Корисник:Katarinais818/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Опште карактеристике великог морског екосистема (Аљаски залив)

Морски живот, односно океански живот, обухвата биљке, животиње и друге организме који живе у мору, односно океану, или у брактичној води копнених естуара. У

основи, морски живот утиче на природу наше планете. Морски организми производе кисеоник и уклањају штетни угљен-диоксид из атмосфере. Они штите и делом обликују обале, а неки од организама заслужни су и за креирање новог земљишта.

Већина живог света је започело своју еволуцију у океанском окружењу. Океани пружају око 90 процената простора за живот на планети данас.[1] Најранији кичмењаци настали су у облику риба,[2] које живе искључиво у води. Неке од њих су се развиле у водоземце, који проводе свој живот делом у води, делом на копну. Неке рибе су се развиле у сисаре, након чега су се вратиле у океане, попут фока, делфина или китова. Биљни облици живота, као што су алге, расту у води и на њима се темеље многи водени екосистеми. Планктони формирају основицу за океански ланац исхране, нарочито фитопланктон, који је кључни примарни произвођач.

Морски бескичмењаци показују широк спектар начина да се прилагоде животу у водама са јако малим количинама кисеоника. Један такав начин показују мекушци, који имају развијене сифоне. Такође су ту рибе,које имају шкрге уместо плућа, или као плућашице, имају и шкрге и плућа. Затим су ту морски сисари, попут делфина, китова, фока и видри који морају периодично да испливају на површину, како би дисали ваздух.

Постоји преко 200,000 документованих океанских врста живог света, а поред тога можда још два милиона врста које још нису откривене.[3] Океанске врсте варирају по величини, од микроскопских бића, као што је фитопланктон који може бити величине 0,02 микрометара, па све до огромних китова, попут плавог кита који је нама највећа позната животиња и достиже дужину од чак 33 метара.[4][5] Океански микроорганизми, укључујући протисте, бактерије и вирусе, обухватају око 70 процената укупног океанског живота.

Вода[уреди | уреди извор]

Нема живота без воде.[6] Описују је као универзални растварач, или растварач живота,[7] због њене способности да раствара многе супстанце.[8][9] Вода је једина свакодневна материја која може да постоји у чврстом, течном и гасовитом стању под нормалним условима живота на Земљи.[7] Нобеловац Алберт Сент Ђерђи назвао је воду материјом и матрицом: мајком и материцом живота.[10]

Обиље површинске воде на Земљи је уникатна карактеристика у Сунчевом систему. Земљина хидросфера састоји се већински од океана, али технички укључене су све површинске воде света, попут унутрашњих мора, језера, река и подземних вода дубине до 2,000 метара. Најдубља подводна локација је Челенџеров бездан, који је део Маријанског рова, у Тихом океану, чија је дубина 10,900 метара.[11]

Конвенционално, планета је подељена у 5 различитих океана, али су они сви повезани у један светски океан. Маса овог океана је 1,35×1018 тона, односно 1/4400 Земљине тоталне масе. Светски океан покрива територију од 3.618×108 km2 са дубином од 3682 метара, што резултује у запремини процењеној од око 1.332×109 km3. [12]Ако би сва површина Земљине коре била на истој надморској висини као глатка сфера, дубина насталог светског океана била би око 2,7 километара.[13][14]

Око 97,5% воде на Земљи је слана; преосталих 2,5% је свежа вода. Већина свежеводе - око 69% - присутна је у облику ледених капа и ледењака.[15] Просечна сланост Земљиних океана хе око 35 грама соли по једном килограму морске воде.[16] Већина соли у океанима долази из копнених стена, путем ерозије и атмосферског деловања на њих.[17] Неке соли могу бити пуштене путем вулканских активности или екстрактоване из магматских стена.[18]

Јупитеров месец Европa можда има подземни океан који подржава живот.

Океани су такође резервоар растворених атмосферских гасова, који су неопходни за опстанак многих водених животних облика.[19] Морска вода има важан утицај на светску климу, с обзиром на то да океан представља огроман топлотни резервоар.[20] Промене у океанској респодели температуре могу проузроковати значајне временске промене, попут Ел Нињо осцилација.[21]

Свеукупно океани окупирају 71% светске површине,[1] са просечном дубином од око 3,7 километара.[22] Узимајући у обзир запремину, океан обезбеђује око 90% простора за живот на планети Земљи.[1] Писац научне фантастик, Артур Ч. Кларк, истакао је како би било прикладније назвати нашу планету Океан, уместо Земља.[23][24]

Међутим, вода је пронађена и негде другде у Соларном систему. Европа, један од месеца који орбитира око Јупитера, је мало мања од Земљиног месеца. Постоји велика могућност да велики слановодни океан постоји испод њене ледене површине.[25] Процењено је да спољашња кора чврстог леда заузима око 10-30 километара, а испод ње се налази око 100 километара дубок течни океан.[26] Ово би значило да је океан на Европи чак два пута већег обима у односу на Земљин океан. Спекулисало се око тога да ли би океан на Европи могао да подржи живот и вишећелијске микроорганизме,[27] ако су на његовом дну активни хидротермални извори. Енкелад, Сатурнов ледени месец, такође има како се чини подземни океан који активно избацује водену пару са месечеве површине.

