Модерна времена

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Moderna vremena
Filmski poster
Izvorni naslovModern Times
RežijaČarli Čaplin
ScenarioČarli Čaplin
ProducentČarli Čaplin
Glavne ulogeČarli Čaplin
Polet Godard
Henri Bergman
Tajni Sendford
Čester Konklin
MuzikaČarli Čaplin
Direktor
fotografije		Ajra H. Morgan
Roland Totero
MontažaČarli Čaplin
Vilard Niko
StudioUnited Artists
Godina1936.
Trajanje87 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet1,5 miliona dolara[1]
Zarada1,8 miliona dolara (iznajmljivanja u SAD i Kanadi)[2]
IMDb veza

Moderna vremena (engl. Modern Times) je američka nema satirična romantična crna komedija iz 1936. godine, koju je napisao i režirao Čarli Čaplin, u kojem se njegov legendarni lik skitnice bori da preživi u modernom, industrijalizovanom svetu. Film je komentar očajnih radnih i finansijskih uslova sa kojima su se mnogi ljudi suočili tokom Velike depresije — uslova stvorenih, po Čaplinovom mišljenju, efikasnošću moderne industrijalizacije. U filmu glume Čaplin, Polet Godard, Henri Bergman, Tajni Sendford i Čester Konklin. Film je značajan po tome što je Čaplin ovde poslednji put tumačio lik skitnice i što se prvi put čuje Čaplinov glas na filmu.

Godine 1989. Moderna vremena je bio jedan od prvih 25 filmova koje je Kongresna biblioteka odabrala za čuvanje u Nacionalnom registru filmova Sjedinjenih Država zbog svog „kulturološkog, istorijskog ili estetskog značaja”.[3][4] Godine 2003. prikazan je „van konkurencije” na Filmskom festivalu u Kanu.[5]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Skitnica radi na ogromnoj mašini u najpoznatijoj sceni filma.
Čarli Čaplin kao skitnica

Skitnica radi na montažnoj traci, gde mnogo pati zbog stresa i tempa monotonog rada. Na kraju doživi nervni slom i pobesni, zaglavljuje se u mašini i fabriku baci u haos; zatim biva poslat u bolnicu. Nakon oporavka, sada nezaposlen, skitnica je greškom uhapšen u komunističkim demonstracijama. U zatvoru je slučajno progutao prošvercovani kokain, a u svom kasnijem delirijumu izbegao je da ga vrate u ćeliju. Kada se vrati, naiđe na pokušaj bekstva iz zatvora i nokautira osuđenike zbog čega ga čuvari slave kao heroja i dodeljuju mu poseban tretman. Kada ga obaveste da će uskoro biti pušten zbog svojih herojskih postupaka, on bezuspešno pokušava da kaže da više voli život u zatvoru.

Nakon puštanja na slobodu, prijavljuje se za novi posao kod brodograditelja, ali odlazi nakon što je izazvao nesreću. Ubrzo zatim nailazi na devojku bez roditelja, Elen, koja beži od policije nakon što je ukrala veknu hleba. Odlučan da se vrati u zatvor i da je spase od hapšenja, skitnica govori policiji da je on lopov i traži da bude uhapšen, ali svedokinja otkriva njegovu obmanu i on je oslobođen. Zatim odlazi u restoran gde, nakon što je pojeo ogromnu količinu hrane, ne želi da plati kako bi ga uhapsili, i ponovo susreće Elen u policijskom vozilu. Međutim, ubrzo ispada iz vozila i ona ga ubedi da pobegne sa njom. Oni započinju zajednički život i skitnica dobija posao noćnog čuvara u robnoj kući, gde, tokom smene, nailazi na trojicu provalnika predvođenih „Velikim Bilom”, njegovim kolegom iz fabrike, koji mu objašnjava da su gladni i očajni. Nakon što je sa njima podelio piće, budi se sledećeg jutra tokom radnog vremena i ponovo biva uhapšen jer nije pozvao policiju zbog provalnika i zato što je spavao na stolu u odeljenju za odeću, šokirajući kupce i vlasnika prodavnice.

