Бела Паланка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Бела Паланка
Bela Palanka pogled sa brda.JPG
Панорама Беле Паланке
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Пиротски
Општина Бела Паланка
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 8143
Географске карактеристике
Координате 43°13′04″ СГШ; 22°18′24″ ИГД / 43.217666° СГШ; 22.306666° ИГД / 43.217666; 22.306666Координате: 43°13′04″ СГШ; 22°18′24″ ИГД / 43.217666° СГШ; 22.306666° ИГД / 43.217666; 22.306666
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 394 м
Бела Паланка на мапи Србије
Бела Паланка
Бела Паланка
Остали подаци
Поштански број 18310
Позивни број 018
Регистарска ознака PI/ПИ

Бела Паланка је градско насеље у Србији у општини Бела Паланка у Пиротском округу. Према попису из 2011. било је 8.143 становника.

Кроз насеље протиче река Нишава.

Историја[уреди]

Антички период[уреди]

У античком периоду на простору данашње Беле Паланке налазио се значајни град Ремесијана. Основана око 280. године пре нове ере, Ремесијана је добила име или по келтском племену по имену Реми (чије присуство у овој области није потврђено), или трачком личном имену Remesis или Romesis.[1] У разним итинерарима се Ремесијана под неколико имена наводи као mansio (путна станица): Антонинов итинерар (друга половина 3. века) станица Remisiana налазила се на 25. римској миљи од Наиса; у Јерусалимском итинерару (333) помиње се станица Romansiana на 28. римској миљи од Наиса. На Појтингеровој табли (после 330) се место Romasiana налазило на 24 римске миље од Наиса.[2][3]

О најранијој историји насеља готово ништа није познато. Могуће је да се Ремесијана помиње у Виминацијском латеркулуму (2 век), који садржи списак ветерана Легије VII Клаудија, регрутованих 169, а отпуштених 195. године. Код тридесет ветерана те легије као место завичаја стоји скраћеница R, која највероватније представља управо Ремесијану.[4] Ремесијана се временом развила у аутономни град (municipium), добивши тај статус за време владавине цара Трајана (98-117). Поставши тако слободан град и Трајанска колонија, што се може потврдити почасним царским натписима који су нађени, а који углавном припадају царевима Септимију Северу (224-235) и Филипу Арабљанину (244-249).[5]

Утврђени део Ремезијане био је велик оквирно скоро колико целокупна данашња Бела Паланка. Зидови су ишли од Железничког насипа до падина Великог и Малог Курила, те од гимназије Никета Ремезијански до стадиона ФК Рајко Митић. Римски град имао је облик стандардног каструма трапезоидног облика (северни зид 220m, источни зид 273m, јужни зид 214m, западни зид 200 m). Град је имао и мостове на отоци Врело (источна страна), реци Нишави (северна страна) и Коритничкој реци (јужна страна).[5] Главне капије су се налазиле на пресеку сачуваних зидова и данашњих главних улица. Језгра зидова и капија прављена су од ломљеног камена и креча (opus incertum), а спољашњи сегменти покривани су редовима већих правилних блокова пешчара (opus quadrtum).[6] Линијом данашњег главног друма и пијаце назиру се два главна пута у римско време (cardo maximus и decumanus maximus). На њиховом раскршћу пронађен је комплекс зграда, од којих главна има облик базилике. На западној страни базилике истражена је дубока апсида са контрафорима на спољашњој страни. Паралелно са базиликом, ка северу, пружају се три реда стубаца од опеке. Јужно од базилике запажено је неколико мањих просторија правилног облика, које чине целину са јужним бедемом. Овде су нађени и керамички тубули за загревање, као и фрагменти фреско-малтера.[7] Пронађена су и два капитела, један од белог мермера и украшен једноструком спиралом и листоликим орнаментима, а други од пешчара и са равностраним грчким крстом у бочном медаљону.[8]

