Istorija Omana

Tvrđava Nakal, jedno od najbolje očuvanih utvrđenja u Omanu.

Rana istorija

Širenje kalifata

Oman je usvojio islam u 7. veku, za života islamskog proroka, Muhameda. Ibadizam, oblik islama, različit od šiitskog islama, kao i od sunitskog, je postao dominantna verska sekta u Omanu do 8. veka. Oman je jedina zemlja u islamskom svetu, sa većinskom Ibadi populacijom. Ibadizam je poznat po „umerenom konzervativizmu“. Jedna od karakteristika Ibadizma je izbor vladara konsenzusom zajednice.

Kontakt sa Evropom je počeo 1508, kada su Portugalci osvojili delove obalskog regiona Omana. Portugalski uticaj je dominirao više od jednog veka, sa samo kratkim prekidom od strane Turaka. Utvrđenja izgrađena za vreme portugalske okupacije se i danas mogu videti u Muskatu.

Osim u periodu kada ga je Iran osvojio, Oman je bio nezavisna država. Nakon što su Portugalci izbačeni 1650, i za vreme otpora persijskim pokušajima uspostavljanja hegemonije, sultan Omana je proširio svoja osvajanja na Zanzibar, druge delove istočne obale Afrike, i delove južnog Arapskog poluostrva. U ovom periodu, političko vođstvo je prešlo sa Ibadi imama (biranih religijskih vođa) na nasledne sultane, koji su svoju prestonicu postavili u Muskat - a ranije su za državu korišćena i alternativna imena: Muskat, i Muskat i Oman. Vladari Muskata su uspostavili trgovačke ispostave na persijskoj obali, a imali su i određeni stepen kontrole nad obalom Makre (danas deo Pakistana). Do ranog 19. veka, Oman je bio najmoćnija država u Arabiji i na istočnoafričkoj obali.

Evropska dominacija

Većinu ovih prekomorski poseda je osvojilo Ujedinjeno Kraljevstvo, i do 1850, Oman je postao izolovana i siromašna država.

Oman je bio povod francusko-britanskog rivaliteta tokom 18. veka. Tokom 19, veka, Oman i Ujedinjeno Kraljevstvo su uspostavili nekoliko sporazuma o prijateljstvu i trgovini. 1908. Britanci su potpisali dogovor o prijateljstvu. Tradicionalna povezanost dve zemlje je potvrđena 1951. kroz novi sporazum o prijateljstvu, trgovini, i navigaciji kojim je Ujedinjeno Kraljevstvo priznalo Sultanat Oman kao potpuno nezavisnu državu.

Kada je sultan Said ibn Sultan el Busaid umro 1856, njegovi sinovi su se sukobili oko nasledstva. Zbog ovog sukoba, carstvo je - pomoću medijacija britanske vlade - podeljeno 1861. u dva odvojena principata: Zanzibar (sa svojim istočnoafričkim teritorijama), i Muskat i Oman. Zanzibar je plaćao godišnju subvenciju Muskatu i Omanu, do sticanja nezavisnosti 1964. godine.

Rani 20. vek

Tokom kasnog 19. i ranog 20. veka, sultan u Muskatu se suočio sa pobunom članova Ibadi sekte u unutrašnjosti Omana. Ova pobuna je bila koncentrisana oko grada Nizve, koji je tražio da njime vlada isključivo njegov religiozni vođa, Imam Omana. Ovaj sukob je privremeno razrešen Sebskim sporazumom.

Sukob se ponovo rasplamsao 1954, kada je novi imam poveo sporadičnu petogodišnju pobunu. Pobunjenici su poraženi 1959, uz britansku pomoć. Sultan je tada ukinuo Sebski sporazum, kao i kancelariju imama. Ranih 1960-ih, imam je u egzilu u Saudijskoj Arabiji stekao podršku svojih domaćina, kao i drugih arapskih vlada, ali je ova podrška prekinuta 1980-ih.

Godine 1964, je počeo Dofarski rat separatističkom pobunom u Provinciji Dofar. Uz pomoć komunističkih i levičarskih vlada, kao što je vlada bivšeg Južnog Jemena (Narodna Demokratska Republika Jemen), pobunjenici su formirali Dofarski oslobodilački front, koji se kasnije spojio sa Narodnim frontom za oslobođenje Omana i Arabijskog zaliva (PFLOAG), kojim su dominirali marksisti. PFLOAG je kao cilj deklarisao zbacivanje svih tradicionalnih režima Persijskog zaliva. Sredinom 1974, bahreinski ogranak PFLOAG-a se uspostavio kao odvojena organizacija, a omanski ogranak je promenio ime u Narodni front za oslobođenje Omana (PFLO), nastavivši Dofarski rat.

