Pređi na sadržaj

Mihailo Hrabri

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo Hrabri
Mihailo Hrabri. rad slikara Egidusa Sadlera
Lični podaci
Datum rođenja(1558{{month}}{{{day}}})1558.
Mesto rođenjaOrasul de Floci, Vlaška
Datum smrti9. avgust 1601.(1601-08-09) (42/43 god.)
Mesto smrtiKampija Turziji, Transilvanija
Porodica
SupružnikDoamna Stanča
PotomstvoNicolae II Patrascu
RoditeljiPatrašku Dobri
Teodora Kantakuzin
DinastijaPatrašku
knez Vlaške, Transilvanije i Moldavije
Period1593—1601
PrethodnikAleksandru Beznačajni
NaslednikSimjon Movila

Mihaj Patrašku (rum. Mihai Pătrașcu; Orasul de Floci, 1558 — Kampija Turziji, 9. avgust 1601), poznatiji kao Mihailo Hrabri[1] (rum. Mihai Bravu), bio je knez Vlaške (1593—1601), Transilvanije (1599—1600) i kneževine Moldavije (1600). U 19. veku Rumuni su ga proglasili nacionalnim herojem, jer je prvi put u istoriji Rumunije na kratko objedinio Vlašku, Moldaviju i Transilvaniju u personalnu uniju.[2] Sebe je imenovao „gospodarem Vlaške, Transilvanije i cele Moldavije”[3]

Za vreme njegove vladavine, koja se poklapa s Dugim ratom, pomenute tri kneževine obrazovale su teritoriju današnje Rumunije i Republike Moldavije, u kojoj je vladao po prvi put rumunski vođa. Unija je trajala svega šest meseci. Ipak, proglašen je jednim od najvećih rumunskih nacionalnih heroja.

U vojsci Mihaila Hrabrog, pored Rumuna i Mađara, bilo je dosta i Srba, od kojih su najvažniji bili: župan Nikola, „komandant znatnog odreda konjice”, koji se istakao u nekoliko bitaka; vojvoda Deli Marko, koji je u bitkama za ujedinjenje rumunskih zemalja predvodio odred od hiljadu konjanika; Đorđe Slankamenac, koji je zajedno sa Savom Temišvarcem, i sa svojih dve hiljade vojnika kao krajovski ban učestvovao u nekoliko bitaka; legendarni kapetan Starina Novak, kojeg Rumuni slave i kao Baba Novak (rum. Baba Novac).[4][5]

Njegova vladavina počela je u jesen 1593. godine, a dve godine kasnije izbio je rat sa Osmanlijama. U tom ratu princ se borio u bici kod Kalugerenija, koja se uzima kao jedna od najvažnijih bitaka za vreme njegove vladavine. Iako su Vlasi izašli kao pobednici iz bitke, Mihailo je bio prinuđen da se povuče sa trupama i sačeka pomoć od svojih saveznika (kneza Žigmunda Batorija od Transilvanije i nemačkog cara Rudolfa II). Rat je vođen sve dok mir konačno nije došao na snagu januara 1597, ali je trajao svega jednu i po godinu. Mir je ponovo sklopljen krajem 1599. godine, kada je Mihailo, zbog nedostatka pomoći svojih saveznika, bio u nemogućnosti da nastavi rat.

Mihailo je pobedio u bici kod Šelimbara, i uskoro ušao u Albu Juliju, postavši princ od Transilvanije. Mesec dana kasnije njegove trupe su napale Moldaviju i stigle do njene prestonice, Sučave. Moldavski knez Jeremija Movila pobegao je u Poljsku, te se Mihailo proglasio knezom od Moldavije. Mihailo nije mogao da održi kontrolu u sve tri kneževine, pa se plemstvo u Transilvaniji diglo protiv njega, što je bojarima iz Vlaške i Moldavije dalo povoda da se i oni pobune. Mihailo je, zajedno sa austrijskim generalom Đorđem Bastom, ugušio pobunu mađarskog plemstva u Guraslauu. Ubrzo nakon toga, Basta je naredio da se Mihailo ubije, što se i dogodilo 9. avgusta 1601. godine.

