Винсент ван Гог

Из Википедије, слободне енциклопедије
„Ван Гог” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Ван Гог (вишезначна одредница).
Винсент ван Гог
VanGogh 1887 Selbstbildnis.jpg
Аутопортрет из 1886. године
Датум рођења (1853-03-30)30. март 1853.
Место рођења Зиндерт
Холандија
Датум смрти 29. јул 1890.(1890-07-29) (37 год.)
Место смрти Овер сир Оаз
Француска
Правац/традиција постимпресионизам
Најважнија дела
Ван Гогов потпис

Винсент Вилем ван Гог (хол. Vincent Willem van Gogh; Зиндерт, 30. март 1853Овер сир Оаз, 29. јул 1890) био је постимпресинистички сликар холандског порекла. Један је од тројице највећих сликара постимпресионизма[1] и један од најцењенијих сликара уопште.[2][3][4]

Ван Гог је био син протестантског свештеника, а и он сам је неко време био проповедник.

Његова дела су запажена по својој грубој лепоти, емотивној искрености и храбрим бојама, те је захваљујући томе постао један од водећих уметника 19. века. Након дугог и болног проблема са анксиозношћу и учесталим проблемима менталних болести, умро је од прострелне ране метком у својој 37. години. Опште је прихваћено мишљење да је извршио самоубиство, иако пиштољ из кога је пуцано, никада није пронађен. Његов рад је за време његовог живота био познат само неколицини људи, а само пар га је ценило и поштовало.

Интересовао се за теорију перцепције боја и неоимпресионизма. Међутим, он је срушио неоимпресионистичка правила и идеје и то је заправо темељ његове јединствене технике цртања кратким и многобројним потезима четкице. Њему су се свиђале неоимпресионистичке идеје, али сами неоимпресионисти му се нису допадали због њиховог понашања и претеране визуелне објективности. Ван Гог је, за разлику од њих, увек давао неко скривено значење својим делима и тражио га је у туђим.

Ван Гог је почео да црта као дете, а наставио је кроз године када је одлучио да ће бити уметник. Сликањем се почео бавити тек у касним двадесетим годинама, а многе од његових најпознатијих дела је завршио последње две године свог живота. Он је 1886. отишао из Холандије у Париз и своја дела је излагао тамо. Током боравка у Паризу, престао је да слика озбиљне и окренуо се сликању ведријих тема веселијим бојама . Године 1888. Ван Гог се преселио у Арл, у ком су настала његова најлепша дела. Тај градић је био права инспирација за уметника и то представља место у ком је живео скромно и срећно сликао. За нешто више од деценију, створио је више од 2100 дела, укључујући 860 уља на платну и више од 1300 акварела, цртежа, скица и графика. Његов рад обухвата аутопортрете, пејзаже, мртву природу и портрете, а најчешћи мотиви су чемпреси, поља пшенице и сунцокрети.

Слика Сељанка из његовог раног холандског периода (март 1885) налази се у београдском Народном музеју.

Биографија[уреди]

Ван Гог је је седам је година био запослен у Хагу, а затим је послан у подружницу Гоупила у Лондону (1873—1876). У тој је трговини слика добио не само увид у сликарство, већ се и сам заинтересовао за сликање, те је настојао да постане сликар. Први Ван Гогхови цртежи настају под утицајем идеалиста Мијеа у Белгији. Године 1881. упознаје се са сликаром Маувеом, и овај познати сликар му даје подршку, упућује га и први му даје савете како би требао приступити ликовним решавањима.[5][6]

Након кратког боравка у Хагу одлази у Брабант. У његовом се ликовном изразу тада почиње све више и све јасније да долази до изражаја значајна црта хуманитарне занесености. Гог се страствено обраћа приказивању живота сељака и радника, који се пате и муче на својој земљи, да би јој у својој беди истргли насушни хлеб. У томе раздобљу ради тамне мале слике, готово све у црном. Те су слике бледе, изражајне, а уз то бруталне до карикатуре. Сви су ти ликови суморни, и они нацртани и они насликани. Сликала их је и цртала свест осетљиве ћуди, која је у животу од раног доба осећала изолацију и тескобу и проживљавала кризе. Усред свих тих криза и протусловља Гог се одлучује да се упорно и страствено посвети сликарству.

