Elizabeta Ros

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
elizabeta ros
Elizabeta Ros
Lični podaci
Datum rođenja(1878-02-14)14. februar 1878.
Mesto rođenjaLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti14. februar 1915.(1915-02-14) (37 god.)
Mesto smrtiKragujevac, Kraljevina Srbija
Profesijalekar
Delovanje
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat

Elizabeta Ros (engl. Elizabeth Ness MacBean Ross; London, 14. februar 1878 — Kragujevac, 14. februar 1915), doktorka iz Londona (škotskog porekla), dobrovoljno se javila i došla u Kragujevac da leči teško obolele od tifusa za vreme Prvog svetskog rata.[1]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Početkom 1915. godine, nakon nekoliko teških i ratnih meseci, Srbija se našla u veoma teškoj situaciji. Zemlja je bila razorena i značajno opustošena, vladali su glad i nemaština, bilo je mnogo ranjenika, a lekara i medicinskog osoblja veoma malo. Ratnoj bedi pridružila se i epidemija pegavca, koja je odnela veliki broj žrtava.[2] Od pegavca[mrtva veza] je oboleo i veći broj bolničara i lekara. Epidemija je obuhvatila i civilno stanovništvo. Oskudicu sanitetskog kadra, donekle su popunili strani lekari (200 lekara i 500 školovanih sestara).[3] U Srbiju tada dolaze lekari iz Rusije, Francuske, Engleske. Osim lekara, u Srbiju dolaze i humanitarne organizacije i medicinske misije iz Velike Britanije, uglavnom sa ženskim osobljem. Među njima su se isticale Bolnice škotskih žena (Scottish Women's Hospital[mrtva veza])[4] Ulogu glavne bolnice u Beogradu posle njegovog pada preuzele su bolnice u Nišu, Kragujevcu i Skoplju. Na čelu saniteta nalazio se pukovnik dr Lazar Genčić.[4] Najveći centar, a ujedno i sedište Vrhovne komande, bilo je u Kragujevcu.

Život i rad[uredi | uredi izvor]

Rosova u nošnji plemena Bahtijari, Persija

Dr Elizabeta Ros (Elizabeth Ness MacBean Ross) rođena je 14. februara 1878. godine u Londonu. Njena familija potiče iz severne Škotske iz mesta Tejn (Tain). Porodica joj je bila imućna. Otac je bio direktor Škotske banke u Londonu.[5] Veći deo detinjstva provela je u svom gradu. Nakon završene srednje škole odlazi u Glazgov gde 1896. godine upisuje medicinski fakultet. Studirala je na Koledžu Kraljice Margrete (The Queen Margaret College[mrtva veza]). Diplomirala je 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi. Po završenim studijama radila je kao doktor u svom Tainu (Tain), a zatim na ostrvu Kolonsej (Colonsay). Avanturstičkog duha, slobodoumna i hrabra, željna novog saznanja, dr. Elizabeta Ros se 1909. godine zaputila u Persiju (Iran). Vraća se u Škotsku 1910. godine i prihvata posao brodskog lekara na brodu (Glasgow Line) za Indiju i Japan. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji. Međutim, nakon ponovnog poziva iz Persije, doktorka Ros se vratila tamo gde je živela i radila do izbijanja Prvog svetskog rata.[5]

Dolazak u Srbiju[uredi | uredi izvor]

Kad je čula da u Srbiji nema dovoljno doktora i medicinskih sestara, bila je veoma dirnuta i odlučila je da pomogne. Ponudila se da dođe iako je vladala epidemija tifusa. Prijavila se kao dobrovoljac i pod pokroviteljstvom vlade Rusije dolazi u Srbiju sredinom januara 1915. godine.[4] Bila je svesna da dolazi u pakao i da će sigirno i ona oboleti. U zemlji je tada bilo tek 200 lekara i većina je dodeljena vojci. Najpre je otišla u Niš, a odatle su je poslali u Kragujevac, koga su zbog tifusa nazivali Mrtvim gradom.[5] Bila je lekar u Prvoj rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, a ta bolnica sa 200 postelja bila je pretvorena zapravo u zaraznu bolnicu, koju je vodio major dr Dimitrije Antić (1874–1955), kasnije profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Rad u Prvoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Prva rezervna vojna bolnica u Kragujevcu

