Pređi na sadržaj

Vladimir Striževski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vladimir Striževski
Vladimir Striževski „Striž“ pilot Aeroputa
Puno imeVladimir Ivanovič Striževski
Datum rođenja(1894-12-26)26. decembar 1894.
Mesto rođenjaMogiljov, Ruska Imperija
Datum smrti22. avgust 1940.(1940-08-22) (45 god.)
Mesto smrtiMedak, Kraljevina Jugoslavija

Vladimir Striževski „Striž" (rus. Владимир Иванович Стрижевски; Mogiljov, 26. decembar 1894, Magiljevu, Ruska Imperija — 22. avgusta 1940, selo Medak kod Gospića, Kraljevina Jugoslavija) je bio pilot i to jedan od trojice prvih pilota u prvoj jugoslovenskoj avio-kompaniji Društvo za vazdušni saobraćaj A. D. Aeroput.[1]

Poginuo je u avionskoj nesreći putničkog aviona Aeroputa tipa Lokid Elektra registarskih oznaka YU-SBC koja se dogodila na redovnoj liniji Zagreb - Split u četvrtak 22. avgusta 1940. godine, oko 8 časova ujutru, kada je avion udario u planinski vrh Mala Visočica na Velebitu, kod sela Medak, blizu Gospića.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Vladimir Striževski je rođen 26. decembar 1894. u mestu Magiljevu, Magiljevska gubernija na zapadu Rusije - Ruska Imperija, u plemićkoj porodici od oca Ivana i majke Jekatarine koji su pored Vladimira imali još tri sina. Osnovnu školu i realku je Vladimir završio u mestu rođenja 1911. godine, a potom se upisuje na politehnički fakultet imperatora Petra Velikog u Petrovgradu. Kada je počeo rat, prekida školovanje i dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Biva upućen u pilotsku školu u Sevastopolju koju završava 1915 i sve vreme rata i revolucije do 1921. godine bio je pilot. Posle sloma Vrangelove armije ide u izgnanstvo, dolazi u Jugoslaviju najpre u Mostar (1921—1925), a zatim u Novi Sad (1925 -1927), nakon Novog Sada se preseljava u Zemun u kome živi do pred rat, kada gradi kuću na Senjaku i preseljava se u Beograd. Za vreme boravka u Mostaru zasniva porodicu, ženi se Branislavom sa kojom dobija 1925. godine, ćerku Sofiju. Taj brak je potrajao dve godine i razišli su se. Drugi brak je Vladimir zasnovao tek 1938. godine oženivši se sa Irinom Pegušinom-Vdovenko sa kojom je živeo do kraja svog života. U drugom braku je rođena ćerka Milica koja je zadržala prezime Striževski koje nosi i njen najstariji sin Vladimir.

Radna biografija[uredi | uredi izvor]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Za vreme Prvog svetskog rata primljen je u avijaciju i upućen u pilotsku školu u Sevastopolj. U ovoj školi se uglavnom letelo na francuskim školskim i ratnim avionima. Prvi samostalni let Vladimir Striževski obavlja 8. maja 1915. godine, a letačku obuku završava jula meseca iste godine, a već 10. avgusta leti na prvi ratni zadatak - borbeni izviđački let na frontu u Galiciji, u sastavu 16. izviđačke eskadrile kao pilot đak-dobrovoljac. U ovoj jedinici iskazao se kao hrabar pilot, što mu ubrzo donosi unapređenje u čin potporučnika. Od juna 1916. godine, premešten je u 9. lovačku eskadrilu opremljenu francuskim lovcima „Nijepor“. Leteo je u pratnji teških ruskih aviona i obavio preko 30 borbenih letova. Na jednom od takvih letova mladi pilot Striževski je oborio protivnički avion i za to dobio odlikovanje. U toku rata izvršio je ukupno 206 letova sa ukupno 413 sati naleta tri puta bio ranjavan i iz rata izašao u činu kapetana druge klase. Oborio je tri neprijateljska aviona i bio odlikovan sledećim odlikovanjima:

  1. Krst Svetog Đorđa IV stepena,
  1. Orden Svetog Vladimira IV stepena,
  1. Orden Svete Ane IV stepena,
  1. Orden Svetog Velikomučenika i Pobedonosca Georgija.

Kada izbije građanski rat Striževski kao carski oficir, prelazi u oblast Donske armije, gde se kao vazduhoplovac bori na strani carske vojske. Leteo je na lovcu francuske proizvodnje Spad sa motorom Hispano sve do evakuacije Vrangelove armije. U toku građanskog rata unapređen je u čin kapetana prve klase.

