Isidor Kijevski
| Isidor Kijevski | |
|---|---|
 mitropolit kijevski i sve Rusije (oko 1436 - april 1458) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1385-1390, |
| Mesto rođenja | Monemvasija, |
| Datum smrti | 27. april 1463 |
| Mesto smrti | Rim, |
Isidor Kijevski (između 1385-1390, Monemvasija - 27. april 1463, Rim) - mitropolit kijevski i sve Rusije (oko 1436 - april 1458), čuvar apostolskog prestola patrijarha antiohijskog Doroteja (1439), papski legat Evgenija IV u zemljama Rusije, Litvanije, Poljske i Livonije[1] (od 16. septembra 1439.), kardinal prezviter (od 18. decembra 1439.) sa titulom Santi Marcelino e Pietro (od 8. januara g. 1440), komornik Svete škole kardinala (1450-1451), kardinal-biskup prigradske stolice Sabina (od 7. februara 1451.), apostolski administrator biskupije Cervia (10. juna 1451. - 15. marta 1455. ), legat Nikolaja V u Carigradu (1452), arhiepiskop Nikozije (10. maj 1456 - 27. april 1463), apostolski administrator Arhiepiskopije Krf od 1458 do 1459, titularni patrijarh carigradski (1470. aprila 1458.) , 1463), dekan Svetog koledža kardinala (8. oktobar 1461 — 27. april 1463), humanista, teolog, učesnik Feraro-Firencinskog sabora, aktivni pristalica unije sa Rimokatoličkom crkvom.
Isidorove akcije, koje su imale za cilj odobravanje Firentinske unije, neprihvatljive knezu Vasiliju II, postale su jedan od glavnih razloga za stvarno proglašenje autokefalnosti Moskovske mitropolije 1448. godine.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Grk po poreklu. Početkom 15. veka studirao je u Carigradu, bio je upoznat sa Manojlom Hrisolorom, Gvarinom da Veronom i sreo se sa Nikolom Kuzanskim. Prepisivao je knjige i pravio izvode iz dela antičkih autora, interesovao se za različite aspekte humanističkih i prirodnih nauka: dela antičkih filozofa i istoričara, retoriku, priručnike o starogrčkom jeziku i gramatici, radove iz astronomije, primenjene hemije. Pismeno je zahvalio Manojlu II Paleologu na povratku sa putovanja po Evropi, na obnavljanju rada škola zatvorenih tokom prve opsade Carigrada od Turaka (1396-1402), i izvještavao o nedostatku učitelja[2].
Monaštvo[uredi | uredi izvor]
Oko 1410. godine otišao je iz Carigrada u Monemvasiju i zamonašio se u manastiru Arhangela Mihaila i Svih Anđela. U Mistri je upoznao izuzetnog naučnika tog vremena Georgija Gemista Plifona. Sa Peloponeza je pisao pisma caru Manojlu Paleologu, despotu Teodoru Paleologu, mitropolitima kijevskom Fotiju i medijskom Neofiju, italijanskom humanisti Gvarinu da Veronskom i dr. Dvadesetih godina 14.veka držao je govore u čast mladog cara Jovana Paleologa. Na osnovu istorijskih dokaza sastavio je 2 beleške o suštini spora između Monemvasijske mitropolije i Korinta. Ove beleške su pomogle carskom dvoru da okonča spor i potvrdi prethodne privilegije Monemvasije[3]. Godine 1429. u Carigradu je predao svoj čuveni panegirik caru JovanuVIII Paleologu. U jesen 1429. bio je u Sirakuzi na Siciliji[4]. U aprilu 1430. ponovo je bio na Peloponezu, a zatim se preselio u Carigrad. Postao je jedan od članova kruga dvorskih političara, 1433. godine je nazvan kafigumenom carskog manastira Velikomučenika Dimitrija Solunskog. Važio je za jednog od najučenijih predstavnika prestoničkog sveštenstva.
