Vodozemci

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak amfibija.
Vodozemci
Vremenski raspon: karbon - danas
Magnificent tree frog (Litoria splendida) crop.jpg
Vajtova gatalinka (Litoria caerulea)
Naučna klasifikacija
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Podtip: Vertebrata
Klasa: Amphibia
L., 1758
grupe

Temnospondyli
Lepospondyli
Lissamphibia

Vodozemci ili amfibije (lat. Amphibia) su prvi stanovnici kopna među kičmenjacima (kopneni kičmenjaci, Tetrapoda) i istovremeno njihovi evoluciono najniži predstavnici.

Opšte karakteristike[uredi]

Imaju promenljivu telesnu temperaturu. Imaju čula: vida, sluha, mirisa i ukusa.

Kao rezultat prilagođavanja na suvozemni način života najveće promene pretrpeli su njihov respiratorni i krvni sistem.

U razviću su ipak vezani za vodu – oplođenje je spoljašnje i jaja i larve se razvijaju u vodi. Većina vodozemaca ne vodi brigu o svom potomstvu mada ima i onih kod kojih je to veoma dobro razvijeno. Tako mužjak žabe primalje (Alytes abstetricans) oplođene jajne ćelije nosi prilepljene za zadnje noge sve dok se iz njih ne izlegu mladunci, dok mužjak južnoameričke žabe Rhinoderma darwini jaja smešta u rezonatorske kese. Slično njemu ženka američke žabe (Pipa dorsigera) na leđima ima komorice u koje smešta jaja sve do izleganja mladih.

Larve se od odraslih jedinki razlikuju po tome što:

  • dišu na škrge;
  • nemaju noge već plivaju pomoću pljosnatog, dugačkog repa.

Posle preobražaja (metamorfoza) larve postaju pravi kopneni kičmenjaci koji:

  • dišu plućima i preko vlažne kože;
  • imaju pentadaktilne (petoprste), parne ektremitete kojima se kreću po čvrstoj podlozi koračanjem ili skokovima.

Koža im je, za razliku od isključivih kopnenih kičmenjaka (amniota), pokrivena tankim rožnim slojem ili kutikulom bez dodatnih rožnih tvorevina. U njoj se nalaze, mnogobrojne sluzne žlezde čiji produkt, sluz, održava kožu uvek vlažnom i ljigavom što omogućava da se preko nje odvija kožno disanje.

Crevo se završava kloakom. Srce se sastoji iz dve pretkomore i jedne komore. Imaju mali i veliki krvotok. Kroz njihovo srce protiče mešovita krv. Razvili su se od šakoperki, grupe izumrlih riba. Najstariji poznati vodozemci su izumrli stegocefali.

Raznovrsnost i značaj vodozemaca[uredi]

Zelene žabe žive pored reka, jezera, bara. U jesen se ukopavaju u mulj i padaju u zimski san. U proleće, kada se voda ugreje, žabe se bude.

  1. Mužjak zelene žabe sa obe bočne strane glave ima po jedan mehur. Oni se pune i prazne vazduhom i pomažu im da se oglašava - krekeće. Neke žabe imaju samo jednu kesu s donje strane glave.
  2. Leđna strana tela je zelene boje, pa je žabu teško uočiti među vodenim biljkama.
  3. Kao i sve žabe, i zelena žaba se kreće u skokovima. Skače tako što se od tla odbacuje dugim zadnjim, a dočekuje kratkim prednjim nogama. Prsti na zadnjim nogama spojeni su tankom kožicom. Zahvaljujući njoj zelena žaba dobro pliva.
  4. Žabe su grabljivice. Plen love dugačkim lepljivim jezikom. Čim primeti neki plen, žaba izbacuje jezik i u skoku hvata plen. Zatim se ponovo primiri.
  5. Žaba diše tako što guta vazduh. A pošto je vodozemac, diše i preko kože. Koža joj služi i da preko nje "pije vodu."
  6. Da žabe veoma dobro vide i čuju, uverili ste se i sami. Čim im se malo približite, hitro skoče u vodu. U vodi se skrivaju od neprijatelja - rode, čaplje, belouške, ali ni tu nije sasvim bezbedno. U vodi ih čekaju štuka, som, vidra, a belouška ih i tamo može uloviti.

