Vendi (Zapadni Sloveni)
Vendi (stengl. Winedas; stnord. Vindr; njem. Wenden; dan. vendere; šved. vender; polj. Wendowie), često i Vindi (njem. Winden), Venedi (lat. Venedi), istorijski je naziv za Zapadne Slovene koji su živjeli u blizini germanskih naselja. Naziv se ne odnosi na homogeni narod, nego na različite narode, plemena ili skupine u zavisnosti od toga gdje i kako se koristi. U današnje vreme, zajednice koje se identifikuju kao Vendske postoje u Sloveniji, Austriji, Lužicama, Teksasu[1] i Australiji.[2]
U srednjem vijeku termin „Vendi” se često odnosio na Zapadne Slovene koji žive u Svetom rimskom carstvu, mada ne uvijek. Mješko I, prvi istorijski vladar Poljske, koristi titulu „Dagom, Kralj Venda” (stnord. Vindakonungr). Naziv je vjerovatno preživeo u finskim jezicimm (fin. Venäjä; est. Vene; krl. Veneä) označavajući Rusiju.[3][4]
U Evropi na nemačkom govornom području tokom srednjeg veka, termin „Vendi“ je tumačen kao sinonim za „Sloveni“ i sporadično je korišćen u literaturi za označavanje Zapadnih Slovena i Južnih Slovena koji žive u okviru Svetog rimskog carstva. Naziv je opstao u finskim jezicima (fin. Venäjä, est. Vene), označavajući modernu Rusiju.[3]
Narodi koji su tokom istorije nazivani „Vendi”[uredi | uredi izvor]
Prema jednoj teoriji, germanski narodi su prvi put primenili ovo ime na drevne Venete. Za srednjovekovne Skandinavce, termin Vendi (Vender) je označavao Slovene koji žive u blizini južne obale Baltičkog mora (Vendland), te se taj izraz koristio za označavanje Polabskih Slovena kao što su Obotriti, Rujanski Sloveni, Veleti/Lutici i pomeranska plemena.
Za ljude koji su živeli u srednjovekovnom severnom Svetom rimskom carstvu i njegovim prethodnicima, posebno za Saksonce, Vend (Wende) je bio Sloven koji je živeo u oblasti zapadno od reke Odre, oblasti kasnije nazvanoj Germania Slavica, koju su naselila polabska slovenska plemena (gore pomenuta) na severu i drugi, kao što su Lužički Srbi i Milčani, južnije (vidi Lužički marš).
Nemci na jugu koristili su izraz Winde umesto Wende i primenjivali ga, baš kao i Germani na severu, na Slovene sa kojima su imali kontakt; na primer, Polabci iz Bavarske Slavice ili Slovenci (o ovoj istorijskoj denominaciji i danas svedoče nazivi Vindiski Marš, Vindiski Fajstric, Vindišgras ili Vindiš Blajberg kod Ferlaha). Isti termin se ponekad primenjivao i na susednu regiju Slavoniju, koja se u nekim dokumentima pre 18. veka pojavljuje kao Vindišland.
Posle 8. veka, franački kraljevi i njihovi naslednici organizovali su skoro celu zemlju Venda u marke. Ovaj proces se kasnije pretvorio u seriju krstaških ratova. Do 12. veka sve zemlje Venda postale su deo Svetog rimskog carstva. Tokom prodora na istok, koji je dostigao vrhunac u 12. i 14. veku, ovu zemlju su naselili Nemci i reorganizovali je.
Usled procesa asimilacije posle germanskog naseljavanja, mnogi Sloveni zapadno od Odre usvojili su nemačku kulturu i jezik. Samo neke seoske zajednice koje nisu imale jako mešanje sa Nemcima i nastavile da koriste zapadnoslovenske jezike nazivale su se još uvek Vendi. Sa postepenim opadanjem upotrebe ovih lokalnih slovenskih jezika, polako je nestao i termin Vendi.
Neki izvori tvrde da su u 13. veku postojao stvarni istorijski narod zvan Vendi, koji su živeli u severnoj Letoniji (istočno od Baltičkog mora) oko grada Vendena. Henri od Livonije (Henri od Letisa) u svojoj latinskoj hronici iz 13. veka opisao je pleme zvano Vindi.
