Историја Јужне Америке

Мапа Јужне Америке из 1892. године

Контрола европских држава над Јужном Америком, 1700

Јужна Америка је била постојбина многих индијанских цивилизација пре доласка првих Европљана 1520-их година. Након тога су Шпанци и Португалци заузели и присвојили цели континент и његове становнике те тамо владали 300 година. Почетком 19. века то је подручје стекло независност, али су нове јужноамеричке земље биле сиромашне и политички нестабилне. Данас земље у Јужној Америци имају неуједначену културу која се састоји од локалних, европских и афричких елемената.

Шпанска владавина

Главни чланак: Колонизација Јужне Америке

Након освајања Францисца Пизарра (1475.-1541) и других шпанских конквистадора, највећи део Јужне Америке потпао је под власт Шпаније. Касније су шпански краљеви слали службенике, односно намеснике, који су владали тамошњим подручјима, прикупљали порезе и водили судове. У 18. веку Намесништво Нове Гранаде владало је подручјем данашње Колумбије, Еквадора,Панаме и Венецуеле.

Ел Дорадо

Међу првим шпањолским истраживачима шириле су се гласине да иза Анда живи народ који има толико злата да се њихов краљ сваке године посипа златном прашином. Тај човек од злата Ел Дорадо никад није пронађен, али та је легенда била подстицај многим шпанским пустоловима у њиховој потрази за златом Године 1545. највећа светска налазишта сребра откривена су у Потосиу, Боливија. Сребро се у великим количинама одвозило у Севиљу, Шпанија, те подстицало развој и европске трансатлантске трговине. Међутим, радни услови у рудницима су били ужасни: четири од пет радника Индијанаца умирало је током прве године рада у руднику.

Древне цивилизације

Амерички Индијанци су древни народи чије су цивилизације цвале хиљадама година, посебно у планинским Андама. У време европских освајања, највећи део Јужне Америке припадао је најважнијој тамошњој цивилизацији - Царству Инка у Перуу. Освајачи су староседиоцима у Јужној Америци наносили велико зло. Они нису били отпорни на болести увезене из Европе, а освајачи су их злостављали. Број становника у Јужној Америци пао је са 16 на 4 милиона за само сто година након доласка освајача у 16. веку.

Католичка црква

Преобрачење домородаца у римокатоличку веру

Током освајања уништени су готово сви храмови и верски кипови старосједилаца. Већина староседелаца била је преобрачена у римокатоличку веру иако су многи задржали и своје традиционалне вере. Цркве су се градиле у шпанском стилу, али су често биле украшавале уметничким делима у домородачком стилу.

Исусовачке мисије

Језуитска црква

Римокатолички ред познат као Дружба Исусова , односно језуити, оснивао је мисије у Парагвају међу народима Гуарани и Тапес. До половине 18. века било је 30 мисија. Било је пољопривредних села у којима су земља и животиње биле колективно власништво. Током 1770-их исусовци су истерани из шпанских и португалских територија, а хиљаде староседелаца било је поробљено или убијено. Да би заштитили домородачко становништво од експлоатације португалских досељеника, исусовци су своје мисије уз цркве у барокном стилу градили у џунгли и тако се изоловали од спољашњег света. Бартоломе де лас Касас (1474-1566) тврдио је да је шпанско освајање назаконито те да су амерички староседиоци слободни. Борио се против злостављања које су спроводили шпански досељеници, а увођени су и закони који су штитили индијанско становништво. Међутим, закони се често нису поштивали, а за многе су дошли прекасно.

Независност

Почетком 19. века Француска је заузела Шпањију и на место краља Карла IV постављен је Жозеф Бонапарта (1768-1844), брат цара Наполеона. У почетку су колоније остале лојалне Карлу IV, али ускоро су се у Јужној Америци почели јављати покрети за независност. Борбу за независност предводили су креолци , Шпанци рођени у Јужној Америци, а најважнији међу њима био је Симон Боливар. Он се залагао за уједињење континента, међутим различити народи се нису могли сложити и Јужна Америка је подељена на више различитих земаља.

