Пређи на садржај

Антиоксидативна заштита

С Википедије, слободне енциклопедије

Антиоскидативна заштита је физиолошки процес који у здравом организму функционише непрекидно и има за циљ да спречи штетно деловање прооксидативних фактора. Иако је кисеоник неопходан за живот, то само по себи не значи да он није опасан за његово очување. У процесу стварања енергије ћелије користе кисеоник, који у реакцији оксидације може да ствара „нуспроизводе“ познате под називом слободни радикали или РОС[1]. Слободним радикалима недостаје најмање један електрон и зато они непрестано настоје да присвоје један електрон из околине. Ако ово њихово дејство није неутралисано антиоксидансима, који имају способност да слободном радикалу предају електрон, долази, до ланчане реакције стварања испарљивих слободних радикале, који могу оштетити зид ћелије, зидове крвних судова, протеине, масти, па чак и ДНК у једру ћелије.[2][3] Према томе, иако су оксидационе реакције од суштинског значаја за живот, оне могу бити фаталне. Као резултат тога, животиње и биљке су развили сложене системе антиоксидативне заштите са многим врстама антиоксиданаса[4][5].

Овај процес сликовито можемо обијаснити истим процесом који расечену половину јабуке пребојава браон бојом или површину металне плоче прекрива рђом.

Савремена медицинска литература све више описује око 70 хроничних дегенеративних болести које су резултат овог процеса. Болести као што су коронарне болести, рак, шећерна болест, Паркинсонова болест, артритис, макуларна дегенерација, МС, лупус, само су неке од многобројних болести настале као резултат акумулације малих оксидативних промена које се дешавају током дужег временског периода.[6]

Антиоксиданси[уреди | уреди извор]

Структура антиоксиданса витамина C.

Антиоксиданси, према најшире прихваћеној дефиницији биолошких антиоксиданаса коју је дао Halliwellsu 1990[7] су; “супстанце које присутне у малим концентрацијама у односу на супстрат (биомолекул) који се оксидује, значајно успоравају или спречавају оксидацију тог супстрата”.

Антиоксиданси су дефинисани и као супстанце које могу штити ћелије властитог организма од штетног деловања оксидативног стреса или слободних радикала тј. (ROS)-а[8]..

Антиоксиданси могу испољавати своју активност различитим механизмима захваљујући њиховој способности да:

  • делују као “хватачи” (скевиндţер) слодобних радикала,
  • делују као донори електрона,
  • донори Х-атома пероксил или хидроксил радикалима,

или да:

  • делују као акцептори електрона,
  • акцептори Х-атома угљеникових слободних радикала.

Подела антиоксиданата према нивоу и начину деловања

Чи и сар. (2001)[9] класификовали су антиоксиданте према нивоу и начину деловања у људском организму на:

  • Превентивне антиоксиданте, којис спречавају настанак слободних радикала. антиоксиданти
  • “Скевинџер” антиоксиданте, који поседују способност да “хватају” слободне радикале.
  • “Репарационе” антиоксиданте, који делују посебним механизмима, обнављујући или уклањајући

оштећене виталне биомолекуле који настају у условима оксидативног стреса. У “репарационе” антиоксиданте убрајају се фосфолипазе, протеазе, ензими који обнављају ДНК, трансферазе, итд[10].

Подела антиоксиданата према месту настајања

Према месту настајања антиоксиданти значајни за људски организам деле се на: ендогене и егзогене.

  • Ендогени антиоксиданси представљају антиоксидансе који настају у људском организму.
  • Егзогени антиоксиданси (као што им назив говори) уносе се путем хране или лекова (нпр. фенолна једињења[11] су једна од најважнијих група природних егзогених антиоксиданаса, чија је активност условљена структурним карактеристикама).

Систем антиоксидативне заштите[уреди | уреди извор]

Систем антиоксидативне заштите обухвата ензимске и неензимске антиоксидансе, а сви антиоксиданси могу се поделити и на ћелијске, мембранске и екстраћелијске антиоксидансе[5].

Систем антиоксидативне заштите који обухвата ензимске и неензимске антиоксидансе, и делује на следећим нивоима у којима:

Реагујући са слободним радикалима, антиоксиданти их претварају у нерадикале дајући им електрон а сами постају слабо реактивни радикали.

