Georg fon Šenerer

Georg fon Šenerer
Georg fon Šenerer, oko 1900.
Puno ime	Georg Riter fon Šenerer
Datum rođenja	(1842-07-17)17. jul 1842.
Mesto rođenja	Beč, Austrijsko carstvo
Datum smrti	14. avgust 1921.(1921-08-14) (79 god.)
Mesto smrti	Cvetl, Donja Austrija, Austrija
Roditelji	Matijas fon Šenerer

Georg Riter fon Šenerer (nem. Georg Heinrich Ritter von Schönerer; Beč, 17. jul 1842 — Cvetl, 14. avgust 1921) bio je austrijski zemljoposednik i političar Austro-Ugarske monarhije, aktivan krajem 19. i početkom 20. veka. Glavni eksponent pangermanizma i nemačkog nacionalizma u Austriji, kao i radikalni protivnik političkog katolicizma i žestoki antisemit; njegova agitacija je izvršila veliki uticaj na mladog Adolfa Hitlera. Šenerer je generacijama bio poznat kao najradikalniji pan-nemački nacionalista u Austriji.

Život i karijera

Mladost

Šenerer je rođen u Beču kao Georg Hajnrih Šenerer; njegov otac, bogati pionir železnice Matijas Šenerer (1807–1881), službenik kuće Rotšild, koga je car Franc Jozef 1860. proglasio za viteza (dodajući naslednu titulu Riter (vitez) i pridev plemstva fon). Njegova supruga je bila praunuka R. Samuela Leba Koena, koji je umro u Pohorželicama 1832. Imao je mlađu sestru Aleksandrinu, kasniju direktorku Theater an der Wien, koja je oštro odbacivala političko mišljenje svog brata.

Od 1861. Georg je studirao agronomiju na univerzitetima u Tibingenu, Hohenhajmu i Mošonmađarovaru (Ungarisch-Altenburg, danas kampus Univerziteta Zapadne Mađarske). Nastavio je da vodi poslove na imanju svog oca u Rosenau kod Cvetla u ruralnoj oblasti Valdfirtel u Donjoj Austriji.

Potresen austrijskim porazom u austrijsko-pruskom ratu 1866. godine, raspadom Nemačke konfederacije i osnivanjem Nemačkog carstva 1871. godine, mladi Šenerer je postao politički aktivista i vatreni obožavalac nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Zaista, Šenerer je pisao pisma Bizmarku sa strastvenim divljenjem, i to je nastavio da radi čak i nakon što je Bizmark jasno stavio do znanja da odbacuje bilo kakvu vrstu austro-nemačkog nacionalizma i da neće dozvoliti da austrijski Pan-Nemci ugroze Dvojnu alijansu.

Ulazak u parlament

Tokom finansijske krize 1873. godine, Šenerer je izabran u Carsko veće Cislajtanske Austrije kao liberalni predstavnik, ali je kako je njegova karijera napredovala, postajao sve ekstremniji i glasniji nemački nacionalista. Postao je nadaleko poznat po svom govorništvu i smatran je vatrenim u parlamentu. Tri godine kasnije raskinuo je sa svojom strankom, agitujući protiv „jevrejskog“ kapitalizma, protiv katoličke carske kuće Habzburga i protiv austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1878. Ovu okupaciju je osudio kao izdaju etničkih nemačkih interesa. Tokom govora je rekao: „Sve više i više, i sve glasnije, može se čuti kako nemačke krunske pokrajine uzviku: da smo već pripali Nemačkom Rajhu i da smo se konačno oslobodili Bosne i njene pratnje!“

Šenererova politička uverenja bila su veoma privlačna i socijalistima i nacionalnim liberalima, od kojih su mnogi još uvek oplakivali poraz revolucija iz 1848. u nemačkim državama i neuspeh da se izgradi jedinstvena nacionalna država za sve etničke Nemce.

Georg Riter fon Šenerer, oko 1893. godine

Tenzije su još više porasle 1879. zbog pristupanja ministra predsednika Eduarda Tafea, pripadnika austrijskog plemstva irskog porekla i čija je katolička, monarhistička i pro-manjinska politika toliko razbesnela Šenerera i njegove sledbenike da su optužili Tafea da je "antinemački“.

Godine 1882. Šenerer, Viktor Adler i Hajnrih Fridjung sačinili su Program iz Linca, koji su s ponosom nazivali „ne liberalnim, ne klerikalnim, već nacionalnim“, austro-nemačkog nacionalnog pokreta, koji će postati glavna sila u carskoj politici.