Diplomatske aktivnosti[uredi | uredi izvor]
15. oktobra 1433. godine imenovan je za člana diplomatske misije Jovana Paleologa pri Bazelskom saboru, gde je u januaru 1434. otišao preko Vlaške i Ugarske[5]. Nedaleko od Tise, poslanike su opljačkali naoružani ljudi bana Janoša Marotija. U leto 1434. stigao je u Budim i posetio nadbiskupa Estergomskog. 24. juna stigao je u Ulm, predao dva pisma vizantijskog cara caru Svetog Rimskog carstva Žigmundu i održao pozdravni govor u kome je pozvao Žigmunda da uloži sve napore da ujedini hrišćane protiv muslimanske agresije[6]. 12. jula 1434. godine stigao je u Bazel, 24. jula na zvaničnom prijemu vizantijskih ambasadora, nakon što je saslušao govor kardinala Đulijana Čezarinija, održao je odgovorni govor, u kojem se dotakao i niza problema u odnosima između crkava, podsetio na jedinstvo „svetog Tela Crkve” i govorio o mogućnosti očuvanja zdravlja ovog tela, koje još nema toliko duboku ranu da članovi otpadaju od tela[7].
Rukovodstvo Kijevske mitropolije[uredi | uredi izvor]
Po povratku sa Sabora u Bazelu i primivši vest o pogibiji mitropolita Gerasima (1435), hirotonisan je za episkopa i postavljen na kijevski presto da predvodi episkope Černjigovske, Polocke, Vladimirske, Turovsko-pinske, Smolenske, Galicijske, Pšemislske, Holmske, Lučke i Brjanske eparhije (u Poljskoj i Litvaniji), Novgorodske, Tverske i Rjazanjske eparhije (u Novgorodskoj Republici, Velikom Kneževstvu Tverskom i Velikom Kneževstvu Rjazanskom), Rostovskoj, Vladimiro-Suzdaljskoj, Kolomnskoj, Permske eparhije (u Velikom Kneževstvu Moskovskom). 2. aprila 1437. godine, sa svojim najbližim pomoćnikom monahom Grigorijem i dvadeset devetoro rođaka, u pratnji Nikolaja Gudelisa (carskog poslanika i poslanika velikog kneza) i rjazanskog episkopa Jone, stigao je u Moskvu[8].
Episkop Rjazanski Jona bio je prinuđen da se zadovolji obećanjem da će biti postavljen na presto posle Isidora. Razlog za brzopleto postavljanje Isidora bila je potreba da se obezbedi podrška Kijevskoj mitropoliji i moskovskom knezu za održavanje Firentinskog sabora.
U Moskvi ga je neprijateljski dočekao veliki knez Moskve Vasilij II Slepi, kao da je postavljen protiv njegove volje. Kao iskusan diplomata, uspeo je da ubedi velikog kneza u potrebu sazivanja novog Vaseljenskog sabora, na kome bi pravoslavni ubedili katolike (Latine) da napuste dogmatske novotarije, koje bi služile spasavanju Vizantije i Grčke crkve.
Dobivši od Vasilija II novac i 100 ljudi pratnje, on je 8. septembra 1437. otišao iz Moskve na Sabor u Zapadnu Evropu. 14-23. septembar je bio u Tveru (gde su ga časno dočekali knez Boris Aleksandrovič i episkop Ilija), 7-14. oktobar u Novgorodu, 6. decembar - 24. januara u Pskovu, zatim u Jurjevu, Volodimiru (gde se sastao sa arhiepiskopom Timotejem i arhimandritom Zaharijom). 4. februara 1438. stigao je u Rigu. On je 7. maja plovio na brodu za Lubek zajedno sa episkopom suzdalskim Avramom, ambasadorom Tvera Tomom Matvejevičem, arhimandritom Vasijanom i nepoznatim autorom Šetnje do Firentičkog sabora. Grčka delegacija je boravila u Veneciji 20 dana i krajem februara odlučila da se Vaseljenski sabor održi ne u Bazelu (500 km od Venecije), već u Ferari (100 km od Venecije). Isidor je 6. juna na čelu ruske delegacije napustio Lubek i stigao u Feraru 18. avgusta. Papi Evgeniju IV poklonio je sakos sa scenama iz vizantijske ikonografije (čuva se u riznici Svetog Petra u Vatikanu).
Učešće u Feraro-Firentinskom saboru[uredi | uredi izvor]
Na saboru je aktivno promovisao sklapanje unije sa Rimom. On je 5. jula 1439. godine stavio svoj potpis kao mitropolit kijevski i sve Rusije i mestobesednik Apostolske stolice, najsvetiji Patrijarh antiohijski, pod saborskom rezolucijom posle samodržaca Rimljana Jovana Paleologa. i dva predstavnika aleksandrijskog patrijarha.