Ензимски антиоксиданси[уреди | уреди извор]

Ензимски антиоксиданси спадају у целуларне антиоксидансе. Налазе се у здравима артеријама, у ћелијама артеријских зидова, док је екстрацелуларна течност сиромашна ензимским антиоксидансима. У ензимске антиоксидансе спадају: Супероксид дизмутаза (СОД)• Каталаза • Глутатион пероксидаза • Глутатион редуктазе и трансферазе • Тиол-дисулфид оксидоредуктазе • Пероксиредоксини

Супероксид дизмутаза (СОД)[уреди | уреди извор]

Супероксид дизмутаза (СОД) је металоензим присутан у свим еукариотским ћелијама (или у свим аеробним ћелијама које метаболизирају кисеоник) и екстрацелуларној течности[12]. Она катализује дисмутацију супероксидних ањона до водоник пероксида и молекуларног

Супероксид дизмутаза (СОД)[уреди | уреди извор]

Супероксид дизмутаза (СОД) је металоензим присутан у свим еукариотским ћелијама (или у свим аеробним ћелијама које метаболизирају кисеоник) и екстрацелуларној течности[12]. Она катаизује дисмутацију супероксидних ањона до водоник пероксида и молекуларног кисеоника[13][14].

Код сисара постоје три изоформе супероксид дисмутазе:

Цитосолна (Cu,Zn-СОД)

Cu, Zn-SOD се у суштини налази у свим ћелијама, где је углавном лоциран у цитосолу, са појединим активностима и у лизозомима, пероксизомима, једру и простору између унутрашње и спољашње мембране митохондрија. Cu представља активно редокс место, а Zn је важан за структурну стабилизацију активног места. Cu-хелирајући агенси, као што је диетилдитиокарбамат инхибирају Cu, Zn-SOD.

Митохондријска (Mn СОД)

Мн-СОД је локализована у митохондријама, неосетљива је на ЦН- и испољава 10% укупне ћелијске активности . Налази се у форми тетрамера и има главну улогу у диференцијацији ћелија, генези тумора, као и заштити од плућне интоксикације изазване хипероксијом.

Ванћелијска (екстрацелуларна) (EcSOD)

EC-SOD је локализована у екстрацелуларном (ванћелијском) простору. Ова изоформа такође садржи Cu и Zn у свом активном центру и присутна је у зиду артерија ван ћелија. Ензим је везан за хепарин-сулфатне протеогликане ендотелних ћелија. У срчаној аорти ензим је смештен у везивном ткиву а праоизводе га глатке мишићне ћелије. Новија истраживања указала су на то да је овај ензим присутан у два облка, али да је само један од њих активан. Глатке мишићне ћелије врше синтезу ЕЦ-СОД, коју регулишу цитокини, фактори раста, вазоактивне супстанце и оксиданси. Промене у ензимској активности ЕЦ-СОД могу наговестити постојање неке кардио-васкуларне болести. На повећање активности ЕЦ-СОД утиче ангиотензин II и хипертензија. Активност ЕЦ-СОД може бити инхибирана разним агенсима као што су азиди, цијанид, диетилдитиокарбамат и др. ЕЦ-СОД је отпорна на високу температуру, екстремне pH вредности и високе концентрације уреје.

Кључна улога СОД је да заштити НО синтетисан од стране ендотелних ћелија. Наиме, супероксидни ањон може да ступи у реакцију са азот моноксидом при чему настаје токсичан пероксинитритни ањон (ONOO-).

O2.- + NO. → ONOO-

Реакцијом између О2.- и NO. не долази само до губитка активности NO, већ и до настанка пероксинитритног ањона који је, као моћан оксиданс, укључен у многе патофизиолошке просеце. При физилошком pH, пероксинитрит се налази у облику пероксинитритне киселине. У зиду крвног суда, пероксинитрит и пероксинитритна киселина могу допринети липидној пероксидацији и оштећењу мембране.

NO је важан дилататор крвних судова који инхибира полиферацију васкуларних глатких мишићних ћелија као и агрегацију тромбоцита и на тај начин показује антиатерогена својства. Губитак биоактивности НО има важну улогу током раног процеса атеросклерозе.

Из свега наведеног, може се закључити да СОД, као антиоксиданс који штити НО, има важну протективну улогу у настанку атеросклерозе и других кардиоваскуларних болести.

