Pređi na sadržaj

Korisnik:Katarinais818/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Opšte karakteristike velikog morskog ekosistema (Aljaski zaliv)

Morski život, odnosno okeanski život, obuhvata biljke, životinje i druge organizme koji žive u moru, odnosno okeanu, ili u braktičnoj vodi kopnenih estuara. U

osnovi, morski život utiče na prirodu naše planete. Morski organizmi proizvode kiseonik i uklanjaju štetni ugljen-dioksid iz atmosfere. Oni štite i delom oblikuju obale, a neki od organizama zaslužni su i za kreiranje novog zemljišta.

Većina živog sveta je započelo svoju evoluciju u okeanskom okruženju. Okeani pružaju oko 90 procenata prostora za život na planeti danas.[1] Najraniji kičmenjaci nastali su u obliku riba,[2] koje žive isključivo u vodi. Neke od njih su se razvile u vodozemce, koji provode svoj život delom u vodi, delom na kopnu. Neke ribe su se razvile u sisare, nakon čega su se vratile u okeane, poput foka, delfina ili kitova. Biljni oblici života, kao što su alge, rastu u vodi i na njima se temelje mnogi vodeni ekosistemi. Planktoni formiraju osnovicu za okeanski lanac ishrane, naročito fitoplankton, koji je ključni primarni proizvođač.

Morski beskičmenjaci pokazuju širok spektar načina da se prilagode životu u vodama sa jako malim količinama kiseonika. Jedan takav način pokazuju mekušci, koji imaju razvijene sifone. Takođe su tu ribe,koje imaju škrge umesto pluća, ili kao plućašice, imaju i škrge i pluća. Zatim su tu morski sisari, poput delfina, kitova, foka i vidri koji moraju periodično da isplivaju na površinu, kako bi disali vazduh.

Postoji preko 200,000 dokumentovanih okeanskih vrsta živog sveta, a pored toga možda još dva miliona vrsta koje još nisu otkrivene.[3] Okeanske vrste variraju po veličini, od mikroskopskih bića, kao što je fitoplankton koji može biti veličine 0,02 mikrometara, pa sve do ogromnih kitova, poput plavog kita koji je nama najveća poznata životinja i dostiže dužinu od čak 33 metara.[4][5] Okeanski mikroorganizmi, uključujući protiste, bakterije i viruse, obuhvataju oko 70 procenata ukupnog okeanskog života.

Voda[uredi | uredi izvor]

Nema života bez vode.[6] Opisuju je kao univerzalni rastvarač, ili rastvarač života,[7] zbog njene sposobnosti da rastvara mnoge supstance.[8][9] Voda je jedina svakodnevna materija koja može da postoji u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju pod normalnim uslovima života na Zemlji.[7] Nobelovac Albert Sent Đerđi nazvao je vodu materijom i matricom: majkom i matericom života.[10]

Obilje površinske vode na Zemlji je unikatna karakteristika u Sunčevom sistemu. Zemljina hidrosfera sastoji se većinski od okeana, ali tehnički uključene su sve površinske vode sveta, poput unutrašnjih mora, jezera, reka i podzemnih voda dubine do 2,000 metara. Najdublja podvodna lokacija je Čelendžerov bezdan, koji je deo Marijanskog rova, u Tihom okeanu, čija je dubina 10,900 metara.[11]

Konvencionalno, planeta je podeljena u 5 različitih okeana, ali su oni svi povezani u jedan svetski okean. Masa ovog okeana je 1,35×1018 tona, odnosno 1/4400 Zemljine totalne mase. Svetski okean pokriva teritoriju od 3.618×108 km2 sa dubinom od 3682 metara, što rezultuje u zapremini procenjenoj od oko 1.332×109 km3. [12]Ako bi sva površina Zemljine kore bila na istoj nadmorskoj visini kao glatka sfera, dubina nastalog svetskog okeana bila bi oko 2,7 kilometara.[13][14]

Oko 97,5% vode na Zemlji je slana; preostalih 2,5% je sveža voda. Većina sveževode - oko 69% - prisutna je u obliku ledenih kapa i ledenjaka.[15] Prosečna slanost Zemljinih okeana he oko 35 grama soli po jednom kilogramu morske vode.[16] Većina soli u okeanima dolazi iz kopnenih stena, putem erozije i atmosferskog delovanja na njih.[17] Neke soli mogu biti puštene putem vulkanskih aktivnosti ili ekstraktovane iz magmatskih stena.[18]

Jupiterov mesec Evropa možda ima podzemni okean koji podržava život.