Микроорганизми[уреди | уреди извор]

Микроорганизми представљају око 70% океанског живог света.[28] Микроорганизам, односно микроб, је микроскопски организам превише мали да би се видео голим оком. Може бити једноћелијски или вишећелијски. Микроорганизми су разнолики и укључују све бактерије и прабактерије, већину праживотиња као што су алге, гљиве и одређене микроскопске животиње као што су ротаторије.

Већина макроскопских животиња и биљака имају микроскопске малолетничке фазе. Неки од микробиолога класификују вирусе као микроорганизме, али други их сматрају неживим организмима.[29]

Микроорганизми су неопходни за рециклирање нутријената у екосистемима због своје способности разлагања. Неки микроорганизми су патогени, па узрокују болест и чак и смрт биљака и животиња.[30] Као становници највеће животне средине на Земљи, микробиотски морски системи покрећу промене у сваком глобалном систему. Микроби су одговорни за практично сву фотосинтезу која се одвија у океану, као и за кретање угљеника, азота, фосфора и других хранљивих материја и микроелемената.

Микроскопски живот под водом је разнолик и слабо истражен, као што је улога вируса у морским екосистемима. Већина морских вируса су бактериофагови, који су безопасни за биљке и животиње, а јако битни за регулацију слановодних и свежеводних екосистема. Функционишу тако што заразе и униште бактерије у воденим микробиотским насељима и најважнији су механизам за обнову угљеника у морском окружењу. Органски молекули које испуштају мртве бактеријске ћелије стимулишу раст нових бактерија и алги. Вирусна активност такође може допринети биолошкој пумпању, процесу у којем се угљеник одваја дубоко у океану.

Ток микроорганизама у ваздуху кружи планетом изнад временских система, али испод комерцијалних ваздушних стаза.[31] Неки перипатетски микроорганизми буду покупљени из земаљских олуја прашине, али већина потиче од морских микроорганизама у морском спреју. У 2018. години научници су изјавили да се стотине милиона вируса и десетине милиона бактерија свакодневно депонују на сваком квадратном метру око планете.

Микроскопски организми живе широм биосфере. Маса прокариотских микроорганизама - која укључује бактерије и археје, али не и нуклеоване еукариотске микроорганизме - може бити чак 0,8 милијарди тона угљеника (од укупне масе биосфере, процењене на између 1 и 4 билиона тона). Једноћелијски барофилни морски микроби пронађени су на дубини од 10 900 метара, у Маријанском рову, најдубљем месту у Земљиним океанима.[32] Микроорганизми живе унутар стена које се налазе 580 метара испод морског дна. Највећа позната температура на којој микроб може постојати је 122 °C. У 2014. години научници су потврдили постојање микроорганизама који живе 800 метара испод леда Антарктика.[33] Према једном истраживачу, „Микробе можете пронаћи свугде - они су изузетно прилагодљиви условима и преживљавају где год да се налазе“.

Морски вируси[уреди | уреди извор]

Вируси су мали инфективни агенти који немају свој метаболизам и могу се размножавати само унутар живих ћелија других организама. Вируси могу да заразе све врсте животних облика, од животиња и биљака до микроорганизама, укључујући бактерије и прабактерије.[34] Линеарна величина просечног вируса је отприлике хиљаду пута мања од величине просечне бактерије. Већина вируса се не може видети оптичким микроскопом, па се уместо тога користе електронски микроскопи.

Вируси се налазе где год да постоји живот и вероватно су постојали од времена еволуције првих живих ћелија. Порекло вируса је нејасно јер они не формирају фосиле, па су молекуларне технике коришћене за поређење ДНК или РНК вируса и корисно су средство за истраживање њиховог настанка.

Вируси су сада препознати као антички и који имају порекло које претходи дивергенцији живота у три домена.[35] Међутим, порекло вируса у историји еволуционог живота је нејасно: неки су можда еволуирали из плазмида - делова ДНК који се могу кретати између ћелија - док су други можда еволуирали из бактерија. У еволуцији су вируси важно средство хоризонталног преноса гена, који повећава генетску разноликост.

