Vinsent van Gog

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Vinsent van Gog
VanGogh 1887 Selbstbildnis.jpg
Autoportret iz 1887. godine
Datum rođenja (1853-03-30)30. mart 1853.
Mesto rođenja Zindert
Holandija
Datum smrti 29. jul 1890.(1890-07-29) (37 god.)
Mesto smrti Over sir Oaz
Francuska
Pravac/tradicija postimpresionizam
Najvažnija dela
Potpis
Vincent van Gogh signature.png

Vinsent Vilem van Gog (hol. Vincent Willem van Gogh; Zindert, 30. mart 1853Over sir Oaz, 29. jul 1890) bio je postimpresinistički slikar holandskog porekla. Jedan je od trojice najvećih slikara postimpresionizma[1] i jedan od najcenjenijih slikara uopšte.[2][3][4]

Van Gog je bio sin protestantskog sveštenika, a i on sam je neko vreme bio propovednik.

Njegova dela su zapažena po svojoj gruboj lepoti, emotivnoj iskrenosti i hrabrim bojama, te je zahvaljujući tome postao jedan od vodećih umetnika 19. veka. Nakon dugog i bolnog problema sa anksioznošću i učestalim problemima mentalnih bolesti, umro je od prostrelne rane metkom u svojoj 37. godini. Opšte je prihvaćeno mišljenje da je izvršio samoubistvo, iako pištolj iz koga je pucano, nikada nije pronađen. Njegov rad je za vreme njegovog života bio poznat samo nekolicini ljudi, a samo par ga je cenilo i poštovalo.

Interesovao se za teoriju percepcije boja i neoimpresionizma. Međutim, on je srušio neoimpresionistička pravila i ideje i to je zapravo temelj njegove jedinstvene tehnike crtanja kratkim i mnogobrojnim potezima četkice. Njemu su se sviđale neoimpresionističke ideje, ali sami neoimpresionisti mu se nisu dopadali zbog njihovog ponašanja i preterane vizuelne objektivnosti. Van Gog je, za razliku od njih, uvek davao neko skriveno značenje svojim delima i tražio ga je u tuđim.

Van Gog je počeo da crta kao dete, a nastavio je kroz godine kada je odlučio da će biti umetnik. Slikanjem se počeo baviti tek u kasnim dvadesetim godinama, a mnoge od njegovih najpoznatijih dela je završio poslednje dve godine svog života. On je 1886. otišao iz Holandije u Pariz i svoja dela je izlagao tamo. Tokom boravka u Parizu, prestao je da slika ozbiljne i okrenuo se slikanju vedrijih tema veselijim bojama . Godine 1888. Van Gog se preselio u Arl, u kom su nastala njegova najlepša dela. Taj gradić je bio prava inspiracija za umetnika i to predstavlja mesto u kom je živeo skromno i srećno slikao. Za nešto više od deceniju, stvorio je više od 2100 dela, uključujući 860 ulja na platnu i više od 1300 akvarela, crteža, skica i grafika. Njegov rad obuhvata autoportrete, pejzaže, mrtvu prirodu i portrete, a najčešći motivi su čempresi, polja pšenice i suncokreti.

Slika Seljanka iz njegovog ranog holandskog perioda (mart 1885) nalazi se u beogradskom Narodnom muzeju.

Biografija[uredi]

Van Gog je je sedam je godina bio zaposlen u Hagu, a zatim je poslan u podružnicu Goupila u Londonu (1873—1876). U toj je trgovini slika dobio ne samo uvid u slikarstvo, već se i sam zainteresovao za slikanje, te je nastojao da postane slikar. Prvi Van Goghovi crteži nastaju pod uticajem idealista Mijea u Belgiji. Godine 1881. upoznaje se sa slikarom Mauveom, i ovaj poznati slikar mu daje podršku, upućuje ga i prvi mu daje savete kako bi trebao pristupiti likovnim rešavanjima.[5][6]