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi izvor]

Rođen je pod porodičnim prezimenom Patrašku (rum. Pătraşcu). Godine 1601. boravio je u Pragu, gde ga je naslikao slikar Egidus Sadler, koji je na portretu reči zabeležio „aetatis XLIII” („u četrdeset i trećoj godini života”), što se poklapa sa godinom njegovog rođenja 1558.

Malo se zna u vezi njegovog detinjstva i ranih godina njegovog punoletstva. Mnogi istoričari su tvrdili da je vanbračni sin princa Patraškua Dobrog (rum. Pătraşcu cel Bun),[6] dok ostali veruju da je on samo izmislio poreklo da bi opravdao svoju vladavinu.[7] Njegova majka Teodora, iz Orašul de Floči, bila je član grčke porodice Kantakuzin.

Godine 1588. postaje ban od Mehedinca, a malo kasnije iste godine i stolnik (komesar) u dvoru Mihnea Turčitula, a godine 1593. stekao je titulu bana Krajove. U to vreme Vlaškom je upravljao Aleksandru Zli (Aleksandru cel Rău). Docnije je priznao pred dvanaest bojara da nije kneževskog porekla.[8] Ipak, maja 1593. godine izbio je sukob između Aleksandrua i Mihaja, koji je bio prisiljen da odbegne u Transilvaniju. Pratili su ga polubrat Radu Floresku, Radu Buzesku i još nekoliko njegovih pristalica. Nakon što je proveo dve nedelje na dvoru Žigmunda Batorija otišao je u Konstantinopolj, gde je uz pomoć svog rođaka s majčine strane, Andronika Kantakuzina, i patrijarha Jeremije II pregovarao s Turcima, želeći da ga uz njihovu pomoć dospe ponovo na tron Vlaške (Țara Românească). Podržao ga je engleski ambasador u osmanskoj prestonici, Edvard Barton, predavši mu sumu od 200.000 florina.[9] Sultan je proglasio Mihaja knezom septembra 1593, a njegova stvarna funkcija na tom mestu počinje 11. oktobra.[10] Sa stanovišta religijske jurisdikcije, sporazum u Albi Juliji doneo je još jednu važnu odluku prema kojoj se svi pravoslavni episkopi u Transilvaniji stavljaju pod nadležnost mitropolije u Trgovištu.

Vlaška

[uredi | uredi izvor]

Nedugo pošto je postao knez Vlaške, Mihailo se okrenuo protiv Osmanskog carstva. Sledeće godine se pridružio Hrišćanskoj ligi evropskih sila, koja je formirana na inicijativu pape Klimenta VIII. Takođe, potpisao je sporazum sa Žigmundom Batorijem od Transilvanije, Aronom Tiranulom od Moldavije i sa carem Rudolfom II. Pohod protiv Turaka je započeo u jesen 1594. godine, pokorivši nekoliko utvrđenja u blizini Dunava (Đurđu, Braila, Haršova i Silistrija). U isto vreme, njegov moldavski saveznik pobedio je Turke kod Jašija i ostalim oblastima u Moldaviji[11]. Mihailo je nastavio s napadom prodrvši duboko u Osmansko carstvo. Mesno stanovništvo, ohrabreno prisustvom Mihajeve vojske, podiglo se na ustanak i krenulo na Sofiju. Opljačkali su sve na šta su naišli i opustošili grad Turtukaju, koji su potom spalili i sravnili sa zemljom. Prethodnica ove ekspedicije doprla je čak do Varne na obali Crnog mora. Na čelu pobunjenih seljaka stajao je Starina Novak (Baba Novac), koga će Mihailo Hrabri zbog vojničkih vrlina primiti u sastav svoje vojske i postaviti za jednog od najviših vojnih starešina.[12][13][14] Mihailo je osvojio Nikopolj, Ribnik i Čilu,[15] a bio je i nadomak Jedrena[16]. U tom trenutku, njegove snage bile su samo 25 km od Konstantinopolja.