Okeani su takođe rezervoar rastvorenih atmosferskih gasova, koji su neophodni za opstanak mnogih vodenih životnih oblika.[19] Morska voda ima važan uticaj na svetsku klimu, s obzirom na to da okean predstavlja ogroman toplotni rezervoar.[20] Promene u okeanskoj respodeli temperature mogu prouzrokovati značajne vremenske promene, poput El Ninjo oscilacija.[21]

Sveukupno okeani okupiraju 71% svetske površine,[1] sa prosečnom dubinom od oko 3,7 kilometara.[22] Uzimajući u obzir zapreminu, okean obezbeđuje oko 90% prostora za život na planeti Zemlji.[1] Pisac naučne fantastik, Artur Č. Klark, istakao je kako bi bilo prikladnije nazvati našu planetu Okean, umesto Zemlja.[23][24]

Međutim, voda je pronađena i negde drugde u Solarnom sistemu. Evropa, jedan od meseca koji orbitira oko Jupitera, je malo manja od Zemljinog meseca. Postoji velika mogućnost da veliki slanovodni okean postoji ispod njene ledene površine.[25] Procenjeno je da spoljašnja kora čvrstog leda zauzima oko 10-30 kilometara, a ispod nje se nalazi oko 100 kilometara dubok tečni okean.[26] Ovo bi značilo da je okean na Evropi čak dva puta većeg obima u odnosu na Zemljin okean. Spekulisalo se oko toga da li bi okean na Evropi mogao da podrži život i višećelijske mikroorganizme,[27] ako su na njegovom dnu aktivni hidrotermalni izvori. Enkelad, Saturnov ledeni mesec, takođe ima kako se čini podzemni okean koji aktivno izbacuje vodenu paru sa mesečeve površine.

Mikroorganizmi[uredi | uredi izvor]

Mikroorganizmi predstavljaju oko 70% okeanskog živog sveta.[28] Mikroorganizam, odnosno mikrob, je mikroskopski organizam previše mali da bi se video golim okom. Može biti jednoćelijski ili višećelijski. Mikroorganizmi su raznoliki i uključuju sve bakterije i prabakterije, većinu praživotinja kao što su alge, gljive i određene mikroskopske životinje kao što su rotatorije.

Većina makroskopskih životinja i biljaka imaju mikroskopske maloletničke faze. Neki od mikrobiologa klasifikuju viruse kao mikroorganizme, ali drugi ih smatraju neživim organizmima.[29]

Mikroorganizmi su neophodni za recikliranje nutrijenata u ekosistemima zbog svoje sposobnosti razlaganja. Neki mikroorganizmi su patogeni, pa uzrokuju bolest i čak i smrt biljaka i životinja.[30] Kao stanovnici najveće životne sredine na Zemlji, mikrobiotski morski sistemi pokreću promene u svakom globalnom sistemu. Mikrobi su odgovorni za praktično svu fotosintezu koja se odvija u okeanu, kao i za kretanje ugljenika, azota, fosfora i drugih hranljivih materija i mikroelemenata.

Mikroskopski život pod vodom je raznolik i slabo istražen, kao što je uloga virusa u morskim ekosistemima. Većina morskih virusa su bakteriofagovi, koji su bezopasni za biljke i životinje, a jako bitni za regulaciju slanovodnih i sveževodnih ekosistema. Funkcionišu tako što zaraze i unište bakterije u vodenim mikrobiotskim naseljima i najvažniji su mehanizam za obnovu ugljenika u morskom okruženju. Organski molekuli koje ispuštaju mrtve bakterijske ćelije stimulišu rast novih bakterija i algi. Virusna aktivnost takođe može doprineti biološkoj pumpanju, procesu u kojem se ugljenik odvaja duboko u okeanu.

Tok mikroorganizama u vazduhu kruži planetom iznad vremenskih sistema, ali ispod komercijalnih vazdušnih staza.[31] Neki peripatetski mikroorganizmi budu pokupljeni iz zemaljskih oluja prašine, ali većina potiče od morskih mikroorganizama u morskom spreju. U 2018. godini naučnici su izjavili da se stotine miliona virusa i desetine miliona bakterija svakodnevno deponuju na svakom kvadratnom metru oko planete.

Mikroskopski organizmi žive širom biosfere. Masa prokariotskih mikroorganizama - koja uključuje bakterije i arheje, ali ne i nukleovane eukariotske mikroorganizme - može biti čak 0,8 milijardi tona ugljenika (od ukupne mase biosfere, procenjene na između 1 i 4 biliona tona). Jednoćelijski barofilni morski mikrobi pronađeni su na dubini od 10 900 metara, u Marijanskom rovu, najdubljem mestu u Zemljinim okeanima.[32] Mikroorganizmi žive unutar stena koje se nalaze 580 metara ispod morskog dna. Najveća poznata temperatura na kojoj mikrob može postojati je 122 °C. U 2014. godini naučnici su potvrdili postojanje mikroorganizama koji žive 800 metara ispod leda Antarktika.[33] Prema jednom istraživaču, „Mikrobe možete pronaći svugde - oni su izuzetno prilagodljivi uslovima i preživljavaju gde god da se nalaze“.

Morski virusi[uredi | uredi izvor]

Virusi su mali infektivni agenti koji nemaju svoj metabolizam i mogu se razmnožavati samo unutar živih ćelija drugih organizama. Virusi mogu da zaraze sve vrste životnih oblika, od životinja i biljaka do mikroorganizama, uključujući bakterije i prabakterije.[34] Linearna veličina prosečnog virusa je otprilike hiljadu puta manja od veličine prosečne bakterije. Većina virusa se ne može videti optičkim mikroskopom, pa se umesto toga koriste elektronski mikroskopi.

Virusi se nalaze gde god da postoji život i verovatno su postojali od vremena evolucije prvih živih ćelija. Poreklo virusa je nejasno jer oni ne formiraju fosile, pa su molekularne tehnike korišćene za poređenje DNK ili RNK virusa i korisno su sredstvo za istraživanje njihovog nastanka.