Каталаза и пероксидаза[уреди | уреди извор]

Каталаза и пероксидаза су два типа ензима која метаболишу Х2О2 који је настао у рекцијама дисмутације О2.- или у рекцијама које катализују ензими оксидазе укључујући и ксантин оксидазу.

Каталаза директно разграђује Х2О2 до воде и молекулског кисеоника, док пероксидаза елиминише Х2О2 тако што га користи за оксидацију другог супстрата.

Каталаза
2 H2O2 → 2 H2O + O2
Пероксидаза
Supstrat - H2 + H2O2 → Supstratox + 2 H2O

Каталаза је хем протеин који се налази у пероксозомима, осим у ћелијама као што су еритроцити који не садрже ове органеле, где је каталаза цитоплазматски ензим.

Глутатион пероксидаза и редуктаза[уреди | уреди извор]

Глутатион пероксидаза је тетрамерни ензим за чију је активност неопходан селен. Овај селено протеин у свом активном центру уместо нормалног цистеина, садржи селеноцистеин. Селен, који је заменио сумпор у цистеину, повећава нуклеофилна својства и јонизује брже да ослободи протон, чиме се постиже већа ефикасност ензима као катализатора.

Глутатион пероксидаза, заједно са каталазом учествује у отклањању H2O2 . У реакцији са H2O2 редуковани облик глутатиона (GSH) прелази у оксидовани облик (GSSG) и настаје вода.

H2O2 + 2 GSH → 2 H2O + GSSG

Најважније што се тиче оксидативних промена у зиду артерија је то што глутатион пероксидазе могу да катализују глутатион (GSH) зависне редукције липидних пероксида (LOOH) до одговарајућих алкохола (LOH).

LOOH + 2 GSH → LOH + H2O + GSSG

Пероксидазе који садрже селен сачињавају фамилију ензима којој припадају најмање четири типа ензима. „Класична“ глутатион пероксидаза (cGPx) делује на H2O2 и хидропероксиде масних киселина и холестерола, али не и на естерификоване липиде као што су они присутни у липопротеинима . Фосфолипидна хидропероксидна глутатион пероксидаза (PHGPx) је једини ензим за који се зна да редукује липидне хидропероксиде из липопротеина. Ова изоформа је везана за мембрану, и као и cGPx се не налази у екстрацелуларним течностима.

Глутатион редуктаза има улогу о одржавању резерви редукованог глутатиона у ћелији, тако што користи редуковану енергију из пентоза фосфатног пута (NADPH). Чак и када су присутне велике количине Х2О2 овај ензим је веома ефикасан у одржавању ћелијских резерви глутатиона.

GSSG + NADPH → 2 GSH + NADP+ + H+

Интрацелуларни однос оксидованог и редукованог глутатиона (GSSG/GSH) је одраз оксидативног стања ћелије и показатељ детоксикационих капацитета ћелије.

Тиол-дисулфид оксидоредуктазе[уреди | уреди извор]

Пероксиредоксини[уреди | уреди извор]

Пероксиредоксини су фамилија антиоксидативних ензима који катализују редукцију H2O2, органских хидропероксида, као и пероксинитрита (ONOO-). Пероксиредоксини постоје као хомодимери и сви на свом амино крају садрже цистеински остатак (-SH), који се у реакцији са H2O2 преводи у сулфенину киселину (R-SOH). Овим се ензим инактивира, али постоји могућност враћања његове активности дејством тиоредоксина. Поред улоге коју имају као пероксидазе, поједини чланови фамилије пероксиредоксина имају много улога повезаних са различитм биолошким процесима, као што су ћелијска полиферација, диференцијација и експресија гена.

Неензимска антиоксидативна заштита[уреди | уреди извор]

У неензимске антиоксидансе спадају и антиоксиданси који примарно задржавају потенцијално опасне јоне гвожђа и бакра у својој неактивној форми, и на тај начин онемогућавају њихово учешће у продукцији слободних радикала.

У неензимске антиоксидансе спадају; трансферин, феритин, хаптоглобин, хемопексин, албумин, церулоплазмин, металотионеини

Трансферин

Трансферин[15][16] представља комплекс уз чију помоћу се гвожђе транспортује кроз циркулацију до циљних ћелија. Сваки молекул трансферина везује по два млекула Фе3+.