Мишљења се разликују о томе да ли су вируси облик живота или органске структуре које комуницирају са живим организмима. Неки их сматрају животним обликом, јер носе генетски материјал, размножавају се стварањем вишеструких копија себе само-састављањем и развијају се природном селекцијом. Међутим, недостају им кључне карактеристике, као што је ћелијска структура, која се обично сматра потребном да би се рачунали као животни облик. Будући да поседују неке, али не све такве особине, вируси су описани као репликатори и као "организми на ивици живота".

Дијаграм једног обичног речног фага

Бактериофаги, који се често називају и фаги, су вируси који паразитирају бактерије и прабактерије. Морски фаги паразитирају морске бактерије и археје, попут цијанобактерија. Они су уобичајена и разнолика група вируса и најбројнији су биолошки ентитет у морском окружењу, јер су њихови домаћини, бактерије, обично бројчано доминантни ћелијски живот у мору. Генерално има око 1 милион до 10 милиона вируса у сваком милилитру морске воде, или око десет пута више дволанчаних ДНК вируса него што постоји ћелијских организама, иако процене изобиља вируса у морској води могу варирати у широким опсезима.[36] Чини се да репати бактериофаги доминирају морским екосистемима у броју и разноликости организама.

Микроорганизми чине око 70% морског живог света. Процењује се да вируси убију 20% овог живог света сваког дана и да у океанима има 15 пута више вируса него бактерије и прабактерија. Вируси су главни агенси одговорни за уништавање штетних цветова алги, који често убијају остатак морског живота.[37] Број вируса у океанима смањује се што се даље и дубље гледа на океане, где има мање домаћинских организама.

Постоје и архејски вируси који се размножавају унутар прабактерије: то су дволанчани ДНК вируси необичних, а понекад и јединствених облика. Ови вируси су детаљније проучавани у термофилним архејама.

Вируси су важно природно средство за пренос гена између различитих врста, што повећава генетску разноликост и покреће еволуцију. Сматра се да су вируси играли централну улогу у раној еволуцији, пре диверзификације бактерија, археја и еукариота, у време последњег универзалног заједничког претка живота на Земљи. Вируси су и даље један од највећих резервоара неистражене генетске разноликости на Земљи.

Морске бактерије[уреди | уреди извор]

Vibrio vulnificus, вирулентна бактерија која се налази у ушћу и дуж приморских области

Бактерије чине велики домен прокариотских микроорганизама. Обично су дужине од неколико микрометра и имају низ облика, у распону од сфера до штапова и спирала. Бактерије су биле међу првим животним облицима који су се појавили на Земљи и присутни су у већини станишта. Бактерије насељавају тло, воду, асидним изворима, радиоактивном отпаду и дубоким деловима Земљине коре. Бактерије такође живе у симбиотским и паразитским односима са биљкама и животињама.

Некада сматране биљкама које чине класу Schizomycetes, бактерије су сада класификоване као прокариоти. За разлику од ћелија животиња и других еукариота, бактеријске ћелије не садрже језгро и ретко садрже органеле везане за мембрану. Иако је израз бактерија традиционално обухватао све прокариоте, научна класификација се променила након открића деведесетих година да се прокариоти састоје од две врло различите групе организама, које су еволуирале од заједничког древног претка. Ови еволуциони домени називају се бактеријама и архејама.[38]

Преци савремених бактерија били су једноћелијски микроорганизми који су се појавили као први облици живота на Земљи пре око 4 милијарде година. Око 3 милијарде година већина организама је била микроскопска, а бактерије и археје биле су доминантни облици живота. Иако постоје бактеријски фосили, попут строматолита, њихов недостатак карактеристичне морфологије спречава их да буду употребљени за испитивање еволуционе историје бактерија или за датум порекла одређене бактеријске врсте. Међутим, генетске секвенце могу се користити за реконструкцију бактеријске филогеније, а ова истраживања показују да су бактерије прво одступиле од архејске / еукариотске лозе.[39] Бактерије су такође биле укључене у другу велику еволуцијску дивергенцију, између археја и еукариота. Овде су еукариоти настали услед уласка древних бактерија у ендосимбиотске асоцијације са прецима еукариотских ћелија, које су и саме вероватно биле повезане са Архејама. То је укључивало захватање протоеукариотских ћелија алфапротеобактеријских симбионата да би формирали митохондрије или хидрогеносоме, који су још увек могу пронаћи међу свим познатим еукариотским организмима домена Eucaria. Касније су неки еукариоти који су већ садржали митохондрије такође захватали организме сличне цијанобактерији. То је довело до стварања хлоропласта у алгама и биљкама. Постоје и неке алге које су настале из још каснијих ендосимбиотских догађаја. Овде су еукариоти захватали еукариотске алге које су се развиле у пластиду "друге генерације".[40] То је познато као секундарна ендосимбиоза.

