Klerička pesnička veština

Monah prepisuje u manastirskom skriptorijumu

Klerička pesnička veština predstavlja jedan od najznačajnijih tokova u okviru španske srednjovekovne poezije. Označava učenu poeziju na kastiljanskom jeziku koju su pisali sveštenici i drugi obrazovani ljudi u Španiji. Pojam „kleričke pesničke veštine“ (šp. mester de clerecía) potiče od reči klerik (шп. clérigo), koja označava obrazovanog čoveka, najčešće i dobrog poznavaoca latinskog jezika, mada su dela koja pripadaju ovoj vrsti poezije pisana na narodnom, starošpanskom jeziku. Sintagma mester de clerecía nastaje u XIII veku, verovatno po ugledu na pojam huglarska pesnička škola (šp. mester de juglaría), koja je predstavljala svojevrsni kontrast kleričkoj veštini i odnosila se na pisanje i izvođenje junačkih epskih pesama, često od strane anonimnih autora i narodnih pevača.

Poreklo

Ova poezija nastaje verovatno po ugledu na francusku i provansalsku, a Kastiljom se širi najviše tokom XIII i XIV veka. S druge strane, postoje mišljenja i da je potekla od ritmičke poezije na latinskom jeziku srodnjevekovnih studenata lutalica, a to ukazuje na njenu učenu osnovu. Istovremeno, kleričke pesme, pisane na narodnom jeziku, predstavljaju kontrast u odnosu na tu poeziju na latinskom, koju neobrazovani narod nije mogao da razume zbog učenog vokabulara i raznih stilskih figura, ali i u odnosu na već pomenutu huglarsku, što se nagoveštava u drugoj strofi jednog od poznatih dela kleričke veštine, „Knjizi o Aleksandru“ (šp. Libro de Alexandre), u stihu: „Mester trago fermoso, non es de joglaría...“. U istoj strofi pominje se i naziv čuvene kleričke strofe, kuaderne vije (šp. cuaderna vía).

Odlike i značaj

Pesme koje pripadaju kleričkoj pesničkoj veštini najčešće su pisane na religiozne teme, od kojih su kastiljanski autori najradije birali marijanske; didaktičko-moralističke, ali i zabavne teme, mada se među značajnim delima ove vrste poezije nalazi i spev velikog obima o španskom nacionalnom heroju Fernanu Gonsalesu (šp. Fernán González).

Najvažnija odlika ove poezije jeste nova metrička forma koju su uveli klerici. U pitanju je strofa kuaderna vija, čiji naziv najverovatnije potiče od reči quadrivium, koja je označavala najviši nivo obrazovanja u Španiji u srednjem veku. Drugi naziv za ovu strofu je tetrástrofo monorrimo alejandrino, zbog toga što sadrži četiri stiha koji su uvek jednake dužine – imaju po četrnaest slogova i objedinjeni su istovetnom konsonantskom rimom. U odnosu na elementarnu metričku formu huglarskih epskih pesama, cuaderna vía znači veliki formalni napredak. Ovakav tip strofe smatra se prvim koji se pojavljuje u kastiljanskoj poeziji. Stih od četrnaest slogova u španskoj književnosti naziva se aleksandrincem, ali se razlikuje u odnosu na francuski, koji se sastoji od dvanaest slogova. Neki istoričari književnosti smatraju da španski aleksandrinac potiče od francuskog, s obzirom na to da je tema iz pomenute „Knjige o Aleksandru“, po kojoj je ovaj stih dobio ime, takođe poreklom iz francuske književnosti.

Iako su ova dela smatrana učenom poezijom, za razliku od huglarske koja je recitovana od strane narodnih pevača, i ona su bila namenjena usmenom izvođenju, pa je povremeno i stil bio prilagođavan neobrazovanom narodu, odnosno, korišćene su njemu poznate metafore, reči i formule iz huglarske poezije. Na osnovu prirode dela, zaključuje se da je namera autora bila da pouči narod pevajući o uzvišenim primerima i pričama iz života mučenika, svetaca ili Bogorodici, istovremeno zabavljajući ga (šp. deleitar enseñando), kao što će to biti slučaj sa mnogim kasnijim delima iz španske književnosti.