Околина Ремезијане (civitas) простирала се на знатно већем простору.[9] До сада су пронађене три римске некрополе. Дуж северног пута према Тимоку, пронађена је пространа некропола, чијих су неколико гробница и истражене. Једна од тих, полуобличасто засвођених гробница, садржала је више предмета: Ветранионов златник, новчиће Херкулија и Констанција II, камеје у златном оквиру, гривне, прстење и сл. У јужном делу насеља налазила се друга некропола, са слободно укопаним покојницима и ретким конструкцијама од изломљених опека и с кровом на две воде. Трећа некропола је налик на другу, с тим што се налази на југоисточном излазу из града. Све три некрополе настале су у периоду касне антике (4-6. век).[8]

Ремесијана је највероватније била и седиште царског култа. Упркос оскудном епиграфском материјалу, о њему говоре четири епиграфска споменика из 202. године, које је подигао тадашњи намесник провинције Q. Ancius Faustus Септимију Северу, Каракали и Јулији Домни. Ови споменици највероватније су направљени поводом дочека царева, који су пролазили путем Via Egnatia. С обзиром на чињеницу да су споменици постављани и у градовима кроз које цареви нису ни прошли, није сигурно да су дотични прошли кроз Ремесијану. У науци постоји и мишљење да су споменици прављени поводом сабора горњомезијских градова, а који се одржао управо у Ремесијани.[10]

Подручје Ремесијане је било од изузетног значаја за централну власт, пре свега због обилних рудних богатстава. Ремесијана је била центар једног од шест области рударског комплекса Metalli Dardanici.[11] Ова област, будући фискални царски домен, морао је имати војну посаду која је обезбеђивала поштовање поретка међу локалним, углавном трачким, становништвом. Ради обезбеђивања сигурне експлоатације, царска власт је следила политику планске колонизације и романизације, о чему сведочи ономастички материјал (позноантички кастели Dalmates и Ferrares).[10]

Од четвртог века Ремесијана је и хришћански центар читаве области. Била је седиште угледног епископа Никете (366-414). Према поеми Никетиног пријатеља, Паулинуса из Ноле, који је славио његов повратак, Никета је био хришћански мисионар међу трачким Бесима. И у петом веку област Ремесијане је била центар мисионарских активности, пошто је становништво тешко и споро примало хришћанство. Познато је име још једног ремесијанског епископа. У питању је Диогенијанус, који је учествовао на монофизитском сабору у Ефесу 449. године.[12] Римски град су пустошили Хуни 441. и 447. године, да би га коначно уништили Бугари 540. године.[9]

У периоду владавине византијског цара Јустинијана I, између 530. и 552. године, у горњем и средњем Понишављу подигнуто је 30 кастела ради заштите од варварских напада. Централно утврђење, које се налазило на простору данашњег Малог Курила, штитило је византијску варош по имену Румизијана, на месту некадашње Ремизијане.[13] Овај град је доживео успон захваљујући околним рудницима гвожђа. Остаци рударства пронађени су у руднику Kastel Ferraria из Јустинијановог времена, у атару села Космовца. Румизијана је запустела до 7. века, највероватније при најезди Словена.[14]

Средњи век[уреди]

По пропасти Румизијане улога средишта Белопаланачке и Коритничке котлине припала је селу Мокро (данашња Мокра). На развалинама Ремезијане и Румизијане направљен је град Извор, које се први пут помиње тек у 11. веку, иако је сигурно да је постојало пре. Дотични помен учинио је путописац Петра Амијенског, једног од вођа Првог крсташког рата, 1096. године.[14] Пошто се становништво по свој прилици разбежало пред крсташком војском, крсташи нису нашли никаквих животних намирница у месецу јулу, па су били приморани да једу сирово класје. Као и већина српских средњовековних градова, Извор је имао свој град (утврђење на узвишењу) и подграђе (низинску насеобину). Изворски град налазио се на врху Великог Курила, а подграђе код Врела.[14]

По смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, османска војска је напала и освојила јужне крајеве српске државе. У тим догађајима је настрадао и Извор, који као разрушену варош помиње у свом путопису Бертрандон де ла Брокијер.[15]

Период османске власти[уреди]