Nakon kratkog boravka u Hagu odlazi u Brabant. U njegovom se likovnom izrazu tada počinje sve više i sve jasnije da dolazi do izražaja značajna crta humanitarne zanesenosti. Gog se strastveno obraća prikazivanju života seljaka i radnika, koji se pate i muče na svojoj zemlji, da bi joj u svojoj bedi istrgli nasušni hleb. U tome razdoblju radi tamne male slike, gotovo sve u crnom. Te su slike blede, izražajne, a uz to brutalne do karikature. Svi su ti likovi sumorni, i oni nacrtani i oni naslikani. Slikala ih je i crtala svest osetljive ćudi, koja je u životu od ranog doba osećala izolaciju i teskobu i proživljavala krize. Usred svih tih kriza i protuslovlja Gog se odlučuje da se uporno i strastveno posveti slikarstvu.

Van Gog čitavo vreme strastveno crta kao fanatični autodidakt koji istovremeno i traži i prima savete sa svih strana. Štaviše, tri meseca boravi na akademiji u Antverpenu, da bi nadoknadio svoje nedostatke u crtanju. Međutim njegova nemirna priroda ga je podstakla da ode u Pariz, gde je živeo njegov brat Teo. Početkom 1886. dolazi u Pariz i postaje Kormonov đak, te u ove četiri godine do smrti Van Gog doživlava svoju veliku evoluciju. Već 1887. njegova se paleta radikalno menja. U odnosu na prađanji sumorni pristup, čini se ta promena kao regeneracija. Očituju se značajke arabeske u svežim otvorenim bojama, forma postaje dekorativna uz potcrtani grafizam. Van Gog traži sintezu u pojednostavljenju. Novi Van Gogov pristup se ispoljava sve jače i snažnije: isključuju se senke i svestranoe modelacija. On primenjuje čistu otvorenu skalu boja, a oblike konturira tamnom bojom.

Godine 1888. stvara gotovo sliku za slikom. Uz to su se njegove boje pod mediteranskim nebom zažarile, zasjale i zablistale kao da je u njima iskričavo svetlo samoga Sunca. Van Gog je slikao i samo Sunce u punom žaru.

Gogenov portret Van Goga

Gogen je stigao u Arles na poziv van Goga, da bi se oživotvorio dugogodišnji san mnogih slikara o tome kako bi se okupili na zajedničkom radu u prirodi. Vrlo brzo se pokazalo, da između njih postoje nepremostive suprotnosti: to je otišlo tako daleko, da je jedne noći u diskusiji Van Gog u svom neuravnoteženom stanju navalio na Gogena da ga zakolje. Međutim, dovoljan je bio je samo jedan Gogenov pogled, da se Van Gog osvesti i da namah sam sebe kazni. Reže britvom vlastito uvo i odnosi ga bludnicama u javnu kuću, te pada u težak i bolan grč epileptika. Gogen odlazi za Pariz, a Van Gog u psihijatrijsku bolnicu. Svestan je da je u ludnici, ali između pojedinih nastupa strastveno radi - njegove boje kao da su dobile još više na intenzitetu. Bez predaha slika i crta. Radi manijakalno, suludo, divlje. Radom nastoji nadvladati i samo ludilo, te svoje krize što se periodični ponavljaju. Kod njega se izmjenjuju časovi lucidnosti s teškim klonućima.

Zvezdana noć, 1889. g.

8. maja 1889. dolazi u Sen Remi u Provansi na bolničko lečenje.[7][8] Tamo je počeo slikati čemprese i masline, a nastala je još jedna čuvena slika Zvezdana noć. Svom je bratu Teu napisao:

„Večno je pitanje, je li nam dano da pre smrti spoznamo samo jednu hemisferu. Što se mene tiče, odgovora nema, ali zvezde me uvek podstiču na razmišljanje.”