Vojno Vazduhoplovstvo kraljevine SHS/Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Dolaskom u Kraljeninu SHS/Jugoslaviju 1921. godine, nastanjuje se u Mostaru i odmah je primljen u vojno vazduhoplovstvo. U to vreme jugoslovenskom vojnom vazduhoplovstvu su bili potrebni stručnjaci svih struka i profila pa pošto je bio dobar i iskusan pilot angažovan je kao pilot i nastavnik letenja po ugovoru. U Mostaru živi i radi do 1925. godine kad prelazi u Novi Sad, tada centar vazduhoplovstva nove države. U Novom Sadu pored posla nastavnika letenja Vladimir Striževski počinje da se bavi i poslom probnog pilota s obzirom da se u Novom Sadu počinje da razvija vazduhoplovna industrija kao i remont letjelica (Pukovska avio radionica, Radionica Inž. Rudolfa Fizira, S. Vlajković i komp. i Ikarus) U vojnom vazduhoplovstvu Kraljevine Jugoslavije radi sve do 1927. godine kada prelazi u Aeroput. Vladimir Striževski prelaskom u civilne saobraćajne pilote je preveden u rezervni sastav vojske, tako da je bio rezervni oficir jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (JKRV) i pored svih svojih letačkih obaveza u Aeroputu, održavao je trenažu i na ratnim avionima do kraja svog života. Kada je pred rat Jugoslavija kupila u Engleskoj bombardere Bristol Blenim, Striževski je angažovan kao vođa puta za prelet od Engleske preko ratom zahvaćene Francuske, pa preko Italije do Beograda. Ceo ovaj let je izveden besprekorno bez ijednog incidenta, lutanja, prinudnog sletanja i tome slično. Za uspešno obavljen vojni zadatak dobio je Orden jugoslovenske krune V reda.

Aeroput[uredi | uredi izvor]

Odmah po osnivanju Aeroputa 1927. ovo društvo je angažovalo za prve pilote ruske veterane Vladimira Striževskog, Mihaila Jarošenka i Viktora Nikitina. Bilo je to za njih, iskušenje letačke profesije, avion postaje nešto više, od do tada proverenog borbenog sredstva, postaje putničko sredstvo koje putnicima treba da obezbedi sigurnost, tačnost, redovnost i udobnost. Vladimir Striževski prvi od jugoslovenskih pilota dobija dozvolu saobraćajnog pilota i postaje šef pilota od prvog dana osnivanja Aeroputa do svoje tragične smrti. Pošto je bio član najužeg rukovodstva Aeroputa ispočetka se bavio svim i svačim od obezbeđenja aerodroma, aviona, goriva, pilota kako bi najosnovniji uslovi za saobraćaj bili ispunjeni. Kasnije se pored redovnog letenja bavi: rasporedom i kontrolom rada posada, izborom i uvežbavanjem posada, učestvuje u izboru letjelica i osposobljava pilote za novi tip letjelica. Preletao je novim avionima Potez 29 iz Francuska, Spartan Kruzer iz Engleske i Lokid Elektra iz SAD, do zemunskog aerodroma (matične luke Aeroputa). Posle svake izvršene popravke, revizije, modifikacije i drugih intervencija na avionima Aeroputa za komande aviona je prvo sedao Vladimir Striževski koji je morao da se lično uveri da je sa avionom sve u redu pre nego što se uključi u saobraćaj. Kao šef pilota savesno je planirao uvođenje novih linija. Pre otvaranja nove linije trebalo je navigaciono, metereološki i praktično ispitati trasu, letilište i podobnost tipa aviona za tu namenu, sve je to obično činio Striževski. Kada je u Aeroputu doneta odluka da sami naprave vlastiti taksi avion Aeroput MMS-3, Striževski je bio konsultant i probni pilot ovom avionu. U toku rada kod Aeroputa u kome je proveo više od dvanaest godina, V. Striževski je preleteo više od 1.200.000 kilometara što je za to vreme bio veoma veliki uspeh i priznanje. Samopregornim radom V. Striževskog i ostalih saradnika uspelo se da od Aeroputa, male gotovo aero-klupske ekipe stvore respektivnu avio-kompaniju u evropskim okvirima.