На месту разореног Извора османске власти основале су друмско село и путну станицу са конаком. Ново насеље се под исквареним именом помиње у османским извори (Бунарбаши, Сухазор, Изор) све до 1565. године.[15] Према дефтеру из прве или друге деценије 16. века, варош Извор је имала 23 домаћинства, 6 неожењених и 2 удовице. Приход од села је износио 3351 акчу. Током 16. века приметан је пораст становништва: следећи дефтер наводи 29 домаћинстава, 40-их година има 35, a 70-их 38. Пред крај века, међутим, број домаћинстава опао је на 25. Приходи од сеоских пореза били су у сталном опадању: на крају века износили су 1500 акчи.[15] Вероватно је да је посреди било исељавање у Ново Село, које је у међувремену постало нови центар Белопаланачке котлине.[16]

Почетком 17. века извесни Мехмед-паша, вероватно нишки заповедник, направио је на месту некадашњег Извора привремено утврђење, које су неки путописци називали Мехмед-пашином Паланком.[17]

Ради боље заштите пута Османлије су 1638/9. године овде саградиле паланку са ханом, која је по градитељу понела име Муса-пашина Паланка. Коџа Муса-паша, родом из села Викоч, био је валија Египта и Будима, истанбулски кајмакам и адмирал флоте. Погинуо је командујући морнарицом у бици код Негропонта (1647). Поред Беле Паланке, основао је и Нову Касабу у Босни, те више задужбина у Будиму и Београду.[18]

Према традицији, Муса-паша је срушио 12 цркава у околини, и материјал добијен њиховим рушењем искористио за зидање паланке. Такође, путописци помињу да се користио и материјал ремезијанских зидина за утврђење.[19] О оснивању Муса-пашине Паланке османски писац Ускудари је записао:

Причају да је покојни Муса-паша био заједно с харемом у време када је кренуо ка Будимском ејалету, којим је био милостиво обдарен [1638. године]. Током пута стигао је у поменуту паланку, која је у то време била саграђена од земље и танког прућа, а њен хан био у рушевном стању. Хајдуци-разбојници извршили су ноћни препад, покрали ствари и пртљаг и побили доста људи. Милошћу Преузвишеног Творца, они су, у сред те збрке, похватани и кажњени, а он [Муса-паша] се зарекао и заклео да ће на поменутом месту подићи чврсту паланку и хан да буду задужбина и да служе за одмор путника. Пошто је срећно стигао у будимску тврђаву, одредио је једног поверљивог човека високог ранга, и послао га да брине о изградњи хана и паланке, који је требало да буду од камена, и наложио једном мајстору сликања да ослика паланачки хан. Наредио је да се садашња паланка и хан изграде од његовог сопственог новца.[20]

Према Евлији Челебији, беглербег Муса-паша је изградњу Паланке посветио султану Мурату IV, поводом његовог освајања Багдада (1638):

Чак је и на гвозденој капији која је окренута према југу на једном четвороугаоном позлаћеном мрамору написан џели-писмом следећи натпис:

Када исламска војска са царем света Багдад освоји,

Тад узвишени султан Мурад овако прозбори:

Датум освојења Багдада је "моја војна"

1048 (=1638)[21]

Дубровачки извори ово место зову једноставно Паланка или Пашина Паланка.[22] О месту су бројне податке дали Хаџи-Калфа, британски путописац Питер Манди и анонимни извештавалац барона Де Корманена, с тим што је први погрешно убицира код Куру-Чесме, а последњи је назива Мехмед-пашином Паланком.[22] Према Хаџи-Калфи, Муса-пашина Паланка је била 200 аршина дугачка, 120 аршина широка, а њени зидови су били дебели 3 аршина, док су били високи 14, заједно са темељима. Паланка је имала 18 кула, сваку по 20 аршина високу и широку, с тим што је кула на улазу била за метар виша од осталих.[15] Према Ускударијевом прорачуну, изградња Муса-пашине Паланке коштала је 26.000 гроша.[20] По свој прилици је становништво Новог Села пресељено у Муса-пашину Паланку око средине 17. века, чиме је створен први српски крај Паланке, Варош Мала.[23]