Godine 1890. seli se u Over sir Oaz na lečenje kod dr. Pola Gašea kako bi bio bliže svom bratu. Prvi utisak Van Goga o dr. Gašeu bio je: „mislim da je bolesniji od mene, ili možemo reći jednako“. Pretpostavlja se da je dr. Gaše lečio Van Goga biljkom crvenim naprstkom, s kojom je Van Gog i naslikao lekara, a danas se smatra da je ta biljka možda i delovala na slikarevu percepciju žute boje, s obzirom da pacijenti koji se njome leče vide sve oko sebe žućkasto. Osim toga sumnja se takođe da su ga mučile šizofrenija i manična depresija, koje takođe utiču na percepciju stvarnosti i raspoloženje.

Verojatno je jedna od posljednih njegovih slika Pšenična polja s vranama ili Žitno polje s gavranima. U 37. godini, 27. jula, depresivan, uznemiren, u trenutku paničnog predosećaja strave pred novim nastupom uzima revolver, koji je uvek nosio da se brani od šumskih životinja.. U polju kraj puta naslanja se na deblo koje je slikao i odapinje oružje. Umire nakon dva dana u svom krevetu. Sahranjen je u Over sir Oazu uz svog brata Ta koji je preminuo 6 meseci kasnije.

Hronologija Van Gogovog života[uredi]

1853. rođenje Vinsenta Van Goga. U holandskom selu parohije Grot-Zundert (severni Brabant) . Bio je prvo dete od šestoro dece Teodora van Goga i njegove supruge Ane Kornelije. Ime je dobio po mrtvorođenom detetu, rođenom na isti dan godinu dana ranije.

1857. rođenje Vinsentovog brata Teodora (poznatiji kao Teo).

1861. pohađa seosku školu u Zundertu.

1864. primljen je u internat u Zevenbergenu. Tamo uči francuski, engleski, nemački i vežba crtanje.

1866-1868. boravi u internatu u Tilburgu.

1868. napušta školu i vraća se u Zundert.

1869. odlazi u Hag, gde se zapošljava u firmi koja prodaje umetnička dela (Gupil). Tamo mnogo čita i posećuje muzeje.

1872. posećuje brata Tea u Hagu. Te godine počinje njihova bogata prepiska.

1873. prvi put posećuje Pariz, kojim je očaran. U London je premešten zbog posla. Tamo se zaljubljuje u Ursulu, ćerku svoje gazdarice. Njeno odbijanje u njemu izaziva i ubrzava krizu ličnosti.

1874. vodi usamljeni život, pokazuje slabo interesovanje za posao. Mnogo čita i to pretežno religioznu literaturu. Ujak ga poslovno premešta u Pariz, kako bi promenio njegovo raspoloženje na bolje.

1875. u Parizu i dalje zanemaruje posao. Posećuje muzeje i galerije.

1876. daje otkaz kod Gupila. Odlazi su Remzgejt kod Londona gde, u zamenu za smeštaj i hranu, radi kao dopunski učitelj. Kasnije se istim tim poslom bavi i u Ajlvortu (u predgrađu Londona), učeći za propovednika, sa željom da se posveti propovedanju jevanđelja među siromašnima. Po povratku kući, zabrinuti za njega, roditelji ga sprečavaju da se vrati u London.

1877. počinje da radi u knjižari u Dordrehtu. I dalje živi usamljenički, često odlazi u crkvu i prevodi delove Biblije na različite jezike. Takođe i crta. Odustaje od Teološkog fakulteta.

1878. sledi svoj propovednički poziv i odlazi u Borinaž, belgijsku rudarsku oblast u blizini francuske granice. Tamo živi u krajnjoj bedi, posećuje bolesne i rudarima čita Bibliju.

1879. dobija šestomesečnu dozvolu da bude propovednik. Pomaže rudarima, zabrinut za njihove životne uslove. Zanimanje za sirotinju mu je otežalo produženje ugovora. Ipak, neko vreme ostaje da pripoveda bez prihoda. Mada i sam živi u krajnjoj bedi, pomaže siromašnima i bolesnima. Prolazi kroz duboku krizu ličnosti koja će odraditi njegov budući život. Jedno vreme prestaje da piše bratu Teu, jer ga je kritikovao oko izbora njegovog zanimanja.