Danima kasnije, Elen ga vodi u zapuštenu kolibu gde ponovo započinju zajednički život. Sledećeg jutra on čita o ponovnom otvaranju stare fabrike i dobija posao pomoćnika mehaničara. Ostali radnici tada iznenada odlučuju da stupe u štrajk i govore skitnici da ode sa njima. Izvan fabrike on slučajno baca ciglu na policajca i ponovo biva uhapšen.

Otpušten je dve nedelje kasnije i saznaje da je Elen sada plesačica u kafeu. Zapošljava se tamo kao pevač i konobar, ali nespretno obavlja svoje dužnosti. Tokom svog nastupa na podijumu, on gubi rukave na kojima se nalazi tekst pesme koju treba da otpeva, ali spasava svoj čin improvizujući tekst, brbljajući neke reči i koristeći pantomimu. Kada policija stigne da uhapsi Elen zbog njenog ranijeg bekstva, njih dvoje su primorani da ponovo pobegnu, a Elen očajava što je svaka njihova borba besmislena, ali je skitnica uverava da treba da nastave. U blistavu zoru, oni koračaju putem ka neizvesnoj budućnosti, ali punoj nade.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Čarli Čaplin radnik u fabrici (skitnica)
Polet Godard Elen Piterson
Henri Bergman vlasnik kafea
Tajni Sendford Veliki Bil
Čester Konklin mehaničar
Al Ernest Garsija direktor fabrike
Stenli Bliston Elenin otac
Ričard Aleksander cimer u ćeliji
Sesil Rejnolds ministar
Mira Makini supruga ministra
Merdok Makvari Dž. Videkomb Bilous
Henk Man provalnik sa Velikim Bilom
Luj Nato provalnik sa Velikim Bilom

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Polet Godard, heroina Modernih vremena

Tokom evropske turneje na promociji filma Svetla velegrada, Čaplin je inspiraciju za Moderna vremena dobio iz žalosnih uslova na ovom kontinentu tokom Velike depresije, zajedno sa razgovorom sa Mahatmom Gandijem tokom kog su razgovarali o modernoj tehnologiji. Čaplin nije razumeo zašto se Gandi generalno tome protivio, iako je priznao da je „mašinerija koja u vidu ima samo profit” ljude ostavila bez posla i uništila živote.[6]

Čaplin je počeo da priprema film 1934. kao svoj prvi zvučni film, a otišao je toliko daleko sa ovom idejom da je čak i napisao scenario za dijaloge i eksperimentisao sa nekim zvučnim scenama. Međutim, ubrzo je napustio ove pokušaje i vratio se na nemi format sa sinhronizovanim zvučnim efektima i retkim dijalozima. Eksperimenti sa dijalogom potvrdili su njegovo dugogodišnje uverenje da će univerzalna privlačnost njegovog lika skitnice biti izgubljena ako lik ikada progovori na ekranu. Većina filma snimljena je „nečujnom brzinom”, od 18 frejmova u sekundi, što je kada se projektuje pri „brzini zvuka”, 24 kadra u sekundi, učinilo da slepstik akcija izgleda još frenetičnije. Snimanje je trajalo dugo za to vreme; počelo je 11. oktobra 1934, a završeno je 30. avgusta 1935. godine.[7]

Čaplinov biograf Džefri Vens je primetio: „Čaplin je prepoznao da su Moderna vremena bila oproštaj od skitnice i namerno je uključio mnoge gegove i sekvence kao brižni oproštaj od lika i omaž tradiciji vizuelne komedije.”[8]

Ovaj film takođe čuveno koristi „mat slikanje” u sceni klizanja u kojoj Čarli vozi rošule s povezom preko očiju, ne shvatajući da je konstantno blizu ivice i da bi vrlo verovatno mogao pasti. Okno kraj koga kliza je zapravo slika, a Čaplin nikada nije bio u stvarnoj opasnosti dok je snimao ovu scenu — u stvarnosti je klizio po običnom podu, sa platformom da razazna kada da stane. To se može primetiti i po tome što je u jednom trenutku Čaplinov zadnji točak nakratko nestao iza slike. Ovo je najverovatnije izmaklo Čaplinovom oku, što bi mogao biti razlog što ga je ostavio.[9]

Referenca na drogu koja se vidi u zatvorskoj sekvenci je pomalo smela za to vreme (pošto je produkcijski kodeks, ustanovljen 1930. godine, zabranjivao prikazivanje zloupotrebe droga u filmovima); Čaplin je ranije spominjao drogu u jednom od svojih najpoznatijih kratkih filmova, Easy Street, objavljenom 1917. godine.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Prema zvaničnim dokumentima, partituru je komponovao sam Čaplin, a aranžirao ju je uz asistenciju Alfreda Njumana, koji je sarađivao sa Čaplinom na partituri njegovog prethodnog filma Svetla velegrada. Njuman i Čaplin su se posvađali pred kraj snimanja zvučnih zapisa za Moderna vremena, što je dovelo do Njumanovog besnog odlaska.