Virusi su sada prepoznati kao antički i koji imaju poreklo koje prethodi divergenciji života u tri domena.[35] Međutim, poreklo virusa u istoriji evolucionog života je nejasno: neki su možda evoluirali iz plazmida - delova DNK koji se mogu kretati između ćelija - dok su drugi možda evoluirali iz bakterija. U evoluciji su virusi važno sredstvo horizontalnog prenosa gena, koji povećava genetsku raznolikost.

Mišljenja se razlikuju o tome da li su virusi oblik života ili organske strukture koje komuniciraju sa živim organizmima. Neki ih smatraju životnim oblikom, jer nose genetski materijal, razmnožavaju se stvaranjem višestrukih kopija sebe samo-sastavljanjem i razvijaju se prirodnom selekcijom. Međutim, nedostaju im ključne karakteristike, kao što je ćelijska struktura, koja se obično smatra potrebnom da bi se računali kao životni oblik. Budući da poseduju neke, ali ne sve takve osobine, virusi su opisani kao replikatori i kao "organizmi na ivici života".

Dijagram jednog običnog rečnog faga

Bakteriofagi, koji se često nazivaju i fagi, su virusi koji parazitiraju bakterije i prabakterije. Morski fagi parazitiraju morske bakterije i arheje, poput cijanobakterija. Oni su uobičajena i raznolika grupa virusa i najbrojniji su biološki entitet u morskom okruženju, jer su njihovi domaćini, bakterije, obično brojčano dominantni ćelijski život u moru. Generalno ima oko 1 milion do 10 miliona virusa u svakom mililitru morske vode, ili oko deset puta više dvolančanih DNK virusa nego što postoji ćelijskih organizama, iako procene izobilja virusa u morskoj vodi mogu varirati u širokim opsezima.[36] Čini se da repati bakteriofagi dominiraju morskim ekosistemima u broju i raznolikosti organizama.

Mikroorganizmi čine oko 70% morskog živog sveta. Procenjuje se da virusi ubiju 20% ovog živog sveta svakog dana i da u okeanima ima 15 puta više virusa nego bakterije i prabakterija. Virusi su glavni agensi odgovorni za uništavanje štetnih cvetova algi, koji često ubijaju ostatak morskog života.[37] Broj virusa u okeanima smanjuje se što se dalje i dublje gleda na okeane, gde ima manje domaćinskih organizama.

Postoje i arhejski virusi koji se razmnožavaju unutar prabakterije: to su dvolančani DNK virusi neobičnih, a ponekad i jedinstvenih oblika. Ovi virusi su detaljnije proučavani u termofilnim arhejama.

Virusi su važno prirodno sredstvo za prenos gena između različitih vrsta, što povećava genetsku raznolikost i pokreće evoluciju. Smatra se da su virusi igrali centralnu ulogu u ranoj evoluciji, pre diverzifikacije bakterija, arheja i eukariota, u vreme poslednjeg univerzalnog zajedničkog pretka života na Zemlji. Virusi su i dalje jedan od najvećih rezervoara neistražene genetske raznolikosti na Zemlji.

Morske bakterije[uredi | uredi izvor]

Vibrio vulnificus, virulentna bakterija koja se nalazi u ušću i duž primorskih oblasti

Bakterije čine veliki domen prokariotskih mikroorganizama. Obično su dužine od nekoliko mikrometra i imaju niz oblika, u rasponu od sfera do štapova i spirala. Bakterije su bile među prvim životnim oblicima koji su se pojavili na Zemlji i prisutni su u većini staništa. Bakterije naseljavaju tlo, vodu, asidnim izvorima, radioaktivnom otpadu i dubokim delovima Zemljine kore. Bakterije takođe žive u simbiotskim i parazitskim odnosima sa biljkama i životinjama.

Nekada smatrane biljkama koje čine klasu Schizomycetes, bakterije su sada klasifikovane kao prokarioti. Za razliku od ćelija životinja i drugih eukariota, bakterijske ćelije ne sadrže jezgro i retko sadrže organele vezane za membranu. Iako je izraz bakterija tradicionalno obuhvatao sve prokariote, naučna klasifikacija se promenila nakon otkrića devedesetih godina da se prokarioti sastoje od dve vrlo različite grupe organizama, koje su evoluirale od zajedničkog drevnog pretka. Ovi evolucioni domeni nazivaju se bakterijama i arhejama.[38]

Preci savremenih bakterija bili su jednoćelijski mikroorganizmi koji su se pojavili kao prvi oblici života na Zemlji pre oko 4 milijarde godina. Oko 3 milijarde godina većina organizama je bila mikroskopska, a bakterije i arheje bile su dominantni oblici života. Iako postoje bakterijski fosili, poput stromatolita, njihov nedostatak karakteristične morfologije sprečava ih da budu upotrebljeni za ispitivanje evolucione istorije bakterija ili za datum porekla određene bakterijske vrste. Međutim, genetske sekvence mogu se koristiti za rekonstrukciju bakterijske filogenije, a ova istraživanja pokazuju da su bakterije prvo odstupile od arhejske / eukariotske loze.[39] Bakterije su takođe bile uključene u drugu veliku evolucijsku divergenciju, između arheja i eukariota. Ovde su eukarioti nastali usled ulaska drevnih bakterija u endosimbiotske asocijacije sa precima eukariotskih ćelija, koje su i same verovatno bile povezane sa Arhejama. To je uključivalo zahvatanje protoeukariotskih ćelija alfaproteobakterijskih simbionata da bi formirali mitohondrije ili hidrogenosome, koji su još uvek mogu pronaći među svim poznatim eukariotskim organizmima domena Eucaria. Kasnije su neki eukarioti koji su već sadržali mitohondrije takođe zahvatali organizme slične cijanobakteriji. To je dovelo do stvaranja hloroplasta u algama i biljkama. Postoje i neke alge koje su nastale iz još kasnijih endosimbiotskih događaja. Ovde su eukarioti zahvatali eukariotske alge koje su se razvile u plastidu "druge generacije".[40] To je poznato kao sekundarna endosimbioza.