Према мишљењу француског путописца и дипломате Мишела Киклеа, Муса-пашина Паланка је била врло лепо место поред Нишаве, али је утврђење било запуштено и слабо брањено, тако да је једино служило против лопова. Када се ово чита, ваља имати на уму да је граница била далеко и да потреба за јаким утврђењем није постојала. Према путопису Евлије Челебије ово је место имало посаду од 150 војника са диздарем (градским заповедником), складиште муниције, џамију, житни магацин и мехтерхану (зграду за војну музику).[15][24] Муса-пашин хан је и 1690. био у добром стању. Белопаланачки хан је био карактеристичан по томе што је имао посебне просторије за смештај путничких харема.[20]

У Великом бечком рату (1683-1699) је Муса-пашина Паланка тешко страдала. Аустријска војска је приликом освајања Муса-пашине Паланке разрушила зидине и неколико главних зграда у насељу (октобар 1689). Генерал Ветерани је снабдео град јаком аустријском посадом. У османском контранападу аустријски гарнизон Пирота се предао 10. августа 1690. године. Катана Мустафа-бег, вођа похода, упутио се путем који се описује као горовит и рђав ка Паланци. Због тешкоће пута, оџак тобџија је стигао до Паланке тек између 11. и 12. августа, са великим бројем бивола који су страдали од исцрпљености. Ту су затекли Паланку пусту, пошто се посада разбежала чувши од пиротске колико је бројна османска војска. Аустријска посада је на кола натоварила сав провијант и оружје (изузев топова), и запутила се у Нишку тврђаву. Катана Мустафа-бег је сустигао и убио 16 аустријских војника. Њихове су главе пободене на коље испред бедема Паланке, где су дочекале главнину османских снага. Ту се османска војска задржала два дана, наставивши поход. У утврђењу је остављена посада на челу са Салахур Муса-пашом Арапином.[25] Том приликом су зидине разрушене у потпуности.[26] Народ се за то време налазио у збеговима. Османске извиднице због непроходности нису могле допрети до збегова, а извиднице су налетале или на стражаре села или хајдуке. Негде западно од Беле Паланке хајдуци су извршили препад османске чете, које су опљачкале кола с намирницама, те побегли у околину Пирота. Због тога су истог дана из османског логора послате албанске чете од по 500 људи, с наредбом да побију све хајдуке и рају изузев жена и деце млађе од 7 година. Образложење ове заповести било је да је проклета раја која се тамо сместила ставила на главу капе немачких неверника и, опасавши мачеве, учинила више неваљалства од ратних непријатеља. Албанске чете су нашле прву групу хајдука тек 10 дана касније, нашавши османског провијанта у изобиљу, а највише кафе.[27]

Нишки заповедник Мустафа-паша је старе зидине почетком 18. века заменио палисадним. Те зидине су опстале до средине 19. века, а по Мустафа-паши ће се и насеље временом прозвати Мустафа-пашина Паланка. Први пут се насеље као Ак Паланка (тур. ak - бело) помиње у ратним мемоарима генерала Секендорфа. Од овог периода до 1877. у употреби су били називи Муса-пашина Паланка, Мустафа-пашина Паланка и Ак Паланка. У Аустријско-турском рату из 1716-1718. Паланка је опет преживела разарања.[26]

Због економског развоја Паланка је привукла косовски род Тољинаца, који се доселио 1760. године, образујући први српски друм у граду, данашњу Тољинску Малу. Тољинци су били први српски трговци у граду. Око 1800. године доселила су се и два шопска рода - Ћесибрадинци и Дадаживинци - и један сврљишки род (Џоњинци). Ови родови су се доселили југоисточно од насеља, на Чукару и Головршину. За њима се доселило становништво села Кременице, бежећи пред черкеским насиљима. Ове области су постале главни центри српског становништва у области града. Око 1824. године досељеници са Чукара и Головршине доселили су се улево од Коритничке реке, заснивајући Врбак Малу. Око 1835. тадашњих 40 српских домаћинстава саградило је стару цркву уз раније настало гробље. Око 1860. године испред Паланке, на тимочком друму, настанили су се трговци Нака Тврдо-Пешић и Јованча Живић, а за њима и род Милини. То су биле прве куће у будућој Станичењској Мали. У новосаграђеној згради 1862. отворена је и прва српска школа, у Тољинској Мали. Око 1870. године род Златановићи-Студенци се доселио из нишког села Горње Студене, купивши од бега Већата воденици на отоци Врела. Тиме је заснована Студенска Мала.[28]