1880. Vinsent Teu kroz pisma opisuje svoje teško anksiozno stanje, kao i grozničave crte rudarskog ambijenta. Krajem godine odlazi na Umetničku akademiju u Briselu.

1881. susret sa Teom u Etenu, da bi razgovarali o njegovoj budućnosti umetnika. Na leto se, nesrećno zaljubljuje u svoju rođaku Kejt, koja je tek postala udovica i nalazi se u poseti sa svojim detetom rodbini. Krajem godine, ona odbija njegovu prosidbu. Da bi pokazao svoju rešenost, Vinsent pred roditeljima stavlja ruku u plamen lampe. Konflikti sa ocem oko njegove prevelike želje da oženi Kejt i ekstremnih verskih uverenja ga navode da napusti Eten.

1882. seli se u Hag. Mov ga podučava slikarstvu, dok mu Teo šalje nešto novca. Upoznaje prostitutku i alkoholičarku Mariju Hornik zvanu Sin. Ona je trudna, pa se on o njoj brine, a usput mu je i model. Sredinom godine je lečen od gonoreje. Izražava želju da oženi Sin, uprkos protivljenju porodice i prijatelja. Odlaze u Lajden da se ona porodi, a Vinsent traži stan za buduću porodicu. Sve vreme crta i slika. Njegovi modeli su obični ljudi, ljudi iz staračkih domova i Sin sa bebom.

1883. bolno raskida vezu sa Sin sa kojom je živeo godinu dana. Odlazi na sveru, u Drent, gde čamcem putuje do Novog Amsterdama. Stvara dela sa motivima seljaka koji naporno i teško rade. Uzima časove pevanja i klavira. Roditelji, prelazeći pored njegovog ekscentričnog odevanja i nesvakidašnjeg ponašanja, žele da mu pomognu i dozvoljavaju mu da napravi atelje u pomoćnim prostorijama.

1884. Vinsentova majka lomi nogu, pa se on brine o njoj sa puno ljubavi. Daje časove slikanja u Ajndhovenu. Motivi na slikama: seljaci i tkači u poslu i pejzaži.

1885. umire mu otac. Vinsent je slomljen. Nastaje slika „Ljudi koji jedu krompir“, ključni rad iz holandskog perioda. Katolički sveštenik zabranjuje meštanima da poziraju Vinsentu. Crta mrtve prirode sa krompirima i ptičijim gnezdima. Seli se u Antverpen. Lutajući gradom, pronalazi i kupuje nekoliko japanskih drvoreza.

1886. počinje da pohađa Akademiju lepih umetnosti. Zbog slabe ishrane, previše rada i mnogo duvana, mesec dana boluje. Odlazi u Pariz. Teo mu pruža smeštaj. Upoznaje impresioniste. Boje u njegovoj paleti postaju svetlije, a u stilu poenzilista, slika vedute Pariza. Otvara i svoj atelje. Postaje prijatelj sa Gogenom. Zbog Vinsentove teške naravi, odnos sa bratom postaje sve zategnutiji. Kako piše sestri, život sa Teom mu je „gotovo nepodnošljiv“.

1887. Vinsent sreće Bernara u prodavnici boja kod Tangija. U raspravi sa Bernarom i Gogenom, Vinsent ne prihvata impresionizam kao poslednji stadijum u razvoju svog slikarstva. Kupuje japanske drvoreze i radi sopstvene, često posećuje kafanu.

1888. odlazi u Arl, privučen jakom svetlošću juga i toplinom boja. Motivi: cveće i drveće u cvatu, koji ga podsećaju na japanske pejzaže. Želi da ostvari svoj san o slikarskoj komuni. Na leto postaje prijatelj sa seoskim poštarom Žozefom Rulenom i slika njegov portret. U ovom periodu nastaje i serija njegovih slika sa motivom suncokreta. Na uporne Vinsentove pozive, Gogen konačno dolazi u Arl i njih dvojica žive zajedno. Dolazi do svađa, a njihov odnos se toliko pogoršava posle dva meseca zajedničkog života, da Vinsent napada Gogena oštricom brijača, a kada ovaj pobegne, odseca resu svog levog uha. Odsečeni deo umotava u novinsku hartiju i nosi ga na poklon prostitutki Raheli. Završava u bolnici. Dolazi i Teo. Veruje se da su epilepsija, dipsomanija i shizofrenija uzročnici bolesti.