Najveća poznata bakterija, morska Thiomargarita namibiensis, može se videti golim okom i ponekad dosegne 0,75 mikrometara.

Morske arheje (prabakterije)[uredi | uredi izvor]

Arheje čine domen i kraljevstvo jednoćelijskih mikroorganizama. Ovi mikrobi su prokarioti, što znači da nemaju ćelijsko jezgro ili bilo koje druge organele vezane za membranu u svojim ćelijama.

Arheje su u početku klasifikovane kao bakterije, ali je ta klasifikacija zastarela. Arhejalne ćelije imaju jedinstvena svojstva koja ih razdvajaju od ostala dva domena života, bakterija i eukariota. Arheje su dalje podeljene na višestruko prepoznate filume. Klasifikacija je teška, jer većina nije izolovana u laboratoriji i otkrivena je samo analizom njihovih nukleinskih kiselina u uzorcima iz njihove okoline.

Halobakterije, koje se nalaze u vodi skoro zasićenoj solju, sada su prepoznate kao arheje.

Arheje i bakterije su uglavnom slične veličine i oblika, mada nekoliko arheja ima vrlo čudne oblike, poput ravnih i kvadratnih ćelija Haloquadratum walsbyi.[41] Uprkos ovoj morfološkoj sličnosti sa bakterijama, arheje poseduju gene i nekoliko metaboličkih puteva koji su bliže onima eukariota, posebno enzimi koji su uključeni u transkripciju i translaciju. Ostali aspekti arhejalne biohemije su jedinstveni, kao što je njihovo oslanjanje na etarske lipide u njihovim ćelijskim membranama, poput arheola. Arheje koriste više izvora energije nego eukarioti: oni se kreću od organskih jedinjenja, poput šećera, do amonijaka, jona metala ili čak gasova vodonika. Arheje tolerantne na so koriste sunčevu svetlost kao izvor energije, a druge vrste arheja učvršćuju ugljenik; međutim, za razliku od biljaka i cijanobakterija, nijedna poznata vrsta arheje ne čini i jedno i drugo. Arheje se razmnožavaju bespolno putem binarnog cepljenja, fragmentacijom ili okuliranjem; za razliku od bakterija i eukariota, nijedna poznata vrsta ne stvara spore.

Arheje su naročito brojne u okeanima, čak štaviše, arheje u planktonima su možda jedna od najbrojnijih grupa organizama na planeti. Arheje su glavni deo Zemljineg života i mogu igrati uloge i u ugljeničkom ciklusu i u azotnom ciklusu.

Morski protisti[uredi | uredi izvor]

Protisti su eukarioti koji se ne mogu klasifikovati kao biljke, gljive ili životinje. Obično su jednoćelijski i mikroskopski. Život je nastao kao jednoćelijske prokariote (bakterije i arheje), a kasnije je evoluirao u složenije eukariote. Eukarioti su razvijeniji životni oblici poznati kao biljke, životinje, gljive i protisti. Izraz protist se istorijski koristio kao termin pogodnosti za eukariote koji se ne mogu strogo klasifikovati kao biljke, životinje ili gljive. Oni nisu deo savremene kladistike, jer su parafiltični (nedostaje im zajednički predak). Protisti se mogu široko podeliti u četiri grupe, zavisno od toga da li je njihova ishrana biljna, životinjska, gljiva,[42] ili njihova mešavina.

Protisti su veoma raznoliki organizmi koji su trenutno organizovani u 18 filuma, ali ih nije lako klasifikovati. Studije su pokazale da postoji velika protistička raznolikost u okeanima, dubokim morskim otvorima i rečnim sedimentima, što sugeriše da veliki broj eukariotskih mikrobnih zajednica tek treba da bude otkriven.[43][44] Malo je istraživanja o miksotrofijskim protistima, ali nedavna istraživanja u morskom okruženju otkrila su da miksotrofični protisti doprinose značajnom delu protističke biomase.

Za razliku od ćelija prokariota, ćelije eukariota su visoko organizovane. Biljke, životinje i gljivice obično su višećelijske i obično su makroskopske. Većina protista je jednocelična i mikroskopska. Ali postoje izuzeci. Neki jednocelični morski protisti su makroskopski. Neki kalupi od morske sluzi imaju jedinstvene životne cikluse koji uključuju prebacivanje između jednoćelijskih, kolonijalnih i višećelijskih oblika.[45] Ostali morski protisti nisu ni jednoćelijski ni mikroskopski, poput morskih algi.

