Morski pauci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Morski pauci
Vremenski raspon: kasna kreda - sadašnjost 500–0 Ma
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Arthropoda
Podtip: Chelicerata
Red: Pantopoda
Latreille, 1810
familije
Spoljašnja građa morskog pauka Nymphon rubrum A. i B. prozoma. C. opistozoma. 1. proboscis. 2. helicera 3. palp. 4. noge za nošenje jaja. 5. jaja. 6. noge za hodanje.

Morski pauci (Pycnogonida) su mala grupa morskih paukolikih životinja rasprostranjeni od polarnih do tropskih mora.[1] Naseljavaju kako litoralne tako i zone velikih morskih dubina. Oni su kosmopolistski, prisutni su u okeanima širom sveta. Postoji preko 1.300 poznatih vrsta, sa rasponom nogu u opsegu od 1 mm (0,04 in) do preko 70 cm (2,3 ft).[2] Većina vrsta se nalazi kratkonogom kraju ovog opsega, oni obitavaju u relativno malim dubinama. Međutim, oni mogu da narastu i da budu veoma veliki na Antarktiku i dubokim vodama.

Položaj ove grupe je dugo bio nepoznat, jer su vrlo specifične anatomije. Danas ih većina zoologa svrstava u helicerate, zato što im je: prvi par ekstremiteta helicere i mozak je slične građe kao kod ostalih helicerata. Mada morski pauci nisu pravi pauci, ili čak zglavkari, njihova tradicionalna klasifikacija kao helicerati ih stavlja bliže pravim paucima nego drugim dobro poznatim grupama artropoda, kao što su insekti ili rakovi. Međutim, ovo je sportno, jer genetička evidencija sugeriše da su oni sestrinska grupa sa svim drugim postojećim artropodima.[3][4]

Spoljašnja anatomija[uredi | uredi izvor]

Telo morskih paukova je sićušno veličine od 1mm - 1 cm, dok su ekstremiteti jako dugački pa kod nekih vrsta, kao npr. Nymphon rubrum, mogu dostići dužinu i od 25 cm (videti sliku). Tako telo izgleda kao da je izgubljeno. Podeljeno je na :

  • prozomu ili glavenogrudni region koji se sastoji od:
1. proboscisa upravljenog ka napred;
2. tri glavena i jednog grudnog segmenta koji su spojeni;
3. tri, četiri ili 5 grudnih (zavisno od vrste) segmenata.

Ekstremiteti[uredi | uredi izvor]

Sa svakog segmenta prozome polazi po par ekstremiteta:

  1. par su helicere koje polaze sa strane baze proboscisa;
  2. par su palpi koji su izgrađeni od različitog broja članaka (najčešće od 8-10), a mogu kod pojedinih vrsta da budu i redukovani;
  3. par su tzv. ovigerne noge koje služe za nošenje jaja i imaju ih mužjaci, dok su kod ženki redukovane.
  4. 4 do 6 pari nogu za hodanje, čiji broj zavisi od broja prozomalnih segmenata.

Unutrašnja građa[uredi | uredi izvor]

Crevni sistem se sastoji od sledećih delova:

  • usni otvor koji se nalazi na vrhu proboscisa;
  • ždrelo koje je cevasto, proteže se duž proboscisa i njime se usisava i sitni hrana;
  • jednjak, koji se nastavlja na ždrelo a drugim kraje se povezuje sa sledećim delom;
  • srednje crevo je razgranato i predstavlja glavni deo za unutarćelijsko varenje (intracelularno) hrane, a zatim se svarena hrana pomoću nastavaka (nazvanih divertikulumi ili cekumi) transportuje do vrhova ekstremiteta;
  • zadnje crevo koje je vrlo kratko i završava se analnim otvorom.

Krvni sistem je otvorenog tipa. Sastoji se od cevastog srca koje je smešteno u dorzalnom delu miksocela. Krv iz srca izlazi u miksocel, a zatim odlazi u sve delove tela i vraća se ponovo u srce preko otvora nazvanih ostije.

Disanje obavljaju celom površinom tela pošto nemaju posebnih respiratornih organa.

Nervni sistem je lestvičastog tipa i sastoji se od:

Čula su im najverovatnije slabo razvijena mada o njima ima malo podataka. Zna se za postojanje 4 para prostih očiju, ocela, na zadnjem delu glavenog regiona.

Polovi su odvojeni i mužjaci se razlikuju od ženki po tome što imaju noge za nošenje jaja. Gonade imaju oblik latiničnog slova u i granaju se slično srednjem crevu zalazeći u ekstremitete. Ženke polažu jaja direktno na noge mužjaka ili ih oni sakupljaju i lepe, a zatim prelivaju spermatozoidima. Kod pojedinih vrsta mladi, koji se izlegu iz jaja, dovršavaju razviće presvlačenjem. Kod pojedinih vrsta mladi ostaju izvesno vreme na mužjacima, dok kod drugih parazitiraju na polipima.

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Klasa Pycnogonida se sastoji od približno 1.300 vrsta, koje se normalno dele u osamdeset šest rodova. Korektna taksonomija unutar grupe je neizvesna, i usaglašeni spisak rodova nije dostupan. Shodno tome, familije su navedene u taksonomskoj kutiji, sve od kojih se smatraju delom jednog roda Pantopoda.