Kreatori su predložili ili potpunu autonomiju za krunske zemlje Galicije, Bukovine i Dalmacije koje ne govore nemački, ili ustupanje sve tri Kraljevini Ugarskoj. Kreatori su dalje zahtevali da se unija Austrije sa Mađarskom svede na zajedničkog monarha, bez drugih administrativnih ili zakonodavnih posledica. Pored toga, nemački je trebalo da ostane jedini službeni jezik Austrije, češki narod u Češkoj i Moravskoj je trebalo da bude prisilno germanizovan, a Carinska unija, koja je trebalo da bude dodata ustavu, trebalo je da ojača veze između Austrije i Nemačkog carstva kojim je vladala kuća Hoencolerna.

Ironično, ovaj manifest se veoma dobro uklapao u snove poljskih, mađarskih i hrvatskih nacionalista.

Antislovenske sklonosti tvoraca, međutim, dobro su predstavljene u sledećem odlomku iz njihovog manifesta: „Protestujemo protiv svih pokušaja pretvaranja Austrije u slovensku državu. Nastavićemo da agitiramo za održavanje nemačkog kao službenog jezika i da se protivimo proširenju federalizma... Mi smo nepokolebljive pristalice saveza sa Nemačkom i spoljne politike koju sada vodi imperija.“

Godine 1885, Riter fon Šenerer je dodao arijevsku klauzulu u Manifest svoje Partije.

Usvajanje antisemitizma

Tokom 1880-ih, Šenerer je svoju borbu za nemačke Austrijance počeo da smatra borbom protiv Jevreja. Na vrhuncu svoje karijere transformisao se u političara krajnje desnice, koga su liberali orijentisani ka levici smatrali čak i konzervativcem. Šenerer je razvio političku filozofiju koja je sadržala elemente nasilnog rasnog suprotstavljanja Jevrejima koji su zanemarivali versku pripadnost. Njegova kampanja postala je posebno glasna po dolasku jevrejskih izbeglica tokom pogroma iz Ruskog carstva, počevši od 1881. godine. Oštro je osuđivao uticaj „eksploatatorskih međunarodnih Jevreja“ i 1885. dao je arijevski paragraf dodat Programu iz Linca, što je dovelo do konačnog raskida između njega i Adlera i Fridjunga.

Šenerer je bio u zatvoru zbog upada u kancelariju novina. Pritom je navodno bio pijan, pa otuda ova karikatura

Šenererov pristup je postao model za nemačka nacionalna studentska bratstva (Burschenschaft) i brojna udruženja u Cislajtanskoj Austriji. Zauzvrat, jevrejski aktivisti poput Teodora Hercla počeli su da usvajaju ideju cionizma. Šenererov autoritarizam, solidarnost, nacionalizam, pangermanizam, antikatolicizam i antislavizam dopadali su se mnogim Bečlijama, uglavnom radničkoj klasi. Ovo ga je učinilo moćnom političkom figurom u Austriji, a sam sebe je smatrao vođom nemačkih Austrijanaca. Prkoseći zabrani ministarstva obrazovanja o pan-nemačkim simbolima u školama i fakultetima, Šenerer je pozvao nemačke Austrijance da nose plave različke (za koje se zna da su omiljeni cvet nemačkog cara Vilijama I) u rupicama za dugmad, zajedno sa kokardama u nemačkim nacionalnim bojama (crna, crvena i žuta), kao način da pokažu ponos svojim nemačkim identitetom i odbacivanje multi-etničkog Austro-Ugarskog carstva. Kao i mnogi drugi austrijski pan-Nemci, Šenerer se nadao raspadu Austrougarske i anšlus (ujedinjenje) sa Nemačkom.

Šenererov pokret je imao različite stroge kriterijume: dozvoljavao je da njegovi članovi budu samo Nemci; nijedan od članova nije mogao da ima rođake ili prijatelje koji su bili Jevreji ili Sloveni, a pre nego što je bilo koji član mogao da se oženi, on ili ona su morali da dokažu „arijevsko” poreklo i da provere u njegovom ili njenom zdravstvenom stanju eventualne nedostatke. Drugi pan-germanski pokreti su generalno pratili taj primer proterivanjem Jevreja i uopšte Slovena.

