Pređi na sadržaj

Жути мунгос

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Žuti mungos
(Cynictis penicillata)
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Podtip:
Vertebrata
Klasa:
Mammalia
Nadred:
Laurasiatheria
Red:
Carnivora
Podred:
Feliformia
(nerangirano):
Aeluroidea
Infrared:
Viverroidea
Natporodica:
Herpestoidea
Porodica:
Herpestidae
Potporodica:
Herpestinae
Rod:
Cynictis
Vrsta:
H. penicillata

Ogilby, 1833
Binomno ime
Herpestes ichneumon
(Cuvier, 1829)
  rasprostranjenost vrste

Žuti mungos (lat. Cynictis penicillata) je vrsta sisara iz reda zveri i porodice mungosi (Herpestidae). Razlikuje se od ostalih mungosa jer ima pet prstiju na prednjim i četiri na zadnjim nogama. Svoje ime duguje svojoj žuto-crvenoj boji dlake i na nekim jezicima se naziva lisičji mungos. To je jedan od najčešćih vrsta u Africi i često živi u društvu merkata. Jedini je predstavnik iz roda Cynictis.[2]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Vrstu je prvi opisao u skladu sa pravilima binomne nomenklature 1829. godine francuski prirodnjak i zoolog Žorž Kivje, koji ju je nazvao Herpestes penicillatus. Holotip je došao sa Rta dobre nade u Južnoj Africi.[3] Generičko ime Cynictis je 1833. godine predložio Vilijam Ogilbi za primerak kojeg je pronašao u Kafrariji u Južnoj Africi.[4] Cynictis penicillata je jedini predstavnik svog roda Cynictis, ali je opisano čak dvanaest podvrsta žutog mungosa.[5]

Podvrste Originalni naziv Autor i godina opisa Lokacija
C. p. bradfieldi Cynictis penicillata bradfieldi Roberts, 1924 Kvikborn, 96 km severno od Okandža, u Damaralendu, Namibija.[6]
C. p. coombsi Cynictis penicillata coombsi Roberts, 1929 Farma Svartuk, Sautpansberg, severni Transval.[6]

Velika varijabilnost boje krzna rezultirala je opisom čak dvanaest podvrsta,[5] od kojih se većina danas smatra nevažećim.[7][8] Autori naučnog lista Illustrated Checklist of the Mammals of the World prepoznaju tri podvrste.[8]

Opis[uredi | uredi izvor]

Boja dlake žutog mungosa razlikuje se u različitim delovima njenogovog raspona. Južne podvrste imaju crvenkasto-žuto krzno, dok severne imaju žuto-sivo krzno. Neki žuti mungosi imaju sezonsku promenu krzna: leti je crvenkasta, zimi bleđa. Donja strana tela i vrh repa su obojeni u belo. Kratke i zaobljene uši i čupavi rep pojačavaju utisak sličnosti sa lisicom zbog čega je dobila nadimak Lisičiji mungos. Veličina tela se kreće od 27 do 38 centimetara, dužina repa od 18 do 28 centimetara. Težina odraslih mungosa je 440 do 800 grama, u izuzetnim slučajevima do 1 kilogram.

Uopšteno govoreći, žuti mungos ima svetlije delove na donjem delu stomaka i brade, gust rep i potpuni nedostatak polnog dimorfizma. Južni žuti mungosi su veći, imaju žuto ili crvenkasto krzno, duže krzno i duži rep sa karakterističnim belim vrhom. Severne podvrste teže manjoj veličini, sivoj boji, sivom ili tamnijem sivom vrhu do repa i kraćoj dlaki koja je prikladnija za topliju klimu. Njegova struktura - posebno struktura lobanje - i način života su veoma bliski merkatu; od njega se spolja razlikuje po dugačkom čupavom lisičjem repu. Dugačke crne dlake rastu iznad očiju i na gornjoj usni. Prednje šape imaju pet prstiju, a zadnje četiri. Prvi ili unutrašnji prst na prednjem delu stopala je mali i iznad nivoa ostala četiri, tako da ne dodiruje tlo. Ženke imaju tri para mlečnih žlezda.[9]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Žuti mungos živi u južnoj Africi, tačnije u Južnoafričkoj Republici, Namibiji, Bocvani, Zimbabveu i južnoj Angoli. Njegovo omiljeno stanište su savane i pustinjske stepe.