1889. u pismima Teu iz bolnice govori da se oseća bolje. Vraća se u „žutu kuću“. Pati od nesanice, ali piše ohrabrujuća pisma majci i sestri. Slika dva autoportreta sa zavijenim uhom. Drugog meseca te godine, zbog nesanice i učestalih halucinacija. Posle par meseci, Vinsent ponovo slika i šalje teu dva sanduka puna remek-dela. Sredinom godine, na svoj zahtev, odlazi u azil pored Sen-Remija. Dozvoljeno mu je da slika napolju pod nadzorom čuvara. Krajem juna slika čemprese. U julu, posle posete Arlu, dobija ozbiljan napad. Neko vreme je u nesvesti a pamćenje mu je oštećeno. Njegovo stanje je promenljivo. Za vreme jednog kasnijeg napada te godine, pokušava da proguta boje.

1890. ima izložbu u Briselu. Teu piše da se nikad nije osećao smirenije. Te godine, kupljena je jedina njegova prodata slika za života, „Crveni vinograd“. Odmah posle toga dobija još jedan težak napad. Nakon poslednje krize posećuje Tea i njegovu porodicu u Parizu. Potom odlazi u Over, gde se nastanjuje. Neko vreme živi u krčmi Sen Oben, zatim u kafeu porodice Ravo. Teo je odabrao Over je je tu živeo doktor Gaše, slikar amater i prijatelj impresionista, koji psitaje da brine o Vinsentu. On se divi Vinsentovoj umetnosti i oni postaju dobri prijatelji. Štaviše, provodi jedan od vikenda u kući doktora Gašea zajedno sa bratovljevom porodicom. Javlja mu se motiv polja pod olujnim nebom. 23. jula piše svoje poslednje pismo. 27. jula izlazi popodne, a vraća se kasno noću. Gospodin i gospođa Ravo primećuju da ima velike bolove dok leži u svojoj sobi. Vinsent priznaje da je pucao sebi u grudi. Gaše ga previja i obaveštava Tea. 29. jul provodi ceo dan u krevetu, pušeći lulu. Umire tokom noći, a narednog dana ga sahranjuju na groblju u Overu. Sahrani prisustvuje, pored Tea i Gašea, nekolicina prijatelja iz Pariza, među njima Bernar i Tangi.

Grob Vincenta i Tea van Goga

Van Gogov rad[uredi]

Poreklom iz Holandije, bio je teolog i sveštenik u rudniku i slikao je rudare tamnim mrkozelenim bojama. Posle kratke pariske impresionističke faze kada rasvetljava paletu i napušta socijalne teme, Van Gog odlazi u Arl, na jugu Francuske, gde započinje njegov arlezijski period. Kopirao je Milea, Gogena i Lotreka.

Ozbiljniju aktivnost počeo je u 27. godini crtežima, a u 28. godini je počeo da slika.[9]

Intenzivno je koristio crvenu i zelenu boju i povodom svoje slike Kafana noću piše svom bratu Teu u Parizu:

Under a bright cloudless blue/green sky is a large collection of connected buildings on the right side of the canvas. The buildings are all part of a mill, up a slight embankment from a stream in the foreground. On the left side of the painting near the steps leading up the embankment to the old mill are two small figures. Off in the left distance is a farmland and farmhouses, while the far distance shows low purple hills
Stari mlin, 1888, Olbrajt-Noks umetnička galerija, Bafalo, NY.
The top of the painting is a dark blue night sky with many bright stars shining brightly surrounded by white halos. Along the distant horizon are houses and buildings with lights that are shining so brightly that they are casting yellow reflections on the dark blue river below. The bottom half shows the Rhone river with reflected lights showing throughout the river. In the foreground we can see a shallow wave.
Zvezdana noć nad Ronom, 1888, Muzej Orsej, Pariz.
A starless, moonless evening sky of middle blue with two large white clouds are above darker blue twisting hills in the distance. In the foreground is a grove of Olive trees, that extend horizontally across the whole painting, towards the bottom is a winding, twisting path that extends horizontally across the painting
Maslinova drva sa planinom Alpili u pozadini, 1889, Muzej moderne umetnosit, Njujork.