Kad je Elizabet stigla, u bolnici je bilo oko 200 bolesnika, a svi lekari i bolničarke su ili umrli, ili ležali među pacijentima. Iako svesna svih opasnosti, dr Ros se predala poslu. Bila je izuzetno hrabra, i znala je da nema mnogo šanse da preživi jer je tufus bio veoma rasprostranjen. Početkom januara 1915. u Kragujevac je stigla i prva jedinica Bolnice škotskih žena (Scottish Women's Hospital). U I rezervnoj vojnoj bolnici Škotlanđanke su susrele svoju zemljakinju dr Elizabetu Ros, koja je tu radila kao dobrovoljac i sa kojom su se odmah sprijateljile.[6] Samo nedelju dana po dolasku u Kragujevac, i dr Elizabeta Ros počela je da oseća prve znake tifusa[7] Radila je sama u teškim uslovima ostajući sa bolesnicima sve dok je mogla da stoji na nogama. Kako u njenoj bolnici nije bilo sestara, pomoć joj je pritekla osoblje Bolnice škotskih sestara. Brigu o njoj vodila je dr Frensis Bejkfild (Frances Vakefield) i medicinske sestre Luiza Džordan (Louisa Jordan), Medž Nil-Frejzer (Madge Neill-Fraser), Agnes Minišul (Agnes Minishull) koje su se dobrovoljno javile.[7] Posle 13 dana borbe sa tifusnom groznicom umrla je 14. februara 1915. na svoj 37. rođendan[8]

O radu i zalaganju dr Elizabete Ros, dr Antić je zapisao: „Dužnost mi je, a i mesto je ovde, da spomenem sa osobitim pijetetom ime jedne strankinje, koleginice iz Škotske, mis Elizabet Ros, koja, kao dobrovoljac, baš u najtežim momentima, beše pritrčala mojoj bolnici u pomoć. Ona je, bez ikakvog straha za svoj život, dan i noć, neumorno lečila bolesne vojnike od pegavca. Oko nje je sve padalo; ona je to gledala svojim očima i bila je svesna da i njoj ista sudbina predstoji; ali, i pokraj mojih molbi i opomena, da se poštedi, vršila je ona svoju tešku i uzvišenu dužnost do kraja neustrašivo. Na žalost, brzo je došlo ono, što je bilo neizbežno: inficirala se Mis Ros pegavcem. Još je hrabrija bila u bolesti: ona je mirno, nečujno ležala, teško bolesna, u vrlo skromnoj bolesničkoj sobici. Žalila je samo: zašto nije mogla još duže vremena da ukazuje svoju pomoć našim bolesnim vojnicima!”.[9]

Dr Elizabeta Ros je uz sve vojne počasti sahranjena na groblju u Kragujevcu, februara 1915. godine. Sahrani su prusustvovali izaslanici Prestolonaslednika, Vlade, Vrhovne Komande, Crvenog Krsta, strani vojni atašei, svi lekari, lekarska misija Škotskih žena, mnogobrojni oficiri i građani. Politika je 09.02.1915. godine na naslovnoj strani objavila vest o smrti i sahrani dr Elizabete Ros.[10]

U znak zahvalnosti i poštovanja prema dr Elizabet Ros, u Kragujevcu jedna ulica nosi njeno ime, a omladinska terenska jedinica Crvenog krsta Kragujevac zove se Terenska jedinica Dr Elizabet Ros.[11]