Štefan Rzvan uhapsio je Arona 24. aprila (5. maja po novom kalendaru) navodno zbog izdaje, i poslao ga u Albu Juliju sa porodicom i riznicom.

Savremena ilustracija na kojoj se vidi kako Mihailo Hrabri pobeđuje Turke kod Trgovišta oktobra 1595. godine

Godine 1595. Žigmund Batori je izdao elaborat, kojim je Arona od Moldavije uklonio sa vlasti.[17] Štefan Žosika (Stefan Josica) (Batorijev kancelar rumunskog porekla) rukovodio je tom operacijom. Aron je otrovan krajem maja u zamku Vint. Batori je bio primoran da opravda svoje postupke pred evropskim silama, jer je Aron aktivno učestvovao u antiosmanskoj koaliciji. Kasnije, u istom gradu, vlaški bojari potpisali su sporazum sa Žigmundom u ime Mihaja. Gledajući s tačke gledišta vlaške unutrašnje politike, sporazum u Albi Juliji je formalizovan, što je značilo da je već ojačalo bojarstvo dobilo još veća prava. Prema sporazumu, veće od dvanaest velikih bojara dobilo je ovlašćenje da učestvuje zajedno sa vojvodom u izvršnoj vlasti.

Mihailo Hrabri i njegove trupe naslikao je u 19. veku George Tataresku

Bojar više nije mogao biti smaknut bez znanja i dozvole transilvanskog kneza — ako bi kojim slučajem bio osuđen za izdaju, niko nije imao pravo da mu oduzme imovinu. Očigledno da Mihailo nije bio zadovoljan konačnom odlukom ovog sporazuma, ali ga se morao pridržavati. U jednom razgovoru sa poljskim izaslanikom Lubinickijem izjavio je da nisu postupali kao što je navedeno u njihovim uputstvima, nego su gledali sopstvenu korist i izborili se za nju. Ubuduće se trudio da izbegne obaveze koje će ga pratiti do kraja njegove vladavine.[18]

Za vreme njegove vladavine, Mihailo se pretežno oslanjao na lojalnost i podršku grupe zapadnih vlaških bojara od kojih su najvažniji bili braća Buzesku (rum. Fraţii Buzescu) i na sopstvenu rodbinu s majčine strane.[19] Zbog toga je štitio njihove interese za vreme svoje vladavine, npr. doneo je zakon koji obavezuje kmetove da zemljište predaju u vlasništvo veleposednika.[20] Sa stanovišta religijske jurisdikcije, sporazum u Albi Juliji doneo je još jednu važnu odluku prema kojoj se svi pravoslavni episkopi u Transilvaniji stavljaju pod nadležnost mitropolije u Trgovištu.[18]

Slika koja prikazuje Mihejevu pobedu nad Turcima kod Đurđe oktobra 1595., naslikana 1596.

U međuvremenu, osmanska armija, stacionirana u Ruščuku, pripremala se da pređe Dunav i izvrši veliki napad. Mihailo je ubrzo bio prinuđen da se povuče, a osmanske snage počele su da prelaze reku 4. avgusta 1595. godine. Pošto je njegova vojska bila brojčano nadjačana, Mihailo je stoga izbegavao borbe na otvorenom i odlučio da se bori u močvarnim predelima u blizini Kalugarenija, na reci Njeajlov. Bitka kod Kalugarenija počela je 13. avgusta, i Mihailo je pobedio osmansku vojsku koju je vodio Sinan-paša.[18] Uprkos pobedi, povukao se u zimski logor u Steneštiju jer je imao vrlo malo trupa da bi vodio rat protiv preostalih osmanskih trupa. Kasnije je udružio snage sa Batorijevih 40.000 ljudi pod oružjem (predvođenih Ištvanom Bočkajem) i izvršio kontranapad na Osmanlije, oslobodivši Trgovište (8. oktobra), Bukurešt (12. oktobra) i Brailu. Time je privremeno uklonio osmansku vladavinu u Vlaškoj.