Vladavina sultana Kabusa

Godine 1970, Kabus ibn Said el Said je zbacio svog oca, Saida ben Tajmura, koji je kasnije umro u egzilu u Londonu. Od tada, Al Said vlada kao sultan. Novi sultan se sukobio sa pobunjenicima u državi pogođenoj endemskom bolestima, nepismenošću, i siromaštvom. Jedna od prvih mera novog sultana je bilo ukidanje mnogih oštrih restrikcija koje je njegov otac uveo, a zbog kojih su hiljade Omanaca napustile zemlju, i ponuda amnestije protivnicima prethodnog režima, od kojih su se mnogi vratili u Oman. Takođe je uspostavio modernu strukturu državne uprave, i započeo veliki razvojni program kako bi unapredio obrazovne i zdravstvene institucije, izgradio modernu infrastrukturu, i razvio prirodne resurse zemlje.

U naporu da suzbije pobunu u Dofaru, sultan Kabus je proširio i opremio oružane snage, i ponudio amnestiju svim okolnim pobunjenicima, dok je u Dofaru oštro vodio rat. Dobio je direktnu vojnu podršku od Ujedinjenog Kraljevstva, Irana, i Jordana. Do rane 1975, gerilci su bili sabijeni na teritoriju širine 50 km², blizu jemenske granice, a ubrzo zatim i poraženi. Pretnja PFLO-a je još više umanjena uspostavljanjem diplomatskih odnosa između Južnog Jemena i Omana, oktobra 1983. Južni Jemen je zatim značajno smanjio propagandu i subverzivne aktivnosti usmerene protiv Omana. Krajem 1987, Oman je otvorio ambasadu u Adenu, u Južnom Jemenu, i postavio prvog stalnog ambasadora u ovoj zemlji.

Od dolaska na vlast 1970, sultan Kabus je balansirao plemenskim, regionalnim, i etničkim interesima prilikom sastavljanja državne administracije. Savet ministara, koji funkcioniše kao kabinet, se sastoji od 26 ministara, koje sve direktno postavlja Kabus.Madžlis Al-Šura (Savetodavni savet) ima mandat da vrši reviziju zakona koji se tiču ekonomskog razvoja, i socijalnih službi, pre nego što stupe na snagu. Madžlis Al-Šura može da pozove ministre na raport. Septembra 2000, oko 100.000 omanskih muškaraca i žena je u Madžlis Al-Šuru izabralo 83 kandidata, uključujući i dve žene.

Dalje, decembra 2000, sultan Kabus je postavio 48-člani Madžlis Al-Dovla, ili Državni savet, u kome sedi pet žena, a koji deluje kao gornji dom u omanskom dvodomnom predstavničkom telu.

Novembra 1996, sultan Kabus je predstavio narodu „Osnovne statute države“, prvi pisani „ustav“ Omana. Ovaj ustav garantuje razna prava u okviru kuranskog, i običajnog prava. Takođe je delimično oživeo dugo neaktivne mere protiv sukoba interesa, zabranivši ministrima da imaju položaje u javnim preduzećima. Možda najznačajnije, ovaj ustav postavlja pravila za određivanje Kabusovog naslednika.

Oman ima strateški važan položaj u Hormuskom moreuzu, na ulazu u Persijski zaliv, 35 mi (56 km) daleko od Irana na suprotnoj strani. Oman ima brige vezane za regionalnu stabilnost i bezbednost, usled tenzija u regionu, blizine Irana i Iraka, i potencijalne pretnje političkog islama. Oman je zadržao diplomatske odnose sa Irakom tokom Zalivskog rata iako je podržao Ujedinjene nacije poslavši kontingent trupa u koalicione snage. Osim toga, kako od 1980, Oman i Sjedinjene Države imaju sporazum o vojnoj saradnji, koji je revizioniran i obnovljen 2000, Oman je takođe već dugo vremena aktivan učesnik u mirovnom procesu za Bliski istok.

Nakon Napada 11. septembra 2001. vlada Omana je na svim nivoima pružila podršku koaliciji protiv terorizma, koju su organizovale SAD. Oman je potpisao većinu sporazuma Ujedinjnih nacija protiv terorizma.

Al Saidov snažni program modernizacije je otvorio zemlju spoljašnjem svetu, i očuvao je dugotrajne političke i vojne veze sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Umerena i nezavisna spoljna politika Omana, teži da održava dobre odnose sa bliskoistočnim državama.

Sultani Omana

• Said ibn Sultan (20. novembar 1804 — 4. jun 1856) — (Sultan Muskata i Omana)
• Tuvaini ibn Said (19. oktobar 1856 — 11. februar 1866)
• Salim ibn Tuvaini (11. februar 1866. - oktobar 1868)
• Azan ibn Kvais (oktobar 1868. - 30. januar 1871)
• Turki ibn Said (30. januar 1871 — 4. jun 1888)
• Fajzal ibn Turki (4. jun 1888 — 15. oktobar 1913)
• Tajmur ibn Fajzal (15. oktobar 1913 — 10. februar 1932)
• Said ben Tajmur (10. februar 1932 — 23. jul 1970)
• Kabus ibn Said el Said (23. jul 1970 — 10. januar 2020)
• Hajtam Bin Tarik Al Suad (10. januar 2020 —)