Aeroklub[uredi | uredi izvor]

Gde god se letelo i avioni bili u pitanju nije moglo da se zamisli bez učešća Vladimira Striževskog, tako je bilo i sa Aerokubom. Vladimir je bio aktivni član Aerokluba Jugoslavije od njegovog osnivanja pa do svoje smrti. Rado se odazivao pozivima da leti za potrebe Aerokluba, koji je u to vreme intenzivno radio na popularizaciji vazduhoplovstva. Postao je poznat kada je neposredno posle fabričkih proba aviona Fizir F1V-Majbah 8. oktobra 1926. godine ovim avionom prevalio put od 1.410 km na relaciji Novi Sad - Skoplje - Mostar - Rajlovac - Zagreb - Novi Sad a put je trajao 8 sati i 40 minuta (Politika 12. oktobra 1926. strana 6.). Ovaj rekord ga je kvalifikovao za učešće na sportskom takmičenju (vazduhoplovnim utakmicama Male antante). Avionom domaće konstrukcije Fizir-Majbah je na takmićenju 1927. godine sa rednim brojem 13 pobedio na maršruti Beograd-Varšava-Beograd. Iste godine je lakim avionom „Sveti Đorđe“ firme Vlajković bio na izložbi u Pragu preletevši uspešno trasu Beograd-Prag najviše interesovanja je izazvala činjenica da je tako veliki pilot mogao da stane u tako mali avion. Svoje vazduhoplovno umeće je pokazao i 1934. godine u Sloveniji leteći na jedrilici tipa „Cegling“. Na javnim priredbama često je pilotirao sportskim avionima i vršio propagandne letove. Često je na ovakvim priredbama obavljao takozvana „vazdušna krštenja“, vozeći avionom po prvi put one koji su se odvažili da to i iskuse. U toku svog pilotskog staža gotovo da nije bilo aviona na našem nebu toga doba kojim nije leteo V. Striževski, bilo kao: vojni pilot i nastavnik letenja, probni pilot (VV, Ikarusa, Vlajkovića ili Aeroputa) član Aerokluba ili saobraćajni pilot Aeroputa, to je jednostavno tada bila neminovnost jer je pilota bilo veoma malo. Postoji još jedan kuriozitet koji pokazuje vezanost Striževskog za Aeroklub a to je, da je svoju drugu ženu Irinu upoznao na svečanom balu koji je priredio Aeroklub.

Nesreća[uredi | uredi izvor]

Fotografija aviona Lokid Elektra u kome je poginuo pilot V. Striževski

Avionska nesreća putničkog aviona Aeroputa tipa Lokid Elektra registarskih oznaka YU - SBC serijskog broja 1135 dogodila se na redovnoj liniji Zagreb - Split u četvrtak 22. avgusta 1940. godine, oko 8 časova ujutru, kada je avion udario u planinski vrh Mala Visočica na Velebitu, kod sela Medak, blizu Gospića. Tog jutra, u 6, 30 časova dvomotorni avion Lokid uzleteo je sa aerodroma Borongaj, kod Zagreba za Split.[2] U avionu je bila jedanestoro lica, dva člana posade i devetoro putnika.[3] U trenutku poletanja vremenske prilike su bile povoljne. Radio vođenje aviona je vršila radio-goniometriska stanica iz Zagreba, kojoj se poslednji put avion javio u 7, 36 časova, dok se nalazio iznad Vrlike.[3] Tada je vođenje aviona od zagrebačke preuzela sinjska radio-goniometriska stanica, koja je odmah obavestila posadu aviona o lošim vremenu i orkanskoj oluji. Tog jutra je nad Jadranom besnelo veliko nevreme. Snažni vetrovi duvali su sa Jadrana, dok je jaka kiša padala duž Dinarskih planina.[3] Međutim, nakon izvesnog vremena avion je prestao da se oglašava preko radio-stanice. Posle par sati o avionu nije bilo ni traga ni glasa, naknadnom proverom je utvrđeno da avion nije sleteo u Split u predviđeno vreme. Avion je u 7, 15 časova viđen kod Kulen Vakufa, a u 7, 30 časova nad Bihaćom i okolinom. Uprava Aeroputa se toga dana oglasila saopštenjen o nestanku svog aviona na linija Zagreb - Split.[3] Sutradan, 23. avgusta 1940. je organizovana velika potraga za nestalim avionom. Sve uprave i sreske samouprave kao i žandarmerijske stanice u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji su obaveštene od strane Banskih uprava da sa građanstvom pomognu da se nestali putnički avion pronađe.[3] Komanda Vojnog Vazduhoplovstva na čelu sa generalom Borivojem Mirkovićem je izdala naredbu primorskoj hidro-avijaciji iz Divulja da krene u vazdušna izviđanja u naznačenim krajevima kako bi se nestali avion što pre pronašao.[3] Dok je Uprava Aeroputa organizovala poseban ekspedicioni avio tim za potragu nestalog aviona, koji sastojao od dva aviona tipa Spartan Kruzer i jednom Lokid Elektrom kojim je upravljao direktor Aeroputa Tadija Sonderamajer. Direktor Sondermajer, da bi ubrzao pronalaženje letelice, raspisao je novčanu nagradu u iznosu od 10.000 dinara da će je dobiti ono lice koje bude pronašlo nestali avion.[3] Tog dana su ceo kraj pretraživale žandarmerijske patrole sa seljacima. Mnogi seljaci iz okoline i građani iz Bosanskog Grahova, Knina, Glamoča, Livna, Bosanske Krupe, Cazina tražile su nestali avion.[4] Ali od aviona nije bilo traga. Narednog dana, 24. avgusta, 1940. je nastavljena potraga. Posle skoro dva dana potrage stigla je vesta da je avion pronađen u okolini Gospića.[5] Avion je pronašao čobanin Miloš Vitas sa sinom Mirkom, u rano jutro, 24. avgusta 1940. godine, kod sela Medak. Nestali avion Lokid Elektra odnosno njegovi ostaci, sa raskomadanim leševima, nađeni su na litici jednog od planinskih vrhova Velebita pod nazivom Mala Visočica, na oko 1.300 metara nadmorske visine, kod Gospića.[6] Avion se srušio na obroncima Velebita, u predelu koji je puno udaljen od pravca leta za Split. Poginula je svih jedanaest lica u avionu. Posadu aviona su sačinjavali avio-pilot, koji je ujedno bio i Šef pilota u Aeroputu, Vladimir Striževski i radio-telegrafista Dušan Petrović. Avion je uleteo u snažan ciklon sa Jadrana, poslednje javljanje sinjskoj radio-goniometriskoj stanici je bilo da se nalaze na 1000 metara visine. Pilot Striževski je nameravao da avion koji je upao u nevreme spusti na Medačko polje, ali u tome su ga sprečili veliki oblaci i orkanski vetrovi, posle čega je avion udario u planinski vrh.

