Antonije i Kleopatra

Prva stranica prvog izdanja Antonija i Kleopatre štampanog 1623. godine.

Antonije i Kleopatra (engl. Antony and Cleopatra), tragedija je Viljema Šekspira. Predstava je prvi put izvedena oko 1607. godine, a prvi put je štampana 1623. godine, pod naslovom Tragedija o Antoniju i Kleopatri (engl. The Tragedie of Anthonie, and Cleopatra).

Tema i žanr

Radnja je zasnovana na engleskom prevodu Plutarhovih žitija Tomasa Norta iz 1579. i prati vezu između Kleopatre i Marka Antonija od vremena pobune na Siciliji do Kleopatrinog samoubistva posle bitke kod Akcijuma. Glavni antagonista je Oktavije Cezar, Antonijev kolega iz Drugog trijumvirata i prvi car Rimskog carstva. Radnja tragedije je uglavnom smeštena u Rimsku republiku i Ptolemejski Egipat i karakterišu je brze promene geografske lokacije i scene se smenjuju između Šekspirove vizije egzotične i strastvene Aleksandrije i pragmatičnijeg, strožeg Rima.

Mnogi smatraju Šekspirovu Kleopatru, koju Enobarb u drami opisuje kao „beskonačno raznoliku“, jednim od najkompleksnijih i najrazvijenijih ženskih likova u dramskom stvaralaštvu.  Ona je često dovoljno sujetna i histrionična da dovede publiku skoro do prezira; u isto vreme Šekspir ulaže u nju i Antonija tragičnu veličinu. Ove kontradiktorne karakteristike dovele su do podeljenih reakcija kod kritičara. Antonija i Kleopatru je teško svrstati u jedan žanr. Može se opisati kao istorijska drama (iako se ne pridržava u potpunosti istorijskih izveštaja), kao tragedija (iako ne u potpunosti u aristotelovskim terminima), kao komedija ili kao romansa. Ova drama se može smatrati kao nastavak druge Šekspirove tragedije, Julije Cezar.

Likovi

• Marko Antonije, rimski državnik i vojskovođa
• Kleopatra, kraljica Egipta
• Oktavije Cezar, rimski državnik, Antonijev rival u Rimu
• Enobarb, Antonijev oficir

Radnja

Marko Antonije — jedan od trijumvira Rimske republike, zajedno sa Oktavijem i Lepidom — zanemario je svoje vojničke dužnosti nakon što ga je zavela egipatska kraljica Kleopatra. On ignoriše domaće probleme Rima, uključujući i činjenicu da se njegova treća žena Fulvija pobunila protiv Oktavija i potom umrla.

Oktavije poziva Antonija da se vrati u Rim iz Aleksandrije da mu pomogne u borbi protiv Seksta Pompeja, Menekrata i Menasa, tri ozloglašena pirata sa Mediterana. U Aleksandriji, Kleopatra moli Antonija da ne ide, i iako on više puta potvrđuje svoju duboku strastvenu ljubav prema njoj, on na kraju odlazi.

Trijumviri se sastaju u Rimu, gde su Antonije i Oktavije pomirili, za sada, svoje nesuglasice. Oktavijev general, Agripa, predlaže da Antonije oženi Oktavijevu sestru, Oktaviju, kako bi učvrstio prijateljsku vezu između njih dvojice. Antonije prihvata. Antonijev poručnik Enobarb, međutim, zna da Oktavija nikada neće moći da ga zadovolji posle Kleopatre. U jednom poznatom odlomku on opisuje Kleopatrine čari: „Starost je ne može uvenuti, niti običaji ustajali / Njena beskrajna raznolikost: druge žene su blede / Apetiti koje hrane, ali ona ogladnjuje / Gde najviše zadovoljava.” Augur upozorava Antonija da će sigurno izgubiti ako ikada pokuša da se bori sa Oktavijem.

U Egiptu, Kleopatra saznaje za Antonijev brak sa Oktavijom i besno se osveti glasniku koji joj donosi vesti. Ona postaje zadovoljna tek kada je njeni dvorjani uveravaju da je Oktavija ružna: niska, niskog čela, okruglog lica i retke kose.

Pre bitke, trijumviri se razgovaraju sa Sekstom Pompejem i nude mu primirje. Može da zadrži Siciliju i Sardiniju, ali mora da im pomogne da se „oslobode mora pirata“ i da im pošalje danak. Posle izvesnog oklevanja, Sekst se slaže. Oni se upuštaju u pijanu proslavu na Sekstovoj galiji, iako strogi Oktavije odlazi rano i trezan sa zabave. Menas predlaže Sekstu da ubije tri trijumvira i proglasi se za vladara Rimske republike, ali on odbija, smatrajući to nečasnim. Nakon što Antonije odlazi iz Rima u Atinu, Oktavije i Lepid prekidaju primirje sa Sekstom i ratuju protiv njega. Antonije to ne odobrava i ljuti se.