Највећа позната бактерија, морска Thiomargarita namibiensis, може се видети голим оком и понекад досегне 0,75 микрометара.

Морске археје (прабактерије)[уреди | уреди извор]

Археје чине домен и краљевство једноћелијских микроорганизама. Ови микроби су прокариоти, што значи да немају ћелијско језгро или било које друге органеле везане за мембрану у својим ћелијама.

Археје су у почетку класификоване као бактерије, али је та класификација застарела. Архејалне ћелије имају јединствена својства која их раздвајају од остала два домена живота, бактерија и еукариота. Археје су даље подељене на вишеструко препознате филуме. Класификација је тешка, јер већина није изолована у лабораторији и откривена је само анализом њихових нуклеинских киселина у узорцима из њихове околине.

Халобактерије, које се налазе у води скоро засићеној сољу, сада су препознате као археје.

Археје и бактерије су углавном сличне величине и облика, мада неколико археја има врло чудне облике, попут равних и квадратних ћелија Haloquadratum walsbyi.[41] Упркос овој морфолошкој сличности са бактеријама, археје поседују гене и неколико метаболичких путева који су ближе онима еукариота, посебно ензими који су укључени у транскрипцију и транслацију. Остали аспекти архејалне биохемије су јединствени, као што је њихово ослањање на етарске липиде у њиховим ћелијским мембранама, попут археола. Археје користе више извора енергије него еукариоти: они се крећу од органских једињења, попут шећера, до амонијака, јона метала или чак гасова водоника. Археје толерантне на со користе сунчеву светлост као извор енергије, а друге врсте археја учвршћују угљеник; међутим, за разлику од биљака и цијанобактерија, ниједна позната врста археје не чини и једно и друго. Археје се размножавају бесполно путем бинарног цепљења, фрагментацијом или окулирањем; за разлику од бактерија и еукариота, ниједна позната врста не ствара споре.

Археје су нарочито бројне у океанима, чак штавише, археје у планктонима су можда једна од најбројнијих група организама на планети. Археје су главни део Земљинег живота и могу играти улоге и у угљеничком циклусу и у азотном циклусу.

Морски протисти[уреди | уреди извор]

Протисти су еукариоти који се не могу класификовати као биљке, гљиве или животиње. Обично су једноћелијски и микроскопски. Живот је настао као једноћелијске прокариоте (бактерије и археје), а касније је еволуирао у сложеније еукариоте. Еукариоти су развијенији животни облици познати као биљке, животиње, гљиве и протисти. Израз протист се историјски користио као термин погодности за еукариоте који се не могу строго класификовати као биљке, животиње или гљиве. Они нису део савремене кладистике, јер су парафилтични (недостаје им заједнички предак). Протисти се могу широко поделити у четири групе, зависно од тога да ли је њихова исхрана биљна, животињска, гљива,[42] или њихова мешавина.

Протисти су веома разнолики организми који су тренутно организовани у 18 филума, али их није лако класификовати. Студије су показале да постоји велика протистичка разноликост у океанима, дубоким морским отворима и речним седиментима, што сугерише да велики број еукариотских микробних заједница тек треба да буде откривен.[43][44] Мало је истраживања о миксотрофијским протистима, али недавна истраживања у морском окружењу открила су да миксотрофични протисти доприносе значајном делу протистичке биомасе.

За разлику од ћелија прокариота, ћелије еукариота су високо организоване. Биљке, животиње и гљивице обично су вишећелијске и обично су макроскопске. Већина протиста је једноцелична и микроскопска. Али постоје изузеци. Неки једноцелични морски протисти су макроскопски. Неки калупи од морске слузи имају јединствене животне циклусе који укључују пребацивање између једноћелијских, колонијалних и вишећелијских облика.[45] Остали морски протисти нису ни једноћелијски ни микроскопски, попут морских алги.

Морске микроживотиње[уреди | уреди извор]

У ранијим фазама живота, животиње се развијају из микроскопских стадијума, који могу укључивати споре, јаја и ларве. Барем једна микроскопска животињска група, паразитски Сnidarian Myxozoa, у одраслој је форми једноћелијска и укључује морске врсте. Остали одрасле морске микроживотиње су вишећелијске. Микроскопски одрасли зглавкари чешће се налазе у унутрашњости слатке воде, али постоје и морске врсте. Микроскопски одрасли морски ракови укључују неке копеподе, кладоцере и тардиграде (водени медведи). Неки морски ваљкасти црви и ротаторије су такође премали да би се препознали голим оком, као и многе лорицифере, укључујући недавно откривене анаеробне организме које свој живот проводе у аноксичном окружењу.[46][47] Копеподи доприносе више секундарној продуктивности и потонућу угљеника у светским океанима него било која друга група организама.