Spomenik na beogradskom Novom groblju pilotu Vladimiru Striževskom

Vladimir Striževski je sahranjen 28. avgusta 1940. godine, na beogradskom Novom groblju, pokraj ruske kapele uz sve počasti koje mu pripadaju kao uglednom građaninu, vojniku, vazduhoplovcu i čoveku.

Doprinos Vladimira Striževskog razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva[uredi | uredi izvor]

V. Striževski je kao vojni pilot na ratnim i školskim avionima obavio preko 4.000 letova obučio je nebrojeno pilota našeg ratnog i civilnog vazduhoplovstva. Kao probni pilot testirao je preko 200 aviona različitih tipova. Bio je prvi jugoslovenski pilot „milioner“ koji je preleteo više od milion kilometara i time ušao u istoriju našeg vazduhoplovstva. Kao šef pilota u Aeroputu doprineo je da na vrhuncu svog poslovanja 1939. godine Aeroput je povezivao 17 gradova svojim linijama, domaće linije su bile dužine 2.776 km, imao 14 aviona, 9 saobraćajnih pilota 3 pilota pripravnika, 5 radio-telegrafista i 1 radio-telegrafistu pripravnika. Za sve to vreme Aeroput je imao 4 avio nesreće od kojih su tri bile prouzrokovane vremenskim nepogodama, nažalost u jednoj od njih je poginuo i Vladimir Striževski „Striž“.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Биографије. „Vladimir Striževski - Striž”. Vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Arhivirano iz originala 24. 03. 2014. g. Pristupljeno 19. 3. 2013. 
  2. ^ Putnički avion koji je juče krenuo iz Zagreba nije stigao u Split i Saopštenje Aeroputa o nestanku aviona[mrtva veza], Politika, 23. avgust 1940. strana 7.
  3. ^ a b v g d đ e Opet AC
  4. ^ Još se ništa ne zna šta je sa avionom Aeroputa[mrtva veza], Politika, 24. avgust 1940. strana 9 i 10.
  5. ^ Avion Aeroputa nađen na Velebitu u šumi kod sela Medak[mrtva veza], Politika, 25. avgust 1940. strana 11 i 12.
  6. ^ Porodice poginulih putnika tražile su juče na vrhu Male Visočice tela svojih milih i dragih[mrtva veza], Politika, 26. avgust 1940. strana 7 i 8.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mikić, Sava (1993). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva. Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Oštrić, Šime; Janićijević, Dušan-urednik (1994). Rusi bez Rusije - Srpski Rusi (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd - Beočin: Dunaj & Efekt. ISBN 978-86-82465-02-7. 
  • Janić, Čedomir; Simišić, Jovo (2007). Više od letenja - Osam decenija Aeroputa i JAT-a. Beograd. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Krunić, Čedomir. Civilno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije Prva knjiga, Beograd, Izdanje autora. 2010. ISBN 978-86-901623-3-8.
  • Dimitrijević, Bojan; Miladinović P.; Micevski M. (2012). Kraljevsko vazduhoplovstvo - Vojno vazduhoplovstvo Kraljevine SHS/Jugoslavije 1918-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-169-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Стрижевски&oldid=27747486”