Antonije se vraća u helenističku Aleksandriju i kruniše Kleopatru i sebe kao vladare Egipta i istočne trećine Rimske republike (koja je bila Antonijev udeo kao jedan od trijumvira). Optužuje Oktavija da mu nije dao pravičan deo Sekstove zemlje i ljut je što je Lepid, koga je Oktavije zatvorio, van trijumvirata. Oktavije pristaje na prethodni zahtev, ali je inače veoma nezadovoljan onim što je Antonije uradio.

Antonije se sprema za bitku sa Oktavijem. Enobarb podstiče Antonija da se bori na kopnu, gde je on u prednosti, umesto na moru, gde je Oktavijeva mornarica lakša, pokretljivija i bolje opremljena. Antonije to odbija, pošto ga je Oktavije izazvao da se bori na moru. Kleopatra obećava svoju flotu da pomogne Antoniju. Međutim, tokom bitke kod Akcijuma kod zapadne obale Grčke, Kleopatra beži sa svojih šezdeset brodova, a Antonije je prati, ostavljajući svoje snage da izginu. Postiđen onoga što je učinio za ljubav prema Kleopatri, Antonije joj zamera što ga je učinila kukavicom, ali tu pravu i duboku ljubav stavlja iznad svega, govoreći: „Daj mi poljubac, tako ćeš mi se odužiti“.

Oktavije šalje glasnika da zamoli Kleopatru da se odrekne Antonija i pređe na njegovu stranu. Ona okleva i flertuje sa glasnikom, kada Antonije uđe i ljutito osudi njeno ponašanje. On šalje glasnika da ga bičuju. Na kraju, on oprašta Kleopatri i obećava da će voditi još jednu bitku za nju, ovog puta na kopnu.

Uoči bitke, Antonijevi vojnici čuju čudne slutnje, koje tumače kao da bog Herkul napušta Antonija. Štaviše, Enobarb, Antonijev dugogodišnji oficir, napušta ga i prelazi na Oktavijevu stranu. Umesto da konfiskuje Enobarbove stvari, koje Enobarb nije poneo sa sobom kada je pobegao, Antonije naređuje da se one pošalju za njim. Enobarb je toliko dirnut Antonijevom velikodušnošću i toliko se postidi sopstvene izdaje da umire od slomljenog srca.

Antonije gubi bitku dok njegove trupe masovno dezertiraju i osuđuje Kleopatru: „Ova pokvarena Egipćanka me je izdala”. On odlučuje da je ubije zbog zamišljene izdaje. Kleopatra odlučuje da je jedini način da povrati Antonijevu ljubav da mu pošalje poruku da se ona ubila, umirući sa njegovim imenom na usnama. Ona se zaključava u svoj mauzolej i čeka Antonijev povratak.

Njen plan se izjalovi: umesto da požuri nazad u kajanju da vidi „mrtvu“ Kleopatru, Antonije odlučuje da njegov život više nije vredan življenja. On moli jednog od svojih pomoćnika, Erosa, da ga probode mačem, ali Eros to ne može da podnese i ubija se. Antonije se divi Erosovoj hrabrosti i pokušava da učini isto, ali samo uspeva da se rani. U velikom bolu saznaje da je Kleopatra živa. Odnose ga kod nje i on umire na njenim rukama.

Pošto je Egipat poražen, zarobljena Kleopatra je stavljena pod stražu rimskih vojnika. Pokušava da sebi oduzme život bodežom, ali je Prokulej razoruža. Oktavije stiže, uveravajući je da će se prema njoj ponašati časno i dostojanstveno. Ali Dolabela je potajno upozorava da Oktavije namerava da njome paradira na svom rimskom trijumfu. Kleopatra gorko zamišlja beskrajna poniženja koja je čekaju do kraja života kao rimsku robinju.

Kleopatra se ubija ujedom zmije otrovnice, zamišljajući kako će se ponovo sresti sa Antonijem u zagrobnom životu. Njene sluškinje Iras i Harmija takođe umiru, Iras od slomljenog srca, a Harmija od druge zmije u Kleopatrinoj korpi. Oktavije otkriva mrtva tela i doživljava oprečne emocije. Antonijeva i Kleopatrina smrt ostavlja mu slobodu da postane prvi rimski car, ali on takođe oseća izvesnu simpatiju prema njima. Naređuje javnu vojnu sahranu.

Literatura

• Šekspir, Viljem (1953). Antonije i Kleopatra : tragedija. Prevod: Nedić, Borivoje; Živojinović, Velimir. Beograd: Prosveta.