12. 3. 2016. 
  10. 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 10,12 10,13 10,14 10,15 10,16 10,17 10,18 10,19 10,20 10,21 10,22 10,23 Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Suez Canal”. Encyclopædia Britannica. 26 (11. izd.). Cambridge University Press. str. 22—25. 
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 11,11 11,12 11,13 11,14 11,15 11,16 11,17 11,18 11,19 11,20 11,21 11,22 11,23 11,24 11,25 11,26 11,27 11,28 11,29 11,30 11,31 11,32 11,33 Rappoport, S. (Doctor of Philosophy, Basel). History of Egypt (undated, early 20th century), Volume 12, Part B, Chapter V: "The Waterways of Egypt", pages 248–257. London: The Grolier Society.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 Hassan, F. A. & Tassie, G. J. Site location and history (2003). Kafr Hassan Dawood On-Line, Egyptian Cultural Heritage Organization. Retrieved 8 August 2008.
  13. 13,0 13,1 Please refer to Sesostris#Modern research.
  14. J. H. Breasted attributes the ancient canal's early construction to Senusret III, up through the first cataract. Please refer to J. H. Breasted, Ancient Records of Egypt, Part One, Chicago 1906, §§642–648
  15. Fisher, William B.; Smith, Charles Gordon. „Suez Canal”. www.britannica.com. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  16. 16,0 16,1 The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition, s.v. "Suez Canal" Archived 14 February 2009[Date mismatch] at the Wayback Machine.. Retrieved 14 May 2008.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 Naville, Édouard. "Map of the Wadi Tumilat" (plate image), in The Store-City of Pithom and the Route of the Exodus (1885). London: Trubner and Company.
  18. „Meteorology (1.15)”. Ebooks.adelaide.edu.au. 25. 8. 2010. Pristupljeno 24. 8. 2011. 
  19. The Elder Pliny and John Healey Natural History (6.33.165) Penguin Classics; Reprint edition (5 February 2004) ISBN 978-0-14-044413-1 pp. 70 [1]
  20. 20,0 20,1 Carte hydrographique de l'Basse Egypte et d'une partie de l'Isthme de Suez (1855, 1882). Volume 87. str. 803. Paris. See [2].
  21. 21,0 21,1 Shea, William H. "A Date for the Recently Discovered Eastern Canal of Egypt", in Bulletin of the American Schools of Oriental Research',' No. 226 (April 1977). str. 31–38.
  22. Sanford (1938). str. 72; Garrison (1999). str. 36.
  23. Hess, Richard S. Rev. of Israel in Egypt: The Evidence for the Authenticity of the Exodus Tradition, by James K. Hoffmeier. The Denver Journal 1 (1 January 1998). Retrieved 14 May 2008.
  24. Hassan, Fekri A. Kafr Hassan Dawood On-line, 17 August 2003. Retrieved 14 May 2008.
  25. (španski) Martínez Babon, Javier. "Consideraciones sobre la Marinay la Guerra durante el Egipto Faraónico" Archived 1 February 2012[Date mismatch] at the Wayback Machine.. Retrieved 14 May 2008.
  26. 26,0 26,1 Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M. J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte. str. 21–186
  27. Their reports were published in Description de l'Égypte
  28. Montet, Pierre. Everyday Life in the Days of Ramesses The Great (1981). str. 184. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
  29. Silver, Morris. Ancient Economies II (6 April 1998), "5c. Evidence for Earlier Canals." ANCIENT ECONOMIES II. Retrieved 8 August 2008. Economics Department, City College of New York.
  30. Herodotus ii.158.
  31. "The figure ‘120,000’ is doubtless exaggerated. Mehemet Ali lost only 10,000 in making the Mahmûdieh Canal (from the Nile to Alexandria)." remarked W. W. How and J. Wells, A Commentary on Herodotus.
  32. According to Herodotus, work on the project was "stayed by a prophetic utterance that he [Necho] was toiling beforehand for the barbarian. The Egyptians call all men of other languages barbarians." (Herodotus, eo. loc..)
  33. „Cambyses II - king of Persia”. 
  34. 34,0 34,1 Apparently, Ptolemej considered the Great Bitter Lake as a northern extension of the Red Sea, whereas Darius had not, because Arsinoe is located north of Shaluf. (See Naville, "Map of the Wadi Tumilat", referenced above.)
  35. Please refer to Darius the Great's Suez Inscriptions.
  36. Lendering, Jona. „Darius' Suez Inscriptions”. Livius.org. Pristupljeno 24. 8. 2011. 
  37. „Pithom Stele - translation of inscription”. www.attalus.org. 
  38. R. E. Gmirkin, "Berossus and Genesis, Manetho and Exodus: Hellenistic Histories and the Date of the Pentateuch". str. 236
  39. Petermann, A. Karte Der Bai Von Súes (1856). Nach der Engl. Aufnahme v. Comm. Mansell.
  40. Tuchman, Barbara (1987). Bible and Sword: How the British came to Palestine. MacMillan. ISBN 0-333-33414-0. 
  41. Starthern (2013). str. 175.
  42. 42,0 42,1 42,2 42,3 Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Arhivirano iz originala na datum 14. 2. 2009. 
  43. Please refer to Description de l'Égypte.
  44. 44,0 44,1 Wilson, The Suez Canal
  45. „[untitled]”. The Hobart Town Gazette. 26. 2. 1820. p. 2, col. 1. Pristupljeno 4. 5. 2017. 
  46. Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M.J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte. str. 21–186
  47. Spiegel Einestages: Zarobljeni u Sueskom kanalu

Literatura[uredi]

  • Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Arhivirano iz originala na datum 14. 2. 2009. 
  • Tuchman, Barbara (1987). Bible and Sword: How the British came to Palestine. MacMillan. ISBN 0-333-33414-0. 
  • The Red Sea Pilot. Imray Laurie Norie & Wilson. 1995. str. 266. 
  • Britannica "Suez Canal", in: The new Encyclopædia Britannica, 15th ed. (2007). '28'. Chicago, Ill. ; London: Encyclopædia Britannica. ISBN 1-59339-292-3. 
  • Galil, B.S. and Zenetos, A. . "A sea change: exotics in the eastern Mediterranean Sea", in: Leppäkoski, E., Gollasch, S. and Olenin, S. (eds) (2002). Invasive aquatic species of Europe : distribution, impacts, and management. Dordrecht ; Boston: Kluwer Academic. str. 325. ISBN 1-4020-0837-6. –336
  • Garrison, Ervan G. (1999). A history of engineering and technology : artful methods. 2nd ed., Boca Raton, Fla. ; London: CRC Press. ISBN 0-8493-9810-X. 
  • Karabell, Zachary Parting the Desert: The Creation of the Suez Canal, Knopf. 2003. ISBN 978-0-375-40883-0.
  • Oster, Uwe (2006) Le fabuleux destin des inventions : le canal de Suez, TV documentary produced by ZDF and directed by Axel Engstfeld (Germany)
  • Rathbone, William (1882). Great Britain and the Suez Canal. London: Chapman and Hall, Limited. 
  • Sanford, Eva Matthews (1938) The Mediterranean world in ancient times, Ronald series in history, New York : The Ronald Press Company, 618 p.
  • Pudney, John. Suez; De Lesseps' Canal. New York: Praeger, 1969. Print.
  • Thomas, Hugh. Suez. [1st U.S ed.]. New York: Harper & Row, 1967. Print.
  • Arrow, Sir Frederick. "A fortnight in Egypt at the opening of the Suez Canal", London : Smith and Ebbs, 1869.

Spoljašnje veze[uredi]