Borbu protiv Osmanlija nastavio je 1596. godine, kada je izvršio nekoliko upada južno od Dunava kod Vidina, Plevne, Nikopolja i Babadaga, uz pomoć lokalnih Bugara za vreme Prve trnovske bune.[21]

Krajem 1596. godine Mihailo je bio suočen sa neočekivanim napadom Tatara, koji su uništili gradove Bukurešt i Buzau. Mihailo je prikupio vojsku u nameri da se suprotstavi Tatarima, ali su se oni ubrzo povukli tako da do prave bitke s njima nije došlo. Mihailo je bio odlučan da nastavi rat protiv Osmanlija, ali je bio sprečen, jer mu je izostala podrška Batorija i Rudolfa II. Hasan paša je 7. januara 1597. godine objavio nezavisnost Vlaške pod Mihajem,[22] ali je Mihailo znao da je to samo pokušaj da ga odvrate od priprema za sledeći napad. Ponovo je zatražio Rudolfovu pomoć i ovaj mu je konačno odgovorio, poslavši mu finansijsku pomoć. Prema sporazumu, austrijski vladar će dati Vlaškoj dovoljno novca da obezbedi 5.000 ljudi pod oružjem, kao i za naoružanje i opremu.[23] Ubrzo nakon što je sklopljeni sporazum potpisan, rat s Osmanlijama je nastavljen i Mihailo je držao u opsadi Nikopolj 10. septembra 1598. godine i preuzeo kontrolu nad Vidinom. Rat s Osmanlijama je nastavljen sve do 26. juna 1599. godine, kada je Mihaju ponestalo sredstava i podrške da ga nastavi, pa je potpisao mirovni sporazum.[24]

Transilvanija

[uredi | uredi izvor]
Tri kneževine ujedinjene pod Mihailom Hrabrim, maj—septembar 1600.
Sekelji donose Mihaju odsečenu glavu kardinala Endrea Batorija nakon bitke kod Šelimbra
Mihailo Hrabri ulazi u Albu Juliju

Aprila 1598. godine Žigmund se odrekao titule kneza Transilvanije u korist cara Svetog rimskog carstva, Rudolfa II (koji je takođe bio kralj Mađarske), ali se predomislio oktobra 1598, a onda ponovo podneo ostavku u korist svog rođaka, kardinala Endrea Batorija. Batori je bio blizak poljskom kancelaru i hetmanu Janu Zamojskom, pa je stavio Transilvaniju pod uticaj kralja Poljske, Žigmunda III. Takođe je bio pouzdan saveznik novom moldavskom knezu Jeremiji Movili, jednom od Mihajevih najvećih neprijatelja.[24] Movila je svrgnuo Štefana Rzvana pomoću poljskog hetnama Jana Zamojskog avgusta 1595. godine.[24]

Mihailo Hrabri, slika naslikana na zidu iz ranog 20. veka

Suočavajući se s novom pretnjom, Mihailo je zatražio od cara Rudolfa da postane suveren Vlaške. Batori je 25. septembra (5. oktobra po novom kalendaru) izdao ultimatum u kojem je zahtevao da Mihailo abdicira.[25] Mihailo je odlučio da napadne Batorija da bi sprečio invaziju. Kasnije će opisati ovaj momenat:

Podigao sam sa sobom moju zemlju, moju decu, uzeo svoju suprugu i sve što sam imao, i sa svojom vojskom [ušao u Transilvaniju], da me neprijatelj ne bi mogao razbiti ovde.

Napustio je Trgovište 2. oktobra i 9. oktobra stigao do Prejmera u južnoj Transilvaniji, gde se sastao sa izaslanicima iz Brašova. Poštedevši grad, krenuo je na Krcu, gde je ujedinio snage sa Sekeljima.