Grčko sveštenstvo je priznalo primat pape i osnovne latinske dogme; car i sveštenstvo su se nadali da će od Zapada dobiti pravo na autonomnu samoupravu i vršenje službi po vizantijskom obredu. Mitropolit Isidor je bio jedan od glavnih učesnika sabora i pristalica unije, koja se kasnije pokazala nedelotvornom: prost narod i sveštenstvo to nisu prihvatili. U Vizantiji su pristalice unije, iz političkih razloga, ostali samo dvor cara i od njega postavljeni patrijarh.
Drugi razlog za neefikasnost unije bio je taj što ju je proglasio Firentinski sabor pod vođstvom pape Evgenija, čiju vlast nisu priznavali mnogi suvereni Evrope, pristalice Bazelskog sabora i njime izabrani antipapa Feliks. Moć Evgenija nije bila priznata u Poljsko-Litvanskoj zajednici, koja je obuhvatala zapadni deo Kijevske mitropolije.
Aktivnosti u katoličkoj crkvi[uredi | uredi izvor]
6. septembra 1439. godine na čelu ruske delegacije napustio je Firencu, 15. septembra bio je u Veneciji, a 16. septembra postavljen je za legata pape Evgenije za Poljsku, Litvaniju i Livoniju.
Za njegove zasluge za ujedinjenje, papa Evgenije je 18. decembra 1439. godine uzdigao Isidora u čin kardinala Katoličke crkve sa titulom Santi Marcelino e Pietro i titulom legata za provincije Litvanije, Livonije, sva Rusija i Poljska (Galicija).
22. decembra, otplovio je iz Venecije u Polu. 8. januara 1440. godine dobio je kardinalsku titulu svetih Marcelina i Petra. U proleće 1440. stigao je u Budim, gde je 5. marta napisao okružnu poslanicu hrišćanima Poljske, Litvanije i Livonije, u kojoj je najavio obnavljanje jedinstva Crkve. i ravnopravnost katoličkih i pravoslavnih obreda. Krajem marta stigao je u Krakov. Sastao se sa sinovima Sofije Golšanske – poljskim kraljem Vladislavom III i njegovim bratom Kazimirom. Ljubazno ga je primio biskup Zbignjev Olesnički, koji je, kao Isidor, 18. decembra 1439. godine uzdignut u čin kardinala. Na Univerzitetu u Krakovu slušao sam govor Jana Elgota, koji je pozdravio savez zaključen sa Grcima. Iz Krakova preko Pšemisla i Lavova dolazi u Galič, zatim se vraća u Lavov i preko Belza stiže u Holm, gde piše Pismo vladarima zapadnoruskog grada Holma u odbranu zemljišnih interesa sveštenika Vavile. Iz Holma preko Bresta, Volkovisk i Trakaj su 14. avgusta stigli u Vilnu, gde su pokušao da podrži pravoslavne, ali katolički biskup Vilne Matei mu nije dozvolio da preduzme bilo kakvu akciju u njegovoj eparhiji.
19. marta 1441. stigao je u Moskvu i preneo Vasiliju poruku pape Evgenija, koja je sadržala molbu da pomogne mitropolitu u ponovnom ujedinjenju katoličke i ruske crkve. Tokom arhijerejskog bogosluženja u Uspenskom sabornom hramu, Mitropolit je pomen predstojatelja po poretku crkvene pentarhije – rimskog pape Evgenija, carigradskog patrijarha Mitrofana, aleksandrijskog papu Filoteja, antiohijskog patrijarha Doroteja i jerusalimskog Joakima. Zatim je Isidor pročitao sa govornice Koncilsku definiciju Feraro-Firencinskog sabora.
Tri dana kasnije priveden je po nalogu velikog kneza i zatvoren u manastir Čudov. Osuđen na Saboru ruskog sveštenstva, odbio je da se pokaje i odrekne unije. Septembra 1441. godine, očigledno sa znanjem kneza Vasilija, pobegao je u Tver, početkom 1442. stigao je u Litvaniju, do 22. marta 1443. prešao je u Budim, gde je 23. marta mladi kralj Poljske i Ugarske Vladislav III.