Tema romanse je kasnije dobila tekst i postala je pop pesma „Smile”, koju je prvi snimio Net King Kol. Obrada ove pesme Džimija Durantea takođe je korišćena u trejleru za film Džoker iz 2019. godine, u kojem glavni lik takođe gleda scene sa prikazivanja Modernih vremena nakon što se ušunjao u bioskop.

Moderna vremena je bio prvi film u kojem se čuje Čaplinov glas dok izvodi komičnu pesmu Lea Daniderfa „Je cherche après Titine”. Čaplinova verzija je takođe poznata kao „The Nonsense Song” („Besmislena pesma”), jer su reči u pesmi nasumične. Tekst je besmislen, ali deluje da sadrže reči iz francuskog i italijanskog; upotreba namerno polurazumljivih formulacija za komični efekat ukazuje na put ka govorima Adenoida Hinkela u filmu Veliki diktator.

Prema filmskom kompozitoru Dejvidu Raksinu, on je muziku napisao kao mladić želeći da stekne slavu. Čaplin bi sedeo, često u toaletu, pevušio pesme i govorio Raksinu da „zapiše ovo”. Raksinov posao je bio da pretvori pevanje u partituru i stvori tajming i sinhronizaciju koji odgovaraju situacijama. Čaplin je bio violinista i imao je izvesno muzičko znanje, ali nije bio orkestrator i nije bio upoznat sa sinhronizacijom. Zajedno sa Edvardom B. Pauelom, Raksin je dobio zasluge za muzičke aranžmane.[10] Raksin je kasnije komponovao muziku za filmove Lora i Dan posle.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Svetska premijera Modernih vremena, Njujork

Moderna vremena se često hvale kao jedno od najboljih Čaplinovih ostvarenja, i ostaju jedan od njegovih najpopularnijih filmova. Film ima rejting od 98% na sajtu Rotten Tomatoes na osnovu 108 recenzija, sa ponderisanim prosekom od 9,4/10. Kritički konsenzus veb-sajta glasi: „Moderna vremena kao slepstik kritikuje industrijalizovanu Ameriku, a podjednako su politički prodorna koliko i urnebesno smešna”.[11] Metacritic mu daje zbirnu ocenu od 96/100 na osnovu 4 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje”.[12]

Savremene kritike su bile veoma pozitivne. Frenk Nugent iz novina The New York Times je napisao: „Moderna vremena imaju i dalje istog starog Čarlija, ljupkog malog momka čije ruke, stopala i šaljive obrve mogu da utisnu neodoljivu tetovažu na smešnu kost publike ili da je drže mirno, zategnutu ispod čarolije ljudske tragedije... Vreme nije promenilo njegovu genijalnost”.[13] Variety je nazvao film „veoma zabvnim i zvučnom poslasticom”.[14] Film Daily je napisao: „Čarli Čaplin je postigao jedan od svojih najvećih trijumfa”.[15] Džon Mošer iz časopisa The New Yorker napisao je da Čaplin „proizvodi neke izvanredne šale... Sve u svemu, to je preopširni skeč, ponekad pomalo labav, ponekad prilično slab u efektu, a s vremena na vreme siguran u svoju bogatu, staromodnu smešnost”.[16] Berns Mentl je nazvao film „još jednim urnebesnim uspehom”.[17]