Pored Elizabet Ros, u zajedničkoj grobnici na Varoškom groblju u Kragujevcu sahranjene su Lorna Feris i Mejbel Dirmer.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Vuković Ž., Da ne zaboravimo = Lest We Forget = De peur que nous n'oublions = PustЬ ne zabudem : savezničke medicinske misije u Srbiji, 1915, Beograd : "Filip Višnjić", 2009 (Beograd : "Filip Višnjić")
  • Gavrilović S. Vera, Žene lekari u ratovima 1876-1945. na tlu Jugslavije, Beograd : Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1976 (Beograd : Kultura)
  • Mandić V. Heroine sa svetskim odličjem : kazivanja o jugoslovenskim dobitnicama medalje "Florens Najtingejl", Beograd : Društvo Crvenog krsta Srbije i Crne Gore : Udruženje medicinskih sestara-tehničara KCS "Sestrinstvo", 2004 (Beograd : JP PTT saobraćaja "Srbija")
  • Mikić Ž., Bolnice škotskih žena: 90-godišnjica njihovog delovanja u Srbiji = Scottish Women'S Hospitals : the 90Th Anniversary of Their Work in Serbia / Medicinski pregled : povremeno izdanje Srpskog lekarskog društva-podružnice za Vojvodinu, Vol. 58, br. 11/12 (2005), pp. 597–608

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, u: Nova Evropa, knj. 12 (1. decembar 1925) [uredili L. Popović, M. Kostrenčić, M. Ćurčin], Zagreb 1925, str. 487–488
  2. ^ Gavrilović V., Žene lekari u ratovima 1876-1945. na tlu Jugoslavije, Beograd : Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1976 (Beograd : Kultura), pp. 31.
  3. ^ M. Jovanović-Batut, Pjegavi tif : kako se širi i kako se suzbija, Cetinje : Državna štamparija Kraljevine Crne Gore, (1915). pp. 9–10.
  4. ^ a b v Dr Elizabeta Ros - heroina i žrtva Prvog svetskog rata u Srbiji / Mikić Ž., Lešić A., Srpski arhiv za celokupno lekarstvo : organ Srpskog lekarskog društva - Vol. 140, no. 7/8 (2012), pp. 537–542.
  5. ^ a b v http://www.universitystory.gla.ac.uk/ww1-biography/?id=2845 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. april 2011) preuzeto 05.05.2015. godine
  6. ^ Popović-Filipović S., Za hrabrost i humanost = For Courage and Humanity : bolnice škotskih žena u Srbiji, i sa Srbima u vreme Prvog svetskog rata 1914-1918 : istorija humanosti i humanost u srpskoj istoriji, Beograd: Signature, 2007 (Beograd : Pekograf), pp. 186.
  7. ^ a b Mikić Ž., Uvek vaša : život i delo dr Ketrin Makfejl, Novi Sad : Matica srpska, 1998 (Novi Sad : Štamparija IP Matice srpske)
  8. ^ Kripner M., Žene u ratu : Srbija 1915-1918 /preveo sa engleskog Veselin Kostić ; predgovor Žarko Vuković, Beograd : Narodna knjiga, 1986 (Beograd : BIGZ)
  9. ^ Pegavi tifus u Kragujevačkoj I rezervnoj vojnoj bolnici 1914-15/ Prof Dr Antić D., Istorija srpskog vojnog saniteta = (L'historie du service de santé de l'armée Serbe) ; Naše ratno sanitetsko iskustvo = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre) / napisao, prikupio, sredio za štampu i izdao Vlad. [Vladimir] Stanojević ; saradnici A. Radosavljević ... i dr., Beograd : V. Stanojević, 1925 (Beograd : Zlatibor), str 314-328.
  10. ^ Artur Harison (Britanski vojni ataše), Povodom jedne smrti, Politika, 09.02.1915. godine http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Politika_1904-1941/1915/2/9#page/0/mode/1up Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2015) .
  11. ^ Nikolić, Jovanka (2021-02-14). „Obeležena godišnjica smrti dr Elizabet Ros, heroine koja je kao članica britanske sanitetske misije lečila ranjene i bolesne vojnike”. Glas Šumadije (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-20. 
  12. ^ „Strane humanitarke u Kragujevcu”. Kragujevačke nedeljne novine. Pristupljeno 22. 11. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабета_Рос&oldid=27753794”