Pređi na sadržaj

Istorija anestezije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Javna demonstracija primene anestezije u uklanjanjanju bola azotsuboksidom (zvanim „rajski gas“), koju su 1800. godine izveli Hamfri Dejvi i Tomas Bedouz, britanski hemičari

Istorija anestezije je hronološki prikaz razvoja jedne medicinske discipline bez koje je nemoguće izazvati stanje namerno izzavane privremene neosteljivosti, a po potrebi i sna, o kome je od svog postanka čovek želeo kontroliše i sprovodi. U mnogim zapisima postoje priče o izzazivanju bezbolmosti kod ljudi koji boluju od bola. Dugo je poznato da postoje biljni sokovi koji, ubruzgani u krv, mogu privremeno da ga parališu, pa su takva sredstva često korišćena u borbi primitivnih plemena. Vekovima je poznato da seme nekih biljaka može uvesti čoveka u san, ili kod njega izazvati halucinacije, i zato postoji izraz u narodu, kada neko izgovara gluposti da se najeo bunka.

Posebno je bilo bolno kada su ljude operisali Grci i Rimljani. Grci su samo ponekad operisali ljude, kada je to bilo neizbežno, tako da su najčešće pri porođaju umirale trudnice i ljudi koji su bili teže bolesni. Često su primenjivali i grube okrutne fizičke mere (gušenje, onesvešćivanje udarcem itd) koje koje su izazivale dubok san, ili smrt bolesnika. Pacijentima su vezivane ruke i noge za operacioni sto, kada su obavljane amputacija ili drugi teški operativni zahvati.

Tako je potreba i želja da izbegne bol, čoveka navela da sve više istražuje oko sebe i pronađe načine da taj bole reguliše. Ali trebalo je da prođe mnogo vekova da se iz ovih čovekovih htenja razvije savremena nauka — anesteziologija.

Paralelizam razvoja hirurgije i anestezije[uredi | uredi izvor]

Do 19. veka anestezija nije primenjivana u medicini u današnjem obliku, pa su ljudi tokom operacije osećali jak bol. U operacionim salama je postojala osoba zadužena da umiri bolesnika, za vreme izvođenja medicinskih procedura. Da bi smanjio fizičke patnje tokom medicinskih intervencija, čovek je od svog postanka istraživao načine da ublaži bol i smanji patnje bolesnicima.

U bilo kom istorijskom razdoblju medicine sve učestaliji hirurški zahvati, nametali su potrebu da se oni izvrše bez nanošenja bola bolesniku. Zato su hirurgija i anesteziji kroz istoriju bile dve grane medicine koje se razvijaju uporedo i jedna drugu unapređuju. Kako su se hiruzi više usvršavali u ovladavanju mnogobrojnim, sve složenijim i dugotrajnijim tehnikama u savladavanju bolesnih organa, to je postojala i njihova veća potreba da bolesnika zaštite od šoka, bola i neprijatnosti koju hirurški zahvat, kroz agresivnost prema njihovom telu, sa sobom donosi. Tako su istoriski gledano hirurzi zapravo bili ti koji su su inicirali razvoj anestezije.

Razvijajući sebe, anesteziologija je razvila mnoge druge medicinske grane — transplantacionu hirurgiju, zahvaljujući aparatu za vantelesni krvotok, tokom koje je čovek živ, a hirurzi rade svoj posao.

Anesteziologija se stalno razvija kao grana medicine i dok bi nekada ljudi u 55. ili 60. godini bili nepodobni za operaciju, danas se hirurške intervencije pod anestezijom uspešno obavljaju i na ljudima u devetoj deceniji, ali i kod beba starih tek nekoliko časova, koje su se na primer rodile bez anusa ili sa nekom drugom anomalijom.

Danas su se osim opšte, paralelno sa razvojem specijalizovanih grana hirurgije, izdvojile i specijalizovane anesteziologije: neurohirurška, kardiohirurška, ali i dečja hirurška anestezija.

