Пређи на садржај

Ајкуле чекићарке

С Википедије, слободне енциклопедије

Ајкуле чекићарке
Временски распон: Палеоцен до садашњости[1]
Sphyrna lewini
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Sphyrnidae
T. N. Gill, 1872
Родови

Ајкуле чекићарке (Sphyrnidae) су породица ајкула, тако назване због необичне и препознатљиве структуре њихових глава, које су спљоштене и бочно проширене у облик „чекића” који се назива цефалофоил. Већина чекићарских врста смештена је у роду Sphyrna, док је ајкула Eusphyra blochii смештена у сопственом роду, Eusphyra. Многе, мада не нужно и међусобно искључујуће функције, постулиране су за цефалофоил, укључујући сензорни пријем, маневрисање и манипулацију пленом. Чекићарке се широм света налазе у топлијим водама дуж обалских линија и на континенталним праговима. За разлику од већине ајкула, неке врсте чекићарки најчешће пливају у јатима током дана, постајући самотни ловци током ноћи. Неке од ових јата могу се наћи близу острва Малпело у Колумбији, острва Галапагос у Еквадору, Кокосовог острва крај Костарике, близу Молокаја на Хавајима, и крај јужне и источне Африке.

Опис[уреди | уреди извор]

Познате врсте су у опсегу 0,9 до 6,0 m дужине и теже од 3 580 kg.[2][3] Оне су обично светлосиве боје и имају зеленкасти тон. Њихови трбуси су бели, што им омогућава да се стапају са океаном када се посматрају са дна и да се прикрадају плену.[4] Њихове главе имају бочне избочине што им даје облик чекића.

Чекићарке имају непропорционално мала уста у односу на друге врсте ајкула. Такође се зна да током дана формирају јата, понекад у групама већим од 100. Увече, попут других морских паса, постају самотни ловци. Национално географско друштво наводи да се чекићарке могу наћи у топлим тропским водама, и да током лета учествују у масовним миграцијама у потрази за хладнијим водама.[5]

Таксономија и еволуција[уреди | уреди извор]

Морски пси немају минерализоване кости и ретко фосилизирају, те се њихови зуби најчешће налазе као фосили. Сматра се да су ајкуле чекићарке уско повезане са родом Carcharhinus који је еволуирао средином терцијарног периода. Према ДНК студијама, предак ајкула чекићарки вероватно је живео у миоценској епохи пре око 20 милиона година.[6]

Користећи митохондријалну ДНК, путем филогенетског стабла показано је да је Eusphyra blochii њихов базални члан. Како та врста има сразмерно највећи „чекић“ међу ајкулама чекићарака, може се претпоставити да су и прве предачке ајкуле овог типа имале велике чекиће.[7] Фосили показују да су чекићи можда развијали раније током палеоцена.[1]

Цефалофоил[уреди | уреди извор]

Према једној теорији главе у облику чекића могле су се барем делом развити ради побољшања вида животиње.[8] Позиционирање очију, постављено на странама карактеристичне чекићасте главе, омогућава 360° видљивост у вертикалној равни, што значи да животиње могу да виде изнад и испод њих у сваком тренутку.[9][10] Раније се сматрало да облик главе помаже морском псу да нађе храну, да помаже у маневрисању на малим растојањима и да омогућава оштро окретно кретање без губитка стабилности. Међутим, утврђено је да необична структура пршљена помаже у исправном извођењу завоја, чешће од облика његове главе, иако се она такође помера и доприноси подизању. По ономе што се зна о крилоглавој ајкули, облик чекића очигледно је повезан са еволуираном сензорном функцијом. Као и све ајкуле, чекићарке имају електрорецепторске сензорне поре назване Лорензинијеве ампуле. Поре на глави ајкуле воде до сензорних цевчица, које детектују струју електрицитета који отпуштају друга жива бића.[11] Дистрибуцијом рецептора над ширим подручјем, попут веће радио антене, чекићарке могу ефикасније да налазе плен.[12]

Репродукција[уреди | уреди извор]

До размножавање долази само једном годишње код ајкула чекићарки, а обично започиње тако што мужјак насилно угриза женску док она не пристане да се пари с њим.[13] Ајкуле чекићарке у имају вивипарни начин репродукције, те женке рађају младе. Као и код других ајкуле, оплодња је унутрашња, с тим што мужјак преноси сперму на женку кроз један од два интромитентна органа звана класпери. Развијајући ембриони се испрва одржавају помоћу жуманчане кесице. Када се опскрба жуманцетом исцрпи, исцрпљена жуманчана врећа се претвара у структуру аналогну плаценти сисара (која се назива „плацента жуманчане вреће” или „псеудоплацента”), кроз коју мајка доставља храну до рођења. Једном када су рођени, о њима родитељи не воде бригу на било који начин. Обично се окот састоји од 12 до 15 младунац, осим велике чекићарке која даје легла од 20 до 40 младунаца. Ове бебе ајкула згрћу се заједно и пливају према топлијој води све док нису довољно старе и велике да преживе саме.[13]