Ван Гог читаво време страствено црта као фанатични аутодидакт који истовремено и тражи и прима савете са свих страна. Штавише, три месеца борави на академији у Антверпену, да би надокнадио своје недостатке у цртању. Међутим његова немирна природа га је подстакла да оде у Париз, где је живео његов брат Тео. Почетком 1886. долази у Париз и постаје Кормонов ђак, те у ове четири године до смрти Ван Гог доживлава своју велику еволуцију. Већ 1887. његова се палета радикално мења. У односу на прађањи суморни приступ, чини се та промена као регенерација. Очитују се значајке арабеске у свежим отвореним бојама, форма постаје декоративна уз потцртани графизам. Ван Гог тражи синтезу у поједностављењу. Нови Ван Гогов приступ се испољава све јаче и снажније: искључују се сенке и свестраное моделација. Он примењује чисту отворену скалу боја, а облике контурира тамном бојом.

Године 1888. ствара готово слику за сликом. Уз то су се његове боје под медитеранским небом зажариле, засјале и заблистале као да је у њима искричаво светло самога Сунца. Ван Гог је сликао и само Сунце у пуном жару.

Гогенов портрет Ван Гога

Гоген је стигао у Арлес на позив ван Гога, да би се оживотворио дугогодишњи сан многих сликара о томе како би се окупили на заједничком раду у природи. Врло брзо се показало, да између њих постоје непремостиве супротности: то је отишло тако далеко, да је једне ноћи у дискусији Ван Гог у свом неуравнотеженом стању навалио на Гогена да га закоље. Међутим, довољан је био је само један Гогенов поглед, да се Ван Гог освести и да намах сам себе казни. Реже бритвом властито уво и односи га блудницама у јавну кућу, те пада у тежак и болан грч епилептика. Гоген одлази за Париз, а Ван Гог у психијатријску болницу. Свестан је да је у лудници, али између појединих наступа страствено ради - његове боје као да су добиле још више на интензитету. Без предаха слика и црта. Ради манијакално, сулудо, дивље. Радом настоји надвладати и само лудило, те своје кризе што се периодични понављају. Код њега се измјењују часови луцидности с тешким клонућима.

8. маја 1889. долази у Сен Реми у Прованси на болничко лечење.[7][8] Тамо је почео сликати чемпресе и маслине, а настала је још једна чувена слика Звездана ноћ. Свом је брату Теу написао:

Викицитати „Вечно је питање, је ли нам дано да пре смрти спознамо само једну хемисферу. Што се мене тиче, одговора нема, али звезде ме увек подстичу на размишљање.”

Године 1890. сели се у Овер сир Оаз на лечење код др. Пола Гашеа како би био ближе свом брату. Први утисак Ван Гога о др. Гашеу био је: „мислим да је болеснији од мене, или можемо рећи једнако“. Претпоставља се да је др. Гаше лечио Ван Гога биљком црвеним напрстком, с којом је Ван Гог и насликао лекара, а данас се сматра да је та биљка можда и деловала на сликареву перцепцију жуте боје, с обзиром да пацијенти који се њоме лече виде све око себе жућкасто. Осим тога сумња се такође да су га мучиле шизофренија и манична депресија, које такође утичу на перцепцију стварности и расположење.

Веројатно је једна од посљедних његових слика Пшенична поља с вранама или Житно поље с гавранима. У 37. години, 27. јула, депресиван, узнемирен, у тренутку паничног предосећаја страве пред новим наступом узима револвер, који је увек носио да се брани од шумских животиња.. У пољу крај пута наслања се на дебло које је сликао и одапиње оружје. Умире након два дана у свом кревету. Сахрањен је у Овер сир Оазу уз свог брата Та који је преминуо 6 месеци касније.