Danas postoji samo jedna grupa Venda: Lužički Srbi u današnjoj Istočnoj Nemačkoj, sa međunarodnom dijasporom.[5]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Uspon (500–1000)[uredi | uredi izvor]
U 1. milenijumu, tokom slovenskih migracija koje su podelile nedavno formiranu slovensku etničku pripadnost na južne, istočne i zapadne grupe, neki Zapadni Sloveni su se doselili u oblasti između reka Labe i Odre - krećući se od istoka ka zapadu i od juga ka severu. Tamo su asimilirali preostalo germansko stanovništvo koje nije napustilo to područje u periodu migracija. Njihovi germanski susedi prilagodili su naziv koji su ranije koristili za narode istočno od reke Labe na Slovene, nazivajući ih Vendi kako su ranije nazivali Venede, a verovatno i Vandali. U svom delu Istorija Jermenije iz kasnog šestog veka, Movses Horenaci pominje njihove napade na zemlje nazvane po njima Vanand.[6]
Vendi i Danci su imali rani i kontinuirani kontakt uključujući naseljavanje, prvo i uglavnom preko najbližih južnodanskih ostrva Mon, Loland i Falster, a sva su imala nazive mesta vendskog porekla. Postojala su trgovačka mesta, kao i naseobinske ispostave u danskim gradovima jednake važnosti kao i Roskilde, kada je bio glavni grad: 'Vindeboder' (Vendski štandovi) je naziv tamošnjeg gradskog naselja. Danci i Vendi su takođe vodili borbe zbog piratstva i krstaških ratova.[7]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Who Are the Wends?”. januar 2010.
- ^ „History of Migration”.
- ^ a b Campbell 2004, str. 418.
- ^ Bojtár 1999, str. 88
- ^ „Museum”. 29. 1. 2015.
- ^ Istorija Armenii Mojseja Horenskogo, II izd. Per. N. O. Emina, M., 1893, s.55-56.
- ^ „Venderne og Danmark” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 11. 2012. g.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bojtár, Endre (1999). Foreword to the Past. Central European University Press. str. 88. ISBN 978-963-9116-42-9.
- Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics. MIT Press. str. 418. ISBN 978-0-262-53267-9.
- Lencek, R. L. (1990). „The Terms Wende-Winde, Wendisch-Windisch in the Historiographic Tradition of the Slovene Lands”. Slovene Studies. 12 (1): 93—97. doi:10.7152/ssj.v12i1.3797
. - Knox, Ellis Lee (1980). The Destruction and Conversion of the Wends: A History of Northeast Germany in the Central Middle Ages. Department of History (Master's thesis). University of Utah. Arhivirano iz originala 12. 11. 2001. g.
- Glaser, Konstanze (2007). Minority Languages and Cultural Diversity in Europe: Gaelic and Sorbian Perspectives. Multilingual Matters. ISBN 9781853599323.
- Pynsent, Robert (2000). The Phoney Peace: Power and Culture in Central Europe, 1945-49. School of Slavonic and East European Studies. ISBN 9780903425018.
- Ramet, Sabrina P. (2016). Alternatives to Democracy in Twentieth-Century: Collectivist Visions of Alternative Modernity. Central European University Press. ISBN 9789633863107.
- Remus, Thérèse (2014). Endangered minority languages. A comparison of the Upper Sorbian and North Frisian cases. GRIN Verlag. ISBN 9783656685258.
- The Group (1993). Minority Rights Group International Report. ISBN 9781897693001.
- Zank, W. (1998). The German Melting Pot: Multiculturality in Historical Perspective. Springer. ISBN 9780230375208.
- Stone, Gerald (2015). The Smallest Slavonic Nation: The Sorbs of Lusatia. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-4742-4154-0.
- Veeramah; et al. (2011). „Genetic variation in the Sorbs of eastern Germany in the context of broader European genetic diversity”. European Journal of Human Genetics. 19 (9): 995—1001. PMC 3179365 . PMID 21559053. doi:10.1038/ejhg.2011.65.
- Žura, Slavica Vrkić (2011). „Lužički Srbi – Najmanji slavenski narod”. Ethnologica Dalmatica (на језику: хрватски). 18 (1): 93—130.
- Filip Gańczak Mniejszość w czasach popkultury, Newsweek, nr 22/2007, 03.06.2007.
- W kręgu Krabata. Szkice o Juriju Brězanie, literaturze, kulturze i językach łużyckich, pod red. J.Zarka, Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego, Katowice, 2002.
- Mirosław Cygański, Rafał Leszczyński Zarys dziejów narodowościowych Łużyczan PIN, Instytut Śląski, Opole 1997.
- Die Sorben in Deutschland, pod red. M.Schiemann, Stiftung für das sorbische Volk, Görlitz 1997.
- Mały informator o Serbołużyczanach w Niemczech, pod red. J.Pětrowej, Załožba za serbski lud, 1997.
- Dolnoserbske nałogi/Obyczaje Dolnych Łużyc, pod red. M.Stock, Załožba za serbski lud, 1997.
- "Rys dziejów serbołużyckich" Wilhelm Bogusławski Piotrogród 1861
- "Prołuż Akademicki Związek Przyjaciół Łużyc" Jakub Brodacki. Polska Grupa Marketingowa. 2006. ISBN 83-60151-00-8..
- "Polska wobec Łużyc w drugiej połowie XX wieku. Wybrane problemy", Mieczkowska Małgorzata, Szczecin. 2006. ISBN 83-7241-487-4..