Krajem 1445. bio je u Rimu, 22. decembra otišao u Vizantiju, u maju - oktobru 1446. bio je u Carigradu, gde je kao mitropolit kijevski i sve Rusije postavio Danila za episkopa Vladimira. 12. februara 1448. vratio se u Rim. Godinu dana (1450-1451) upravljao je svom imovinom, taksama, fondovima i prihodima Svete škole kardinala.
7. februara 1451. godine uzdignut je u čin kardinala-biskupa sabinskog. Od juna 1451. bio je apostolski administrator eparhije Cervia. 27. oktobra 1451. učestvovao je u tajnoj konzistoriji. U maju 1452. godine, kao legat pape Nikolaja V, odlazi u Carigrad. Na čelu odreda od 200 vojnika, u novembru je stigao u grad opkoljen Turcima.
On je 12. decembra u Aja Sofiji, u prisustvu cara, episkopata i laika, proglasio uniju Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. U maju 1453. godine učestvovao je u odbrani Carigrada, bio je zarobljen, ali je izbegao smrt, pošto su ostaci tuđeg leša u kardinalskom odeždi izneti sultanu. Pošto je ostao neidentifikovan, poslat je u Malu Aziju sa mnogo maloletnih zatvorenika. Uspeo je da pobegne, stigao je do Peloponeza i novembra 1454. stigao u Veneciju, zatim u Rim. Godine 1455. učestvovao je na izborima za papu[9]. U martu 1455. podneo je ostavku na mesto apostolskog administratora Cervije, a maja 1456. postao je arhiepiskop Nikozije na Kipru. 20. aprila 1458. godine dobio je titularni čin carigradskog patrijarha. U avgustu 1458. ponovo je učestvovao na izborima za papu, a u oktobru je upravu nad Kijevskommitropolijom preneo na svog učenika Grigorija (Bugarina), koji se potom odrekao unije i vratio u potčinjenost. carigradskog patrijarha. 8. oktobra 1461. postao je dekan Svete škole kardinala.
Preminuo je u Rimu 27. aprila 1463. godine i sahranjen je u bazilici Svetog Petra[10].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Martыnюk, Alekseй. „Novgorod – Vilьna – Krakov – Lьvov: gde mogli vstretitьsя v seredine XV veka kievskiй mitropolit Isidor i dominikanec Iogann Rellah? // Colloquia Russica. Series I, vol. 6. Kraków, 2016. S. 195–213.”.
- ^ Polemis, Ioannis (2010-03-01). „Two Praises of the Emperor Manuel II Palaiologos: Problems of Authorship”. Byzantinische Zeitschrift. 103 (2): 699—714. ISSN 1868-9027. doi:10.1515/byzs.2010.021.
- ^ Kalligas, H. A. (2003). Monemvasia. Oxford Art Online. Oxford University Press.
- ^ „Viaggio d’Isidoro da Costantinopoli a Siracusa dal 15 al 26 settembre 1429.”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-02-03.
- ^ Nicol, D. M. (1992-03-01). „Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit. Erstellt von E. Trapp”. Byzantinische Zeitschrift. 84-85 (1-2): 533—533. ISSN 1868-9027. doi:10.1515/bz-1992-1-260.
- ^ Rieber, Christof (2023-07-17). „Kaiser, Reichsstadt, Ritter”. Ulm und Oberschwaben. 57: 34—98. ISSN 0342-2364. doi:10.53458/uo.v57i.6946.
- ^ Bogdančikova, Tatьяna Юrьevna (2021), PROBLEMA ILLЮSTRIROVANIЯ CERKOVNOЙ LEKSIKI V SOVETSKIH TOLKOVЫH SLOVARЯH, ICSP «NEW SCIENCE», Pristupljeno 2024-02-03
- ^ Capítulo 2. Preparación del Concilio Plenario de América Latina, Vervuert Verlagsgesellschaft, 2002-12-31, str. 63—94, Pristupljeno 2024-02-03
- ^ Moore, Laura E. (2019-09-30), The Renewal of Holy Week in the Roman Catholic Church, BRILL, str. 44—58, ISBN 978-90-04-41391-7, Pristupljeno 2024-02-03
- ^ V.v, Malenkov (2012-02-17). „ISIDOR, MITROPOLIT KIEVSKIЙ, KARDINAL UTENSKIЙ, PATRIARH KONSTANTINOPOLЬSKIЙ”. Perspektivnыe naučnыe issledovaniя. 25 (2012).