Гроб Винцента и Теа ван Гога

Ван Гогов рад[уреди]

Пореклом из Холандије, био је теолог и свештеник у руднику и сликао је рударе тамним мркозеленим бојама. После кратке париске импресионистичке фазе када расветљава палету и напушта социјалне теме, Ван Гог одлази у Арл, на југу Француске, где започиње његов арлезијски период. Копирао је Милеа, Гогена и Лотрека.

Интензивно је користио црвену и зелену боју и поводом своје слике Кафана ноћу пише свом брату Теу у Паризу:

Under a bright cloudless blue/green sky is a large collection of connected buildings on the right side of the canvas. The buildings are all part of a mill, up a slight embankment from a stream in the foreground. On the left side of the painting near the steps leading up the embankment to the old mill are two small figures. Off in the left distance is a farmland and farmhouses, while the far distance shows low purple hills
Стари млин, 1888, Олбрајт-Нокс уметничка галерија, Бафало, NY.
The top of the painting is a dark blue night sky with many bright stars shining brightly surrounded by white halos. Along the distant horizon are houses and buildings with lights that are shining so brightly that they are casting yellow reflections on the dark blue river below. The bottom half shows the Rhone river with reflected lights showing throughout the river. In the foreground we can see a shallow wave.
Звездана ноћ над Роном, 1888, Музеј Орсеј, Париз.
A starless, moonless evening sky of middle blue with two large white clouds are above darker blue twisting hills in the distance. In the foreground is a grove of Olive trees, that extend horizontally across the whole painting, towards the bottom is a winding, twisting path that extends horizontally across the painting
Маслинова дрва са планином Алпили у позадини, 1889, Музеј модерне уметносит, Њујорк.

Ван Гог је цртао и сликао са воденим бојама док је био у школи — мада је мали број тих слика сачуван, а и ауторство је довођено у питање за неке од њих.[9] Кад се посветио уметности као одрасла особа, он је почео на елементарном нивоу, копирајући Cours de dessin, курс цртања које је уредио Шарл Барг. У току две године он је почео провизије. Пролећа 1882, његов ујак, Корнелис Маринус, власник добро стојеће галерије савремених уметности у Амстердаму, затражио је од њега цртеже Хага. Ван Гогов рад није задовољио очекивања његовог ујака. Маринус му је понудио други посао, овог пута дајући детаљан опис предмета, али је још једном био разочаран резултатом. Упркос тога, Ван Гог је истрајао. Он је побољшао осветљење свог студија исталирањем разних шалона и експериментисао је са мноштвом материјала за цртање. Више од годину дана је радио на појединачним личностима – високо разрађење студије „црном и белом“,[10] којима је у то време зарадио само критике. Данас, они су признати као његова прва ремекдела.[11]

A white two-story house at twilight, with 2 cypress trees on one end, and smaller green trees all around the house, with a yellow fence surrounding it. Two women are entering through the gate in the fence; while a woman in black walks on by going towards the left. In the sky, there is a bright star with a large intense yellow halo around it
Бела кућа у ноћи, 1890, Ермитаж, Санкт Петербург, насликана шест недеља пре смрти уметника

Почетком 1883, он је почео да ради на композицијама са више фигура, које је он базирао на својим цртежима. Он је неке од њих фотографисао, али када је његов брат је напоменуо да им недостајаје живост и свежина, он је уништио те фотографије и окренуо се сликарству уљаним бојама. До јесени 1882, његов брат му је финансијски омогућио да заврши своје прве слике, али је сав новац убрзо био потрошен. Пролећа 1883, Ван Гог се обратио реноминараним уметницима Хашке школе, као што су Вејсенбрух и Бломерс, и добио је техничку подршку од њих, као и од сликара Де Бока и Ван дер Вила.[12] Када се преселио у Нуенен, након периода у Дренту, он је почео рад на неколико слика великих димензија, али их је потом уништио. Људи који једу кромпир и њени пратећи комади – Стара кула на Нуенен гробљу и Колиба – су једине сачуване слике. Након посете Рајксмузеуму, Ван Гог је био свестан да су многе од његових мана последица недовљног техничког искуства.[12] Стога је новембра 1885. отишао за Антверпен и касније за Парис да учи и развија своју технику.[13]