Morske mikroživotinje[uredi | uredi izvor]

U ranijim fazama života, životinje se razvijaju iz mikroskopskih stadijuma, koji mogu uključivati spore, jaja i larve. Barem jedna mikroskopska životinjska grupa, parazitski Snidarian Myxozoa, u odrasloj je formi jednoćelijska i uključuje morske vrste. Ostali odrasle morske mikroživotinje su višećelijske. Mikroskopski odrasli zglavkari češće se nalaze u unutrašnjosti slatke vode, ali postoje i morske vrste. Mikroskopski odrasli morski rakovi uključuju neke kopepode, kladocere i tardigrade (vodeni medvedi). Neki morski valjkasti crvi i rotatorije su takođe premali da bi se prepoznali golim okom, kao i mnoge loricifere, uključujući nedavno otkrivene anaerobne organizme koje svoj život provode u anoksičnom okruženju.[46][47] Kopepodi doprinose više sekundarnoj produktivnosti i potonuću ugljenika u svetskim okeanima nego bilo koja druga grupa organizama.

Morski lanac ishrane[uredi | uredi izvor]

U poređenju sa kopnenim okruženjima, morska okruženja imaju piramide iz biomase koje su u dnu obrnute. Konkretno, biomasa potrošača (kopitara, krila, škampi, krmna riba) veća je od biomase primarnih proizvođača. To se dešava zato što su primarni okeanski proizvođači sićušni fitoplanktoni koji imaju tendenciju da budu r-strategists koji brzo rastu i razmnožavaju se, tako da mala masa može imati brzu stopu primarne proizvodnje. Suprotno tome, kopneni primarni proizvođači, poput zrelih šuma, često su K-strategists koji sporo rastu i razmnožavaju se, pa je za postizanje iste stope primarne proizvodnje potrebna mnogo veća masa.

Zbog ove inverzije, zooplankton je onaj koji čini većinu morske životinjske biomase. Kao primarni potrošači, oni su ključna veza između primarnih proizvođača (uglavnom fitoplanktona) i ostatka mreže morske hrane (sekundarni potrošači).[48]

Ako fitoplankton umre pre nego što je pojeden, spušta se kroz eufotičnu zonu u sklopu morskog snega i utapa se u morske dubine. Na ovaj način, fitoplankton izdvaja oko dve milijarde tona ugljen-dioksida u okean svake godine, uzrokujući da okean postane potop ugljen-dioksida u kojem se nalazi oko 90% celokupnog odvojenog ugljenika.[49]

Tokom 2010. godine istraživači su otkrili da kitovi nose hranjive materije iz dubina okeana na površinu koristeći proces koji su nazvali kitova pumpa. Kitovi se hrane na dubljim nivoima u okeanu gde se nalazi kril, ali se redovno vraćaju na površinu da dišu. Tamo kitovi defeciraju tečnost bogatu azotom i gvožđem. Umesto da potone, tečnost ostaje na površini gde je konzumira fitoplankton. U Mainskom zalivu kitova pumpa obezbeđuje više azota nego reke.[50]

Interakcije sa zemljom[uredi | uredi izvor]

Interakcije sa kopnom utiču na morski život na više načina. Obalne linije obično imaju kontinentalne pojase koje se protežu na neki način od obale. Oni pružaju prostrane plitke površine osunčane do morskog dna, omogućujući fotosintezu i omogućavaju staništa livadama morske trave, koralnim grebenima, algama i drugom životinjskom dnu. Dalje od obale kontinentalni pojas strmi prema dubokoj vodi. Duvanje vetra na okeanskoj površini ili dubokim okeanskim strujama može rezultirati hladnom i vodom bogatom mineralima iz dubina ponora, koji se kreću uz kontinentalne padine. To može rezultirati izraslinama duž spoljnih ivica kontinentalnih polica, pružajući uslove za cvetanje fitoplanktona.

Voda isparena od sunca sa površine okeana može se istaložiti na kopnu i na kraju se vratiti u okean kao oticanje ili ispuštanje iz reka, obogaćena hranjivim sastojcima kao i zagađivačima. Kako se reke ispuštaju u ušća, slatka voda se meša sa slanom vodom i postaje slatkasta. Ovo pruža još jedno plitko stanište gde uspevaju mangrove šume i estuarinske ribe. Sveukupno, život u unutrašnjim jezerima može se razvijati većom raznolikošću nego što se to događa u moru, jer su staništa slatkovodnih voda raznolika i deljena na način na koji morska staništa nisu. Neki vodeni život, poput lososa i jegulja, migrira napred i nazad između slatkovodnih i morskih staništa. Ove migracije mogu rezultirati razmenom patogena i imati uticaja na način na koji se život razvija u okeanu.