Морски ланац исхране[уреди | уреди извор]

У поређењу са копненим окружењима, морска окружења имају пирамиде из биомасе које су у дну обрнуте. Конкретно, биомаса потрошача (копитара, крила, шкампи, крмна риба) већа је од биомасе примарних произвођача. То се дешава зато што су примарни океански произвођачи сићушни фитопланктони који имају тенденцију да буду r-strategists који брзо расту и размножавају се, тако да мала маса може имати брзу стопу примарне производње. Супротно томе, копнени примарни произвођачи, попут зрелих шума, често су K-strategists који споро расту и размножавају се, па је за постизање исте стопе примарне производње потребна много већа маса.

Због ове инверзије, зоопланктон је онај који чини већину морске животињске биомасе. Као примарни потрошачи, они су кључна веза између примарних произвођача (углавном фитопланктона) и остатка мреже морске хране (секундарни потрошачи).[48]

Ако фитопланктон умре пре него што је поједен, спушта се кроз еуфотичну зону у склопу морског снега и утапа се у морске дубине. На овај начин, фитопланктон издваја око две милијарде тона угљен-диоксида у океан сваке године, узрокујући да океан постане потоп угљен-диоксида у којем се налази око 90% целокупног одвојеног угљеника.[49]

Током 2010. године истраживачи су открили да китови носе храњиве материје из дубина океана на површину користећи процес који су назвали китова пумпа. Китови се хране на дубљим нивоима у океану где се налази крил, али се редовно враћају на површину да дишу. Тамо китови дефецирају течност богату азотом и гвожђем. Уместо да потоне, течност остаје на површини где је конзумира фитопланктон. У Маинском заливу китова пумпа обезбеђује више азота него реке.[50]

Интеракције са земљом[уреди | уреди извор]

Интеракције са копном утичу на морски живот на више начина. Обалне линије обично имају континенталне појасе које се протежу на неки начин од обале. Они пружају простране плитке површине осунчане до морског дна, омогућујући фотосинтезу и омогућавају станишта ливадама морске траве, коралним гребенима, алгама и другом животињском дну. Даље од обале континентални појас стрми према дубокој води. Дување ветра на океанској површини или дубоким океанским струјама може резултирати хладном и водом богатом минералима из дубина понора, који се крећу уз континенталне падине. То може резултирати израслинама дуж спољних ивица континенталних полица, пружајући услове за цветање фитопланктона.

Вода испарена од сунца са површине океана може се исталожити на копну и на крају се вратити у океан као отицање или испуштање из река, обогаћена храњивим састојцима као и загађивачима. Како се реке испуштају у ушћа, слатка вода се меша са сланом водом и постаје слаткаста. Ово пружа још једно плитко станиште где успевају мангрове шуме и естуаринске рибе. Свеукупно, живот у унутрашњим језерима може се развијати већом разноликошћу него што се то догађа у мору, јер су станишта слатководних вода разнолика и дељена на начин на који морска станишта нису. Неки водени живот, попут лососа и јегуља, мигрира напред и назад између слатководних и морских станишта. Ове миграције могу резултирати разменом патогена и имати утицаја на начин на који се живот развија у океану.

Антропогени утицаји[уреди | уреди извор]

Глобални кумулативни утицај човека на океан

Људске радње утичу на морски живот и морска станишта путем прекомерног риболова, загађења, закисељавања и уношења инвазивних врста. Ови утицаји на морске екосистеме и прехрамбене мрежице могу резултирати последицама још непрознатим за биодиверзитет и наставак животних форми морског живота.[51]




Биодиверзитет и изумирање[уреди | уреди извор]

Биолошка разноликост (биодиверзитет) резултат је еволуције више од три милијарде година. До пре око 600 милиона година, цео живот се састојао од археја, бактерија, протозоа и сличних једноћелијских организама. Историја биодиверзитета током фанерозоика (последњих 540 милиона година) започиње наглим растом током Камбријумске експлозије - периода у коме се по први пут појавио готово сваки фактор вишећелијских организама. Током наредних 400 милиона година разноликост бескичмењака показала је незнатан општи тренд, а разноликост кичмењака је показала свеукупни експоненцијални тренд.[52]

Међутим, процењује се да је више од 99% свих врста које су икада живеле на Земљи, а то износи преко пет милијарди врста, изумрлих.[53] Ова изумирања се јављају неуједначеном брзином. Драматични пораст разноликости обележен је периодичним, масовним губицима разноликости који су класификовани као масовни догађаји изумирања.[52] До масовних случајева изумирања долази када живот доживи нагли глобални пад. Највише разноликости и биомасе на земљи постоји међу микроорганизмима, које је тешко измерити. Забележени догађаји изумирања стога се заснивају на лакшим проматраним променама у разноликости и обиљу већих вишећелијских организама, а не на укупној разноликости и обиљу живота. Морски фосили се углавном користе за мерење стопе изумирања због свог супериорног записа фосила и стратиграфског распона у односу на копнене организме.