Бразил

У време Наполеонових ратова, португалски краљ Жоао VI пребегао је у Бразил и оданде владао. Земља се обогатила, али због опасности од револуције, краљ се вратио у Португал. Његов син Дом Педро прогласио је независност Бразила 1822. године.

У Бразилу није било довољно староседилачког становништва, па су протугалски колонисти из западне Африке доводили робове за рад на плантажама и у рудницима. Одбегли робови оснивали су насеља позната као квиломбос: најпознатији је био Палмарес, где је у градовима и селима живело више хиљада одбеглих робова.

Савремена Јужна Америка

У 19. веку нове су земље Јужне Америке зависиле од прихода од узгоја култура као што је кафа. У време економске кризе 1930-их, потражња за тим производима нагло је пала. Подизале су се фабрике и хиљаде људи је одлазило у градове у потрази за послом. Већина Јужноамериканаца још увек живи у градовима. Поред кафе, у Јужној Америци превладавао је и гумијевац као самоникла биљка. У 19. веку и почетком 20. века владала је велика потражња за гумом, па су се у Бразилу подизале плантаже. Од 1900. до 1914. владао је „гумени бум” и многи су власници плантажа стекли огромно богаство. Потражња је смањена 1930-их. Године 1960. главни град Бразила премештен је из Рио де Женеира у нови град Бразилију, где су намјенски изграђени владини уреди, национални музеји и универзитет. Године 1970.Салвадор Аљенде (1908-1973) изабран је за преседника Чилеа. Био је марксиста и залагао се за социјалну политику. Погинуо је у војном пучу који је предводио Аугусто Пиноче (р. 1915) који је постао поглавар државе.

Истакнуте историјске личности Јужне Америке

Хуан Доминго Перон

• Бернардо О'Хигинс (1778.-1842) је био син Ирца, гувернера Чилеа. Бернардо је исто тако постао гувернер 1814. године. Шпањолци су га свргнули због његових републиканских уверења. Борио се за независност Чилеа и 1817. постао први поглавар те земље.
• Хосе де Сан Мартин (1778-1850) рођен је у Аргентини, где је предводио покрет који је овој колонији донео независност од Шпаније 1816. Потом је кренио у Чиле где је потукао Шпанце и на власт поново довео домољубног вођу Бернарда О'Хигинса. Године 1812. вратио се у Перу, заузео Лиму и прогласио независнист Перуа.
• Ева Перон - рођена у сиромаштву, Ева (Евита) Дуарте (1919-1952) била је радијска глумица. Удала се за политичара Хуана Перона који је постао аргентински председник 1946. године. Сиромашни народ ју је обожавао и она је Перону помагала да буде поново изабран 1952, али исте године је умрла од рака.