Antropogeni uticaji[uredi | uredi izvor]

Globalni kumulativni uticaj čoveka na okean

Ljudske radnje utiču na morski život i morska staništa putem prekomernog ribolova, zagađenja, zakiseljavanja i unošenja invazivnih vrsta. Ovi uticaji na morske ekosisteme i prehrambene mrežice mogu rezultirati posledicama još neproznatim za biodiverzitet i nastavak životnih formi morskog života.[51]




Biodiverzitet i izumiranje[uredi | uredi izvor]

Biološka raznolikost (biodiverzitet) rezultat je evolucije više od tri milijarde godina. Do pre oko 600 miliona godina, ceo život se sastojao od arheja, bakterija, protozoa i sličnih jednoćelijskih organizama. Istorija biodiverziteta tokom fanerozoika (poslednjih 540 miliona godina) započinje naglim rastom tokom Kambrijumske eksplozije - perioda u kome se po prvi put pojavio gotovo svaki faktor višećelijskih organizama. Tokom narednih 400 miliona godina raznolikost beskičmenjaka pokazala je neznatan opšti trend, a raznolikost kičmenjaka je pokazala sveukupni eksponencijalni trend.[52]

Međutim, procenjuje se da je više od 99% svih vrsta koje su ikada živele na Zemlji, a to iznosi preko pet milijardi vrsta, izumrlih.[53] Ova izumiranja se javljaju neujednačenom brzinom. Dramatični porast raznolikosti obeležen je periodičnim, masovnim gubicima raznolikosti koji su klasifikovani kao masovni događaji izumiranja.[52] Do masovnih slučajeva izumiranja dolazi kada život doživi nagli globalni pad. Najviše raznolikosti i biomase na zemlji postoji među mikroorganizmima, koje je teško izmeriti. Zabeleženi događaji izumiranja stoga se zasnivaju na lakšim promatranim promenama u raznolikosti i obilju većih višećelijskih organizama, a ne na ukupnoj raznolikosti i obilju života. Morski fosili se uglavnom koriste za merenje stope izumiranja zbog svog superiornog zapisa fosila i stratigrafskog raspona u odnosu na kopnene organizme.

Na osnovu fosilnih zapisa, pozadina stope izumiranja na Zemlji je oko dve do pet taksonomskih porodica morskih životinja na milion godina. Veliki kiseonički događaj bio je možda prvi veliki događaj izumiranja. Od kambrijumske eksplozije pet daljih velikih masovnih izumiranja značajno su premašile stopu izumiranja u pozadini.[54] Najgori je bio permijsko-trijasni događaj izumiranja, pre 251 miliona godina. Kičmenjacima je trebalo 30 miliona godina da se oporave od ovog događaja. Pored ovih velikih masovnih izumiranja, postoje i brojna manja, kao i trenutno tekuće masovno izumiranje uzrokovano ljudskom aktivnošću, holocensko izumiranje koje se ponekad naziva i „šesto izumiranje“.

Morska biologija[uredi | uredi izvor]

Tokom šestog veka pre nove ere, grčki filozof Ksenofanes (570-475. p. n. e.) prepoznao je da su neke fosilne ljuske ostaci školjkaša. Iskoristio je to da tvrdi da je ono što je u to vreme suvo kopno bilo nekada pod morem.[55] Ovo je bio važan korak u napretku od navođenja ideje do potkrepljivanja dokazima i zapažanjem.

Kasnije, tokom četvrtog veka pre nove ere, drugi grčki filozof Aristotel (384–322 pre nove ere) pokušao je napraviti sveobuhvatnu klasifikaciju životinja koja je uključivala sistematične opise mnogih morskih vrsta, a posebno vrsta koje se nalaze u Sredozemnom moru.[56] Ovi inovativni radovi uključuju "Istoriju životinja", opštu biologiju životinja, "Delove životinja", uporednu anatomiju i fiziologiju životinja i "Generaciju životinja", o razvojnoj biologiji. Najupečatljiviji odlomci odnose se na morski život vidljiv iz osmatranja na Lezbosu i dostupan iz ulova ribara. Detaljna su njegova zapažanja o ribi som, električnoj raži (Torpedo) i ribi udičarki, kao i njegovo pisanje o glavonošcima, naime: "Hobotnice", "Sipa" i papirnati nautilus ("Argonauta argo"). Odvojio je vodene sisare od riba i znao je da su ajkule i raže deo grupe koju je nazvao Selachē.[57] Dao je tačne opise ovoviviparoznog embriološkog razvoja morskog psa Mustelus mustelus. Njegova klasifikacija živih bića sadrži elemente koji su još uvek bili u upotrebi u 19. veku. Ono što bi savremeni zoolog nazvao kičmenjacima i beskičmenjacima, Aristotel je nazvao "životinje sa krvlju" i "životinje bez krvi" (nije znao da složeni beskičmenjaci koriste hemoglobin, ali drugačije vrste od kičmenjaka). Podelio je životinje sa krvlju na žive (sisari) i jajne (ptice i ribe). Beskičmenjake („životinje bez krvi“) podelio je na insekte, rakove (dalje podeljene na ne-granate - glavonožce - i granate) i mekušce.[58][59]