На основу фосилних записа, позадина стопе изумирања на Земљи је око две до пет таксономских породица морских животиња на милион година. Велики кисеонички догађај био је можда први велики догађај изумирања. Од камбријумске експлозије пет даљих великих масовних изумирања значајно су премашиле стопу изумирања у позадини.[54] Најгори је био пермијско-тријасни догађај изумирања, пре 251 милиона година. Кичмењацима је требало 30 милиона година да се опораве од овог догађаја. Поред ових великих масовних изумирања, постоје и бројна мања, као и тренутно текуће масовно изумирање узроковано људском активношћу, холоценско изумирање које се понекад назива и „шесто изумирање“.

Морска биологија[уреди | уреди извор]

Током шестог века пре нове ере, грчки филозоф Ксенофанес (570-475. п. н. е.) препознао је да су неке фосилне љуске остаци шкољкаша. Искористио је то да тврди да је оно што је у то време суво копно било некада под морем.[55] Ово је био важан корак у напретку од навођења идеје до поткрепљивања доказима и запажањем.

Касније, током четвртог века пре нове ере, други грчки филозоф Аристотел (384–322 пре нове ере) покушао је направити свеобухватну класификацију животиња која је укључивала систематичне описе многих морских врста, а посебно врста које се налазе у Средоземном мору.[56] Ови иновативни радови укључују "Историју животиња", општу биологију животиња, "Делове животиња", упоредну анатомију и физиологију животиња и "Генерацију животиња", о развојној биологији. Најупечатљивији одломци односе се на морски живот видљив из осматрања на Лезбосу и доступан из улова рибара. Детаљна су његова запажања о риби сом, електричној ражи (Торпедо) и риби удичарки, као и његово писање о главоношцима, наиме: "Хоботнице", "Сипа" и папирнати наутилус ("Аргонаута арго"). Одвојио је водене сисаре од риба и знао је да су ајкуле и раже део групе коју је назвао Selachē.[57] Дао је тачне описе ововивипарозног ембриолошког развоја морског пса Mustelus mustelus. Његова класификација живих бића садржи елементе који су још увек били у употреби у 19. веку. Оно што би савремени зоолог назвао кичмењацима и бескичмењацима, Аристотел је назвао "животиње са крвљу" и "животиње без крви" (није знао да сложени бескичмењаци користе хемоглобин, али другачије врсте од кичмењака). Поделио је животиње са крвљу на живе (сисари) и јајне (птице и рибе). Бескичмењаке („животиње без крви“) поделио је на инсекте, ракове (даље подељене на не-гранате - главоножце - и гранате) и мекушце.[58][59]

У савремено доба морски живот је поље проучавања како у биологији мора, тако и у биолошкој океанографији. У биологији многи филуми, породице и родови имају неке врсте које живе у мору, а друге које живе на копну. Морска биологија класификује врсте на основу животне средине, а не на таксономији. Из тог разлога морска биологија обухвата не само организме који живе само у морском окружењу, већ и друге организме чији се живот врти око мора. Биолошка океанографија је проучавање утицаја организама на физику, хемију и геологију океанографског система и како они утичу на њих. Биолошка океанографија углавном се фокусира на микроорганизме унутар океана; гледајући како на њих утиче њихово окружење и како то утиче на већа морска створења и њихов екосистем. Биолошка океанографија је слична морској биологији, али проучава океански живот из другачије перспективе. Биолошка океанографија има приступ одоздо према горе у погледу мреже хране, док морска биологија проучава океан из перспективе одоздо на доле. Биолошка океанографија углавном се фокусира на екосистем океана, са нагласком на планктон: њихову разноликост (морфологију, прехрамбене изворе, покретљивост и метаболизам); њихову продуктивност и како то игра улогу у глобалном циклусу угљеника; и њихова дистрибуција (предаторски и животни циклус). Биолошка океанографија такође истражује улогу микроба у мрежама са храном и како људи утичу на екосистеме у океанима.[60]