Izvojevao je odlučujuću pobedu 18. oktobra.[26] nad vojskom kneza-kardinala Endrea Batorija u bici kod Šelimbra. Batorija su ubili antibatorijski nastrojeni Sekelji ubrzo posle bitke (imao je 38 godina), a Mihailo mu je priredio kneževsku sahranu u rimokatoličkoj katedrali u Albi Juliji.[27] Pošto je njegov neprijatelj mrtav, Mihailo je ušao u transilvanijsku prestonicu Albi Juliju, gde je primio ključeve tvrđave od biskupa Demetra Naprađija. Kasnije je taj događaj opisan kao iskonski u rumunskoj istoriografiji.

Ištvan Samoškozi, čuvar arhive u to vreme, zabeležio je taj događaj do najsitnijih detalja. Takođe je zapisao, da su dva dana pre nego što je održan sastanak Dijete transilvanski plemići izabrali vojvodu Mihaja za kneza Transilvanije. Pošto je Dijeta sastavljena, Mihailo je zahtevao da svi staleži polože zakletvu lojalnosti caru Rudolfu, zatim njemu, a onda i njegovom sinu.

Iako ga priznao transilvanijski parlament (Dijete)[28] on je bio samo carski guverner, međutim, praktično je bio vladar Transilvanije.

Mihailo se u Transilvaniji na zvaničnim dokumentima potpisivao: „Michael Valachiae Transalpinae Woivoda, Sacrae Caesareae Regiae Majestatis Consiliarius per Transylvaniam Locumtenens, cis transylvaniam partium eius super exercitu Generalis Capitaneus” („Mihaj, vojvoda Vlaške, član veća Njegovog Veličanstva Cara i Kralja, njegov predstavnik u Transilvaniji i general-kapetan njegovih trupa iz Transilvanije.”). Kada je ušao u Transilvaniju, nije oslobodio ili poboljšao položaj Rumuna, koji su pretežno bili seljaci, i koji su činili više od 60% od ukupnog stanovništva, već je tražio da se potvrde prava i privilegije mađarskih, sekeljskih i saksonskih plemića.[29]

Nema nikakvih dokaza da je Mihailo želeo da transilvanijski Rumuni igraju vodeću političku ulogu u Transilvaniji. Doveo je samo nekolicinu svojih vlaških saradnika u Transilvaniju, a takođe je pozvao i neke Sekelje kao i druge transilvanijske Mađare da pomognu u upravljanju Vlaškom, gde je želeo da uvede napredniji transilvanijski feudalni sistem. Takođe je pokrenuo pregovore sa carem oko svog službenog položaja u Transilvaniji, a hteo je da kneževinu kasnije stavi i direktno pod carsku vlast. Vlaški vojvoda, s druge strane, želeo je titulu kneza Transilvanije za sebe i jednako je tvrdio da je regija Parcium u njegovom posedu. Mihailo je bio, i pored toga, spreman da prizna habzburšku prevlast, pri čemu bio on vladao kao guverner.[30]

Moldavija

[uredi | uredi izvor]
Kancelar Jan Zamojski
Mihailo Hrabri i njegova ćerka Florika na Rudolfovom dvoru (detalj sa savremene slike)

Moldavski knez Jeremija Movila bio je stari Mihajev neprijatelj, što je podstaklo Endrea Batorija da pošalje ultimatum, zahtevajući njegovu abdikaciju.[31] Njegov brat, Simjon Movila, tražio je vlaški presto za sebe i pridodao sebi 1595. godine titulu vlaškog vojvode. Svestan opasnosti, Mihailo je osnovao banat Buzau jula 1598. godine u kojem je novi ban zadužen da nadgleda kretanje Moldavaca, Tatara i Kozaka. Mihajeva namera bila je da prikupi informacije pre nego što se upusti u pohod na Moldaviju, koji je planirao nekoliko godina.[31]