Након упознавања са импресионистичким и неоимпресионистичким техникама и теоријама, Ван Гог је отишао у Арлс да развије те нове спознаје. Међутим убрзо су се старе идеје о уметности и раду појавиле поново. То су идеје као што је рад на серијским снимицима сродних или контрастних предмета, која ће одражавати сврху уметности. С напретком његовог рада, он је направио мноштво самопортрета. Већ 1884. у Нуенену он је радио на серији која је требала да украси трпезарију једног пријатеља у Ајндховену. Слично томе у Арлсу, пролећа 1888 он је организовао своје Цветајуће воћњаке у триптихе, почевши временску серију слика која је постала део Ролингове породичне серије, и коначно, кад се Гоген сложио да ради и живи у Арлсу раме уз раме са Ван Гогом, он је почео рад на Декорацији за жуту кућу, која је по неким гледиштима најамбициознији подухват који је он икад подузео.[14] Навећи део његовог рада се бави разрадом и ревидирањем његових фундаменталних постава. У пролеће 1889, он је насликао још једну, мању групу воћњака. У једном писму брату из априла, он пише, "Ја иман 6 студија пролећа, две од којих су велики воћњаци. Има мало времена, јер су ови ефекти тако кратког даха."[15]

Историчар уметности Алберт Бојм сматра да је Ван Гог – чак и у привидно фантастичним композицијама попут Звездане ноћи – базирао свој рад на реалности.[16] Бела кућа у ноћи, приказује кућу у сутону са проминентном звездом окруженом жутим ореолом на небу. Астрономи са Јужнозападног тексашког државног института у Сан Маркосу су прорачунали да је та звезда Венера, која је била светла на вечерњем небу јуна 1890. кад се претпоставља да је Ван Гог направио слику.[17]

Самопортрети[уреди]

A red-bearded man with a straw hat on gazes to the left.
Самопортрет са сламним шеширом, Париз, зима 1887/88, Музеј Метрополитен, (F365v)
A mid to late 30s intense man with red beard gazing to the left wearing a green coat.
Самопортрет, септембар 1889, (F 627), уље на платну, 65 cm × 54 cm. Музеј Орсеј, Париз. Ово је вероватно задњи Ван Гогов самопортрет.[18]
An intense man clean shaven man, with close cropped hair looks to the left.
Самопортрет без браде, крај септембра 1889, (F 525), уље на платну, 40 × 31 cm., Приватна колекција.[19]
A redbearded man in a blue smock holding paintbrushes and artist palette in his hand; looks to the left
Самопортрет, 1889, Национална галерија уметности. Самопортрети из Сен-Ремиа показују главу са десне стране, i.e. стране са неунакаженим уветом.
Детаљ самопортрета (1889)

Ван Гог је креирао многе самопортрете током свог живота. Он је био плодан самопортретиста, који је цртао и сликао самог себе више од 43 пута између 1886 и 1889.[20][21] У њима је поглед сликара ретко усмерен на гледаоца; чак и када је то фиксни поглед, он изгледа као да гледа негде другде. Слике варирају у интензитету и боји и неке приказују уметника са брадом, неке без браде, неке са завојима – приказујући епизоду у којој је одсекао део свог уха. Семопортрет без браде, из касног септембра 1889, је једна од најскупљих слика свих времена, која је продата за $71.5 милиона 1998. у Њујорку.[22] У то време, она је била трећа (или са инфлацијским прилагођавањем четврта) најскупља слика икада продата. Она је такође Ван Гогов задњи самопортрет, који је дао својој мајци као рођендански поклон.[19]