U savremeno doba morski život je polje proučavanja kako u biologiji mora, tako i u biološkoj okeanografiji. U biologiji mnogi filumi, porodice i rodovi imaju neke vrste koje žive u moru, a druge koje žive na kopnu. Morska biologija klasifikuje vrste na osnovu životne sredine, a ne na taksonomiji. Iz tog razloga morska biologija obuhvata ne samo organizme koji žive samo u morskom okruženju, već i druge organizme čiji se život vrti oko mora. Biološka okeanografija je proučavanje uticaja organizama na fiziku, hemiju i geologiju okeanografskog sistema i kako oni utiču na njih. Biološka okeanografija uglavnom se fokusira na mikroorganizme unutar okeana; gledajući kako na njih utiče njihovo okruženje i kako to utiče na veća morska stvorenja i njihov ekosistem. Biološka okeanografija je slična morskoj biologiji, ali proučava okeanski život iz drugačije perspektive. Biološka okeanografija ima pristup odozdo prema gore u pogledu mreže hrane, dok morska biologija proučava okean iz perspektive odozdo na dole. Biološka okeanografija uglavnom se fokusira na ekosistem okeana, sa naglaskom na plankton: njihovu raznolikost (morfologiju, prehrambene izvore, pokretljivost i metabolizam); njihovu produktivnost i kako to igra ulogu u globalnom ciklusu ugljenika; i njihova distribucija (predatorski i životni ciklus). Biološka okeanografija takođe istražuje ulogu mikroba u mrežama sa hranom i kako ljudi utiču na ekosisteme u okeanima.[60]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Halpern, B.S.; Walbridge, S.; Selkoe, K.A.; Kappel, C.V.; Micheli, F.; D'Agrosa, C.; Bruno, J.F.; Casey, K.S.; Ebert, C.; Fox, H.E.; Fujita, R. (2008). "A global map of human impact on marine ecosystems". Science.
  • Paleczny, M.; Hammill, E.; Karpouzi, V.; Pauly, D. (2015). "Population trend of the world's monitored seabirds, 1950-2010". PLOS ONE.
  • After 60 million years of extreme living, seabirds are crashing The Guardian, 22 Septembar 2015.
  • Ruppert, E.E.; Fox, R.S. & Barnes, R.D. (2004). Invertebrate Zoology (7th ed.). Brooks / Cole. ISBN 978-0-03-025982-1.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Oceans & Coasts | National Oceanic and Atmospheric Administration”. www.noaa.gov. Pristupljeno 2020-05-20. 
  2. ^ June 2014, Tia Ghose 11. „Tiny Fish May Be Ancestor of Nearly All Living Vertebrates”. livescience.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-20. 
  3. ^ „Mapping an ocean of life forms on the move”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). 2009-08-02. Pristupljeno 2020-05-20. 
  4. ^ Paul, Gregory S. (2010). "The Evolution of Dinosaurs and their World". The Princeton Field Guide to Dinosaurs. Princeton: Princeton University Press. str. 19. 
  5. ^ Bortolotti, Dan (2008). Wild Blue: A Natural History of the World's Largest Animal. St. Martin's Press. 
  6. ^ Xiao-feng, Pang (2014). Water: Molecular Structure And Properties. World Scientific. str. 390—461. ISBN 9789814440448. 
  7. ^ a b Reece, Jane B. (2013). Campbell Biology. Pearson. str. 44. ISBN 9780321775658. 
  8. ^ Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements. Butterworth-Heinemann. str. 620. ISBN 978-0-08-037941-8. 
  9. ^ „Water, the Universal Solvent”. www.usgs.gov. Pristupljeno 2020-05-21. 
  10. ^ Collins, J. C. (1991). The Matrix of Life: A View of Natural Molecules from the Perspective of Environmental Water Molecular Presentations. Molecular Presentations. ISBN 9780962971907. 
  11. ^ „"7,000 m Class Remotely Operated Vehicle KAIKO 7000"”. Japan Agency for Marine-Earth Science and Technology (JAMSTEC). Pristupljeno 2020-05-21. 
  12. ^ Charette, Matthew A.; Smith, Walter H. F. (2010). "The Volume of Earth's Ocean" (PDF). Oceanography. Pristupljeno 2020-05-21. 
  13. ^ „"sphere depth of the ocean – hydrology"”. Encyclopædia Britannica. 
  14. ^ „"Third rock from the Sun – restless Earth"”. NASA's Cosmos. Pristupljeno 2015-04-12. 
  15. ^ Perlman, Howard (2014-03-17). „"The World's Water"”. USGS Water-Science School. 
  16. ^ Kennish, Michael J. (2001). Practical handbook of marine science. Marine science series. CRC Press. str. 35. ISBN 978-0-8493-2391-1. 
  17. ^ „"Why is the ocean salty?"”. 
  18. ^ Mullen, Leslie (2002-06-11). „"Salt of the Early Earth"”. NASA Astrobiology Magazine. Arhivirano iz originala 2007-07-22. g. Pristupljeno 2007-03-14. 
  19. ^ Morris, Ron M. (2009-04-15). „"Oceanic Processes"”. NASA Astrobiology Magazine. Arhivirano iz originala 2009-04-15. g. Pristupljeno 2007-04-12. 
  20. ^ Scott, Michon (2006-04-24). „"Earth's Big heat Bucket"”. NASA Earth Observatory. Pristupljeno 2007-03-14. 
  21. ^ Sample, Sharron (2005-06-21). „"Sea Surface Temperature"”. NASA. Arhivirano iz originala 2013-04-03. g. Pristupljeno 2007-04-21. 
