Милчани
Милчани (глсрп. Milčenjo, длсрп. Milcany, чеш. Milčané, пољ. Milczanie, нем. Milzener) су били древно словенско племе из раног средњовековног периода, које је припадало племенској групацији Полапских Срба, односно Полапских Словена. Првобитно су били слободни, под сопственим кнезовима, а затим су потпали под врховну франачку власт. Њихово племенско подручје је средином 9. века, према сведочењу Баварског географа, обухватало чак тридесет утврђених места. Током 10. и 11. века, постепено су потпали под немачку власт. Матична област старих Милчана простирала се између средњег тока Лабе на западу и реке Нисе на истоку, а била је изворно позната као Милачанска крајина (лат. Milzavia marchia) или Милчанска земља (нем. Milzenerland). Тек од 15. века, њихова област је заједно са подручјем суседних Бежунчана постала позната и као Горња Лужица, тако да су потомци старих Миличана и Бужинчана временом прерасли у горњолужички огранак Лужичких Срба у данашњој Немачкoj.[1][2]
Историја
[уреди | уреди извор]Милчани су дошли у Горњу Лужицу у 7. веку током периода миграција[3] Тачна граница њиховог станишта спорна је међу историчарима и није прецизно утврђена. Сматра се да је њихова земља била плодан лес величине око 50x20 км од истока на запад и 20x20 км од севера на југ. Северна граница је била у мочварној и делимично пустој области, док је jужна граница ишла линијом Лужичке висоравни. Брда Буркау у близини Каменца формирала су природну границу Милчана на западу, док се њихова територија на истоку граничила са Бензуцанима.
Ортенбуршки дворац Будишин је изграђен око утврђења које су још Милчани саградили. Карло Млађи, син Карла Великог, победио је Милчане и спалио њихову тврђаву 806. године.[4] Хенрик I Птичар, краљ германски, победио је ово словенско племе 932. и захтевао преобраћање у хришћанство, мада је то било само делимично успешно. Цар Отон I поразио је Лужичке Србе 963. и ставио их под власт маркгрофа Гера. Милчане је коначно потчинио маркгроф Екехард I од Мајсена око 990. и њихове територије су укључене у састав Светог римског царства. Милчани су затим постепено германизовани или су се стопили са Лужичким Србима у доњој Лужици.
Током периода од 10. до 12. века регион Будишина је био познат у писаним изворима (на пример, Титмар као ГАУ Milsca, затим Земља Budissin. У пољском, Горња Лужица била је позната као Milsko до 15. века. Милчани се такође помињу у спеву из 12. века Песма о Ролану ("други са великом главом од Милчана, дуж пршљенова све испод леђа тих људи биле су ћубасти чекиње, као у свиња").[5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Бранкачк 1979, стр. 95-110.
- ^ Barkowski 2015.
- ^ Bautzen.de "History Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (27. август 2006)".
- ^ WendishHeritage.org.
- ^ Robert Harrison.
Литература
[уреди | уреди извор]- Barkowski, Robert F. (2015). Słowianie połabscy: Dzieje zagłady. Warszawa: Bellona.
- Bachrach, David S. (2020). „The Eastern Campaigns of King Henry II of Germany, 1003–17”. Journal of Medieval Military History. 18: 1—36.
- Бранкачк, Јан (1979). „Лужички Срби у средњем веку - основне линије за њихову историју од VI до XII века” (PDF). Историјски записи. 39 (2): 95—110. Архивирано из оригинала 04. 02. 2026. г. Приступљено 18. 02. 2026.
- Trillmich, Werner, ур. (1957). Thietmar von Merseburg: Chronik. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaf.
- Warner, David A., ур. (2001). Ottonian Germany: The Chronicon of Thietmar of Merseburg. Manchester and New York: Manchester University Press.
