Milojeva i Srndakova buna
 | Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. Molimo vas da poboljšate ovaj članak tako što ćete dodati još izvora u sam tekst (inlajn referenci). |
| Niška buna | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Srpski ustanici |
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Miloje Jovanović Nikola Srndaković-Srndak | Mustafa Sabri-paša | ||||||
Milojeva i Srndakova buna (niška buna, ili leskovačka buna, Milojeva buna, Srndakova i Čavdarova razmirica, bojadžijska razmirica, vlasotinački bozgun) označava ustanak 1841. Spada među tri najznamenitija događaja u nacionalnoj istoriji srpskog naroda današnje jugoistočne Srbije 19. veka pored Prvog i Drugog srpskog ustanka i oslobođenja od vekovne turske vlasti u srpsko-turskom ratu 1877-1878. godine.
Ovaj ustanak je, iako neuspešan, bio samo nastavak ponovljenog velikog pokušaja iz vremena prvog srpskog ustanka, počev u stvari od 1805, kada se pokušavalo takođe, sa velikim pregnućima i u višegodišnjim oružanim borbama, da dođe do slobode i ovog dela Srbije, što će konačno uspeti nepune četiri decenije kasnije u srpsko-turskom ratu 1877-1878.
Događaji koji su prethodili ustanku[uredi | uredi izvor]
Proglašenje Gilhanskog hatišerifa 1839. godine, teško je ozlojedilo Turke po unutrašnjosti carevine, a naročito u pograničnim krajevima prema Austriji, Crnoj Gori i Srbiji. U prvom redu protiv Hatišerifa je ustao feudalni red begova i spahija, i brojna ulema. Ali podstakniti feudalnom gospodom kojoj su se oduzimali dotadašnji timari i zijameti a ulemom koja je ustala u odbrani šerijata i starih ustanova turske države, muslimanske mase naroda shvatile su uvođenje tanzimata kao pogubno i za sam svoj opstanak.[1] Antireformatorska propaganda u širim slojevima muslima bila je tako jako i tako podešena, i u Bosni kao i u Rumeliji, da su se za novo stanje okrivljavali hrišćani tj. raja, radi koje je kako se govorilo, i potekao čitav reformski rad sultana Mahuda II i sultana Abdula Medžida. Kako je turska centralna vlast bila nemoćna, istovremeno i neefikasna da kontroliše postupke provinciskih činovnika to je u mnogim oblastima carstva anarhija uzimala maha a progoni nemuslimanskig stanovništva imali drastične razmere.
Na teritoriji Niškog sandžaka, koji su sačinjavali raniji Niški i Leskovački pašaluk, upravljao je Mustafa Sabri-paša, čovek nepismen, surov i veliki neprijatelj hrišćana. Njegov negativan primer delovao je i na njegove potčinjene organe.[2] Kao neposredni povod ustanku navodili su se preveliki turski zulumi i pljačkanje naročito seoskog stanovništva, što se sve stavljalo na teret tadašnjem niškom guverneru Mustafa Sabri-paši i njegovom upravnom aparatu.
Teritorija obuhvaćena ustankom[uredi | uredi izvor]
Ustanak je obuhvatio niški, pirotski, vranjski i toplički, a izvan teritorije današnje Srbije proširio se i na Kumanovsku nahiju u pravcu juga, a na istoku preko Stare planine na prostor današnje Bugarske. Niška, Leskovačka i Pirotska nahija predstavljale su glavno područje ustanka. Tu su se nalazili glavni organizacioni centri, tu se srpsko stanovništvo masovno podiglo na oružje, a tu su se odigrale i sve odlučujuće bitke. Na ovim područjima su se najviše i osetile posledice poraza i sloma usled veoma okrutne i dugotrajne turske reakcije. Zbog svega ovoga, ovaj veliki narodni ustanak 1841. godine zadugo je ostao duboko urezan u svesti i sećanju brojnih generacija stanovništva ovih krajeva, a uspomene na ove znamenite i teške dane narodne prošlosti i danas se mogu čuti u samom epicentru najžešćeg otpora: u Zaplanju i u niškim selima Donjem Matejevcu i Gornjem Matejevcu i Kamenici, i još ponegde oko Vlasotinca i u pirotskom kraju.
Izbijanje ustanka[uredi | uredi izvor]
Ustanak je izbio 6. odnosno 18. aprila (po novom kalendaru) 1841. godine, na crkveni praznik Tominu nedelju. Za centar ustanka u niškom kraju uzima se selo Kamenica. Ustanak je objavio ugledni seoski domaćin i trgovac Miloje Jovanović, jedan od dvojice ranijih kocabaša za Nišku nahiju, organizator ustanka, čovek veoma popularan u narodu na širem području Niškog ejaleta. Po prethodnom dogovoru sa predvodnicima iz drugih predela i nahija, ustanak je odmah izbio i u većem delu Prokupačke nahije, u Pirotskoj nahiji, u Leskovačkoj nahiji i u severnom delu Vranjske nahije. Kao nahijski i pomesni predvodnici ustanka bili su: Nikola Srndaković-Srndak iz Gornjeg Dušnika u Zaplanju, Stojan Čavdar iz Velikog Krčimira u Zaplanju, Stanko Atanacković Bojadžija iz Vlasotinca, pop Simon iz Leskovca, pop Đorđe Janković iz Poljanice, Stamenko Đokić iz Jastrepca, sela u Grdeličkoj klisuri, Stojko Ziković iz Gornjeg Matejevca, Sava Božinović iz Vranja, Mladen Belopalančanin, bivši buljubaša Karađorđev u Prvom srpskom ustanku, Jelenić u Pirotskoj nahiji itd.