У првој половини 19. века главна муслиманска насеобина налазила се у тврђави - Калеу. У то се насеље могло ући само током дана, пошто су се капије затварале ноћу. Муслиманско насеље садржало је тад око 60 кућа, малу џамију са минаретом и две текије. Једна од најбољих кућа, кућа Ферат-бега, имала је и хамам. Неке муслиманске куће имале су и мале занатске радионице. Према Милану Ђ. Милићевићу, 1877. године било је око 200 Турака у граду.[29]

Процес чифтлучења је започео већ у другој половини 17. века. Чифтлуци су постали општа појава у Понишављу током 18. века, док је највећи интензитет доживело после 1839. године. Веће чифтлук-сахибије живеле су на својим имањима, у својим двоспратним беговским кулама, док су они са мањим имањима живели у граду. Највећи мулк у белопаланачком атару имао је Исмаил-бег, чија кула се налазила у области Општинско.[30] Од ненасељених чифтлука највећи је имао поткивач Алија Алиловић познат по надимку Головрша.[31] Појава чифтлучења довела је до повећане експлоатације све зависнијег сељаштва. Погоршање положаја пратиле су буне, попут Пиротске буне из 1836. године. Прокламација Хатишерифа од Ђулхане (1839), која је требало да поправи економско стање зависног становништва, довело је заправо до још веће експлоатације, пошто су спахије смањење прихода надоместиле повећањем преосталих и увођењем нових. Економске односе није поправила ни неуспела Нишка буна из 1841. године.[32]

Седамдесетих година 19. века муслимани су држали 60 дућана. Дућане су у значајнијем броју држали и Цинцари. Од заната у то време били су присутни гостионичарски, коларски, ковачки, поткивачки, терзијски, платнарски, ћурчијски, кујунџијски, мутавџијски, грнчарски, казанџијски, бојаџијски, кондурџијски, папуџијски, сарачки, берберски и мумџијски занат. Занати којима су се бавили само муслимани били су: кујунџијски, берберски, сарачки, папуџијски, кондурџијски и поткивачки. Ковачи су били искључиво Цигани. Паланка је била најпознатија по кујунџијском, платнарском и терзијском занатству.[33]

Према српско-османској граници успостављеној 1834. године османска власт је подигла низ караула. У Паланци се помиње, између осталог, и циганска караула по имену Дербен. Због пренасељења Паланке, османска војска је била приморана да подигне и помоћно утврђење, ради обуке. Тако је 1867. године саграђена Табија, кулучењем српског становништва. Поменуто утврђење налазило се на истакнутој тачки неколико стотина метара западно од града. У кружном утврђењу пречника 35 метара обучавало се око 250 османских регрута годишње. У Табији се, такође, налазио и паланачки затвор.[34]

Од старих гробаља, у Белој паланци постојали су Турско и Циганско гробље. Циганско гробље налазило се у будућој Пијац Мали.[34]

Краљевина Србија[уреди]

По ослобођењу од османске власти (децембар 1877), локално становништво је почело рушити османско утврђење. Године 1882. Милан Ђ. Милићевић је нашао целу јужну страну утврђења урушену. Три године касније, Владан Ђорђевић је затекао цео кремелирани зид, истог стила као смедеревски кремелирани зид, разрушен поред друма. Емил де Лавелеј је 1888. године затекао разрушено утврђење, изузев главне капије у арапском стилу. Материјал добијен рушењем османског утврђења послужио је за градњу многих јавних и приватних зграда. Један део материјала искоришћен је за обнову Дивљанског манастира.[34]