Van Gog je crtao i slikao sa vodenim bojama dok je bio u školi — mada je mali broj tih slika sačuvan, a i autorstvo je dovođeno u pitanje za neke od njih.[10] Kad se posvetio umetnosti kao odrasla osoba, on je počeo na elementarnom nivou, kopirajući Cours de dessin, kurs crtanja koje je uredio Šarl Barg. U toku dve godine on je počeo provizije. Proleća 1882, njegov ujak, Kornelis Marinus, vlasnik dobro stojeće galerije savremenih umetnosti u Amsterdamu, zatražio je od njega crteže Haga. Van Gogov rad nije zadovoljio očekivanja njegovog ujaka. Marinus mu je ponudio drugi posao, ovog puta dajući detaljan opis predmeta, ali je još jednom bio razočaran rezultatom. Uprkos toga, Van Gog je istrajao. On je poboljšao osvetljenje svog studija istaliranjem raznih šalona i eksperimentisao je sa mnoštvom materijala za crtanje. Više od godinu dana je radio na pojedinačnim ličnostima – visoko razrađenje studije „crnom i belom“,[11] kojima je u to vreme zaradio samo kritike. Danas, oni su priznati kao njegova prva remekdela.[12]

A white two-story house at twilight, with 2 cypress trees on one end, and smaller green trees all around the house, with a yellow fence surrounding it. Two women are entering through the gate in the fence; while a woman in black walks on by going towards the left. In the sky, there is a bright star with a large intense yellow halo around it
Bela kuća u noći, 1890, Ermitaž, Sankt Peterburg, naslikana šest nedelja pre smrti umetnika

Početkom 1883, on je počeo da radi na kompozicijama sa više figura, koje je on bazirao na svojim crtežima. On je neke od njih fotografisao, ali kada je njegov brat je napomenuo da im nedostajaje živost i svežina, on je uništio te fotografije i okrenuo se slikarstvu uljanim bojama. Do jeseni 1882, njegov brat mu je finansijski omogućio da završi svoje prve slike, ali je sav novac ubrzo bio potrošen. Proleća 1883, Van Gog se obratio renominaranim umetnicima Haške škole, kao što su Vejsenbruh i Blomers, i dobio je tehničku podršku od njih, kao i od slikara De Boka i Van der Vila.[13] Kada se preselio u Nuenen, nakon perioda u Drentu, on je počeo rad na nekoliko slika velikih dimenzija, ali ih je potom uništio. Ljudi koji jedu krompir i njeni prateći komadi – Stara kula na Nuenen groblju i Koliba – su jedine sačuvane slike. Nakon posete Rajksmuzeumu, Van Gog je bio svestan da su mnoge od njegovih mana posledica nedovljnog tehničkog iskustva.[13] Stoga je novembra 1885. otišao za Antverpen i kasnije za Paris da uči i razvija svoju tehniku.[14]

Nakon upoznavanja sa impresionističkim i neoimpresionističkim tehnikama i teorijama, Van Gog je otišao u Arls da razvije te nove spoznaje. Međutim ubrzo su se stare ideje o umetnosti i radu pojavile ponovo. To su ideje kao što je rad na serijskim snimicima srodnih ili kontrastnih predmeta, koja će odražavati svrhu umetnosti. S napretkom njegovog rada, on je napravio mnoštvo samoportreta. Već 1884. u Nuenenu on je radio na seriji koja je trebala da ukrasi trpezariju jednog prijatelja u Ajndhovenu. Slično tome u Arlsu, proleća 1888 on je organizovao svoje Cvetajuće voćnjake u triptihe, počevši vremensku seriju slika koja je postala deo Rolingove porodične serije, i konačno, kad se Gogen složio da radi i živi u Arlsu rame uz rame sa Van Gogom, on je počeo rad na Dekoraciji za žutu kuću, koja je po nekim gledištima najambiciozniji poduhvat koji je on ikad poduzeo.[15] Naveći deo njegovog rada se bavi razradom i revidiranjem njegovih fundamentalnih postava. U proleće 1889, on je naslikao još jednu, manju grupu voćnjaka. U jednom pismu bratu iz aprila, on piše, "Ja iman 6 studija proleća, dve od kojih su veliki voćnjaci. Ima malo vremena, jer su ovi efekti tako kratkog daha."[16]