Pristalice su Šenerera oslovljavale sa „Firerom“, a on i njegovi sledbenici su takođe koristili pozdrav „Hajl“, dve stvari koje su Hitler i nacisti kasnije usvojili. Šenerer i njegovi sledbenici su se često sastajali tokom leta i zime i slavili nemačku istoriju i slušali nemačke borbene pesme. Šenerer je rekao svojim sledbenicima da se pripreme za bitku između Nemaca i Jevreja; rekao je "Ako ne proteramo Jevreje, mi Nemci ćemo biti proterani!"

Godine 1888. bio je privremeno zatvoren zbog pretresa jedne novinske kancelarije u vlasništvu Jevreja i napada na njene zaposlene jer je prerano prijavila neminovnu smrt cenjenog nemačkog cara Vilhelma I. Šenererov napad je povećao njegovu popularnost i pomogao članovima njegove stranke da budu izabrani u austrijski parlament. Ipak, zatvorska kazna je rezultirala ne samo gubitkom statusa plemića, već i mandata u parlamentu. Šenerer je ponovo izabran u Carski savet tek 1897. godine, dok su rivali poput gradonačelnika Beča Karla Lugera i njegova Hrišćansko-socijalne partija iskoristili šansu koju je stvorila njegova nemilost, da napreduju.

Šenerer je napustio katoličku crkvu januara 1900. i prešao u luteransku denominaciju.

Kraj karijere u politici

Kasnije, 1897, Šenerer je ipak mogao da pomogne u orkestriranju izbacivanja ministra-predsednika Cislajtanije Kasimira Feliksa Grafa Badenija sa funkcije. Badeni je proglasio da će državni službenici u Češkoj pod kontrolom Austrije morati da znaju češki jezik, što je uredba koja je sprečila mnoge bohemijske etničke osobe koje govore nemački, od kojih većina ne zna češki, da se prijave za vladine poslove. Šenerer je organizovao masovne proteste protiv ove uredbe i poremetio parlamentarne postupke, što je na kraju dovelo do toga da car Franc Jozef smeni Badenija.

Šenererov grob

Tokom ovih godina, dok je Kulturkampf delio carsku Nemačku, Šenerer je osnovao Los fon Rom! („Odvojimo se od Rima!“) koji se zalagao za preobraćanje svih rimokatolika koji govore nemački jezik u Austriji u luteranski protestantizam, ili, u nekim slučajevima, u starokatoličke crkve. Šenerer je postao još moćniji 1901. godine, kada je 21 član njegove stranke dobio mesto u parlamentu. Međutim, njegov uticaj i karijera su nakon toga brzo opali zbog njegovih snažnih stavova i ličnosti. Njegova partija je takođe stradala i praktično se raspala do 1907. Ali njegovi stavovi i filozofija, da ne spominjemo njegovu veliku veštinu kao agitatora, uticali su i inspirisali Hitlera kao i nacističku partiju.

Smrt

Šenerer je umro u svom imanju Rozenau u blizini Cvetla u Donjoj Austriji 14. avgusta 1921. Organizovao je da bude sahranjen u blizini Bizmarkovog mauzoleja na svom imanju u Fridrihsruu, Lauenburg u današnjem Šlezvig-Holštajnu, u severnoj Nemačkoj.

Literatura

• Childers, Thomas (2017). The Third Reich: A History of Nazi Germany. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-1-45165-113-3. 
• Evans, Richard (2005). The Coming of the Third Reich. New York: Penguin. ISBN 978-0-14303-469-8. 
• Giloi, Eva (2013). Monarchy, Myth, and Material Culture in Germany 1750–1950. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107675407. 
• Hamann, Brigitte (2010). Hitler's Vienna: A Portrait of the Tyrant as a Young Man. Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-84885-277-8. 
• Schorske, Carl E. (1980). Fin-de-Siècle Vienna: Politics and Culture. New York: Random House. ISBN 978-0-394-74478-0. 
• Unowsky, Daniel L. (2005). The Pomp and Politics of Patriotism: Imperial Celebrations in Habsburg Austria, 1848–1916. West Lafayette, IN: Purdue University Press. ISBN 978-1-557534002. 
• Whiteside, Andrew G. (1975). The Socialism of Fools: Georg Ritter von Schönerer and Austrian Pan-Germanism. Berkeley, CA: University of California Press. ISBN 978-0-52002-434-2. 
• Newspaper clippings about Georg Ritter von Schönerer in the 20th Century Press Archives of the ZBW