Najznačajniji predstavnici

Gonsalo de Berseo

Gonsalo de Berseo

Gonsalo de Berseo (šp. Gonzalo de Berceo) bio je pesnik iz XIII veka, klerik sa dobrim književnim obrazovanjem. Njegovo delo obično se deli na tri grupe: životopisi svetaca, dela na marijanske teme i liturgijska dela. Berseo je skoro polovinu svoje poezije posvetio Bogorodici. Delo koje ga je proslavilo jeste Milagros de Nuestra Señora (srp. Čuda naše gospe), koje je počeo da piše pre 1246. godine. Zbirka obuhvata 25 pesama o čudima Bogorodice i, logično, pripada delima na marijanske teme. Pesmama prethodi uvod koji Bogorodicu predstavlja kao univerzalnu sponu između Boga i čoveka. Iako je delo veoma značajno, ono nije originalno, jer mu se izvori mogu pronaći u nekim pesmama na latinskom jeziku koje potiču iz XI veka i već su bile poznate zapadnoj Evropi, osim poslednje pesme, čiji je izvor nepoznat. Ovih 25 pesama može se podeliti u tri tematske celine: pesme u kojima Bogorodica nagrađuje ili kažnjava čoveka, pesme u kojima Bogorodica spasava čoveka od greha zahvaljujući svojoj velikoj milosti, pesme u kojima Bogorodica čoveka oslobađa grešnih misli i nagona.

“Mester trago fermoso, non es de joglaría,

mester es sen pecado, ca es de clerezía:

fablar curso rimado por la cuaderna vía,

a síllavas cuntadas, ca es grant maestría.” (vv. 5-8)

Druga Berseova dela koja pripadaju kleričkoj veštini i koja valja pomenuti su: Vida de San Millán, Vida de Santa Oria, Duelo de la Virgen. Vida de San Millán je njegovo prvo delo i otkriva dosta biografskih podataka o autoru. Može se podeliti na tri veće celine, odnosno knjige, i govori o životu i posthumnim čudima svetog Emilijana. Vida de Santa Oria nastaje sredinom XIII veka i posvećeno je životu monahinje koja je živela u manastiru San Millán, u kom je Gonsalo de Berseo rođen. U delu Duelo de la Virgen, gde Bogorodica pripoveda o Hristovoj patnji, autor uspešno kombinuje naraciju sa čisto lirskim elementima.

Knjiga o Apolonu

Knjiga o Apolonu (šp. Libro de Apolonio) je delo nastalo, kako istoričari književnosti smatraju, verovatno krajem XIII veka. Autor je nepoznat, ali se pretpostavlja da je bio klerik s obzirom na moralizatorski karakter dela i učeni stil kojim je ono pisano, ali kritičari ne mogu da se slože oko uzora po kom je nastalo: da li je u pitanju latinski, ili neki kasniji, možda francuski ili provansalski tekst. Ipak, slažu se da je verzija na starošpanskom prilično originalna i do danas je sačuvan samo jedan rukopis koji potiče sa kraja veka.

Originalnost dela, koje autor naziva romançe, ogleda se u drugačijem predstavljanju toka radnje: nema uvođenja vojske, sukoba, snaga protagoniste nalazi se u njegovoj mudrosti, a tip ljubavnih odnosa koji je predstavlje u stihova jeste cortesano, nov za doba u kom je delo pisano.

Sadržinom ova poema podseća na vizantijski, odnosno pustolovni roman, s obzirom na to da obuhvata dvanaest putovanja tokom kojih se protagonisti dela rastaju i ponovo sastaju prelazeći različite prepreke, sa kružnom strukturom jer Apolon na kraju stiže na mesto sa kog je počeo putovanje. Kako smatraju književni kritičari, suština ove poeme je prikaz različitih načina na koje čovek može da dostigne sreću u životu.