Mihailo se sastao s poljskim izaslanicima u Brašovu 28. februara. Bio je spreman da prizna poljskog kralja kao svog suverena u zamenu za moldavsku krunu i priznanje nasledničkog prava njegovog sina nad tri kneževine. Ovaj sastanak nije oduzeo mnogo vremena Mihaju, i on je 14. aprila 1600. godine ušao u Moldaviju sa nekoliko strana, lično vodeći glavni napad na Trotuš i Roman.[32] Stigao je do prestonice Sučave 6. maja. Branioci su predali citadelu sledećeg dana. Jeremija Movilu spasilo je požrtvovanje njegove lične straže od sigurnog zarobljeništva. Izbegao je u zamak Hotin zajedno sa svojom porodicom i nešto vernih bojara. S njim je bio i bivši knez Transilvanije, Žigmund Batori.[31] Moldavski vojnici su dezertirali, ostavljajući malu poljsku kontingentu kao jedine branioce. Pod okriljem mraka, negde pre 11. juna, Movula je uspeo da se nekako provuče iza zidina i pređe reku Dnjestar. Odbegao je u logor hetmana Stanislava Žolkevskoga.[32]

Susedne države uznemirili su se zbog poremećaja odnosa snaga, posebno mađarsko plemstvo u Transilvaniji, koje se diglo portiv Mihaja. Uz pomoć Baste, uspeli su da savladaju Mihaja u bici kod Miraslaua, primoravši ga da se povuče iz Transilvanije zajedno sa ostatkom lojalnih snaga.[33] Poljska armija predvođena Janom Zamojskijem prognala je Vlase iz Moldavije i pobedila Mihaja kod Najenija, Sarate, Čepture i Bukove. Baba Novak je posle svega ostao veran Mihaju, i bio uz njega.[34][13] Poljska armija je takođe ušla u istočnu Vlašku i postavila Simjona Movilu za vladara. Snage odane Mihaju ostale su jedino u Olteniji (Mala Vlaška).[35]

Poslednja pobeda i ubistvo

[uredi | uredi izvor]

Mihailo je ponovo zatražio pomoć od cara Rudolfa tokom posete Pragu između 23. februara i 5. marta 1601. godine. Dobio ju je, kada je car čuo da je general Đorđe Basta izgubio kontrolu nad Transilvanijom, kojom su zavladali mađarski plemići vođeni Žigmundom Batorijem, koji su prihvatili da budu osmanski štićenici. U međuvremenu, snage lojalne Mihaju u Vlaškoj, vođene Nikolajem Patraškuom, zbacile su Simona Movilu s prestola Vlaške i pripremili se da ponovo uđu u Transilvaniju. Mihaj, u savezu sa Bastom, porazio je mađarsko plemstvo u bici kod Goruslaua. Nekoliko dana kasnije Basta je, želeći da zavlada Transilvanijom, naredio Mihajevo ubistvo, koje se dogodilo negde kod Kampija Turzije u logoru Kerestešmezo[36][37][38] 9. avgusta 1601. godine.[39] Prema rumunskom istoričaru Konstantinu K. Đureskuu.[35]

Nikada u istoriji Rumunije nije bio momenat tako blistave slave nakon koje je ubrzo usledio gorak neuspeh

Pečat Mihaila Hrabrog

[uredi | uredi izvor]
Pečat Mihaila Hrabrog nakon ujedinjenja triju kneževina

Pečat sadrži grbove tri rumunske kneževine: u sredini, na štitu, prikazan je moldavski vo; iznad njega vlaški orao, koji, između sunca i meseca, drži krst u kljunu; a ispod njega nalazi se transilvanijski grb, koji predstavlja dva stojeća lava koja se sastaju, pridržavajući mač. Moldavski štiti je održan do danas zaslugom dve krunisane ličnosti.