Istorijat anestezije na globalnom nivou[uredi | uredi izvor]

Kroford Long 1842. je prvi primenio anesteziju tokom operativnog zahvata
Horas Vels 1846. je prvi primenio anesteziju u toku vađenje zuba
Vilijam Morton (1819—1868)
Mortonov etarski inhalator
Instrumenti za anesteziju iz 19. veka
August Bir pionir spinalne anestezije
Džejms T. Klover 1868. prikazuje primenu azotsuboksida u anesteziji
Vilijam Morton 1846. demonstrira anesteziju etrom
Replika etar inhalatora

Prve pomene anestezije nalazimo još 3000. p. n. e. u Mesopotamiji, u kojoj su „anestezirali“ pacijente pritiskivanjem karotidnih arterija kako bi oni izgubili svest. Egipćani su primenjivali prvi sneg kako bi rashlađivanjem (hipotermijom) tela izazivali analgeziju. Istočno-kineska kultura razvija akupunkturu kao poseban oblik anelgezije. Šok i sepsa veoma često su usmrćivali većinu onih koji su preživeli traumu hirurškog noža.

U starim, grčkim i rimskim medicinskim tekstovima Hipokrata, Teofrasta, Aula Kornelija Celzusa, Pedaniusa Dioskoridesa, Plinija Starijeg, po prvi put se pominje upotreba nekih sredstva za „anelgeziju-anesteziju“ kod bolesnika sa povredama kao što su: mandragora[1], kokain, marihuana, hašiš, opijum, alkohol.

U srednjem veku prve bolesnike su „opijali“ potapanjem sunđera u mandragoru ili opijum, i njegovim podnošenjem bolesniku pod nos.[2] U 13. veku u Italiji Teodorik Borgognoni je koristio razne mešavine lekova sa opijatima kako bi kod bolesnika izazivao gubitak svesti. Razni lekovi u kombinaciji sa alkaloidima bili su glavni oslonac anestezije sve do 20. veka. U Americi je kokain korišćen kao važan anestetik tokom operacija trepanacije (otvaranja) lobanje. Alkohol i njegova vazodilatorna svojstva su takođe kroz istoriju anestezije korišćena u operativnim zahvatima.[3]

U 17. veku hipotermiju (snižavanje temperature tela), kao oblik anestezije među prvima je primenio Marko Auerelio, a nešto kasnije i jedan od Napoleonovih hiruga u zbrinjavanju ratnih rana (tokom amputacije udova).[2]

Prvi oblici onoga što je anestezija[uredi | uredi izvor]

Prave anestezije nije bilo sve do 19. veka, kada su započeta prva istraživanja u ovoj oblasti, zahvaljujući napretku u razvoju hemije i fiziologije, a hronološki gledano sve se odvijalo ovako;

  • 1800. Hamfri Dejvi (Humphry Davy) i Tomas Bedouz (Thomas Beddoes), britanski hemičari opisuju neka svojstva azotsuboksida (tzv. „rajskog gasa“), kao što je uklanjanje bola. Ali u tim danima ovaj azotsuboksid je korišćen u društvu samo radi zabave.
  • 1818. Faradej je otkrio da etar ima slične osobine kao azotsuboksid, a Hikman 1824. da i ugljen-dioksid može poslužiti u anesteziji, ali era hirurške anestezije još nije počela.
  • 1842. (30. marta) Kroford Long (Crawford Williamson Long)[4] u Danijelsvilu, Џорџија, prvi je primenio etarsku anesteziju tokom uspešnog operativnog zahvata, dajući je svom prijatelju, Džejmsu M. Venablu (James M. Venable) pre ekscizije (isecanja) jednog od dva tumora iz njegovog vrata. On je ovo svoje otkriće (iz nepoznatih razloga) objavio tek 1849, dve godine nakon Vilijama Mortona koji se u Masačusetsu proslavio demonstracijom anestezije, pa se kao zvanični (službeni) početak anestezije uzima 1844, kada je američki zubar Horas Vels (Horace Wells), u toku vađenje zuba primenio „rajski gas“ za anesteziju.
  • 1844. Horas Vels (Horace Wells), američki zubar prvi je izvadio bolestan zub pacijentu u anasteziji azotsuboksidom. Na ovu ideju Vels je došao gledajući javne predstave nekog Gardnera Koltona putujućeg hemičara-učitelja, koji je zarađivao novac tako što je demonstrirao posledice udisanja azotsuboksida. Nažalost Horas Vels pri pokušaju javnog prikaza svoje metode u Masačusetskoj bolnici doživljava neuspeh i on ubrzo gubi podršku medicinskih krugova zbog više stručnih grešaka, što je kod Velsa izazvalo razočaranje i tešku psihičku depresiju, pa primat u anesteziji preuzima njegov učenik, saradnik i kolega Vilijam Morton.[5][6]
  • 1847. (16. oktobra) Vilijam Morton (William Morton 1819—1868),[7] američki zubar, nakon neuspešnog pokušaja primene azotsuboksida (N2O) u anesteziji od strane njegovog kolege Horasa Velsa sa kojim je jedno vreme uspešno sarađivao, izvodi svoju čuvenu demonstraciju anestezije, primenom etra (savetovan od svog nekadašnjeg mentora, profesora Džeksona, da primeni jači anestetik od azot-oksidula), Morton u istoj klinici u kojoj je neuspeh doživeo Vels, doživljava potpuni uspeh i priznanje svojih kolega, posle kojeg se primena anestezije u hirurgiji proširila po celom svetu.
  • 1847. Džejms Jang Simson (1811—1870), Britanski akušer je predložio upotrebu drugog značajnog leka u anesteziji hloroforma, otkrivenog 1831. Efikasnost hloroforma Džejms Jang Simson je dokazao primenjujući ga kod trudnica za ublažavanje porođajnih bolova.[8] Tako je na početku svog razvoja pored azotsuboksida anestezija dobila još dva anestetička sredstva etar i hloroform
  • 1847. Nikolaj Ivanovič Pirogov, ruski hirurg, obavio je prvu uspešnu operaciju sa anestezijom na bojištu, što je značajno smanjilo smrtnost kako u toku hirurške intervencije, tako i u postoperativnom periodu, a zatim i invaliditet, jer anestezija hirugu pruža optimalne uslove za rad a ranjeniku omogućuje brži postoperativni oporavak.[2]