“En el nombre de Dios e de Santa María,

si ellos me guiassen estudiar querría,

componer un romançe de nueva maestría

del buen rey Apolonio e de su cortesía.” (vv. 1-4)

Knjiga o Aleksandru

Knjiga o Aleksandru

Delo (šp. Libro de Alexandre ) je nastalo je početkom XIII veka i smatra se jednim od prvih koje pripada ovoj veštini, a njegov značaj pronalazimo i u sadržini, zato što iznosi nove ideje, do tada nepoznate na Iberijskom poluostrvu, ali i u formi, s obzirom na to da se koristi nova strofa, formalno savršena u odnosu na tada popularnu huglarsku poeziju koja nije bila metrički uobličena. Protagonista dela predstavljen je kao heroj ne samo po snazi i umeću baratanja oružjem, već i po pameti i snalažljivosti, pa je otuda ovo delo ponekad služilo kao primer kako treba obrazovati mlade plemiće.

Danas se ovo delo čuva u dva rukopisa, koji se ne poklapaju u svim delovima, i nekoliko fragmenata, ali nijedan od njih ne sadrži integralnu verziju dela: neki odlomci su izgubljeni, pa je sačuvano ukupno oko 2675 strofa. Ono što je zanimljivo jeste da se u ta dva rukopisa kao autori pominju dva različita pisca, pa se do danas ne zna sa sigurnošću ko je zaista napisao „Knjigu o Aleksandru”. U jednom od rukopisa, jedna strofa otkriva da se radi o Gonsalu de Berseu (šp. Gonzalo de Berceo): (шп.“Si queredes saber quien fiz’ este ditado,/Gonçalo de Berçeo es por nonbre llamado.“) Međutim, u drugom rukopisu se pominje izvesni Huan Lorenso (šp. Juan Lorenzo), takođe klerik.

“Mester trago fermoso, non es de joglaría,

mester es sen pecado, ca es de clerezía:

fablar curso rimado por la cuaderna vía,

a síllavas cuntadas, ca es grant maestría.” (vv. 5-8)

Huan Ruis

Knjiga o dobroj ljubavi Huana Ruisa

Huan Ruis (šp. Juan Ruiz) je autor jednog od najvažnijih dela španske srednjovekovne književnosti i istovremeno jednog od najznačajnijih dela koja pripadaju kleričkoj pesničkoj veštini. O njegovom životu se zna veoma malo: sigurno je da je bio klerik, odnosno arhiprezbiter u mestu Ita, a kritičari se ne slažu čak ni oko mesta u kom se rodio, mada se pretpostavlja da je to bila Alkala de Enares. Svoje najvažnije delo, Libro de buen amor (srp. Knjiga o dobroj ljubavi ), pisao je otprilike između 1330. i 1343. godine. Čak ni sam naslov dela nije u potpunosti siguran, s obzirom na to da postoji više od jednog rukopisa, a u vreme nastanka, knjiga je bila poznata pod nazivom Libro del Arçipreste de Hita.

Svest o upotrebi nove, formalno usavršene, strofe kuaderne vije, da bi narod bolje zapamtio ono o čemu se govori, svedoči o tome da je Huanu Ruisu svakako bilo poznato delo Libro de Alexandre.

“E porque mejor sea de todos escuchado,

fablarvos he por trobas e por cuento rimado...” strofa 15

Temu dela je vrlo teško definisati, s obzirom na to da je glavna narativna nit prekinuta mnogim digresijama, epizodama, primerima. Može se reći da glavi tok prati ljubavna zbivanja u životu autora, usput podučavajući čitaoca i iznoseći svoje viđenje dve strane ljubavi: buen amor, koja predstavlja istinsku, duhovnu ljubav i loco amor, koja se odnosi na telesno i nagonsko. Ovome doprinose simbolična imena likova: donja Cuaresma, što na španskom znači post, i don Carnal, koji simbolizuje nešto telesno.

Delo ni metrički nije homogeno, jer se osim strofe kuaderne vije javljaju i drugi oblici, kao što su kantike koje prikazuju autorove susrete sa pastiricama, napisane u osmercima sa asonantskom rimom, ili sehel (šp. zéjel), tradicionalna španska metrička forma arapskog porekla.

Ovo originalno delo Huana Ruisa, uprkos svom velikom značaju, nije imalo sledbenike niti je doprinelo stvaranju nove književne vrste pa ostaje jedinstveni primer u celokupnoj španskoj književnosti.