Postoje dva natpisa na pečatu. Prvi, kružni, ispisan je na ćirilici „IО МИХАИЛО УГРОВЛАХИСКОИ ВОЕВОД АРДИЛСКОИМОЛД ЗЕМЉИ“, što znači „Ja Mihajlo ugro-vlaški vojvoda erdeljske i moldavske zemlje”. Drugi deo natpisa, smešten duž kružnog luka, koji odvaja vlaški grb od ostalih heraldičkih kompozicija „NML BŽE MLRDIE”, može se protumačiti kao skraćeno „Velikom milošću Božijom”.[40]

Legat

[uredi | uredi izvor]

Vladavina Mihaila Hrabrog obeležena je raskidom sa Osmanlijama, napetim odnosima s drugim evropskim silama, kao i savezom triju kneževina, što je u kasnijem periodu smatrano pretečom moderne Rumunije. Tu tezu zastupao je Nikolaj Balčesku, vođa Vlaške revolucije iz 1848. godine. Ova teorija postala je referentna tačka za nacionaliste, kao i katalizator za razne rumunske snage koje su išle ka tome da se uspostavi jedna jedinstvena rumunska država.[41]

Odlikovanje Mihaila Hrabrog

Knez, koji je za kratko vreme zavladao trima kneževinama (1599—1600) koje će se ujediniti tri veka kasnije u doba moderne Rumunije, počeo je da se slavi kao ujedinitelj tek sredinom 19. veka. Takvo tumačenje nije bilo zastupljeno u istoriografiji 17. veka, pa čak ni u transilvanijskoj školi oko 1800. Ono što su oni posebno istakli, pored izuzetne Mihajeve ličnosti, bila su ideja hrišćanstva i njegov blizak odnos sa carem Rudolfom. Osvajačke ambicije se takođe često navode kao motivacija za njegovo delovanje, zauzimajući u interpretativnoj šemi mesto koje će kasnije okupirati Rumunska ideja.

U zapisima moldavskog hroničara Mirona Kostina, Mihailo Hrabri se pojavljuje u ulozi osvajača Transilvanije i Moldavije kao „uzrok još većem prolivanju krvi među hrišćanima”, a nije mnogo cenjen ni među svojim Vlasima: „Vlasi su postali umorni od ratoborne vladavine vojvode Mihaja”.[42]

Vlaška perspektiva može se naći u Istoriji vlaških kneževa, koja se pripisuje hroničaru Raduu Popeskuu (1655—1729). U toj hronici pisac bez razlike ocrnjuje sve Mihajeve protivnike. Rumuni i stranci podjednako: „Potčinio je Turke, Moldavce i Mađare za vreme svoje vladavine, kao da su mu magarci.” Slikoviti stil izražavanja služi samo da potvrdi odsustvo bilo kakve Rumunske ideje.

Samuilo Micu, jedan od predstavnika Transilvanske škole, rekao je u svom radu Kratko objašnjenje istorije Rumuna (napisanom 90-ih godina 18. veka): „Godine 1593, Mihaj, koji je nazvan Hrabar, uspeo je na vlaški presto. On je veliki ratnik, koji se bori s Turcima i pokorava Transilvaniju. I uzima Transilvaniju i daje je caru Rudolfu.”[43]

Mihaj Viteazul, opština u oblasti Kluž, nosi ime po Mihailu Hrabrom. Mihailo se takođe spominje kod monaha iz manastira sv. Antonite Simonepetre, zbog velikog doprinosa u izgradnji i obnavljanju manastira koji su nastradali u požaru.