Pišući za The Spectator 1936. godine, Grejem Grin je snažno pohvalio film, napominjući da je Čaplin, iako je oduvek bio pomalo zastareo u njegovim prethodnim radovima, „konačno definitivno ušao na savremenu scenu”. Grin je primetio da dok su u prethodnim filmovima sa Čaplinom pojavljivale „poštene i lične” heroine, uloga Polet Godard ovde je sugerisala da bi njegovi ženski likovi mogli biti predstavljeni sa više ličnosti nego ranije. Takođe je izrazio zabrinutost da će se film smatrati komunističkim filmom, iako je u stvarnosti Čaplinova poruka bila pretežno apolitična. Kako Grin objašnjava, „[Čaplin] predstavlja, on ne nudi politička rešenja”.[18]

Francuski filozofi Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar i Moris Merlo-Ponti nazvali su svoj časopis Les Temps modernes po ovom filmu.[19]

Film je zaradio 1,8 miliona dolara od iznajmljivanja severnoameričkih bioskopa tokom svog prvobitnog izdanja,[2] postavši jedan od filmova sa najvećim zaradama 1936. godine. Bio je najpopularniji film na britanskim blagajnama u periodu od 1935–36.[20]

Kultni prikaz Čaplina koji besomučno radi kako bi održao korak sa montažnom trakom inspirisao je kasnije mnoge komedije, uključujući Diznijev film Lice Firera (Paja Patak naizmenično sastavlja artiljerijske granate i pozdravlja portrete Adolfa Hitlera) i epizodu serije Volim Lusi pod nazivom „Job Switching” (Lusi i Etel pokušavaju da održe korak sa sve većom količinom čokoladnih bombona, na kraju ih guraju u usta, šešire i bluze). Početak fantastične sekvence u filmu, u kojoj se nezaposleni fabrički radnik spotakne o tabure kada uđe u dnevnu sobu svog „doma iz snova” sa Elen, inspirisao je sličnu uvodnu špicu Šoua Dika van Dajka.

Ovo je bio prvi Čaplinov film sa otvoreno političkom tematikom, a njegov neprijatan prikaz industrijskog društva izazvao je kontroverzu u nekim krugovima nakon njegovog prvobitnog objavljivanja. Pišući za The Liberal News, zvanični časopis britanske Liberalne partije, u oktobru 1936, Vilobi Devar je primetio da Moderna vremena „treba da vidi svaki mladi liberal. To je, između ostalog, deo prvoklasne liberalne propagande”.[21] Ministar propagande Nacističke Nemačke Jozef Gebels zabranio je prikazivanje filma u režimu zbog njegovog navodnog zalaganja za komunizam.[22][23]

Film pokazuje blage sličnosti sa manje poznatim francuskim filmom iz 1931. u režiji Renea Klera pod nazivom À Nous la Liberté (Sloboda za nas) – sekvenca sa montažne trake je primer da je oba filma prikazuju, ali na različite načine. Nemačka filmska kompanija Tobis Film, gladna novca, bezuspešno je tužila Čaplina nakon što je film objavljen. Ponovo su ga tužili posle Drugog svetskog rata (što se smatra osvetom za Čaplinove antinacističke izjave u Velikom diktatoru).[24] Ovog puta su se nagodili sa Čaplinom van suda. Kler, prijatelj i veliki obožavalac Čaplina koji je bio polaskan što će filmska ikona prikazati sličnu temu, bio je duboko postiđen što je Tobis Film tužio Čaplina, i nije učestvovao u slučaju.

Film je privukao kritike zbog toga što je bio skoro potpuno nem, uprkos tome što je filmska industrija odavno prihvatila zvučne filmove. Čaplin se plašio da će misterija i romantizam lika skitnice biti uništeni ako progovori, i brinuo se da će to udaljiti njegove obožavaoce na teritorijama na kojima se ne govori engleski. Njegovi budući filmovi su, međutim, bili potpuno zvučni, ali bez lika skitnice.

Čaplinov biograf Džefri Vens pisao je o prijemu i nasleđu ove klasične komedije,

Moderna vremena su možda značajniji sada nego u bilo kom trenutku od svog prvog izdanja. Tema filma iz dvadesetog veka, dalekovida za svoje vreme – borba da se izbegne otuđenje i sačuva čovečanstvo u modernom, mehanizovanom svetu – duboko odražava pitanja sa kojima se suočava dvadeset prvi vek. Muke skitnice u filmu i komični haos koji nastaje trebalo bi da pruže snagu i udobnost svima koji se osećaju kao bespomoćni zupčanici u svetu van kontrole. Kroz svoje univerzalne teme i komičnu inventivnost, Moderna vremena ostaju jedno od Čaplinovih najboljih i najtrajnijih dela. Možda je još važnije, to je finale skitnice, omaž Čaplinovom najomiljenijem liku i eri nemog filma kojom je osvojio čitavu generaciju.[25]

