Kosara Cvetković
| Kosara Cvetković | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 27. februar 1868. |
| Mesto rođenja | Gornji Milanovac, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 28. januar 1953. (84 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, FNRJ |
| Nacionalnost | Srpkinja |
| Obrazovanje | Viša ženska škola |
| Zanimanje | književnica, pedagog, ilustrator |
| Porodica | |
| Roditelji | Kuzman Cvetković |
| Književni rad | |
| Period | realizam |
| Jezik stvaranja | srpski |
| Žanr | priče, pripovetke, crtice |
Kosara Cvetković (Gornji Milanovac, 15/27. februar 1868 — Beograd, 28. januar 1953) bila je srpska književnica, prevoditeljka, likovna umetnica, fotograf, pedagog, književna i pozorišna kritičarka.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođena je u Gornjem Milanovcu 15/27. februara 1868. godine, kao sedmo dete. Rano je ostala bez majke, a neki od braća i sestara takođe su umrli u ranom detinjstvu. Otac Kuzman je najpre radio kao pisar u Okružnom sudu u Gornjem Milanovcu, ali je vremenom napredovao u službi, pa se porodica zbog njegovog posla često selila.[1] Od 1871.[2] su živeli u Aleksincu, tri godine kasnije su se preselili u Kruševac, a 1875. su u Čačak, gde je otac postao član suda, a kasnije i sudija i tu funkciju je obavljao sve do smrti.[1] Kuzman je bio poreklom iz Sokola u Azbukovačkom srezu. Osim redovnog posla imao je široka interesovanja, posebno za tradiciju i narodne običaje, kao i za obogaćivanje kulturnog života u svim sredinama u kojima je živeo. Bio je dugogodišnji prijatelj sa književnim kritičarem Svetislavom Vulovićem, sa kojim se dopisivao.[2]
Kosara je započela školovanje u Kruševcu. U Čačku je kao odličan đak 1882/83. završila četvororazrednu gimnaziju,[3] u generaciji sa Jašom Prodanovićem,[1] sa kojim je ostala prijatelj. Još dok je živela u Čačku, pokazala je sklonost ka likovnoj i muzičkoj umetnosti, odlično je svirala violinu i flautu. Uz oca je naučila ruski jezik, a dobro je vladala i francuskim i nemačkim jezikom.[3] U Beogradu je 1884. završila peti razred Više ženske škole, a odmah iste godine je položila i učiteljski ispit.[1]
Mada joj je po završetku studija u Višoj ženskoj školi ponuđen posao pomoćnice, najverovatnije u želji da bude bliže ocu, sa 16 godina je počela da radi kao učiteljica u Osnovnoj muškoj školi u Gornjem Milanovcu. Dve godine kasnije je tražila premeštaj u Guču, gde je kao učitelj radio njen brat Velimir.[1] Zatim je radila u Osnovnoj ženskoj školi u Čačku.[3] Međutim, i pored toga što je bila jedna od najboljih učiteljica, vrlo brzo se razočarala i revoltirana napustila službu, pošto su je pretpostavljeni loše ocenili, zbog toga što je pomagala koleginici Atanasiji Berbović-Majzner, kad je nakon samoubistva svog muža, ostala sama sa decom.[1]
Nakon napuštanja službe, nastavila je da živi sa ocem u Čačku, a vreme je provodila trudeći se da proširi svoja znanja stranih jezika, pratila je stranu literaturu i pretplaćivala se na brojna glasila.[1]
.jpg)
Crtala je portrete i pejzaže,[1] političke ilustracije i karikature,[5] koje je objavljivala pod pseudonimima. U tom periodu je izradila album sa preko 120 crteža, akvarela i grafika na kojima je zabeležila Čačak i okolinu.[1] Ovaj album, osim likovne ima i naročitu dokumentarnu vrednost.[6]
Sarađivala je sa renomiranim srpskim listaovima i časovima, kao što su „Neven”, „Zorica”, „Bosanska vila”, „Ženski svet”, „Brankovo kolo”, „Venac”, „Golub”, „Brka”, „Misli”, „Srpče” „Vardar” i drugi, [1] u kojima je objavljivala likovne priloge, pesme, prozu,[7] priče i članke.[8]