Odlikovanje Mihaila Hrabrog, imenovano po Mihaju, najveće je vojno odlikovanje u rumunskoj vojsci.[44] Jedna vojna jedinica garde u Vojsci Rumunije se zove Regimenta 30 garde „Mihailo Hrabri”.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Patrašku Dobri
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihailo Hrabri
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ćorović 2010
  2. ^ „Петросян Ю. А. Османская империя: могущество и гибель. Исторические очерки; М.: Изд-во Эксмо, 2003”. Pristupljeno 3. 8. 2010. 
  3. ^ „Михай Храбрый в Большой советской энциклопедии”. Pristupljeno 3. 8. 2010. 
  4. ^ „Srbi u Moldaviji od dra Ljubivoja Cerovića”. Pristupljeno 4. 8. 2010. 
  5. ^ „Srbi u Rumuniji od ranog srednjeg veka do današnjeg vremena od dr Ljubivoja Cerovića”. Arhivirano iz originala 04. 10. 2017. g. Pristupljeno 4. 8. 2010. 
  6. ^ Giurescu 2007, str. 180.; Iorga.
  7. ^ Panaitescu
  8. ^ prema hronici Radua Popeskua iz 18. veka.
  9. ^ „Rumania: in Classic Encyclopedia (Based on the 11th Edition of the Encyclopedia Britannica)”. Arhivirano iz originala 14. 04. 2010. g. Pristupljeno 3. 8. 2010. 
  10. ^ Giurescu 2007, str. 182
  11. ^ Giurescu 2007, str. 183
  12. ^ „Hajduk Starina Novak: Pale live. Urban info portal”. Arhivirano iz originala 01. 08. 2010. g. Pristupljeno 4. 8. 2010. 
  13. ^ a b „Nikola Gavrilović,Starina Novak i njegovo doba, Zbornik radova, Beograd, (1988). str. 65-77”. Pristupljeno 4. 8. 2010. 
  14. ^ Constantin & Dinu Giurescu, Istoria Romanilor, Bucuresti 1976,}- pp. 327.
  15. ^ -{Coln, Emporungen so sich in Konigereich Ungarn, auch in Siebenburgen Moldau, in der der bergischen Walachay und anderen Oerten zugetragen haben, 1596
  16. ^ Marco Venier, correspondance with the Doge of Venice, 16 July 1595
  17. ^ C. Rezachevici - "Legenda şi substratul ei istoric"
  18. ^ a b v Giurescu 2007, str. 186
  19. ^ Manea
  20. ^ Panaitescu; Bolovan.
  21. ^ Giurescu 2007, str. 189
  22. ^ Giurescu 2007, str. 190
  23. ^ Giurescu 2007, str. 191
  24. ^ a b v Giurescu 2007, str. 193
  25. ^ Giurescu 2007, str. 194
  26. ^ Helen Matau Powell. Matau Family History & Related Lineages: With a Brief History of Romania University of Wisconsin - Madison, Gateway Press, 2002.
  27. ^ Giurescu 2007, str. 195
  28. ^ „History of Transylvania by Akadémiai Kiadó”. Pristupljeno 4. 8. 2010. 
  29. ^ White 2000, str. 129.
  30. ^ Giurescu 2007, str. 196–97
  31. ^ a b v Giurescu 2007, str. 198
  32. ^ a b Giurescu 2007, str. 199
  33. ^ Giurescu 2007, str. 201
  34. ^ Eudoxiu Hurmuzaki, Dokumente, XII, 113.
  35. ^ a b Giurescu 2007, str. 200
  36. ^ https://web.archive.org/web/20030902091038/http://www.terebess.hu/keletkultinfo/kakasistvan.html. Pristupljeno 4. 8. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) István Kakas (1556—1603): Persiai utazás (Putovanje u Persiju)
  37. ^ [1] Erdélyi Múzeum 1894/11, Pristupljeno 4. 8. 2010.
  38. ^ [2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. decembar 2009) adatbank.transindex.ro , Pristupljeno 4. 8. 2010.
  39. ^ Giurescu 2007, str. 201–05
  40. ^ Homutescu
  41. ^ Giurescu 2007, str. 211–13
  42. ^ „Original text: "Sa urise muntenilor cu domniia lui Mihai-voda,totii cu osti si razboaie."”. Pristupljeno 4. 8. 2010.  (na rumunskom)
  43. ^ -author= -
  44. ^ „Ordinul Mihai Viteazul”. Pristupljeno 4. 8. 2010. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Mihailo Hrabri na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Храбри&oldid=28429952”