Године 2007. је откривено да ајкула врсте Sphyrna tiburo има способност асексуалне репродукције аутоматском партеногенезом, у којој се женске јајне ћелије стапају са поларним телом и формирају зиготе без потребе за мужјаком. То је била прва ајкула за коју је познато да има ту способност.[14]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Познато је да ајкуле чекићарке једу широк опсег плена као што су рибе (укључујући друге ајкиле), лигње, хоботнице, и ракове. Припадници подреда Myliobatoidei су посебни фаворити. Ове ајкуле често пливају по дну океана, пробијајући свој плен. Своје јединствене главе користе се као оружје при лову на плен. Ајкуле чекићарке користе своју главу да притисну раже и да их поједу док су ослабљене раже у шоку.[13] Велика чекићарка, која има тенденцију да буде већа и агресивнија од већине других чекићарки, повремено се упушта у канибализам, једући друге ајкуле, укључујући и своје младе.[15] Уз типични животињски плен, откривено је да се чекићарке хране и морском травом, која понекад чини чак половину садржаја њиховог стомака. Могуће је да је оне ненамерно гутају, мада је оне могу делимично сварити. Ово је једини познати случај потенцијално омниворних врста ајкула.[16]

Врсте[уреди | уреди извор]

Костариканска ајкула чекићарка
Врсте ИУЦН статус
Eusphyra blochii Ugrožena[тражи се извор]
Sphyrna corona Skoro ugrožena[тражи се извор]
Sphyrna gilberti Није процењено[17]
Sphyrna lewini Угрожена[18]
Sphyrna media Недовољо података[19]
Sphyrna mokarran Угрожена[20]
Sphyrna tiburo Најмање брига[21]
Sphyrna tudes Рањива[22]
Sphyrna zygaena Рањива[23]

Однос са људима[уреди | уреди извор]

Ајкула чекићарка код острва Атлантис Парадајз
Човек носи огромну ајкулу чекићарку кроз улице Могадиша, Сомалија.

Према Међународним подацима о нападима ајкула, људи су били мета 17 документованих, неиспровоцираних напада чекићарки из рода Sphyrna од 1580. године. Није забележен ни један смртни случај.[24]

Велике и ресасте чекићарке су наведене у Црвеној листи Светске заједнице за заштиту природе (ИУЦН) из 2008. као угрожене, док је врста Sphyrna tudes наведена као рањива. Статус који је дат овим ајкулама је исход је прекомерног риболова и потражње за њиховим перајама, која су скуп деликатес. Између осталих, научници су изразили забринутост због тешког стања чекићарки на годишњем састанку Америчког удружења за унапређење науке у Бостону. Младе ајкуле пливају углавном у плитким водама уз обале широм света како би избегле предаторе.