Сви самопортрети сликани у Сен-Ремиу приказују уметникову главу са десна, са стране насупрот његовог унакаженог ува, пошто је он сликао своју рефлекцију у огледалу.[23][24][25] Током задњих недеља свог живота у Овер сир Оазу, он је произвео мноштво слика, али међу њима нема самопортрета. То је период током кога се он вратио сликању природе.[26]

Утицај[уреди]

Ван Гог је претходник читавог европског експресионизма по томе, што је страствено покушавао изразити у својим сликама оно што се не може изразити. Он је један од првих умјетника, који је деформисао природни облик, да би постигао што јачу и интезивнију изражајност. Сваки је његов аутопортрет део његове аутобиографије и у њима се одражава драма његове животне путање. Његов је утицај надасве велик у читавом светском сликарству. Оставио је велик опус (850 слика и више од 900 цртежа и акварела) разасут по многим галеријама Европе и Америке.

Најпознатија дела[уреди]

Ван Гогове најскупље слике[уреди]

Слике Ван Гога у Уметничком институту у Чикагу

Слика из серије Сунцокрети је 30. марта 1987. продата је у Лондону јапанској заступници Јасуда компаније (Yasuda Comp.) за 24,75 милиона фунти. Исте године, 11. новембра је аустралијски бизнисмен Алан Бонд на аукцији у Њујорку купио слику Ириси за 53,9 милиона долара. Најскупља слика Винсента ван Гога икад продата је Портрет доктора Гашеа, за 82,5 милиона долара. Тиме се налази на 18. месту најскупље продатих слика икада, а од 15. маја 1990. године припада јапанском бизнисмену Риое Саито. 1993. године слика Житно поље са чемпресима је продата је Валтеру Аненбергу, америчком издавачу, за 57 милиона долара. Дело Аутопортрет без браде је још једно у низу најскупљих слика овог уметника. Реч је о уметнини која је 19. новембра 1998. године продана је у Њујорку за 71,5 милиона америчких долара.

Референце[уреди]

  1. Rewald (1978)
  2. Pomerans (1996), ix
  3. "Van Gogh: The Letters", vangoghletters.org; retrieved 7 October 2009.
  4. Van Gogh's letters, Unabridged and Annotated, webexhibits.org; retrieved 25 June 2009.
  5. Vincent Van Gogh Biography, Quotes & Paintings, The Art History Archive; retrieved 12 July 2011.
  6. Pomerans (1997). стр. 1.
  7. Tralbaut (1981). стр. 286—87.
  8. Hulsker (1990). стр. 390.
  9. Van Heugten (1996). стр. 246.–51
  10. Artists working in Black & White, i.e., for illustrated papers like The Graphic or Illustrated London News were among Van Gogh's favorites. See Pickvance (1974/75)
  11. See Dorn, Keyes & alt. (2000)
  12. 12,0 12,1 See Dorn, Schröder & Sillevis, ed. (1996)
  13. See Welsh-Ovcharov & Cachin (1988)
  14. See Dorn (1990)
  15. Hulsker (1980). стр. 385.
  16. Boime (1989)
  17. At around 8:00 pm on 16 June 1890, as astronomers determined by Venus's position in the painting. Star dates Van Gogh canvas, BBC News, 8 March 2001.
  18. Walther (2000). стр. 74.
  19. 19,0 19,1 Pickvance (1986). стр. 131.
  20. „Musée d'Orsay: Vincent van Gogh Self-Portrait”. musee-orsay.fr. 4. 2. 2009. 
  21. Encyclopedia of Irish and World Art: "art of self-portrait"; retrieved 13 June 2010.
  22. "Top-ten most expensive paintings". Chiff.com; retrieved 13 June 2010.
  23. Cohen, Ben. "A Tale of Two Ears", Journal of the Royal Society of Medicine. June 2003. vol. 96. issue 6; retrieved 24 August 2010.
  24. Van Gogh Myths; The ear in the mirror. Letter to the New York Times, 17 September 1989; retrieved 24 August 2010.
  25. Self Portraits, Van Gogh Gallery; retrieved 24 August 2010.
  26. Metzger & Walther (1993). стр. 653

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]