Феритин

Феритин представља главни депо интрацелуларног гвожђа. У малим количинама се налази и у плазми, али се његова количина у њој може повећати при увећаним вредностима гвожђа.

Лактоферин

Поред трансферин и феритин протеина, могућност да везују гвожђе и на тај начин испољи антиоксидативне особине има и лактоферин.

Хаптоглобин и хемопексин

Хаптоглобин и хемопексин су протеини који везују хемоглобин, миоглобин и друга једињења која садрже хем и која због тога имају могућност да убрзавају липидну пероксидацију.

Албумин и церулоплазмин

Албумин везује бакар, хем и HOCl. Бакар везан за албумин се транспортује до јетре где се уграђује у церулоплазмин. Сматра се да церулоплазмин има улогу ферооксидазе, те омогућава брзо везивање насталог Фе3+ за трансферин. Такође, у реакцијама ферооксидације, церулоплазмин редукује кисеоник у воду, а да се при томе не ослобађа РОС.

У неензимске антиоксидансе још спадају и: глутатион, аскорбинска киселина, α-токоферол, убихинон CoQ10H2, β-каротен, мокраћна киселина, билирубин.

Глутатион
Глутатион

Глутатион (γ-глутамил-цистеинил-глицин) је трипептид који се у скоро свим ћелијама налази у високим концентацијама и који у води показује високу растворљивост. Налази се у цитоплазми, једру и митохондријама и главни је растворни антиоксиданс у овим деловима ћелије. Глутатион је главни непротеински тиол. Овај пептид карактерише необична пептидна (необичност се огледа у томе што у рекцију грађења пептидне везе са цистеином не ступа α –ЦООХ, већ γ –ЦООХ глутаминске киселине) која спречава неспецифичну десатурацију хидролитичким ензимима који нападају нормалну пептидну везу[17].

Због своје реактивне сулфхидрилне групе, која потиче од испољеног цистеина, глутатион спада међу основне учеснике у ћелијском антиоксидативном систему. Атом сумпора у сулфхидрилној групи се лако прилагођава губитку једног електрона и дужина живота тиол радикала може бити доста дужа од других слободних радикала. При физиолошким pH сулфхидрилне групе могу и да се делимично јонизују, стварајући на тај начин тиолатни ањон који је реактивнији нуклеофил (одговоран је за рекције тиола у метаболизму ксенобиотика). Реакције сулфхидрилних група у току оксидативног стреса укључују случајеве у којима су важни и сумпорни радикали и тиолатни ањони.

oksidacija: O2.- + H+ + GSH → GS. + H2O2
јонизација: GSH → GS- + H+

Глутатион се оксидује са H2O2 или неким другом липидним пероксидом до глутатион дисулфида уз помаћ глутатион пероксидазе или неким другим ензимом, што показује да глутатион може да детоксикује и растворне и липидне пероксиде. Глутатион дисулфид се касније редукује посредством глутатион редуктазе, користећи НАДПХ као редукционо средство. Концентрација глутатиона у ћелији има главни ефекат на његову антиоксидациону улогу и у току оксидативног стреса, она значајно опада. У току оксидативног стреса, глутатион са протеинима који такође садрже сулфхидрилне групе ствара дисулфидне везе (С-тиолација) и на тај начин спречава оксидацију протеинских –СХ група и њихово унакрсно повезивање помоћу S-S мостова

Аскорбинска киселина (витамин C)
Аскорбинска киселина (витамин C))

Аскорбинска киселина (витамин C) је хидросолубилни витамин који код биљака и неких животиња настаје из глукозе преко уронске киселине. Код човека, због недостатка ензима L-гулонолактон оксидазе, ова реакција није могућа, тако да човек неопходне количине витамина C мора да уноси исхраном. У низу истраживања, у којима је испитано деловање антиоксидативног одбрамбеног система на молекуле ЛДЛ и остале липиде хумане плазме, доказано је да прву обрамбену линију чини хидросолубилни витамин C, који учинковитом заштитом ЛДЛ холестерола од оксидације успорава развој атеросклеозе. Витамин C је врло јако редукционо средство, чији су антиоксидацијски учинци доказани ин витро и ин виво. Према резултатима огледа ин витро, пероксидација липида започиње у тренутку када у плазми, у присуству неког оксиданса, сва расположива количина витамина C пређе из редукованог у оксидовани облик. Витамин C може спречити не само пероксидацију липида коју изазивају хидроксилни радикали, него и неки други патофизиолошки чиниоци оксидативног стреса, као што су активирани неутрофили, дим цигарете, итд.