Anestezija s kraja 19. veka[uredi | uredi izvor]

Slede nove metode (oblici) i novi lekovi za anesteziju:[2]

  • 1874. Pjer-Siprijen Or (Pierre-Cyprien Ore 1828—1891) izvodi prvu intravensku opštu anesteziju hloralhidratom. Zbog odloženog i sporog oporavka i visoke smrtnosti pacijenata ova vrsta anestezije duže vreme nailazi na neprihvatanje.[9]
  • 1869. Fridrih Trendelenburg (Friedrich Trendelenburg 1844—1924) [10] izvodi prvu anesteziju preko kanile uvedene kroz traheostomu (otvor na grkljanu) kako bi uspešno izvodio operacije u usnoj šupljini.[11][12]
  • 1878. Vilijam Makjuen (William Macewen 1848. – 1924) Škotski hirurg izvodi prvu endotrahealnu intubaciju kroz usta, kao alternativu treheotomiji, što omogućava pacijentu da diše kod edem (otoka) glotisa, i tokom opšte anestezije hloroformom. Ova vrsta anestezije je i danas u upotrebi.[13][14]
  • 1884. Karl Koler (Carl Koller 1857—1944)[15], austrijski oftalmolog izveo je lokalnu anesteziju korneje oka ukapavanjem rastvora kokaina na površinu oka, što je imalo veliki značaj za dalje usavršavanje operativnih zahvata u oftalmologiji. Zbog refleksnih, nevoljnih pokrete oka pacijenta, koji se javljaju kao odgovor na najmanji dodir, operativni zahvati na oku bez prethodne anestezije su jako teški i ograničeni. Karl Koller je nakon brojnih istraživanja otkrio da par kapi rastvora kokaina rešava ovaj problem. Kokain takođe izaziva midrijazu, proširenje zenice oka pa je i ova njegova osobina korišćena u oftalmologiji.[16]
  • 1885. Vilijam Stjuart Holsted (William Stewart Halsted 1852. – 1922), američki hirurg izveo je prvu blokadu živca kokainom, da bi u kasnijem životu, postao žrtva sopstvenih istraživanja i zavisnik od kokaina i morfina zbog čega je morao biti poslat u sanatorium na lečenje. Naime u toku boravka u Evropi, Holsted je zajedno sa svojim kolegama studentima i lekarima, eksperimentisao sa kokainom. Oni su ubrizgavali jedni drugima u okolinu živaca kokain, koji je izazivao bezbednu i efikasnu lokalnu anesteziju, ali su u toku istraživanja postali i njegovi zavisnici.[17][18]
  • 1892. Karl Ludvig Šlajh (Carl Ludwig Schleich 1859–1922), nemački lekar demonstrira svoju metodu lokalne anelgezije infiltracijom kokaina u tkivo.[19]
  • 1898. August Bir (August Bier 1861–1949), nemački hirurg izvodi prvu uspešnu spinalnu anesteziju [20]