Ponašanje i ekologija[uredi | uredi izvor]

Žuti mungos

Žuti mungos je prvenstveno diurnalna tj. dnevna životinja koja noću ostaje u svojim jazbinama, ali može biti aktivan noću kada živi u blizini ljudi. Živeći u kolonijama do 20 jedinki u stalnom kompleksu jazbina, žuti mungosi će često koegzistirati sa kejpskim vevericama ili merkatima i deliti održavanje jame, dodajući nove tunele i jame po potrebi. Sistem tunela ima mnogo ulaza, u blizini kojih žuti mungos pravi sebi mesta za nuždu. Mogu da kopaju, ali više vole da preuzmu postojeće jame, na primer one koje stvaraju veverice ili zečevi. Živi na otvorenom području, uglavnom na rastresitom zemljištu, ali se može sakriti među stenama ili u šikarama duž obala potoka kada je uznemiren. Žuti mungos je dobar kopač; gradi obimne podzemne sisteme koji mogu pokriti 50 m2 ili više. Ove jazbine mogu imati 40 ili više ulaznih rupa povezanih tunelom na dva ili tri nivoa dubine do 1,5 metara, sa komorama za gnezda duž tunela. Fleksibilan i sposoban da se kreće velikom brzinom. Retko se kreće na udaljenosti većoj od 1 km od jazbine. Očigledno, parovi i eventualno čitave kolonije traže novi dom kada u neposrednoj blizini jazbine ponestane hrane.[9].

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Žuti mungos je mesožder, hrani se uglavnom bubama, termitima, skakavcima, cvrčcima, gusenicama i mravima, ali i glodarima, malim pticama, gmizavcima, vodozemcima, strvinama, jajima, travom i semenom.[10] U urbanim sredinama u Južnoj Africi, takođe se hrani i među otpacima ljudske hrane.[11]

Društvena struktura[uredi | uredi izvor]

Žuti mungos u parku divljih životinja, Kambrija, severozapadna Engleska

Društvena struktura žutog mungosa je hijerarhijska, bazirana na centralnom paru za razmnožavanje i njihovom najnovijem potomstvu. U okviru grupe postoje podgrupe koje obuhvataju starije ili odrasle članove rodbinski povezane sa centralnim parom. Mužjaci imaju tendenciju da se preklapaju, dok ženke iz drugih jazbina imaju nezavisne domene koji se ne poklapaju. Alfa mužjak obeležava članove svoje grupe izlučevinama analnih žlezda, a svoje granice sekretima lica i analnih žlezda, kao i urinom. Alfa mužjak takođe trlja leđa o podignute predmete, ostavljajući za sobom dlake kao vizuelni marker teritorije. Ostali članovi grupe obeležavaju svoje jazbine pljuvanjem sekreta sa obraza. Kolonija može imati 20-40 članova. Ovo ponašanje preklapanja i obeležavanja služi za održavanje teritorijalnih granica i hijerarhijske strukture unutar kolonije, što doprinosi stabilnosti i reproduktivnom uspehu žutog mungosa.

Predatori[uredi | uredi izvor]

Predatori žutog mungosa su ptice grabljivice, zmije i šakali. Kada je uplašen, žuti mungos će režati i lučiti iz analnih žlezda. Takođe može da vrišti, laje i prede, mada su to izuzeci, pošto je žuti mungos obično ćutljiv i raspoloženje i status pokazuje pokretima repa.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Parenje žutog mungosa

Sezona parenja žutog mungosa je između jula i septembra, a ženka se porađa dva puta godišnje pod zemljom: prvo u oktobru, zatim od februara do decembra. Obično se rađaju dva mladunčeta po trudnoći, a odbiju se od majke nakon 10 nedelja, svoju konačnu odraslu veličinu dostižu nakon 10 meseci. Trudnoća traje 60-62 dana, prosečna veličina potomstva je 1,9 (1-3), a laktacija traje 6-8 nedelja. Jedan žuti mungos je živeo u zatočeništvu 15 godina i 2 meseca

Besnilo[uredi | uredi izvor]

Postoji izvesna zabrinutost u vezi sa ulogom žutog mungosa Cynictis penicillata kao prirodnog rezervoara virusa besnila. Kod većine afričkih divljih životinja, infekcija besnilom rezultuje smrtnim ishodom u periodu od nekoliko nedelja. Međutim, postoje dokazi da određeni genetski sojevi žutog mungosa mogu nositi virus asimptomatski, ali i da su sposobni da ga šire i da ostanu zarazni godinama bez prethodno izraženih kliničkih simptoma.[12]

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

U Južnoj Africi, mungosi su glavni prenosioci besnila. Pored toga, pošto njihove jame mogu uništiti poljoprivredno zemljište, mnogi farmeri su pribegli fumigaciji jazbina ili zamkama sa otrovnim mamcima. Ipak, mungosi su generalno i dalje česta i rasprostranjena vrsta i nisu ugroženi.[13][14].

