Кањонинг

Кањонинг (енгл. Canyoning) је рекреација на отвореном која представља спуштање низ речне клисуре (кањоне). За разлику од других спортова као што су рафтинг, кајак или хидроспид, Кањонинг се изводи пешице без употребе кануа или гумених чамаца.

Техника спуштања[уреди | уреди извор]

Путеви су подељени у две категорије : водени и суви, и то делимично одређује врсту опреме која се користи. У сваком случају увек се спуста низ реку/кањон (никада обрнуто), користећи ужад, где је могућне скакање и роњење. Творци ове активности били су спелеолози, први истраживачи планина, котлина и пећина.

Окружење у којем се обавља ова активност по самој својој природи је негостољубиво (мада не спада у екстремне спортове ). То је зато што река тече кроз уске клисуре дубоко урезане у стене, са јаким вертикалним водопадима, чиме се спречава повлачење у назад или излазак из кањона у било којем тренутку .

Овај спорт је нужно изводити у групама, које обично укључују 4 до 6 особа .

Уз праву обуку и технику је могуће безбедно изводити овај спот уживајући истовремено у природним лепотама и узбудљивом спуштању низ водене токове.

Опрема[уреди | уреди извор]

Опрема је мешавина типичних помагала из других дисциплина :

Кацига за спелеологију или алпинизам
Ронилачко одело
Непотопиви прслук
Везови из алпинизма
Водо-отпорна ужад
Ципеле за пешачење или за рафтинг
Ранац
Водо-отпорна посуда

Сигурност[уреди | уреди извор]

Кањонинг може бити опасан. Излазак са страна кањона је често немогућ па је силазак једина могућност. Због удаљености и неприступачности многих кањона, спасавање може бити веома тешко и може захтевати неколико сати или неколико дана.

Високи водостај/поплаве[уреди | уреди извор]

Кањони са доста воде могу бити такође и захтевати посебне технике спуштања са ужима за безбедно путовање. Постоји могућност наглог подизања водене површине због планинских киша или отварања брана сто такође овај спорт убраја у опасније спортове.

Хипотермија и хипертермија[уреди | уреди извор]

Одржавање оптималне телесне температуре може бити веома тешко у овој дисциплини. У сувим деловима кањона, због топлотне исцрпљености може доћи до хипертермије и дехидрације тако да је неопходно заштитити се адекватно од сунчаних зрака. Хипотермија може бити озбиљна опасност у било ком кањону који садржи воду, за време било којег доба године. Ронилачка одела могу да умање ту опасност у великој мери, али у случају лоше процене последице могу бити фаталне.

Уски кањони[уреди | уреди извор]

Веома уски пролази представљају један од проблема за спортисте. Веома често су приморани да овакву препреку превазиђу пењањем у вис, где је пролаз нешто већи што изискује додатни напор на неодређено време али и могућност заглављивања у случају неуспеха.

Кањонинг у Србији и свету[уреди | уреди извор]

У Србији кањонингом је могуће се бавити у кањону Сушице код Ваљева затим је ту Лазарев кањон код Бора где се налази и Злотски кањон, Бели рзав на Златибору, и Пиљски водопади (на Старој Планини) .

Земље у којима је могуће бавити кањонингом су: Аргентина, Аустралија, Аустрија, Босна и Херцеговина, Бразил, Канада, Чиле, Костарика, Хрватска, Еквадор, Француска, Немачка, Грчка, Индија, Италија, Израел, Јапан, Јордан, Маурицијус, Мексико, Црна Гора, Нови Зеланд, Норвешка, Португалија, Словенија, Шпанија, Швајцарска, Турска, Венецуела, Вијетнам и САД.