Anestezija u prvoj polovini 20. veka[uredi | uredi izvor]

Novine u anestziji, koje su se dešavale uporedo sa naporima lekar da se anestezija i anesteziologija prihvate kao medicinske specijalnsot, u prvoj polovini 20. veka odvijale su se ovim redosledom:

  • 1901. Moris Katlin uveo je kaudalnu anesteziju.
  • 1904. Ernest Furno (Ernest Fourneau) je komercijalizovao u Francuskoj novi anestetik stovain. Koristeći složenu strukturu kokaina, on je izumeo originalan molekul, sa sličnim aktivnostima, ali slabijim toksičnim osobinama.[21][22]
    Alfred Ajnhorn (Alfred Einhorn 1856. – 1917) [23], nemački hemičar iste godine patentirao je novokain, što je predstavljalo početak savremene ere lokalne anestezije. Do tada se kao lokalni anestetik koristio kokain, koji je zbog neželjenih dejstva (uključujući toksičnost i zavisnost) primorao naučnike da tragaju za novim lokalnim anesteticima. Za novokain je utvrđeno da je relativno bezbedan i efikasan, iako su mu anestetički učinci nešto slabiji od kokaina, a neki pacijenti su na njega reagovali alergijom. Međutim, nijedan anestetik se nije pokazao efikasnijim od novokaina pa je on vrlo brzo postao najčešće primenjivan lokalni anestetik. Iako je njegova upotreba danas uveliko zamenjen Lidokainom, još uvek je novokain u upotrebi, najčešće u stomatologiji.[24]
  • 1913. Džejms Gvatmi (James Gwathmey) je uveo u medicinsku praksu rektalnu anesteziju, za koju je koristio mešavinu etra i ulja. Uvođenje rektalne anestezije imalo je za cilj da ublaži tegobe trudnicama u toku porođaja, (kao jednog od najbolnijih iskustava žena), pri čemu se ovom metodom anestezije izbegavalo udisanja anestetika, i njegovo negativno dejstvo na majku i plod.[25][26] On je i idejni tvorac aparata rotometra, za kontrolu tačnog dovoda vazduha u pacijentova pluća, i veliki aktivista i organizator, koji je 1912. godine osnovao njujorško udruženje anesteziologa.
  • 1942. Harold Grifit (Harold Griffith 1894—1985), kanadski anesteziolog uvodi u anesteziju kurare.[27][28] Uvođenje kurarea, kao sredstva za opuštanje mišića značajno je smanjilo količinu potrebnog anestetika, povećalo obim operativnih zahvata, poboljšalo radne uslove hirurgu i smanjilo morbiditet i mortalitet. Doprinos ovog Grifitovog otkrića daljem razvoju medicine i anestezije najbolje ilustruju istoričari medicine, koji razvoj anestezije često dele na razdoblja „pre i posle Grifita“.[29]

Anestezija u drugoj polovini 20. veka[uredi | uredi izvor]

Karj 20. i početak 21. vek označen je kao period ekspanzivnog razvoja industrije medicinskih aparata potpuno prilagođenih potrebama bolesnika i anesteziologa

U periodu posle Drugog svetskog rata, anestezija je razvijena u tri smera.

  • Jedan deo se odnosi na dalji razvoj tehnike anesteziologije u okviru hirurških disciplina.
  • Drugi deo se odnosio na razvoj anesteziologije u pravcu intenzivne terapije.
  • Treći deo se odnosio na lečenje akutnog i hroničnog bola.

Čitav razvoj anestezije u drugoj polovini 20. veka, nije toliko vezan za značajna imena, koliko za farmakoindustriju i industriju medicinskih aparata. Anesteziološki aparati i monitoring koji se koristi u operacionoj sali sve više je pratio razvoj anesteziologije, tako je danas rad anesteziologa nezamisliv bez primene savremenih aparata, sa novim, sofistiiciranim elektronskim komandama, potpuno prilagođenim potrebama bolesnika i anesteziologa. To potvrđuju ova značajnija otkrića i inovacije u anesteziji:

Od značajnih inovatora i inovacija u uvom periodu treba navesti:

  • 1967. Pitera Marfija (Peter Murphy) engleskog anesteziologa koji je uveo u upotrebu fiberoptički endoskop za intubaciju traheje.[30] Do sredine osamdesetih godina 20. veka, u svetu je fleksibilni fiberoptički bronhoskop postao nezamjenljiv instrument u pulmologiji i anestezijologiji.[31]
  • Artura Boveta koji je prvi objavio efekat dekametonijuma na mioneuralnu sinapsu. Sa Robertom Filipsom bili su prvi koji su upotrebili suksametonijum za velike abdominalne operacije. Od njih potiče niz otkrića sve do današnjeg dana na polju novih anestezioloških agenasa.
  • 1964. na tržištu se pojavio relaksant Pankuronijum bromid, preteča mnogih relaksanata iz grupe nedepolarizujućih. Upotreba relaksanata sa različitim delovanjem ubrzala je i nova naučna saznanja o mioneuralnoj sinapsi i delovanju relaksantnih lekova na nju.
  • Sintetski inhalacioni anestetici iz grupe halogeniranih hidrokabonata pojavili su se početkom šezdesetih godina. Prvi iz te grupe bili su metoksifluran i halotan.
  • Barbiturati ultrakratkog delovanja su bili dugo suvereno sredstvo, koje se koristilo za uvod u anesteziju, za vreme Drugog svetskog rata i posle. Poslednjih desetak godina su skoro izbačeni iz anesteziološke prakse, bez pravog razloga. Zamenjeni su novijim sredstvima sa istim efektom. Benzodijazepini su počeli da se koriste za premedikaciju i manje za uvod početkom šezdesetih godina i do danas se smatraju suverenim.

Što se anesteziologa i humane anesteziologije kao posebne mediicinske discipline tiče, ovaj istorijski period se karakteriše:

  • razvojem anesteziologija
  • osnivanjem brojnih udruženja širom sveta, a zatim organizovanje anesteziologa u veće, evropske i svetske institucije,
  • standardizovanjem opreme, lekova i znanja i
  • stalna razmena lekara između pojedninih država.

Anestezija u 21. veku[uredi | uredi izvor]

U 21. veku od medicinskih gasova u anesteziji, započeta je primena ksenona

„Digitalna revolucija" koja karakteriše 21. veka donela je u anestziju, nove medikamente, novu tehnologiju i novu opremu;