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Halpern, B.S.; Walbridge, S.; Selkoe, K.A.; Kappel, C.V.; Micheli, F.; D'Agrosa, C.; Bruno, J.F.; Casey, K.S.; Ebert, C.; Fox, H.E.; Fujita, R. (2008). "A global map of human impact on marine ecosystems". Science.
  • Paleczny, M.; Hammill, E.; Karpouzi, V.; Pauly, D. (2015). "Population trend of the world's monitored seabirds, 1950-2010". PLOS ONE.
  • After 60 million years of extreme living, seabirds are crashing The Guardian, 22 Septembаr 2015.
  • Ruppert, E.E.; Fox, R.S. & Barnes, R.D. (2004). Invertebrate Zoology (7th ed.). Brooks / Cole. ISBN 978-0-03-025982-1.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Oceans & Coasts | National Oceanic and Atmospheric Administration”. www.noaa.gov. Приступљено 2020-05-20. 
  2. ^ June 2014, Tia Ghose 11. „Tiny Fish May Be Ancestor of Nearly All Living Vertebrates”. livescience.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-20. 
  3. ^ „Mapping an ocean of life forms on the move”. Los Angeles Times (на језику: енглески). 2009-08-02. Приступљено 2020-05-20. 
  4. ^ Paul, Gregory S. (2010). "The Evolution of Dinosaurs and their World". The Princeton Field Guide to Dinosaurs. Princeton: Princeton University Press. стр. 19. 
  5. ^ Bortolotti, Dan (2008). Wild Blue: A Natural History of the World's Largest Animal. St. Martin's Press. 
  6. ^ Xiao-feng, Pang (2014). Water: Molecular Structure And Properties. World Scientific. стр. 390—461. ISBN 9789814440448. 
  7. ^ а б Reece, Jane B. (2013). Campbell Biology. Pearson. стр. 44. ISBN 9780321775658. 
  8. ^ Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements. Butterworth-Heinemann. стр. 620. ISBN 978-0-08-037941-8. 
  9. ^ „Water, the Universal Solvent”. www.usgs.gov. Приступљено 2020-05-21. 
  10. ^ Collins, J. C. (1991). The Matrix of Life: A View of Natural Molecules from the Perspective of Environmental Water Molecular Presentations. Molecular Presentations. ISBN 9780962971907. 
  11. ^ „"7,000 m Class Remotely Operated Vehicle KAIKO 7000"”. Japan Agency for Marine-Earth Science and Technology (JAMSTEC). Приступљено 2020-05-21. 
  12. ^ Charette, Matthew A.; Smith, Walter H. F. (2010). "The Volume of Earth's Ocean" (PDF). Oceanography. Приступљено 2020-05-21. 
  13. ^ „"sphere depth of the ocean – hydrology"”. Encyclopædia Britannica. 
  14. ^ „"Third rock from the Sun – restless Earth"”. NASA's Cosmos. Приступљено 2015-04-12. 
  15. ^ Perlman, Howard (2014-03-17). „"The World's Water"”. USGS Water-Science School. 
  16. ^ Kennish, Michael J. (2001). Practical handbook of marine science. Marine science series. CRC Press. стр. 35. ISBN 978-0-8493-2391-1. 
  17. ^ „"Why is the ocean salty?"”. 
  18. ^ Mullen, Leslie (2002-06-11). „"Salt of the Early Earth"”. NASA Astrobiology Magazine. Архивирано из оригинала 2007-07-22. г. Приступљено 2007-03-14. 
  19. ^ Morris, Ron M. (2009-04-15). „"Oceanic Processes"”. NASA Astrobiology Magazine. Архивирано из оригинала 2009-04-15. г. Приступљено 2007-04-12. 
  20. ^ Scott, Michon (2006-04-24). „"Earth's Big heat Bucket"”. NASA Earth Observatory. Приступљено 2007-03-14. 
  21. ^ Sample, Sharron (2005-06-21). „"Sea Surface Temperature"”. NASA. Архивирано из оригинала 2013-04-03. г. Приступљено 2007-04-21. 
  22. ^ „"Volumes of the World's Oceans from ETOPO1"”. NOAA. Приступљено 2019-02-20. 
  23. ^ „Planet "Earth": We Should Have Called It "Sea"”. Quote Invertigator. Приступљено 2017-01-25. 
  24. ^ „Unveiling Planet Ocean”. NASA Science. Приступљено 2002-03-14. 
  25. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne (2015-05-12). „"NASA Research Reveals Europa's Mystery Dark Material Could Be Sea Salt"”. NASA. Приступљено 2015-05-12. 
  26. ^ „"Water near surface of a Jupiter moon only temporary"”. 
  27. ^ Tritt, Charles S. (2002). „"Possibility of Life on Europa"”. Milwaukee School of Engineering. Архивирано из оригинала 2007-06-09. г. Приступљено 2007-08-10. 