Značajna dela

Rimado de Palacio

Autor ovog dela, koje nastaje otprilike krajem XIV veka, jeste don Pero Lopes de Ajala (šp. Pero López de Ayala). Delo predstavlja društvenu kritiku i u njemu se razmatraju politička, moralna i religiozna pitanja tadašnjeg španskog društva i upravo zbog toga se smatra da je autor odabrao kuadernu viju za metričku formu u kojoj će izneti svoja razmišljanja, iako je do ovog perioda ona već u nekoj meri zastarela. Delo se odlikuje oštrim i nekada ironičnim kritikama Lopesa iz Ajale i sadrži obilje tema koje su bile aktuelne u njegovo vreme: postoji jedno poglavlje o teologiji, zatim kantige o Bogorodici, a neki delovi su gotovo dokumentarnog karaktera i predstavljaju odlično svedočanstvo o običajima i vrednostima na španskom dvoru, koji je autor savršeno dobro poznavao. Strukturalno, delo sadrži tri celine: prvi deo obuhvata skoro polovinu dela i smatra se najoriginalnijim jer tu autor iznosi svoju društvenu kritiku; drugi deo predstavljaju pesme posvećene Bogorodici, a treći deo je zapravo komentar dela Moralia in Iob čiji je autor sveti Gregorije.

Poema de Fernán González

Pesma o Fernanu Gonsalesu

Ovaj spev (srp. Pesma o Fernanu Gonsalesu) o španskom nacionalnom heroju jedan je od najznačajnijih u istoriji španske književnosti. Danas se čuva u dvorcu Eskorijalu, ali nije u pitanju original, već dosta kasniji rukopis, iz XV veka, zbog čega je ova verzija prošla određenu modernizaciju jezika. Smatra se da original potiče iz sredine XIII veka.

Delo govori o Fernanu Gonsalesu (šp. Fernán González), čija je ličnost važna za istoriju Kastilje. Čitav spev napisan je u strofama kuaderna vija, čiji se stihovi dele na polustihove, sedmerce. Ima sličnu strukturu kao Libro de Alexandre: prvi deo speva služi čitaocu kao uvod u suštinski deo speva, u kom se pripoveda o podvizima Fernana Gonsalesa, borbi protiv muslimana i nezavisnosti Kastilje. Delu nedostaje kraj zbog mnogobrojnih prepisivanja, ali su istoričari književnosti uspeli da ga rekonstruišu zahvaljujući proznoj verziji ovog dela koja se nalazi u knjizi Estoria de España Alfonsa X Mudrog (šp. Alfonso X el Sabio), danas poznatijoj pod imenom Primera crónica general, čiji je urednik književni istoričar Ramon Menendes Pidal (šp. Ramón Menéndez Pidal).

“En el nonbre del Padre que fizo toda cosa,

el que quiso nasçer de la Virgen preçiossa,

e del Spíritu Santo que igual d’ellos posa,

del conde de Castilla quiero fer una prosa.” (vv. 1-4)

Vidi još

• Huan Ruis
• Pesma o Fernanu Gonsalesu
• Sehel
• Huglarska pesnička veština
• Gonsalo de Berseo
• Čuda naše gospe
• Kler

Literatura

• Pavlović-Samurović, Ljiljana, Soldatić, Dalibor, Španska književnost 1. Beograd, Sarajevo, Nolit, Svjetlost, 1985;
• Gómez, Redondo, Fernando, Edad media : Juglaría, clerecía y romancero. Barcelona, Critica, 1996 ;
• Alvar, Carlos, José-Carlos, Mainer, Navarro, Rosa, Kratka povijest španjolske književnosti. Zagreb, Demetra, 2005;
• Brenan, Džerald, Španska književnost. Beograd, Nolit, 1970;
• García de la Torre, Moisés, La poesía en la Edad Media épica y clerecía. Madrid, Playor, 1987;
• Alvar, Carlos, Gómez Moreno, Ángel, La poesía epica y de clerecía medievales, Madrid, Taurus, 1988.