Пераја ајкула су цењена је као деликатес у појединим земљама Азије (попут Кине), и прекомерни риболов доводи многе ајкуле чекићарке у ризик од изумирања. Рибари који убирају животиње типично одрежу пераја а остатак рибе, која је често још увек жива, бацају назад у море.[25] Ова пракса је смртоносна за ајкуле.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Фоссилwоркс Датабасе. „Фоссилwоркс Палеотологy датабасе”. Фоссилwоркс. Јохн Алроy. Архивирано из оригинала 25. 04. 2018. г. Приступљено 24. 4. 2018. 
  2. ^ Хессинг, С. (2000). Спхyрна тибуро. Анимал Диверситy Wеб. Ретриевед он 2012-12-19.
  3. ^ „Рецорд Хаммерхеад Прегнант Wитх 55 Пупс”. Дисцоверy Неwс. Ассоциатед Пресс. 1. 7. 2006. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2008. 
  4. ^ Хаммерхеад Схарк Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2011). Схаркс-wорлд.цом. Ретриевед он 2012-12-19.
  5. ^ „Хаммерхеад Схарк”. НатионалГеограпхиц.цом. 10. 9. 2010. Приступљено 9. 11. 2016. 
  6. ^ „Хаммерхеад схарк студy схоwс цасцаде оф еволутион аффецтед сизе, хеад схапе”. СциенцеДаилy.цом. Университy оф Цолорадо ат Боулдер. 19. 5. 2010. Приступљено 9. 11. 2016. 
  7. ^ Мартин, Р. Аидан. „Оригин анд Еволутион оф тхе 'Хаммер'”. еласмо-ресеарцх.орг. Приступљено 31. 1. 2005. 
  8. ^ МцЦомб, D. M.; Трицас, Т. C.; Кајиура, С. M. (2009). „Енханцед висуал фиелдс ин хаммерхеад схаркс”. Јоурнал оф Еxпериментал Биологy. 212 (24): 4010—8. ПМИД 19946079. дои:10.1242/јеб.032615. 
  9. ^ МцЦомб, D. Мицхелле; et al. (27. 11. 2009). „Hammerhead shark mystery solved”. BBC News. Приступљено 4. 5. 2010. 
  10. ^ „World's Deadliest: Hammerhead Sharks”. video.nationalgeographic.com. Архивирано из оригинала 23. 04. 2015. г. Приступљено 23. 5. 2015. 
  11. ^ Otfinoski, Steven (2000). Hammerheads and Other Sharks. World Book, Inc. стр. 16. ISBN 978-0716612100. 
  12. ^ Martin, R. Aidan (avgust 1993). „If I Had a Hammer”. Rodale's Scuba Diving. Приступљено 31. 3. 2006. 
  13. ^ а б в Hammerhead Shark. Aquatic Community. Retrieved on 2012-12-19.
  14. ^ Chapman, DD; Shivji, MS; Louis, E; Sommer, J; Fletcher, H; Prodöhl, PA (22. 8. 2007). „Virgin birth in a hammerhead shark”. Biology Letters. 3 (4): 425—7. PMC 2390672 Слободан приступ. PMID 17519185. doi:10.1098/rsbl.2007.0189. 
  15. ^ „Great hammerhead shark”. EnchantedLearning.com. Enchanted Learning Software. Приступљено 19. 12. 2012. 
  16. ^ Hannah Lang (29. 6. 2017). „This Shark Eats Grass, and No One Knows Why”. National Geographic. 
  17. ^ „Catalogue of Life: Sphyrna gilberti Quattro, Driggers III, Grady, Ulrich & Roberts, 2013”. catalogueoflife.org. Приступљено 30. 8. 2015. 
  18. ^ Baum, J., Clarke, S., Domingo, A., Ducrocq, M., Lamónaca, A.F., Gaibor, N., Graham, R., Jorgensen, S., Kotas, J.E., Medina, E., Martinez-Ortiz, J., Monzini Taccone di Sitizano, J., Morales, M.R., Navarro, S.S., Pérez-Jiménez, J.C., Ruiz, C., Smith, W., Valenti, S.V. & Vooren, C.M. (2007). Sphyrna lewini. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2007.RLTS.T39385A10190088.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  19. ^ Casper, B.M. & Burgess, G.H. (2006). Sphyrna media. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2006.RLTS.T60201A12317805.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  20. ^ Denham, J., Stevens, J., Simpfendorfer, C.A., Heupel, M.R., Cliff, G., Morgan, A., Graham, R., Ducrocq, M., Dulvy, N.D, Seisay, M., Asber, M., Valenti, S.V., Litvinov, F., Martins, P., Lemine Ould Sidi, M. & Tous, P. and Bucal, D. (2007). Sphyrna mokarran. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2007.RLTS.T39386A10191938.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  21. ^ Cortés, E., Lowry, D., Bethea, D. & Lowe, C.G. (2016). Sphyrna tiburo. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2016-2.RLTS.T39387A2921446.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  22. ^ Mycock, S.G., Lessa, R. & Almeida, Z. (2006). Sphyrna tudes. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2006.RLTS.T60202A12318061.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  23. ^ Casper, B.M., Domingo, A., Gaibor, N., Heupel, M.R., Kotas, E., Lamónaca, A.F., Pérez-Jimenez, J.C., Simpfendorfer, C., Smith, W.D., Stevens, J.D., Soldo, A. & Vooren, C.M. (2005). Sphyrna zygaena. The IUCN Red List of Threatened Species . doi:10.2305/IUCN.UK.2005.RLTS.T39388A10193797.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  24. ^ „Statistics on Attacking Species of Shark”. Florida Museum of Natural History. Приступљено 27. 12. 2017. 
  25. ^ „Panamanian officials find half ton of shark fins”. WashingtonPost.com. Associated Press. 25. 2. 2011. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Ajkulе čekićarkе на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ajkulе_čekićarkе&oldid=26121376”