арте повера

arte povera (ital. „arte povera”= „siromašna” ili „osiromašena umetnost”), temin koji je 1967. skovao italijanski kritičar Đermano Čelant. Dela arte povere su prostorne umetničke instalacije sastavljene od elemenata „siromašnih” i svakodnevnih materijala kao što su zemlja, drvo, staklo, kamenje, gvožđe, novine i sl. materijala. Upotreba svakodnevnih i jednostavnih materijala trebalo je da bude protest protiv visokih stilova u umetnosti. Značajnu zbirku umetnika arte povera osim Italije ima i Umetnički muzej u Lihtenštajnu.

Ponekad se koristi samo da opiše vrstu rada u kojem su korišćeni materijali — kao što su zemlja, grančice i novine — namerno izabrani zbog njihove „bezvrednosti” kao reakcija na komercijalizaciju sveta umetnosti, ali zapravo su konotacije znatno šire. Prema Čelantu, „arte povera izražava pristup umetnosti koji je u osnovi antikomercijalan, nesiguran, banalan i antiformalan, koji se prvenstveno bavi fizičkim kvalitetima medija i promenljivošću materijala. Njegov značaj leži u angažovanju umetnika na stvarnim materijalima i ukupnoj stvarnosti i njihovom pokušaju da tu stvarnost tumače na način koji je, iako teško razumljiv, suptilan, cerebralan, neuhvatljiv, privatan, intenzivan.”

Termin je inspirisan izrazom „siromašno pozorište” poljskog reditelja Ježija Grotovskog. U praksi element „siromašnosti” ne treba shvatati previše doslovno. Mnogi radovi su bili tehnički veoma razrađeni, uz korišćenje skupih materijala. Kako Karolajn Tisdal ističe, „Kontekst arta povere je bio i jeste, na kraju krajeva, prekrasna palata i beli prostor sa visokim plafonima u svetu umetnosti, a ne previranja na ulicama”. Danas je uobičajeno da se termin primenjuje na grupu umetnika koji su stvarali u Italiji od sredine 1960-ih pa nadalje, sa Pjerom Manconijem kao vrstom oca-osnivača. Drugi glavni umetnici su Mario Merc, Pino Paskali, Mikelanđelo Pistoleto, Janis Kunelis, Lučijano Fabro i Đilberto Corio. Zajedno ih je izložio torinski diler umjetnosti Enco Sperone. Corio je o njemu rekao: „Sperone je bio taj koji je učinio da se stvari dese; znao je kako da iskoristi svaku priliku da prenese umetnost rođenu u ličnim domovima i ateljeima pojedinaca, usmeravajući je ka široj javnosti.

Čelantova knjiga Arte Povera (Arte Povera) iz 1969. (prevedena je na engleski iste godine kao Art povera: konceptualna, stvarna ili nemoguća umetnost? [Art Povera: Conceptual, Actual or Impossible Art?]) proširila je koncept i uključila mnoge neitalijanske umetnike, kao što su Jozef Bojs, Karl Andre, Eva Hese, i Ričard Long, između ostalih, koji bi se najčešće povezivali sa minimalnom, konceptualnom ili lend art umetnošću. U knjizi je ponudio različite alternativne nazive za ovaj umetnički trend ili pokret, uključujući stvarna umetnost, nemoguća umetnost, mikroemotivna umetnost, sirovo materijalistička umetnost i antiforma. Već elastičan koncept se rastezao do tačke samog loma. Neki izlaz iz ove konfuzije definicija je sugerisanje da ono što je Čelant pokušavao jeste da definiše umetnost kasnih 1960-ih na radikalno drugačiji način od onog koji implicira Lusi Lipard u svojoj frazi „dematerijalizacija umetničkog objekta”. Za Lipardovu je poenta bila ideja, za Čelanta je to bila stvar, objekat, odnosno materijani predmet. Konceptualna umetnost uzima jezik kao oruđe, dok arte povera pokušava da izbegne jezik ili ga bar ukloni iz njegovih normalnih funkcija tretirajući ga kao samo još jedan objekat umetničke komunikacije. Osvrćući se na pokret 2001. godine, Frančesko Bonami je sugerisao da „čak ni 1967. Čelant nije želeo da uništi tradicionalni umetnički jezik. Umesto toga, on je briljantno predložio način da ga umetnici prokrijumčare kroz kolaps posleratne Italije.”