Istoričar umetnosti Albert Bojm smatra da je Van Gog – čak i u prividno fantastičnim kompozicijama poput Zvezdane noći – bazirao svoj rad na realnosti.[17] Bela kuća u noći, prikazuje kuću u sutonu sa prominentnom zvezdom okruženom žutim oreolom na nebu. Astronomi sa Južnozapadnog teksaškog državnog instituta u San Markosu su proračunali da je ta zvezda Venera, koja je bila svetla na večernjem nebu juna 1890. kad se pretpostavlja da je Van Gog napravio sliku.[18]

Samoportreti[uredi]

A red-bearded man with a straw hat on gazes to the left.
Samoportret sa slamnim šeširom, Pariz, zima 1887/88, Muzej Metropoliten, (F365v)
A mid to late 30s intense man with red beard gazing to the left wearing a green coat.
Samoportret, septembar 1889, (F 627), ulje na platnu, 65 cm × 54 cm. Muzej Orsej, Pariz. Ovo je verovatno zadnji Van Gogov samoportret.[19]
An intense man clean shaven man, with close cropped hair looks to the left.
Samoportret bez brade, kraj septembra 1889, (F 525), ulje na platnu, 40 × 31 cm., Privatna kolekcija.[20]
A redbearded man in a blue smock holding paintbrushes and artist palette in his hand; looks to the left
Samoportret, 1889, Nacionalna galerija umetnosti. Samoportreti iz Sen-Remia pokazuju glavu sa desne strane, i.e. strane sa neunakaženim uvetom.
Detalj samoportreta (1889)

Van Gog je kreirao mnoge samoportrete tokom svog života. On je bio plodan samoportretista, koji je crtao i slikao samog sebe više od 43 puta između 1886 i 1889.[21][22] U njima je pogled slikara retko usmeren na gledaoca; čak i kada je to fiksni pogled, on izgleda kao da gleda negde drugde. Slike variraju u intenzitetu i boji i neke prikazuju umetnika sa bradom, neke bez brade, neke sa zavojima – prikazujući epizodu u kojoj je odsekao deo svog uha. Semoportret bez brade, iz kasnog septembra 1889, je jedna od najskupljih slika svih vremena, koja je prodata za $71.5 miliona 1998. u Njujorku.[23] U to vreme, ona je bila treća (ili sa inflacijskim prilagođavanjem četvrta) najskuplja slika ikada prodata. Ona je takođe Van Gogov zadnji samoportret, koji je dao svojoj majci kao rođendanski poklon.[20]

Svi samoportreti slikani u Sen-Remiu prikazuju umetnikovu glavu sa desna, sa strane nasuprot njegovog unakaženog uva, pošto je on slikao svoju reflekciju u ogledalu.[24][25][26] Tokom zadnjih nedelja svog života u Over sir Oazu, on je proizveo mnoštvo slika, ali među njima nema samoportreta. To je period tokom koga se on vratio slikanju prirode.[27]

Uticaj[uredi]

Van Gog je prethodnik čitavog evropskog ekspresionizma po tome, što je strastveno pokušavao izraziti u svojim slikama ono što se ne može izraziti. On je jedan od prvih umjetnika, koji je deformisao prirodni oblik, da bi postigao što jaču i intezivniju izražajnost. Svaki je njegov autoportret deo njegove autobiografije i u njima se odražava drama njegove životne putanje. Njegov je uticaj nadasve velik u čitavom svetskom slikarstvu. Ostavio je velik opus (850 slika i više od 900 crteža i akvarela) razasut po mnogim galerijama Evrope i Amerike.