Витамин C игра важну улогу у процесима одбране организма, и потпомаже имунолошке функције у заштити организма од дејства бактерија и вируса. Својим дејством против утицаја слободних радикала може допринети смањењу когнитивних дегенерацијских промена које се јављају са старењем. Поред тога неопходан је за одржавање здравља коже, зглобова и костију, правилну изградњу хрскавице, као и за правилно функционисање нервног система.

Витамин C учествује и у обнови урата, глутатиона, витамина Е и β-каротена из њихових одговарајућих оксидованих облика. Недостатак овог витамина изазива обољење које се назива скорбут. Такође има важну улогу у одржавању нормалне структуре крвних судова и правилно функционисање кардиоваскуларног система, а учествује и у процесима апсорпције гвожђа.

Витамин Е (α-токоферол)
Витамин Е (α-токоферол)

Витамин Е има снажан антиоксидацијски учинак. Он као антиоксиданс, заједно са селеном из хране спречава оксидацију поли-незасићених масних киселина, штити незасићене мембранске липиде од оксидације, реагује са слободним радикалима, који оштећују ћелијску мембрану и ДНК без формирања нових слободних радикала у процесу. Својим антиоксидацијским својствима одлаже старење и одумирање ћелија, а има улогу и у развоју и одржавању функције нервног и мишићног система.

Механизам деловања витамина Е као антиоксиданса у развоју атеросклерозе је вишеструк. Витамин Е је смештен у мембранама и липопротеинима, где може да прекине ланчану реакцију оксидације ЛДЛ-холестерол, покренуту слободним радикалима, смањи адхезију и агрегацију тромбоцита. Претпоставља се да витамин Е на тромбоцитима смањује развој дугачких, танких псеудоподија присутних током њихове адхезије на површину, тако да тромбоцити богати витамином Е стварају само кратке псеудоподије, које онемогућују тај процес. Поред тога, витамин Е учествује и у одржавању артеријске вазодилатације инхибицијом синтезе простагландина Е2, а потенцирањем синтезе простагландина И2 (простациклина).

Убихинон CoQ10H2
Убихинон ЦоQ10Х2

Коензим Q10 припада групи једињења која су позната као убихинони. Убихинони су липосолубилни молекули који се у организму синтетишу као бензохинонске структуре са 1 до 12 изопренских јединица[18]. Коензим Q10 садржи 10 изпренских јединица и то је доминантан облик у људском организму који се налази у свим ћелијским мембранама и липопротеинима. Његова способност да прима и донира електроне је важна за његове физиолошке функције и коензим Q10 може да постоји у три оксидативна стања[19]:

  • потпуно редуковани облик – убихинол-10 (CoQ10H2)
  • интермедијални убисемихинон радикал (CoQ10H.)
  • потпуно оксидовани облик – убихинон-10 (CoQ10)

Коензим Q је одговоран за нормално функционисање електронског транспортног ланца у оквиру митохондријалног респираторног система. Коензим Q делује синергистички са витамином Е. У свом редукованом облику, убихинол је ефективан липосолубилни антиоксиданс. CoQ10H2 може да инхибира протеинску и липидну оксидацију у ћелијским мембранама[20]. Он такође представља и прву линију липосолубилних антиоксиданаса који учествују у одбрани ЛДЛ честица од липидне пероксидације, иако је присутан у мањим количинама од α-токоферола. Убихинол-10 редукује α-ТО[21].

α-TO. + CoQ10H2 → α-TOH + CoQ10H.
CoQ10H. + α-TO. → α-TOH + CoQ10

Коензим Q10 је неопходан за правилно функционисање многих органа и хемијиских реакција у организму, за које обезбеђује довољну количину енергије у ћелијама. Коензим Q10 је супстанца сличана витамину која је пронађена у људском организму, највише у срцу, јетри, бубрезима и панкреасу. У организам се уноси месом и плодовима мора.

