Историја Републике Кине

Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја

Историја Републике Кине почела је 1912. године крајем владавине династије Ћинг, када су Синхајска револуција и формирање Републике Кине окончале 2.000 година царске владавине. Република је доживела многа искушења и невоље након свог оснивања, што је укључивало доминацију различитих елемената попут генерала војсковођа и страних сила.

Године 1928. Република је номинално уједињена под Куоминтангом (КМТ; такође названа „Кинеска националистичка партија“) након Северне експедиције, и била је у раној фази индустријализације и модернизације када је била захваћена сукобима у којима је учествовала влада Куоминтанга, Комунистичка партија Кине (КПК), локални војсковође и Јапанско царство. Већина напора за изградњу нације је заустављена током Другог кинеско-јапанског рата против Јапана у пуном обиму од 1937. до 1945, а касније је све већи јаз између Куоминтанга и Комунистичке партије онемогућио коалициону владу, што је довело до наставка Кинеског грађанског рата 1946. године, убрзо након што су се Јапанци предали савезничким силама у септембру 1945. године.

Низ политичких, економских и војних грешака довео је до пораза КМТ-а и његовог повлачења на Тајван (бивша „Формоза”) 1949. године, где је успоставила ауторитарну једнопартијску државу под генералисимусом/председником Чанг Кај Шеком. Ова држава је све до 1990-их активно се тврдила да је стални једини легитимни владар целе Кине, називајући комунистичку владу или „режим“ нелегитимним, такозваном „Народном Републиком Кином“ (НРК) проглашеном у Пекингу 1949. као „копнена Кина” и „комунистички разбојник”. Републику Кину су годинама, чак и деценијама, подржавале многе нације, посебно Сједињене Државе које су успоставиле споразум о узајамној одбрани из 1954. године. Након што је почела политичка либерализација касних 1960-их, НРК је, након сталне кампање у Уједињеним нацијама, коначно добила одобрење 1971. да заузме место за „Кину“ у Генералној скупштини, и што је још важније, да буде седила као једна од пет сталних чланица Савета безбедности. Након што се опоравила од овог шока од одбијања својих бивших савезника и либерализације касних 1970-их од националистичке ауторитарне владе и након смрти Чанг Кај Шека, Република Кина се трансформисала у вишестраначку, представничку демократију на Тајвану и дала више права за домородачке Тајванце, чији су преци ту живели пре евакуације са копна 1949. године.

Прелазна влада

Династија Ћинг крајем 19. и почетком 20. века била је изазвана грађанским немирима и страним инвазијама од када је изгубила Први кинеско-јапански рат 1895. године. Унутрашње побуне и њихова репресија донели су милионе мртвих, сукоби са страним западноевропским силама донели су понижавајуће неједнаке уговоре, захтевале репарације које су оптерећивале фискални систем и компромитовале територијални интегритет земље. Популарно расположење међу Хан Кинезима је расло да политичка моћ треба да се врати већинским Хан Кинезима из мањинских Манџураца. Након боксерске побуне и инвазије империјалистичких сила да је угуше, царски суд Ћинг је покренуо фундаменталне институционалне и политичке реформе, као што је укидање царског система испита 1905. године, израда устава 1906. године, успостављање покрајинских законодавних тела 1909. и припреме за избор националног парламента 1910. године. Међутим, манџурски конзервативци у Ћинг двору сматрали су да су ове реформе отишле предалеко, а неповерљиви критичари су сматрали да нису отишле довољно далеко. Реформатори су или затварани или директно погубљени. Неуспеси Царског суда да спроведе такву политичку либерализацију и модернизацију довели су до тога да реформисти крену путем револуције.

Било је много револуционарних група, али најорганизованију је основао Сун Јат-сен, републиканац и активиста против Ћинга који је постајао све популарнији међу кинеским и кинеским студентима у иностранству, посебно у Јапану. 1905. Сун је основао Тонгменгхуи у Токију са Хуанг Ксингом, популарним вођом кинеског револуционарног покрета у Јапану, као његовим замеником.

Овај покрет, великодушно подржан од стране кинеских фондова, такође је добио политичку подршку код регионалних војних официра и неких реформатора који су побегли из Кине након Стодневне реформе. Сунова политичка филозофија је концептуализована 1897. године, први пут објављена у Токију 1905. године и модификована током раних 1920-их. Усредсредила се на три принципа народа: „национализам, демократија и живот људи“.

Принцип национализма захтевао је збацивање Манџураца и окончање стране хегемоније над Кином. Други принцип, демократија, коришћен је да се опише Сунов циљ о популарно изабраном републиканском облику власти и променама као што је аграрна реформа.

Републиканска ера Кине почела је избијањем револуције 10. октобра 1911. у Вучангу, главном граду провинције Хубеј, међу незадовољним модернизованим војним јединицама чија је завера против Ћинга била откривена. Ово је било познато као устанак у Вучангу, који се на Тајвану слави као двоструки десети дан. Томе су претходиле бројне неуспеле побуне и организовани протести унутар Кине. Побуна се брзо проширила на суседне градове, а чланови Тонгменгхуија широм земље устали су у подршку револуционарним снагама Вучанга. Револуционари су 12. октобра успели да заузму Ханкоу и Хањанг. Међутим, еуфорија изазвана овом победом била је кратког даха. Суд Ћинг је 27. октобра поново именовао Јуан Шикаја да води Нову армију, а лојалистичке снаге под вођством Фенг Гуожанга и Дуан Ћируја кренуле су на југ да би поново заузеле Вухан. После тешких борби у новембру, Револуционарна армија са надмоћном посадом и оружјем је протерана из Ханкоуа и Хањанга и повукла се у Вучанг јужно од Јангцеа. Међутим, током 41-дневне битке код Јангсије, 15 од 24 провинције прогласило је независност од царства Ћинг. Јуан Шикај је зауставио напредовање своје војске на Вучанг и почео да преговара са револуционарима. Месец дана касније, Сун Јат-сен се вратио у Кину из Сједињених Држава, где је прикупљао средства међу кинеским и америчким симпатизерима.

Дана 1. јануара 1912. делегати из независних провинција изабрали су Сун Јат-сена за првог привременог председника Републике Кине. Јуан Шикај је пристао да прихвати Републику и приморао је последњег кинеског цара Пу Јија да абдицира 12. фебруара. Царица Лонгју је потписала папире о абдикацији. Међутим, Пу Јију је дозвољено да настави да живи у Забрањеном граду. Република Кина је званично наследила династију Ћинг.