  • Uvedana je savremena intubacija sa laringoslopom koji koriste digitalne tehnologije kao što su komplementarni metal-oksidni poluprovodnički aktivni piksel senzor kako bi se generisao pogled na glotis tako da se traheja može uspešno i bez rizika intubirati.
  • Od medicinskih gasova u anesteziji, započeta je primena ksenona u nekim zemljama.[32]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Le piante medicinali, di Roberto Michele Suozzi, Newton&Compton, Roma, 1994. pp. 68.
  2. ^ a b v g Šercer A, editor. Anesthesia. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 165−188. (Serbo-Croatian)
  3. ^ Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 354−94. (Serbo-Croatian)
  4. ^ Crawford Williamson Long (1815—1878)
  5. ^ Menczer LF, Jacobsohn PH. „Dr Horace Wells and the discovery of anaesthesia”. 50 (5): 506—9. 
  6. ^ Crawford W. Long’s Discovery of Anesthetic Ether: Mesmerism, Delayed Publication, and the Historical Record; Roger K. Thomas, Ph.D. The University of Georgia, Presentation in the Key Barkley Symposium on the History of Psychology, Southern Society for Philosophy and Psychology, April, 17, 2003, Atlanta, GA
  7. ^ (jezik: engleski)William Morton (1819—1868), Pristupljeno 12. novembar 2010.
  8. ^ Pernick MS. A Calculus of Suffering: Pain, Professionalism, and Anesthesia in Nineteenth-Century America. New York, NY: Columbia University Press; 1985
  9. ^ (jezik: engleski)Pierre-Cyprien Ore Etudes Cliniques sur L’Anesthesie Chirurgicale par La Methode des Injections de Chloral dans Les Veines, the first monograph on the technique, 1875„ANESTHESIA HISTORY-”. Pristupljeno 25. 3. 2013. [mrtva veza]
  10. ^ Who Named It: Friedrich Trendelenburg
  11. ^ F. Trendelenburg: Beiträge zu den Operationen an den Luftwegen.[von Langenbeck’s] Archiv für klinische Chirurgie. Berlin. 12: 112—133. 1871.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  12. ^ Wawersik, Juergen (1991). „History of Anesthesia in Germany”. Journal of Clinical Anesthesia. 3 (3): 235—244. PMID 1878238. doi:10.1016/0952-8180(91)90167-L. 
  13. ^ MacMillan, Malcolm (2010). „William Macewen [1848–1924]”. Journal of Neurology. 257 (5): 858—859. PMID 20306068. S2CID 32200356. doi:10.1007/s00415-010-5524-5. 
  14. ^ Macewen, W (1880). „Clinical observations on the introduction of tracheal tubes by the mouth instead of performing tracheotomy or laryngotomy”. British Medical Journal. 2 (1022): 163—5. PMC 2241109 Slobodan pristup. PMID 20749636. doi:10.1136/bmj.2.1022.163. 
  15. ^ Karl Koller (1857-1944)
  16. ^ Koller C: Vorlaufige Mittheilung uber locale Anasthesirung am Auge. (Preliminary report on local anesthesia of the eye) Bericht uber sechzehnte Versammlung der ophthalmologischen Gesellschaft. Heidelberg 1884. Universitats-Buchdruckerei von Adler's Erben, Rostock. pp. 60–3
  17. ^ (jezik: engleski)William Stewart Halsted, M.D Surgeon-in-chief Johns Hopkins Hospital 1890-1922
  18. ^ Burjet, W.C., Ed. (1924). Surgical Papers by William Stewart Halsted. Baltimore: Johns Hopkins Press.
  19. ^ Schleich CL: Die Infiltrationsanasthesie (locale Anasthesie) und ihr Verhaltniss zur allgemeinen Narcose (Inhalationsanasthesie). (Infiltration anesthesia (local anesthesia) in relation to general anesthesia (inhalational anesthesia)) Verhandlungen der Deutschen Gesellschaft fur Chirurgie. . 21. 1892: 121—8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  20. ^ Bier A: Versuche uber Cocainisirung des Ruckenmarkes. (Experiments on the cocainization of the spinal cord) Deutsche Zeitschrift fur Chirurgie. . 51. 1899: 361—9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  21. ^ Stovaïne, anesthésique local", in Bull. Sc. pharmacolog., 1904, 10, 141.
  22. ^ Christine Debue-Barazer, "Les implications scientifiques et industrielles du succès de la Stovaïne. Ernest Fourneau (1872-1949) et la chimie des médicaments en France", in Gesnerus 64, 2007. pp. 25.
  23. ^ E. Uhlfelder: Alfred Einhorn. In: Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft. . 50. 1917: 668—671.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  24. ^ LOEWE H (1956). „From cocaine to novocaine”. Arzneimittelforschung. 6 (1): 43—50. PMID 13293099. 
  25. ^ Gwathmey, James T. (1942). „The Story of Oil-Ether Colonic Anesthesia”. Anesthesiology. 3 (2): 171—175. S2CID 71007396. doi:10.1097/00000542-194203000-00006. 
  26. ^ Gurinder M.Vasdev, Douglas R. Bacon, Rectal Analgesia for Labor and Delivery: An Historical Assessment, Publication in the October 2009 issue of the Bulletin of Anesthesia History
  27. ^ Gillies D, Wynands JE (1986). „Harold Randall Griffith. The pioneer of the use of muscle relaxants in anaesthesia”. Br J Anaesth. 58: 943—945. ,
  28. ^ Bodman R, Gillies D. Harold Griffith: The Evolution of Modern Anaesthesia (1992)
  29. ^ (jezik: engleski)J Earl Wynands, Anesthesiology Great: Dr Randall Griffith,Ottawa, 1998. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2012)
  30. ^ Murphy, Peter (1967). „A fibre?optic endoscope used for nasal intubation”. Anaesthesia. 22 (3): 489—491. PMID 4951601. S2CID 33586314. doi:10.1111/j.1365-2044.1967.tb02771.x. 
  31. ^ Wheeler M and Ovassapian A (2007). "Chapter 18: Fiberoptic endoscopy-aided technique". In Benumof, JL. Benumof's Airway Management: Principles and Practice . Philadelphia: Mosby-Elsevier. Benumof, Jonathan; Hagberg, Carin A. (1967). Benumof's Airway Management: Principles and Practice (2nd izd.). Elsevier Health Sciences. str. 423. ISBN 978-0-323-02233-0. 
  32. ^ Tonner, PH (avgust 2006). „Xenon: one small step for anaesthesia...? (editorial review)”. Current Opinion in Anesthesiology. 19 (4): 382—4. PMID 16829718. S2CID 2989630. doi:10.1097/01.aco.0000236136.85356.13. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_анестезије&oldid=27861257”