Konstantin VII Porfirogenit

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstantin VII Porfirogenit
Porphyrogenetus.jpg
Konstantin VII Porfirogenit
Datum rođenja2. septembar 905.
Mesto rođenjaCarigrad
Vizantijsko carstvo
Datum smrti9. novembar 959.
Mesto smrtiCarigrad
Vizantijsko carstvo
DinastijaMakedonska dinastija
OtacLav VI Mudri
MajkaZoja Karbonopsina
SupružnikJelena Lakapina
PotomstvoRoman II, Teodora
Vizantijski car
Period913959.
PrethodnikLav VI Mudri
NaslednikRoman II

Konstantin VII Porfirogenit (grčki:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. septembar 9059. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i istoričar. Sa svojim saradnicima autor je četiri istorijska djela: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1]

Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je rođen 905. u Carigradu, a kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa Zojom Korbonopsinom.[2] Posle smrti Lava VI (911) državom je upravljao njegov brat car Aleksandar I, ali je on umro sredinom 912. godine, a stvarna vlast je data prvo regenstvu koje je vodio patrijarh Nikola I Mistika, a posle majka Konstantina VII i na kraju 920. je stvarnu vlast uzeo Roman I Lakapin car-savladar i tast Konstantina VII.[2] Konstantin VII uspeo je da preuzme vlast tek od 945. godine i vladao je samostalno do svoje smrti 959. godine.[3]

Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji.

Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora.

Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959)

Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima.[4] Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere.

Obično se ističe da je delo nastalo 948952.[5] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku.

Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama.

Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku.

Stric Aleksandar[uredi | uredi izvor]

Car Aleksandar Makedonac.

Pitanje četvrtog braka još je dugo međutim uzbuđivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, sve je zaista opet došlo u pitanje. Od tada pa za sedam godina te dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj, u borbi: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju večitu želju za vlašću.

Svakojako, po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva otrovan željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti.

To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju.

Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913.

Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu.

Majka Zoja Karbonopsina[uredi | uredi izvor]

Smrt cara Aleksandra

Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ).

Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Ahelosa, 917. god., on je strahovito potukao Grke. Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju.

Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče:

Ostavite moju majku pored mene.

Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918.

Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom.

Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor]

U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa.

Roman Lakapin[uredi | uredi izvor]

Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao.

Juna meseca 920. , koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge". Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo", rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući". I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini.

Novčić sa likom Romana Lakapina.

Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga.

Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva "od malog do velikog" i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina.

Konstantin i Simeon.

Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu "antipata", tj. namesnika.

Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče "budući sluge utrobi, a ne bogu", ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu "kao psi na svoje bljuvotine". Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu.

Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško "zauzeti". On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje.

Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor]

Posle trećine veka 944. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu.

Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to "pokrštenom Srbijom". Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje.

Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa "nebrojenom vojskom", priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god.

S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Vasilije I Makedonac ili Mihailo III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Lav VI Mudri
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Evdokija Ingerina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Konstantin VII Porfirogenit
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Zoja Karbonopsina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Logos 2019, str. 10.
  2. ^ a b Logos 2019, str. 9.
  3. ^ Logos 2019, str. 11-12.
  4. ^ Logos 2019, str. 10-11, 31-32 sa napomenama 85-87, 89.
  5. ^ Logos 2019, str. 10-11.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Prethodnik:
Lav VI Mudri
Vizantijski carevi
913 — 959

Naslednik:
Roman II