Shodno tome, Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) ovu vrstu mungosa stavlja na Crvenu listu ugroženih vrsta, ali je svrstava u kategoriju neugroženih (najmanja zabrinutost).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Do Linh San, E.; Maddock, A.H.; Gaubert, P.; Palomares, F. (2016). „Herpestes ichneumon”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T41613A45207211. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T41613A45207211.en Slobodan pristup. Pristupljeno 02. 06. 2024. 
  2. ^ Vebsaйt Arhivirano 2011-01-17 na sajtu Wayback Machine
  3. ^ Cuvier, G. (1829). „Les Mangoustes. Cuv. (Herpestes, Illiger)”. Le règne animal distribué d'après son organisation, pour servir de base à l'histoire naturelle des animaux et d'introduction à l'anatomie comparée. Paris: Chez Déterville. str. 157—158. 
  4. ^ Ogilby, W. (1833). „Characters of a new Genus of carnivorous Mammalia from the collection of Mr. Steedman”. Proceedings of the Zoological Society of London (Part 1): 48—49. 
  5. ^ a b Wozencraft, W.C. (2005). „Species Cynictis penicillata”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 564. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  6. ^ a b Zijlstra, J.S. „Home” (na jeziku: engleski). Hesperomys project. Pristupljeno 2022-04-22. 
  7. ^ D.E. Wilson, R.A. Mittermeier; J.S. Gilchrist, A.P. Jennings, G. Veron, P. Cavallini (koordynator) (2009). Handbook of the Mammals of the World. 1 (na jeziku: engleski). Barcelona: Lynx Edicions. str. 315. ISBN 978-84-96553-49-1. 
  8. ^ a b C.J. Burgin, D.E. Wilson, R.A. Mittermeier, A.B. Rylands, T.E. Lacher & W. Sechrest (2020). Illustrated Checklist of the Mammals of the World. 2 (na jeziku: engleski). Barcelona: Lynx Edicions. str. 414. ISBN 978-84-16728-35-0. 
  9. ^ a b Ronald M. Nowak Walker's carnivores of the world — JHU Press, 2005, pp. 218—219
  10. ^ „Cynictis penicillata (Yellow mongoose)”. Animal Diversity Web. 
  11. ^ Cronk, E.; Pillay, N. (2019). „Flexible Use of Urban Resources by the Yellow Mongoose Cynictis penicillata”. Animals. 9 (7): 447. PMC 6680935 Slobodan pristup. PMID 31315216. doi:10.3390/ani9070447 Slobodan pristup. 
  12. ^ Taylor, P.J. (1993). „A systematic and population genetic approach to the rabies problem in the yellow mongoose (Cynictis penicillata)” (PDF). Onderstepoort Journal of Veterinary Research. 60 (4): 379—387. PMID 7777324. 
  13. ^ G.C. Bishop, D.N. Durrheim, P.E. Kloeck, J.D. Godlonton, J. Bingham, R. Speare and the Rabies Advisory Group (2003). Rabies Guide For The Medical, Veterinary And Allied Professions (PDF). Pretoriя. ISBN 1-86871-119-6. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 02. 06. 2024. 
  14. ^ Taylor PJ (1993). „A systematic and population genetic approach to the rabies problem in the yellow mongoose (Cynictis penicillata)”. Onderstepoort J. Vet. Res. 60 (4): 379—87. PMID 7777324. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • N.L. Avenant; J.A.J. Nel: "Comparison of the diet of the yellow mongoose in a coastal and a Karoo area" in South African Journal of Wildlife Research (1992), Volume: 22, p. 89–93.
  • O.A.E. Rasa; B.A. Wenhold; P. Howard; A. Marais: "Reproduction in the yellow mongoose revisited" in South African Journal of Zoology . 27  (4):, p. 192.
  • B.A. Wenhold; O.A.E. Rasa: "Territorial marking in the Yellow mongoose Cynictis penicillata: sexual advertisement for subordinates?" in Zeitschrift für Säugetierkunde (1994). 59  (3):, p. 129.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ikona za klice

Ovaj članak vezan za životinje je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Žuti mungos na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жути_мунгос&oldid=27930928”