Američki filmski institut je svrstao Moderna vremena na sledeće liste:

The Village Voice je 1999. svrstao Moderna vremena na 62. mesto svoje liste 250 najboljih filmova 20. veka, na osnovu ankete kritičara.[29] U januaru 2002. film je izabran za 58. mesto na listi 100 najboljih filmova svih vremena od strane Nacionalnog društva filmskih kritičara.[30][31] Film je izglasan na 74. mestu na listi 100 najboljih filmova istaknutog francuskog časopisa Cahiers du cinéma 2008. godine.[32] U anketama časopisa Sight & Sound iz 2012. godine, film se našao na 63. mestu liste najboljih filmova ikada snimljenih u anketi kritike[33] i na 20. mestu u anketi reditelja.[34] U ranijoj verziji liste iz 2002. film je bio na 35. mestu među kritičarima.[35] Moderna vremena su se 2015. godine našla na 67. mestu BBC-jeve liste 100 najboljih američkih filmova, za koju su glasali filmski kritičari iz celog sveta.[36] Film je izabran za 12. mesto na listi 100 najboljih komedija svih vremena u anketi od 253 filmska kritičara iz 52 zemlje koju je 2017. sproveo BBC.[37] Godine 2021. film je smešten na 49. mesto liste 100 najboljih filmova svih vremena časopisa Time Out.[38]

Restauracija[uredi | uredi izvor]