  22. ^ „"Volumes of the World's Oceans from ETOPO1"”. NOAA. Pristupljeno 2019-02-20. 
  23. ^ „Planet "Earth": We Should Have Called It "Sea"”. Quote Invertigator. Pristupljeno 2017-01-25. 
  24. ^ „Unveiling Planet Ocean”. NASA Science. Pristupljeno 2002-03-14. 
  25. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne (2015-05-12). „"NASA Research Reveals Europa's Mystery Dark Material Could Be Sea Salt"”. NASA. Pristupljeno 2015-05-12. 
  26. ^ „"Water near surface of a Jupiter moon only temporary"”. 
  27. ^ Tritt, Charles S. (2002). „"Possibility of Life on Europa"”. Milwaukee School of Engineering. Arhivirano iz originala 2007-06-09. g. Pristupljeno 2007-08-10. 
  28. ^ Bar-On, YM; Phillips, R; Milo, R. "The biomass distribution on Earth". 
  29. ^ Rybicki EP (1990). „"The classification of organisms at the edge of life, or problems with virus systematics"”. South African Journal of Science. 
  30. ^ „2002 WHO mortality data”. Pristupljeno 2007-01-20. 
  31. ^ „Living Bacteria Are Riding Earth’s Air Currents”. Smithsonian Magazine. Pristupljeno 2016-01-11. 
  32. ^ Staff (2014). „"The Biosphere"”. Aspen Global Change Institute. Pristupljeno 2014-11-10. 
  33. ^ Mack, Eric (2014-08-20). „"Life Confirmed Under Antarctic Ice; Is Space Next?"”. Forbes. Pristupljeno 2014-08-21. 
  34. ^ Collier, Leslie; Balows, Albert; Sussman, Max (1998). Topley and Wilson's Microbiology and Microbial Infections ninth edition. Virology. str. 33—37. ISBN 0-340-66316-2. 
  35. ^ Mahy WJ, Van Regenmortel MHV (2009). Desk Encyclopedia of General Virology. Oxford: Academic Press. str. 28. ISBN 0-12-375146-2. 
  36. ^ Suttle CA (2005). „Viruses in the sea”. Nature. 
  37. ^ „Harmful Algal Blooms: Red Tide: Home”. Pristupljeno 2014-12-19. 
  38. ^ Woese CR, Kandler O; Wheelis ML (1990). „"Towards a natural system of organisms: proposal for the domains Archaea, Bacteria, and Eucarya"”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 
  39. ^ Brown JR, Doolittle WF (1997). „"Archaea and the prokaryote-to-eukaryote transition"”. Microbiology and Molecular Biology Reviews. 
  40. ^ McFadden GI (1999). „"Endosymbiosis and evolution of the plant cell"”. Current Opinion in Plant Biology. 
  41. ^ Stoeckenius W (1981-10-01). „"Walsby's square bacterium: fine structure of an orthogonal procaryote"”. Journal of Bacteriology. 
  42. ^ Whittaker, R.H; Margulis, L. (1978). „"Protist classification and the kingdoms of organisms"”. Biosystems. 
  43. ^ Slapeta J, Moreira D; López-García P (2005). „"The extent of protist diversity: insights from molecular ecology of freshwater eukaryotes"”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 
  44. ^ Moreira D, López-García P (2002). „"The molecular ecology of microbial eukaryotes unveils a hidden world"” (PDF). Trends in Microbiology. 
  45. ^ Devreotes P (1989). „"Dictyostelium discoideum: a model system for cell-cell interactions in development"”. Science. 
  46. ^ Janet Fang (2010-04-06). „"Animals thrive without oxygen at sea bottom"”. Nature. 
  47. ^ „"Briny deep basin may be home to animals thriving without oxygen"”. 
  48. ^ U S Department of Energy (2008). „Carbon Cycling and Biosequestration”. U.S. Department of Energy Office of Science: 81. 
  49. ^ Campbell, Mike (2011-06-22). „"The role of marine plankton in sequestration of carbon"”. EarthTimes. Pristupljeno 2014-08-22. 
  50. ^ Brown, Joshua E. (2010-10-12). „"Whale poop pumps up ocean health"”. Science Daily. Pristupljeno 2014-08-18. 
  51. ^ „Human impacts on marine ecosystems”. GEOMAR Helmholtz Centre for Ocean Research. Pristupljeno 2019-10-22. 
  52. ^ a b Sahney, S.; Benton, M.J.; Ferry, Paul (2010). „"Links between global taxonomic diversity, ecological diversity and the expansion of vertebrates on land"”. Biology Letters. 
  53. ^ „Stearns & Stearns 1999”. 
  54. ^ Ward, Peter D (2006). „"Impact from the Deep"”. Scientific American. 
  55. ^ Desmond, Adrian (1975). „"The Discovery of Marine Transgressions and the Explanation of Fossils in Antiquity"”. American Journal of Science. 
  56. ^ Lee, H. D. P. (1948). „"Place-Names and the date of Aristotle's Biological Works"”. Classical Quarterly. 
  57. ^ Singer, Charles (1931). „A short history of biolog”. Oxford. 
  58. ^ Carl T. Bergstrom, Lee Alan Dugatkin (2012). Evolution. Norton. str. 35. ISBN 978-0-393-92592-0. 
  59. ^ Rhodes, Frank Harold Trevor (1974-01-01). Evolution. Golden Press. str. 7. ISBN 978-0-307-64360-5. 
  60. ^ Lalli Carol M., Timothy R. Parsons. (1993). Biological Oceanography: An Introduction. New York: Pergamon: Tarrytown. str. 7—21. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Katarinais818/песак&oldid=23147444”