U podignutim krajevima ustanici su uništili ili proterali sve predstavnike turske vlasti, ovladali su svim pograničnim turskim karaulama na srpskoj granici (prema Svrljigu, na Gramadi i na Jastrepcu) i oslobodili svu teritoriju preko Toplice i na desnoj obali Južne Morave: nišku kotlinu, Zaplanje, Belu Palanku, Temsku i Visok, Koritnicu, Lužnicu, Vlasotince, Crnu Travu, Vlasinu, Grdeličku klisuru, zatim Dobrič, donju Jablanicu, leskovačko Porečje, Poljanicu, Masuricu i delove vranjske Pčinje i Znepolja (dalje u Bugarskoj, ustanak se rasplamsao u Zagorju sa Belogradčikom i Berkovicom, i na celu vidinsku i lompalanačku nahiju. Usled ovakvog, skoro jedinstvenog nastanka i razvoja ustanka, niška Tvrđava se našla opkoljenom, Leskovac je bio odsečen, a Pirot neposredno ugrožen. Na ovako prostranoj teritoriji na oružje se diglo oko 18-20.000 ljudi.
Slom ustanka[uredi | uredi izvor]
U prvih nekoliko dana, pošto je izbio, ustanak je bio uspešan. On je, međutim, kratko trajao. Izbio je pre ranije dogovorenog vremena, nego što su to ustaničke vođe obećale srpskoj vladi. Knez Mihailo, mlad i neiskusan, zatečen iznenadnim ustankom, objavio je neutralnost Kneževine Srbije posebnom Proklamacijom, očekujući pritom dalji razvoj događaja i moguće posredovanje ruske vlade. U svakom slučaju računalo se na dugotrajnije delovanje ustanka.
Na poziv Mustafa Sabri-paše, opkoljenom Nišu, krenuli su u pomoć najpre bašibozučke družine Arbanasa iz Toplice i gornje Jablanice, ubrzo i konjički odredi vranjskog i prištinskog paše, a Porta je naredila i vidinskom i skopljanskom paši da krenu na pobunjenike svoga područja, a zatim i na Niš. Sam serasker (glavni zapovednik) rumelijske nizamske vojske Jakub-paša naredio je pokret većih skupina artiljerije, konjice i pešadije. Ali pre nego što je turska redovna vojska, nizam, došla pred nadiranjem arbanaških bašibozuka dolinama Jablanice i Toplice, a vranjskog paše dolinama Veternice i Južne Morave, ustanici su bili potučeni u nekoliko većih i manjih bojeva bitaka. Do pravih bitaka došlo je pred Vlasotincem, gde je bilo okupljeno tri hiljade ustanika, zatim kod Eminove Kutine u Zaplanju, najzad u Kamenici gde je - posle veoma snažnog otpora - poginuo Miloje Jovanović sa brojnim braniocima.
U pokorenim krajevima, naročito u predelima organizovanog otpora i većih turskih pogibija, Turci su zaveli veoma okrutne odmazde, progone, pljačke i ubistava, posebno odvođenje u ropstvo stotine žena i dece. Tada su bila spaljena ili porušena, pošto su najpre bila opljačkana, 224 sela a preko 11.000 lica prebeglo je preko granice u Srbiju, sa velikim brojem krupne i sitne stoke i vrednijim pokućstvom. Tada su Turci pokušali da silom vrate izbeglice ali su srpske oružane snage čvrsto zaposele granicu, prihvativši izbeglo stanovništvo. U Srbiju je prebegao i veliki broj ustaničkih vođa i drugih uglednih narodnih predstavnika.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Popović 1949, str. 41.
- ^ Stojančević 1991, str. 13–15.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Popović, Vasilj (1949). Agrarno pitanje u Bosni i turski neredi : za vreme reformnog režima Abdul-Medžida (1839-1861). Beograd: Srpska akademija nauka. COBISS.SR 16535815.
- Simonović, Dragoljub (1990). „Narodni ustanak. Jugoistočna Srbija godine 1841”. Narodne novine. Niš.
- Stojančević, Vladimir (1991). Ustanak 1841. godine u Jugoistočnoj Srbiji. Leskovac: Narodni muzej. COBISS.SR 28325639.
- Stojančević, Vladimir (1992). „Narodni ustanak 1841. godine i njegov istorijski značaj”. Naučni skup Niška buna 1841. Niš: Narodni muzej: 139—148. COBISS.SR 37722114. Arhivirano iz originala 8. 4. 2022. g.
- Andrejević, Sevdelin (1992). „Neobjektivna interpretacija Niške bune 1841. godine u bugarskoj istoriografiji”. Naučni skup Niška buna 1841. Niš: Narodni muzej: 139—148. COBISS.SR 37724162.
- Blanqui, Adolphe-Jérôme (2005). Пътуване из България през 1841 година [Putovanje kroz Bugarsku 1841. godine] (na jeziku: bugarski). Kolibri. ISBN 954-529-367-5.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Novine srbske:
- 12. april 1841. (Proklamacija Knjaza Srpskog Mihaila M. Obrenovića 10. aprila)
- 10. maj 1841 (opis zuluma)