Njegovim delom inspirisan je animirani film „S ljubavlju, Vinsent”.[28]

Najpoznatija dela[uredi]

Van Gogove najskuplje slike[uredi]

Slike Van Goga u Umetničkom institutu u Čikagu

Slika iz serije Suncokreti je 30. marta 1987. prodata je u Londonu japanskoj zastupnici Jasuda kompanije (Yasuda Comp.) za 24,75 miliona funti. Iste godine, 11. novembra je australijski biznismen Alan Bond na aukciji u Njujorku kupio sliku Irisi za 53,9 miliona dolara. Najskuplja slika Vinsenta van Goga ikad prodata je Portret doktora Gašea, za 82,5 miliona dolara. Time se nalazi na 18. mestu najskuplje prodatih slika ikada, a od 15. maja 1990. godine pripada japanskom biznismenu Rioe Saito. 1993. godine slika Žitno polje sa čempresima je prodata je Valteru Anenbergu, američkom izdavaču, za 57 miliona dolara. Delo Autoportret bez brade je još jedno u nizu najskupljih slika ovog umetnika. Reč je o umetnini koja je 19. novembra 1998. godine prodana je u Njujorku za 71,5 miliona američkih dolara.

Референце[uredi]

  1. ^ Rewald (1978)
  2. ^ Pomerans (1996), ix
  3. ^ "Van Gogh: The Letters", vangoghletters.org; retrieved 7 October 2009.
  4. ^ Van Gogh's letters, Unabridged and Annotated, webexhibits.org; retrieved 25 June 2009.
  5. ^ Vincent Van Gogh Biography, Quotes & Paintings, The Art History Archive; retrieved 12 July 2011.
  6. ^ Pomerans (1997). стр. 1.
  7. ^ Tralbaut (1981). стр. 286—87.
  8. ^ Hulsker (1990). стр. 390.
  9. ^ Истински драгуљи Винсента ван Гога („Политика”, 6. фебруар 2018)
  10. ^ Van Heugten (1996). стр. 246.–51
  11. ^ Artists working in Black & White, i.e., for illustrated papers like The Graphic or Illustrated London News were among Van Gogh's favorites. See Pickvance (1974/75)
  12. ^ See Dorn, Keyes & alt. (2000)
  13. 13,0 13,1 See Dorn, Schröder & Sillevis, ed. (1996)
  14. ^ See Welsh-Ovcharov & Cachin (1988)
  15. ^ See Dorn (1990)
  16. ^ Hulsker (1980). стр. 385.
  17. ^ Boime (1989)
  18. ^ At around 8:00 pm on 16 June 1890, as astronomers determined by Venus's position in the painting. Star dates Van Gogh canvas, BBC News, 8 March 2001.
  19. ^ Walther (2000). стр. 74.
  20. 20,0 20,1 Pickvance (1986). стр. 131.
  21. ^ „Musée d'Orsay: Vincent van Gogh Self-Portrait”. musee-orsay.fr. 4. 2. 2009. 
  22. ^ Encyclopedia of Irish and World Art: "art of self-portrait"; retrieved 13 June 2010.
  23. ^ "Top-ten most expensive paintings". Chiff.com; retrieved 13 June 2010.
  24. ^ Cohen, Ben. "A Tale of Two Ears", Journal of the Royal Society of Medicine. June 2003. vol. 96. issue 6; retrieved 24 August 2010.
  25. ^ Van Gogh Myths; The ear in the mirror. Letter to the New York Times, 17 September 1989; retrieved 24 August 2010.
  26. ^ Self Portraits, Van Gogh Gallery; retrieved 24 August 2010.
  27. ^ Metzger & Walther (1993). стр. 653
  28. ^ „С љубављу, Винсент” још вечерас у Дому омладине („Политика”, 25. децембар 2017)

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]