- Wukasch, C. (2004) A Rock Against Alien Waves: A History of the Wends . Concordia University Press: Austin.
- "Sorbs," David Zersen, in Germans and the Americas: Culture, Politics and History, 3 vols., edited by Thomas Adam. ABC-CLIO, 2005.
- Simek, Emanuel (1955). Chebsko V Staré Dobe: Dnesní Nejzápadnejsi Slovanské Území (na jeziku: češki). Vydává Masarykova Universita v Brne.
- Sułowski, Zygmunt (1961). „Migracja Słowian na zachód w pierwszym tysiącleciu n. e.”. Roczniki Historyczne (na jeziku: poljski). 27: 50—52. Pristupljeno 4. 8. 2020.
- Dulinicz, Marek (2001). Kształtowanie się Słowiańszczyzny Północno-Zachodniej: studium archeologiczne (na jeziku: poljski). Instytut Archeologii i Etnologii Polskiej Akademii Nauk. ISBN 978-83-85463-89-4.
- Moczulski, Leszek (2007). Narodziny Międzymorza: ukształtowanie ojczyzn, powstanie państw oraz układy geopolityczne wschodniej części Europy w późnej starożytności i we wczesnym średniowieczu (na jeziku: poljski). Bellona.
- Tyszkiewicz, Lech A. (1990). Słowianie w historiografii antycznej do połowy VI wieku (na jeziku: poljski). Wydawn. Uniwersytetu Wrocławskiego. ISBN 978-83-229-0421-3.
- Agnes, Michael (Editor in Chief) (1999). Webster's New World College Dictionary. Cleveland: MacMillan USA. 1999. ISBN 0-02-863118-8..
- Andersen, Henning (2003), "Slavic and the Indo-European Migrations", Language contacts in prehistory: studies in stratigraphy, John Benjamins Publishing Company. ISBN 1-58811-379-5.
- Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press.
- Dzino, Daniel (2010). Becoming Slav, Becoming Croat: Identity Transformations in Post-Roman and Early Medieval Dalmatia. Brill, 2010.
- Gołąb, Zbigniew (1992). The Origins of the Slavs: A Linguist's view. Columbus: Slavica Publishers. ISBN 0-89357-231-4..
- Krahe, Hans (1957). Vorgeschichtliche Sprachbeziehungen von den baltischen Ostseeländern bis zu den Gebieten um den Nordteil der Adria. Mainz: Akademie der Wissenschaften und der Literatur, 1957.
- Krahe, Hans (1954). Sprache und Vorzeit: Europäische Vorgeschichte nach dem Zeugnis der Sprache. Heidelberg: Quelle & Meyer, 1954.
- Okulicz, Jerzy (1986). Einige Aspekte der Ethnogenese der Balten und Slawen im Lichte archäologischer und sprachwissenschaftlicher Forschungen. Quaestiones medii aevi, Vol. 3, p. 7-34.
- Pokorny, Julius (1959). Indogermanisches Etymologisches Wörterbuch. Bern, München : Francke, 1959.
- Parczewski, Michał (1993). Die Anfänge der frühslawischen Kultur in Polen. Wien: Österreichische Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte, 1993. Veröffentlichungen der österreichischen Gesellschaft für Ur- und Frühgeschichte; Bd. 17.
- Pleterski, Andrej (1995). Model etnogeneze Slovanov na osnovi nekaterih novejših raziskav / A model of an Ethnogenesis of Slavs based on Some Recent Research. Zgodovinski časopis = Historical Review 49, No. 4. 1995. стр. 537-556.. ISSN 0350-5774. English summary: COBISS.SR 4601165
- Schenker, Alexander M (1996). The Dawn of Slavic: an Introduction to Slavic Philology. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-05846-2..
- Skrbiš, Zlatko (2002). The Emotional Historiography of Venetologists: Slovene Diaspora, Memory and Nationalism. Focaal: European Journal of Anthropology 39. 2002. str. 41-56.. [1]
- Steinacher, Roland (2002). Studien zur vandalischen Geschichte. Die Gleichsetzung der Ethnonyme Wenden, Slawen und Vandalen vom Mittelalter bis ins 18. Jahrhundert(doctoral thesis). Wien, 2002.
- Steinacher, Roland (2004). Wenden, Slawen, Vandalen. Eine frühmittelalterliche pseudologische Gleichsetzung und ihr Nachleben bis ins 18. Jahrhundert. In: W. Pohl (eds.): Auf der Suche nach den Ursprüngen. Von der Bedeutung des frühen Mittelalters (Forschungen zur Geschichte des Mittelalters 8), Wien. 2004. str. 329-353..
- Svašek, Maruška (2006). Postsocialism politics and emotions in Central and Eastern Europe. Berghahn Books. ISBN 1-84545-124-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