Podela vodozemaca[uredi]

Svi današnji (recentni) vodozemci pripadaju potklasi Lissamphibia, koja se deli na tri reda:

1. red beznogi vodozemci (gimnofioni) ili Apoda (Gimnophiones) - najpoznatiji predstavnik je cecilija (tropski, crvoliki vodozemac); telo im je pokriveno koštanim pločicama po čemu se razlikuju od svih ostalih vodozemaca;

2. red repati vodozemci ili Urodela (Caudata) – imaju rep tokom čitavog života; predstavnici: daždevnjak, mrmoljak, čovečija ribica; čovečija ribica je neoteničan oblik (neotenija – pojava sticanja polne zrelosti na larvenom stupnju);

3. red bezrepi vodozemci (žabe) ili Anura (Batrachia, Salientia)– u odraslom stadijumu bez repa; razviće putem metamorfoze, larva punoglavac; predstavnici: zelena žaba, krastača, gatalinka.

Zanimljivosti[uredi]

  1. Najmanja žaba ima samo 1 cm, a najveća - 35 cm. U našim krajevima najmanja je galatinka (3 - 5 cm), a najveća obična (šumska) krastava žaba (20 cm).
  2. Repati vodozemci su veći od žaba. Najmanji ima 30 cm, ali postoje i pravi džinovi, dugi čak 1,6 m. Najveći repati vodozemci žive u vodama Kine i Japana.
  3. Iako se vodozemci uglavnom zadržavaju u blizini vode ili žive na vlažnim mestima, neki mogu život da provedu i daleko od vode. Te vrste se danju zavlače u skrovita mesta ili se zakopavaju u zemlju, a u lov izlaze noću, kada je vazduh vlažniji.
  4. Zelena krastava žaba
  5. I mnoge druge vrste vodozemaca brane se na sličan način. neke vrste žaba koje žive u prašumama Južne Amerike luče vrlo jak otrov. I najmanja količina tog otrova dovoljna je da usmrti čoveka. Pripadnici plemena koja žive u tim šumama love ove žabe i zagrevaju ih iznad vatre. Usled zagrevanja žabe luče veliku količinu otrova po površini svoje kože. Tada ih oni uzimaju i trljaju vrhove strela, koje postaju smrtonosno oružije.
  6. Zelene žabe zimu provode zakopane u muljevito dno i čekaju da otopli. Neke druge se brane na isti način, ali od velike vrućine. Dakle, neke žabe padaju u zimski, a neke u letnji san.
  7. Vodozemci često vode brigu o svom potomstvu. Neke žabe nose oplođena jaja zalepljena za zadnje noge, a neke na leđima u posebnim komoricama. Mužjak jedne vrste žaba čuva jaja u mehurima koji mu pomažu pri kreketanju, dok ženke jedne vrste jaja čuvaju u želucu. Za to vreme ne luče želudačni sok, jer bi na taj način svarile i svoja jaja. Zato ne mogu ni da se hrane sve dok se ne razviju mlade žabe i dok ne napuste želudac
  8. Od svih žaba, najdalje može da skoči šumska žaba. Iako je njeno telo dugo 9 cm, a noge samo 13 cm, može daleko da skoči - čak 2 m. Kad bi i čovek bio tako dobar skakač, u odnosu na svoju visinu, mogao bi da skoči čak 350 m u dalj.

Literatura[uredi]

  • Brem, A., E.: Život životinja, Prosvjeta, Zagreb, 1982.
  • Kalezić, M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, Savremena administracija, Beograd, 1995.
  • Kalezić, M.: Hordati, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2000.
  • Kalezić, M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, treće izdanje, zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
  • Kalezić, M., Tomović, Lj:Hordata -skripta, četvrto izdanje, Biološki fakultet, Beograd, 2005.
  • Marcon, E., Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Radović, I., Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
  • Petrov, Brigita: Biologija za 6. razred osnovne škole, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012.

Spoljašnje veze[uredi]