Коензим Q10 се може синтетисати у лабораторији. Користи се као лек за лечење болести срца и крвних судова, као што су инсуфицијенција рада срца, бол у грудима (ангина пекторис), висок крвни притисак и срчаних проблема повезани са терапијом канцера. Такође се користи у лечењу дијабетеса, обољења десни (директним наношеwем на слузокожу десни), канцера дојке, Хантингтонове болести, Паркинсонове болести, мишицне дистрофије, синдрома хроничног умора и Лајмске болести. Верује се да коензим Q10 спречава губитак косе, у току узимања варфарина, лека који се користи за спречавање згрушавања крви.

Βета-каротен
Бета-каротен-3Д

Бета-каротен је антиоксиданс који у молекулама ЛДЛ улази у одбрамбене антиоксидацијске реакције тек након што се исцрпе све расположиве количине витамина Е.Врло ефикасно делује против кисеоничних слободних радикала, а може и да инхибира и пероксидацију липида. Према резултатима експеримената ин витро, бета-каротен је ефикасан "хватач" слободних радикала само при ниском притиску кисеоника. У поређену са витамином Е, β-каротен је слаби антиоксиданс, а у хуманим ЛДЛ присутан је у концентрацији која износ свега 1/20 концентрације витамина Е.

Мокраћна киселина
Мокраћна киселина

Мокраћна киселина настаје у рекцији оксидације хипоксантина и ксантина уз учешће ензима ксантин оксидазе и дехидрогеназе. Код многих животињских врста мокраћна киселина се метаболише помоћу ензима урат оксидазе. Код човека недостатак овог ензима доводи до нагомилавања мокраћне киселине у високим концентрацијама (200 – 400 µмол) у крви. Унутар ћелије, урати су присутни у много мањој концентрацији. Урати могу директно да уклањају синглет кисеоник, хидроксилни ањон и пероксил радикале, оксидансе настале дејством ензима и ЦО3-. и .НО2 настао од ОНОО-. Урати такође везују прелазне метале који могу бити одговорни за липидну пероксидацију ЛДЛ-а у зиду крвних судова. Реакција урата и 1е-оксиданаса води ка стварању урат радикала који може бити редукован витамином C. За разлику од витамина C, урати нису у могућности да редукују α-ТО..

Билирубин
Билирубин

Билирубин је крајњи продукт деградације хема код људи. Током сваког дана се продукује око 275 мг или 500 ммол билирубина. Билирубин је јако редукционо средство и ефективан антиоксиданс. У екстрацелуларној течности се налази око 15 µМ билирубина који је углавном везан за албумин. Слободан или везан за албумин, билирубин је способан да редукује α-ТО. и инхибира липидну пероксидацију, иако представља дугу линију одбране, после витамина C[22].