  28. ^ Bar-On, YM; Phillips, R; Milo, R. "The biomass distribution on Earth". 
  29. ^ Rybicki EP (1990). „"The classification of organisms at the edge of life, or problems with virus systematics"”. South African Journal of Science. 
  30. ^ „2002 WHO mortality data”. Приступљено 2007-01-20. 
  31. ^ „Living Bacteria Are Riding Earth’s Air Currents”. Smithsonian Magazine. Приступљено 2016-01-11. 
  32. ^ Staff (2014). „"The Biosphere"”. Aspen Global Change Institute. Приступљено 2014-11-10. 
  33. ^ Mack, Eric (2014-08-20). „"Life Confirmed Under Antarctic Ice; Is Space Next?"”. Forbes. Приступљено 2014-08-21. 
  34. ^ Collier, Leslie; Balows, Albert; Sussman, Max (1998). Topley and Wilson's Microbiology and Microbial Infections ninth edition. Virology. стр. 33—37. ISBN 0-340-66316-2. 
  35. ^ Mahy WJ, Van Regenmortel MHV (2009). Desk Encyclopedia of General Virology. Oxford: Academic Press. стр. 28. ISBN 0-12-375146-2. 
  36. ^ Suttle CA (2005). „Viruses in the sea”. Nature. 
  37. ^ „Harmful Algal Blooms: Red Tide: Home”. Приступљено 2014-12-19. 
  38. ^ Woese CR, Kandler O; Wheelis ML (1990). „"Towards a natural system of organisms: proposal for the domains Archaea, Bacteria, and Eucarya"”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 
  39. ^ Brown JR, Doolittle WF (1997). „"Archaea and the prokaryote-to-eukaryote transition"”. Microbiology and Molecular Biology Reviews. 
  40. ^ McFadden GI (1999). „"Endosymbiosis and evolution of the plant cell"”. Current Opinion in Plant Biology. 
  41. ^ Stoeckenius W (1981-10-01). „"Walsby's square bacterium: fine structure of an orthogonal procaryote"”. Journal of Bacteriology. 
  42. ^ Whittaker, R.H; Margulis, L. (1978). „"Protist classification and the kingdoms of organisms"”. Biosystems. 
  43. ^ Slapeta J, Moreira D; López-García P (2005). „"The extent of protist diversity: insights from molecular ecology of freshwater eukaryotes"”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 
  44. ^ Moreira D, López-García P (2002). „"The molecular ecology of microbial eukaryotes unveils a hidden world"” (PDF). Trends in Microbiology. 
  45. ^ Devreotes P (1989). „"Dictyostelium discoideum: a model system for cell-cell interactions in development"”. Science. 
  46. ^ Janet Fang (2010-04-06). „"Animals thrive without oxygen at sea bottom"”. Nature. 
  47. ^ „"Briny deep basin may be home to animals thriving without oxygen"”. 
  48. ^ U S Department of Energy (2008). „Carbon Cycling and Biosequestration”. U.S. Department of Energy Office of Science: 81. 
  49. ^ Campbell, Mike (2011-06-22). „"The role of marine plankton in sequestration of carbon"”. EarthTimes. Приступљено 2014-08-22. 
  50. ^ Brown, Joshua E. (2010-10-12). „"Whale poop pumps up ocean health"”. Science Daily. Приступљено 2014-08-18. 
  51. ^ „Human impacts on marine ecosystems”. GEOMAR Helmholtz Centre for Ocean Research. Приступљено 2019-10-22. 
  52. ^ а б Sahney, S.; Benton, M.J.; Ferry, Paul (2010). „"Links between global taxonomic diversity, ecological diversity and the expansion of vertebrates on land"”. Biology Letters. 
  53. ^ „Stearns & Stearns 1999”. 
  54. ^ Ward, Peter D (2006). „"Impact from the Deep"”. Scientific American. 
  55. ^ Desmond, Adrian (1975). „"The Discovery of Marine Transgressions and the Explanation of Fossils in Antiquity"”. American Journal of Science. 
  56. ^ Lee, H. D. P. (1948). „"Place-Names and the date of Aristotle's Biological Works"”. Classical Quarterly. 
  57. ^ Singer, Charles (1931). „A short history of biolog”. Oxford. 
  58. ^ Carl T. Bergstrom, Lee Alan Dugatkin (2012). Evolution. Norton. стр. 35. ISBN 978-0-393-92592-0. 
  59. ^ Rhodes, Frank Harold Trevor (1974-01-01). Evolution. Golden Press. стр. 7. ISBN 978-0-307-64360-5. 
  60. ^ Lalli Carol M., Timothy R. Parsons. (1993). Biological Oceanography: An Introduction. New York: Pergamon: Tarrytown. стр. 7—21. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Katarinais818/песак&oldid=23147444”