Види још

• Јужна Америка
• Истраживање Америке
• Колонизација Јужне Америке

Литература

• Дефорестатион. Wорлд Геограпхy. Цолумбус, Охио: МцГраw-Хилл/Гленцое, 2000. 202–204
• Фартхинг, Линда C.; Кохл, Бењамин Х. (2014). Ево'с Боливиа: Цонтинуитy анд Цханге. Аустин: Университy оф Теxас Пресс. ИСБН 978-0-292-75868-1. 
• Хартен, Свен (2011). Тхе Рисе оф Ево Моралес анд тхе МАС. Лондон анд Неw Yорк: Зед Боокс. ИСБН 978-1-84813-523-9. 
• Хенсел, Силке. "Wас Тхере ан Аге оф Револутион ин Латин Америца?: Неw Литературе он Латин Америцан Индепенденце." Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw (2003) 38#3 пп. 237–249. Хенсел, Силке (2003). „Wас Тхере ан Аге оф Револутион ин Латин Америца?: Неw Литературе он Латин Америцан Индепенденце”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 38 (3): 237—249. С2ЦИД 143733417. дои:10.1353/лар.2003.0034. онлине]
• Муñоз-Погоссиан, Бетилде (2008). Елецторал Рулес анд тхе Трансформатион оф Боливиан Политицс: Тхе Рисе оф Ево Моралес. Неw Yорк: Палграве Мацмиллан. ИСБН 978-0-230-60819-1. 
• Пхилип, Георге; Панизза, Францисцо (2011). Тхе Триумпх оф Политицс: Тхе Ретурн оф тхе Лефт ин Венезуела, Боливиа анд Ецуадор. Цамбридге: Политy Пресс. ИСБН 978-0-7456-4749-4. 
• Схеил, D.; Wундер, С. (2002). „Тхе валуе оф тропицал форест то лоцал цоммунитиес: цомплицатионс, цавеатс, анд цаутионс”. Цонсерватион Ецологy. 6 (2): 9. дои:10.5751/ЕС-00458-060209. хдл:10535/2768. Архивирано из оригинала 11. 10. 2008. г. Приступљено 04. 03. 2019. 
• Сивак, Мартíн (2010). Ево Моралес: Тхе Еxтраординарy Рисе оф тхе Фирст Индигеноус Пресидент оф Боливиа. Неw Yорк: Палграве МацМиллан. ИСБН 978-0-230-62305-7. 
• Урибе, Вицтор M. (1997). „Тхе Енигма оф Латин Америцан Индепенденце: Аналyсес оф тхе Ласт Тен Yеарс”. Латин Америцан Ресеарцх Ревиеw. 32 (1): 236—255. ЈСТОР 2504056. С2ЦИД 252750906. дои:10.1017/С0023879100037766. 
• Wаде, Лиззие (2015). „Дронес анд сателлитес спот лост цивилизатионс ин унликелy плацес”. Сциенце. дои:10.1126/сциенце.ааа7864. 
• Wеббер, Јеффреy Р. (2011). Фром Ребеллион то Реформ ин Боливиа: Цласс Струггле, Индигеноус Либератион, анд тхе Политицс оф Ево Моралес. Хаyмаркет Боокс. ИСБН 978-1-60846-106-6. 
• Марсхалл, Ларрy Г.. 1988. Ланд Маммалс анд тхе Греат Америцан Интерцханге. Америцан Сциентист 76. 380–388. Аццессед 26. 8. 2016.
• Даза, Бланца Yсабел. 2013. Хисториа дел процесо де местизаје алиментарио ентре Цоломбиа y Еспаñа – Хисторy оф тхе интегратион процесс оф фоодс бетwеен Цоломбиа анд Спаин (ПхД), 1–494. Университат де Барцелона.
• Францис, Јохн Мицхаел. 1993. "Муцхас хипас, но минас" Тхе Муисцас, а мерцхант социетy: Спанисх мисцонцептионс анд демограпхиц цханге (M.А.), 1–118. Университy оф Алберта.
• Гамбоа Мендоза, Јорге. 2016. Лос муисцас, групос индíгенас дел Нуево Реино де Гранада. Уна нуева пропуеста собре су организацíон социо-полíтица y су еволуцíон ен ел сигло XVI – Тхе Муисца, индигеноус гроупс оф тхе Неw Кингдом оф Гранада. А неw пропосал он тхеир социал-политицал организатион анд тхеир еволутион ин тхе 16тх центурy. Мусео дел Оро. Аццессед 8. 7. 2016.
• Гарцíа, Јорге Луис. 2012. Тхе Фоодс анд цропс оф тхе Муисца: а диетарy рецонструцтион оф тхе интермедиате цхиефдомс оф Боготá (Бацатá) анд Туња (Хунза), Цоломбиа (M.А.), 1–201. Университy оф Централ Флорида. Аццессед 8. 7. 2016.
• Гроот де Махецха, Ана Марíа. 2014 (2008). Сал y подер ен ел алтиплано де Боготá, 1537–1640, 1–174. Универсидад Национал де Цоломбиа.
• Крусцхек, Мицхаел Х.. 2003. Тхе еволутион оф тхе Боготá цхиефдом: А хоусехолд виеw (ПхД), 1–271. Университy оф Питтсбургх. Аццессед 8. 7. 2016.
• Оцампо Лóпез, Јавиер. 2007. Грандес цултурас индíгенас де Амéрица – Греат индигеноус цултурес оф тхе Америцас, 1–238. Плаза & Јанес Едиторес Цоломбиа С.А..

Спољашње везе

• Харвеy, Роберт. 2000. Либераторс: Латин Америца`с Струггле Фор Индепенденце, 1810–1830. Јохн Мурраy, Лондон.