Дана 6. фебруара 1879. Бела Паланка постала је седиште Белопаланачког округа. Те године је донет и оквирни план за развој насеља. У жељи да развије насеље око главног друма, председник општине Алекса Јањић је настојао да сеоске дошљаке насели на простору некадашњег Tурског гробља. Због сујеверја се тај крај почео насељавати тек 1880. године, чиме је заснована Нова Мала. Убрзо је и на месту где се одигравала трговина у граду заснована Пијац Мала. Добивши поштанску и телеграфску станицу, тржиште, основну мушку и женску школу, Бела Паланка је проглашена за варошицу 5. септембра 1885. Међутим, и поред новог статуса, Бела Паланка није доживела знатнију трансформацију.

На простору некадашње тврђаве су изграђене нова основна школа, те црква (грађена у периоду 1910-1914). Између 1882. и 1910. године Бела Паланка је добила шест нових мала: Малу преко Рампе (1885), Гробљанску Малу (1890), Доњу Малу (1891), Малу под Кале (1900), Булски Брод Малу (1908) и Малу Градине (1910). До 1918. године у Белој Паланци изграђене су 353 зграде, тј. 42.3% броја зграда из 1950.[35]

Привредом Беле Паланке до 1912. доминирало је занатство. И у слободној Србији платнарски и терзијски занат остали су највећи адути Беле Паланке. Осам белопаланачких платнара продавали су своју робу у Нишу, Власотинцу, Сврљигу, Лужници и Коритници. Око 1880. године у Белој Паланци било је 20 терзијских радњи. Уз старе занате сеоски досељеници покренули су и црепњарски и опанчарски занат. У овом периоду јавили су се и столарски, фарбарско-молерски и лимарски занат. Досељеници који су се бавили занатима махом су радили бесправно, тј. без мајсторског права, протоколисане фирме и пријављеног пореза. Тако је бесправни мајстор Нака Петровић зидао школе, јавне и приватне зграде.[36] Конкуренција фабричке робе, која је постепено гасила старе занате, доводила је до оштре конкуренције и сукоба између занатлија и трговаца. Занатлије су захтевале да продају производе сами, без посредовања трговаца. Посебно тешку борбу водили су воскари и сапунџије. Тако је Окружно начелство пресудило 1899. године да трговци и терзије могу продавати само страни сапун.[37]

Главни новчани завод, градска штедионица, основана је 1892. године. Штедионица је правила годишњи промет од око 2.000.000 тадашњих динара.[38]

Бела Паланка није имала панађур нити стални пазарни дан. Вашар о Преображењу (19. август) установљен је 1890. године.[39]

Краљевина Југославија[уреди]

Главна фаза територијалног развитка Беле Паланке била је у периоду између 1919. и 1930. године. Од важних установа у том периоду Бела Паланка је добила болницу и хидро-термо електрану (1926) . После катастрофалне поплаве од 20. маја 1939, у којој су страдали Гробљанска Мала, Врбак Мала, те део Варош Мале (однето 18, а оштећено 100 кућа у вредности од тадашњих 2 милиона динара), у року од једне године је плански изграђен део града познат као Стара Колонија заузимањем тадашњег председника општине, Рајка Живковића Црње. Стара Колонија је изграђена на државном земљишту тадашњег Среског расадника.[40]

Занати који одговарају захтевима друмског саобраћаја, те земљорадника и сточара, опстали су у међуратном периоду. У истом периоду неки су занати преображени (кондурџијски у обућарски, терзијски у кројачки), а неки су и изумрли (сапунџијски, кожарски, мутавџијски, абаџијски, платнарски). Занатство је у целини почело опадати 1930-их. После Првог светског рата, велики број пољопривредних производа се извозио у Солун (масло, овце, козе) и Александрију (качкаваљ). Од 1925. Бела Паланка је извозила знатне количине фурнирске ораховине у Италију, Аустрију, Немачку, Чехословачку и Мађарску.[41]