Digitalno restaurirana verzija filma objavljena je 2003. godine. Francuska kompanija MK2 je pretražila svet u potrazi za dobrim kopijama originalnog filma, isekla ih zajedno i obrađivala svaki od 126.000 kadrova, uklanjajući ogrebotine i prašinu i obezbeđujući optimalnu stabilnost i uravnoteženost slike, kao i nivoe crno-belih tonova. Restaurirana verzija je prvi put prikazana na Filmskom festivalu u Kanu 2003. godine.[39]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Balio, Tino (8. 4. 2009). United Artists: The Company Built by the Stars. University of Wisconsin Press. str. 131. ISBN 978-0299230036. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  2. ^ a b Finler, Joel Waldo (2003). The Hollywood Story. Wallflower Press. str. 356–357. ISBN 978-1-903364-66-6. 
  3. ^ „ENTERTAINMENT: Film Registry Picks First 25 Movies”Neophodna novčana pretplata. Los Angeles Times. Washington, D.C. 19. 9. 1989. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  4. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 6. 5. 2020. 
  5. ^ „Modern Times”. Festival de Cannes. Arhivirano iz originala 07. 02. 2015. g. Pristupljeno 8. 11. 2009. 
  6. ^ Flom, Eric L. (11. 7. 2015). Chaplin in the Sound Era: An Analysis of the Seven Talkies (reprint izd.). McFarland. str. 80. ISBN 978-1476607986. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  7. ^ As said in Chaplin Today: Modern Times, a 2003 French documentary.
  8. ^ Vance, Jeffrey. „Modern Times” (PDF). www.loc.gov. Pristupljeno 2021-05-28. 
  9. ^ „thekidsshouldseethis.com”. thekidsshouldseethis.com. Pristupljeno 2021-02-10. 
  10. ^ David Raksin & C.M. Berg, Music Composed by Charles Chaplin: Auteur or Collaborateur? Journal of the University Film Association, 1979.
  11. ^ „Modern Times (1936)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 6. 5. 2021. 
  12. ^ „Modern Times (re-release) Reviews”. Metacritic. Pristupljeno 30. 8. 2019. 
  13. ^ Nugent, Frank S. (6. 2. 1936). „Movie Review – Modern Times”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. Pristupljeno 1. 7. 2015. 
  14. ^ Green, Abel (11. 2. 1936). „Modern Times”. Variety. New York. str. 16. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  15. ^ „Reviews”. Film Daily. New York: Wid's Films and Film Folk: 10. 7. 2. 1936. 
  16. ^ Mosher, John (15. 2. 1936). „The Current Cinema”. The New Yorker. str. 57—58. 
  17. ^ Mantle, Burns (16. 2. 1936). „Mantle Finds Chaplin Film Uproarious”Neophodna novčana pretplata. Chicago Daily Tribune: Part 7 p. 12. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  18. ^ Greene, Graham (14. 2. 1936). „Modern Times”. The Spectator.  (reprinted in: Taylor, John Russell, ur. (1980). The Pleasure Dome: Graham Greene, the collected film criticism, 1935-40Neophodna slobodna registracija (reprint izd.). Oxford University Press. str. 51–53. ISBN 978-0192812865. )
  19. ^ Appignanesi, Lisa (2005). Simone de Beauvoir. London: Haus. str. 82. ISBN 978-1904950097. 
  20. ^ Sedgwick, John; Michael Pokorny (februar 2005). „The Film Business in the United States and Britain during the 1930s” (PDF). The Economic History Review. New Series. 58 (1): 97. JSTOR 3698918. S2CID 152896495. doi:10.1111/j.1468-0289.2005.00299.x. 
  21. ^ Dewar, Willoughby (oktobar 1936). „Modern Times”. The Liberal News (7): 5 — preko Kendal Archival Centre, WDSO 174/13. 
  22. ^ „Modern Times (1936) - Articles”. TCM. Pristupljeno 2016-01-11. 
  23. ^ Doherty, Thomas (15. 8. 2016). Hollywood and Hitler, 1933–1939 (reprint izd.). New York: Columbia University Press. str. 29. ISBN 978-1365331244. Pristupljeno 8. 8. 2020. [mrtva veza]
  24. ^ Robinson, David (2004). „Charlie Chaplin: Filming Modern Times”. charliechaplin.com. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  25. ^ Vance, Jeffrey (1. 10. 2003). Chaplin: Genius of the Cinema. New York: Harry N. Abrams. str. 229. ISBN 978-0810945326. 
  26. ^ „AFI's 100 Years ... 100 Movies”. American Film Institute. 2005. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  27. ^ „AFI's 100 Years ... 100 Laughs”. American Film Institute. 2005. Pristupljeno 8. 8. 2020. 
  28. ^ „AFI's 100 Years ... 100 Movies (10th Anniversary Edition)”. American Film Institute. 2007. Pristupljeno 2016-08-06. 
  29. ^ „Take One: The First Annual Village Voice Film Critics' Poll”. The Village Voice. 1999. Arhivirano iz originala 26. 8. 2007. g. Pristupljeno 27. 7. 2006. 
  30. ^ Carr, Jay (2002). The A List: The National Society of Film Critics' 100 Essential FilmsNeophodna slobodna registracija. Da Capo Press. str. 81. ISBN 978-0-306-81096-1. Pristupljeno 27. 7. 2012. 
  31. ^ „100 Essential Films by The National Society of Film Critics”. filmsite.org. 
  32. ^ „Cahiers du cinéma's 100 Greatest Films”. 23. 11. 2008. 
  33. ^ Christie, Ian, ur. (1. 8. 2012). „The Top 50 Greatest Films of All Time”. Sight & Sound. British Film Institute (September 2012). Arhivirano iz originala 1. 3. 2017. g. Pristupljeno 6. 6. 2013. 
  34. ^ „Directors' Top 100”. Sight & Sound. British Film Institute. 2012. Arhivirano iz originala 9. 2. 2016. g. 
  35. ^ „Sight & Sound Top Ten Poll 2002: The rest of the critics' list”. Sight & Sound. British Film Institute. Arhivirano iz originala 15. 5. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2009. 
  36. ^ „100 Greatest American Films”. BBC. 20. 7. 2015. Arhivirano iz originala 16. 9. 2016. g. Pristupljeno 21. 7. 2015. 
  37. ^ „The 100 greatest comedies of all time”. BBC Culture. 2017-08-22. Pristupljeno 2017-09-08. 
  38. ^ „The 100 best movies of all time”. 8. 4. 2021. 
  39. ^ „Chaplin's Modern Times Gets Restoration”. 21. 5. 2003. Arhivirano iz originala 18. 08. 2022. g. Pristupljeno 10. 09. 2022. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Moderna vremena na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Модерна_времена&oldid=26385558”