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Halliwell, B. & Gutteridge, J. M. C.(1989) Free radicals in biology and medicine (2nd edn) Clarendon Press, Oxford.
  2. ^ Halliwell, B. & Sies, H. (1993) Free Radical Research Com-mun vol 1-18.
  3. ^ Pryor, W. A. & Davies, K.J.A.(1993) Free Rad. Biol. Med. 1-14
  4. ^ Сиес Х (1997). „Оxидативе стресс: оxидантс анд антиоxидантс” (ПДФ). Еxп Пхyсиол. 82 (2): 291—5. ПМИД 9129943. Архивирано из оригинала (ПДФ) 25. 03. 2009. г. Приступљено 20. 03. 2012. 
  5. ^ а б Вертуани С, Ангусти А, Манфредини С (2004). „Тхе антиоxидантс анд про-антиоxидантс нетwорк: ан овервиеw”. Цурр Пхарм Дес. 10 (14): 1677—94. ПМИД 15134565. дои:10.2174/1381612043384655. 
  6. ^ Sies, H. (1985) Oxidative stress, pp. 1-8, Academic Press, London
  7. ^ Халлиwелл Б., Хоw то цхарацтеризе а биологицал антиоxидант, Фрее Радицал Ресеарцх Цоммуницатионс, 1990, 9, 1-32.
  8. ^ Гордана Лепосавић, Патолошка физиологија, Фармацеутски факултет, Београд 2008
  9. ^ Схи Х., Ногуцхи Н., Ники Е., Интродуцинг натурал антиоxидантс, У: Антиоxидантс ин фоод, Працтицал апплицатионс, Покорнy Ј., Yанисхлиева Н., Гордон M., Wоодхеад Публисхинг Лимитед, ЕДС., Цамбридге, Енгланд, 2001, 22-70.
  10. ^ Охсхима Х., Yосхие Y., Ауриол С., Гилберт I., Антиоxидант анд про-оxидант ацтионс оф флавоноидс: еффецтс он ДНА дамаге индуцед бy нитриц оxиде, пероxyнитрите анд нитроxyл анион, Фрее Радицал Биологз анд Медицине, 1998, 25, 1057-1065.
  11. ^ Руберто Г., Ранда А., Даqуино C., Амицо V., ет ал., Полyпхенол цонституентс анд антиоxидант ацтивитy оф грапе помаце еxтрацтс фром фиве Сицилиан ред грапе цултиварс, Фоод Цхемистрy, 2007, 100, 203-210.
  12. ^ а б Јохнсон Ф, Гиуливи C (2005). „Супероxиде дисмутасес анд тхеир импацт упон хуман хеалтх”. Мол Аспецтс Мед. 26 (4–5): 340—52. ПМИД 16099495. дои:10.1016/ј.мам.2005.07.006. 
  13. ^ Зелко I, Мариани Т, Фолз Р (2002). „Супероxиде дисмутасе мултигене фамилy: а цомпарисон оф тхе ЦуЗн-СОД (СОД1), Мн-СОД (СОД2), анд ЕЦ-СОД (СОД3) гене струцтурес, еволутион, анд еxпрессион”. Фрее Радиц Биол Мед. 33 (3): 337—49. ПМИД 12126755. дои:10.1016/С0891-5849(02)00905-X. 
  14. ^ Баннистер Ј, Баннистер W, Ротилио Г (1987). „Аспецтс оф тхе струцтуре, фунцтион, анд апплицатионс оф супероxиде дисмутасе”. ЦРЦ Црит Рев Биоцхем. 22 (2): 111—80. ПМИД 3315461. дои:10.3109/10409238709083738. 
  15. ^ Боwман БХ, Yанг ФМ, Адриан ГС (1989). „Трансферрин: еволутион анд генетиц регулатион оф еxпрессион”. Адв. Генет. Адванцес ин Генетицс. 25: 1—38. ИСБН 9780120176250. ПМИД 3057819. дои:10.1016/С0065-2660(08)60457-5. 
  16. ^ Парккинен Ј, вон Бонсдорфф L, Ебелинг Ф, Сахлстедт L (2003). „Фунцтион анд тхерапеутиц девелопмент оф апотрансферрин”. Воx Санг. 83 (Суппл 1): 321—6. ПМИД 12617162. С2ЦИД 5876134. дои:10.1111/ј.1423-0410.2002.тб05327.x. 
  17. ^ Помпелла, А; Висвикис, А; Паолиццхи, А; Де Тата, V; Цасини, АФ (2003). „Тхе цхангинг фацес оф глутатхионе, а целлулар протагонист”. Биоцхемицал Пхармацологy. 66 (8): 1499—503. ПМИД 14555227. дои:10.1016/С0006-2952(03)00504-5. 
  18. ^ Еwа Сиемиениук, Елżбиета Скрзyдлеwска Цоензyме Q10: итс биосyнтхесис анд биологицал сигнифи цанце ин анимал органисмс анд ин хуманс, Постепy Хиг Мед Досw. (онлине), 2005; 59: 150-159 [1][мртва веза]
  19. ^ Dallner G., Sindelar P.J.: Regulation of ubiquinone metabolism. Free Rad. Biol. Med., 2000; 29: 285–294
  20. ^ Yamashita S., Yamamoto Y.: Simultaneous detection of ubiquinol and ubiquinone in human plasma as a marker of oxidative stress. Anal. Biochem., 1997; 250: 66–73
  21. ^ Aberg F., Appelkvist E.L., Dallner G., Ernster L.: Distribution and redox state of ubiquinones in rat and human tissues. Arch. Biochem. Biophys., 1992; 295: 230–234
  22. ^ Стоцкер, Р.; Yамамото, Y.; МцДонагх, А. Ф.; Глазер, А. Н.; Амес, Б. Н. (1987). „Билирубин ис ан антиоxидант оф поссибле пхyсиологицал импортанце”. Сциенце. 235 (4792): 1043—1046. Бибцоде:1987Сци...235.1043С. ПМИД 3029864. дои:10.1126/сциенце.3029864. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Антиоксидативна заштита на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antioksidativna_zaštita&oldid=27749637”