Пијачни дан (петком) установљен је тек 1922. године.[39]

Демографија[уреди]

У насељу Бела Паланка живи 6785 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,0 година (37,7 код мушкараца и 40,3 код жена). У насељу има 3037 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,84.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2011. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[42]
Година Становника
1948. 2.823
1953. 3.168
1961. 4.300
1971. 5.772
1981. 7.502
1991. 8.347 8.302
2002. 8.626 8.691
2011. 8.143
Етнички састав према попису из 2002.[43]
Срби
  
7.491 86,84 %
Роми
  
1.018 11,80 %
Македонци
  
9 0,10 %
Југословени
  
7 0,08 %
Горанци
  
6 0,06 %
Црногорци
  
4 0,04 %
Хрвати
  
4 0,04 %
Бугари
  
4 0,04 %
Мађари
  
2 0,02 %
Словенци
  
1 0,01 %
Бошњаци
  
1 0,01 %
непознато
  
35 0,40 %


Занимљивости[уреди]

У Белој Паланци се одржава манифестација „Дани банице“.[45]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 76. 
  2. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 30. 
  3. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 75. 
  4. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 76—77. 
  5. 5,0 5,1 Вулић, Никола (1909). Антички споменици у Србији XIV. Београд: Српска краљевска академија. стр. 152. 
  6. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 78. 
  7. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 78—79. 
  8. 8,0 8,1 Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 79. 
  9. 9,0 9,1 Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 31. 
  10. 10,0 10,1 Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 77. 
  11. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 18—19. 
  12. ^ Петровић, Владимир П. (2007). Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 78. 
  13. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 26. 
  14. 14,0 14,1 14,2 Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 32. 
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683), Београд 1976, 182-183.
  16. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 34. 
  17. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 143. 
  18. ^ Катић, Татјана (2012). Турско освајање Србије 1690. године. Београд: Центар за османистичке студије - Српски генеалошки центар. стр. 48. 
  19. ^ Bengalija, Aussfurliche Reiss-Bescheibung (1687). Johannes. Francfurt. стр. 34. 
  20. 20,0 20,1 20,2 Катић, Татјана (2012). Турско освајање Србије 1690. године. Београд: Центар за османистичке студије - Српски генеалошки центар. стр. 48. 
  21. ^ Шабановић, Хазим (1967). Евлија Челеби. Путопис. Одломци о југославенским земљама. Сарајево: Светлост. стр. 62. 
  22. 22,0 22,1 О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683), Београд 1976, 183.
  23. ^ Томић, Јован Н. (1909). Писма Јована Кјаромани с пута преко Балканског полуострва 1659. год. Београд: Српска академија наука. стр. 105. 
  24. ^ Putopis Evlije Čelebije: Odlomci o jugoslavenskim zemljama, ed. H. Šabanović, Sarajevo 1967, 62.
  25. ^ Катић, Татјана (2012). Турско освајање Србије 1690. године. Београд: Центар за османистичке студије - Српски генеалошки центар. стр. 47—49. 
  26. 26,0 26,1 Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 146—147. 
  27. ^ Катић, Татјана (2012). Турско освајање Србије 1690. године. Београд: Центар за османистичке студије - Српски генеалошки центар. стр. 104. 
  28. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 148. 
  29. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 148. 
  30. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 45. 
  31. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 44. 
  32. ^ Јагодић, Милош (2017). „Прилог проучавању аграрних односа у Нишком санџаку средином 19. века”. Српске студије. Књ. 8: 312—319. 
  33. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 110—111. 
  34. 34,0 34,1 34,2 Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 27. 
  35. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 149. 
  36. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 111. 
  37. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 112—113. 
  38. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 116. 
  39. 39,0 39,1 Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 115. 
  40. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 150. 
  41. ^ Костић, Михајло (1970). Белопаланачка котлина. Друштвеногеографска проучавања. Београд: Географски институт "Јован Цвијић". стр. 116. 
  42. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  43. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  44. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  45. ^ Ко прави најбоље пите у Србији? (Б92, 12. август 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]