Nakon očeve smrti 1889,[3] vratila se u službu. Radila je kao nastavnica crtanja, po potrebi i zemljopisa i pisanja, često menjajući radna mesta. Radila je u Kragujevcu, Užicu, Čačku, Bijeljini, a na kraju je 1894. prešla u Višu žensku školu u Beogradu, gde je pored učiteljskog posla, godinama obavljala i poslove delovođe.[8] Nova sredina je delovala vrlo podsticajno na nju, pošto se našla u društvu izuzetnih ličnosti kao što su Katarina Milovuk, Nadežda Petrović, Isidora Sekulić, Milica Janković, Paulina Lebl-Albala.[9] Vodila je intenzivne prepiske sa mnogim značajnim predstavnicima kulture tog vremena.[8] Svojim književnim radovima pripadala je grupi srpskih književnica iz doba realizma, koje su, nezadovoljne ženskim književnim likovima, kritikovale društvo, kulturu i politiku, posebno u oblasti obrazovanja, porodice i crkve, borila se protiv ustaljenih stereotipa i neznanja, nastojeći da ih promeni.[10] Prva je književna i pozorišna kritičarka.[8]
O svom trošku je 1903. objavila zbirku „Pripovetke za devojčice i dečake”, a 1907. i zbirku „Sedam priča za devojčice i dečake”, sa prevodima dela ruskih književnika.[7] Objavljivanje ovih knjiga predstavljalo je značajan književni događaj, jer je do tada dečja literatura na srpskom jeziku, osim poezije, bila vrlo oskudna. Jedna je od dve žene, koje su tajnim glasanjem izabrane za članice Srpskog književničkog društva (1906).[11]
Pred Prvi svetski rat je priredila spomenicu o „Pedesetogodišnjici Više ženske škole 1863—1913”,[1] u kojoj je dala pregledan istorijat ove ustanove.[7]
Penzionisala se 1924. godine, kao profesorka Druge ženske gimnazije. Pred kraj službe i nakon penzionisanja[11] potpuno se posvetila prevodilačkom radu.[1] Prevodila je Aldanova, Saltikova-Ščedrina, Čehova, Dostojevskog,[11] Turgenjeva.
Mada je veliki broj njenih radova u ondašnjoj periodici nepopisan ili nerazrešen, prevashodno zbog korišćenja brojnih pseudonima,[13] a njen život i rad su do sada ostali malo ili nedovoljno proučeni,[8] današnje preštampavanje njenih prevoda pojedinih remek-dela ruske književnosti, starih gotovo čitav vek, govore o tome da na srpskom jeziku do sada nisu urađeni bolji prevodi od njenih.[13]
Nije se udavala i nije imala dece.
Umrla je u Beogradu, 28. januara 1953. godine.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l Tatjana Loš & 24. 6. 2016.
- ^ a b Nedeljković 2010, str. 91.
- ^ a b v g Nedeljković 2010, str. 94.
- ^ Miljković 2007, str. 20.
- ^ Tomić 2014, str. 318.
- ^ Nedeljković 2010, str. 196.
- ^ a b v Nedeljković 2010, str. 99.
- ^ a b v g d Tomić 2014, str. 43.
- ^ Nedeljković 2010, str. 98.
- ^ Tomić 2014, str. 21.
- ^ a b v Nedeljković 2010, str. 100.
- ^ Cvetković 1913, str. 151.
- ^ a b Nedeljković 2010, str. 101.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Loš, Tatjana (24. 6. 2016). „Kosara Cvetković: Uvela Čehova i Dostojevskog u srpske domove”. Večernje Novosti onlajn. Kompanija Novosti. Pristupljeno 22. 7. 2016.
- Nedeljković, Olivera (2010). „Kosara Cvetković Život preveden u knjige” (PDF). Glas biblioteke. Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”. 17. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 08. 2016. g. Pristupljeno 22. 7. 2016.
- Tomić, Svetlana (2014). Realizam i stvarnost: Nova tumačenja proze srpskog realizma iz rodne perspektive (PDF). Beograd: Alfa univerzitet Fakultet za strane jezike. ISBN 978-86-83237-96-8. Pristupljeno 22. 7. 2016.
- Miljković, Ljubica (2007). Nadežda Petrović Izbor slika iz Narodnog muzeja u Beogradu (PDF). Čačak: Narodni muzej, Čačak. ISBN 978-86-84067-17-5. Arhivirano iz originala (pdf) 05. 08. 2016. g. Pristupljeno 23. 7. 2016.
- Cvetković, Kosara (1913). Viša ženska škola u Beogradu - Pedesetogodišnjica 1863-1913 (PDF). Beograd: Viša ženska škola. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 08. 2016. g. Pristupljeno 23. 07. 2016.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Knjiženstvo - Kosara Cvetković Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. avgust 2016)