Za morske pauke se dugo smatralo da pripadaju podtipu Chelicerata, zajedno sa potkovičastim rakovima, i klasom Arachnida, koja obuhvata pauke, gnjide, krpelje, skorpije, i kosce, između ostalih, manje poznatih redova.[5]

Konkurentska teorija predlaže da piknogonidi pripadaju njihovoj zasebnoj liniji, različitoj od helikerata, rakova, stonoga ili insekata. Ova teorija tvrdi da su morski pauci helifori, koji su jedinstveni među postojećim zglavkarima, i nisu na bilo koji način homologni sa helicerima u realnim paukolikim životinjama, kako se to ranije smatralo. Umesto razvijanja iz deutocerebruma, kod njih je došlo do razvoja iz protocerebruma, prednjeg dela mozga zglavkara koji se nalazi u prvom segmentu glave, koji je kod svih drugih zglavkara poslužio samo za razvoj očiju. Ovo svojstvo se ne sreće kod drugih zglavkara, izuzev kod nekih fosilnih formi, kao što je Anomalocaris, iz čega sledi da je Pycnogonida sestrinska grupa svih drugih postojećih zglavkara, koja je evoluirala iz nekog pretka koji je izgubio protocerebralne dodatke. Ako bi se ovo potvrdilo, to bi značilo da su morski pauci zadnji preživeli (i veoma modifikovani) članovi jedne drevne matične grupe zglavkara koji su živeli u kambrijumskim okeanima.[6] Međutim, naknadne studije koristeći obrasce izražavanja homeostatičkih gena nisu pružila podršku ovoj teoriji.[7][8]

Jedan nedavni rad stavlja Pycnogonida izvan Arachnomorpha kao bazalne pripadnike Euarthropoda, ali unutar Chelicerata (na bazi izvesne homologije morskih pauka i Chelicerae).[9]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Prema Svetskom registru morskih vrsta red Pantopoda se deli na sledeći način:[10]

Podred Eupantopodida[11] uključujući sledeće potporodice:

Podred Stiripasterida Fry, 1978[12] uključujući sledeću familiju:

Podred incertae sedis[13] uključujući sledeće izumrle rodove:

Familija Pantopoda incertae sedis uključujući sledeće rodove:

Ova taksonomska klasifikacija zamenjuje stariju verziju u kojoj su Pantopoda bile podeljene u familije na sledeći način:

Fosilni zapis[uredi | uredi izvor]

Uprkos toga što su fosilni zapisi o piknogonidima oskudni, jasno je da su oni nekad posedovali celom, koji je kasnije izgubljen, i da je ova grupa veoma stara.

Najstariji fosili su kambrijski orsten iz Švedske, silurska Venloška serija iz Engleske i devonski Hunsriški škriljac iz Nemačke. Neki od tih uzoraka su značajni po tome što poseduju duži 'trup' iza abdomena i kod dva fosila telo se završava repom; što je svojstvo koji nije prisutno kod postojećih morskih pauka. Godine 2013, prvi fosil piknogonida je pronađen u jednom ordovicijumskom depozitu iz jezera Vilijam u severnoj Manitobi.[14]

Godine 2007, izuzetno dobro očuvani fosili bili su izloženi u fosilnim ležištima u La Vult sur Rone, južno od Liona u jugoistočnoj Francuskoj. Istraživači iz Univerziteta u Lionu su otkrili oko 70 fosila tri zasebne vrste u 160 miliona godina starom jurskom depozitu La Vult Lagerštetu. Ovi nalazi pomažu u popunjavanju enormne praznine u istoriji ovih stvorenja.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „WoRMS taxon details – Pycnogonida”. World Register of Marine Species. Pristupljeno 27. 3. 2015. 
  2. ^ „Sea spiders provide insights into Antarctic evolution”. Department of the Environment and Energy, Australian Antarctic Division. 22. 7. 2010. Arhivirano iz originala 31. 07. 2018. g. Pristupljeno 27. 12. 2017. 
  3. ^ Regier, Jerome C.; Shultz, Jeffrey W.; Zwick, Andreas; Hussey, April; Ball, Bernard; Wetzer, Regina; Martin, Joel W.; Cunningham, Clifford W. (2010). „Arthropod relationships revealed by phylogenomic analysis of nuclear protein-coding sequences”. Nature. 463 (7284): 1079—83. Bibcode:2010Natur.463.1079R. PMID 20147900. doi:10.1038/nature08742. 
  4. ^ Sharma, P. P.; Kaluziak, S. T.; Perez-Porro, A. R.; Gonzalez, V. L.; Hormiga, G.; Wheeler, W. C.; Giribet, G. (2014). „Phylogenomic Interrogation of Arachnida Reveals Systemic Conflicts in Phylogenetic Signal”. Molecular Biology and Evolution. 31 (11): 2963—84. PMID 25107551. doi:10.1093/molbev/msu235. 
  5. ^ Margulis, Lynn; Schwartz, Karlene (1998). Five Kingdoms, An Illustrated Guide to the Phyla of Life on Earth (third izd.). W.H. Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-3027-9. 
  6. ^ Maxmen, Amy; Browne, William E.; Martindale, Mark Q.; Giribet, Gonzalo (2005). „Neuroanatomy of sea spiders implies an appendicular origin of the protocerebral segment”. Nature. 437 (7062): 1144—8. Bibcode:2005Natur.437.1144M. PMID 16237442. doi:10.1038/nature03984. 
  7. ^ Jager, Muriel; Murienne, Jérôme; Clabaut, Céline; Deutsch, Jean; Guyader, Hervé Le; Manuel, Michaël (2006). „Homology of arthropod anterior appendages revealed by Hox gene expression in a sea spider”. Nature. 441 (7092): 506—8. Bibcode:2006Natur.441..506J. PMID 16724066. doi:10.1038/nature04591. 
  8. ^ Pharyngula
  9. ^ Dunlop, J. A.; Arango, C. P. (2005). „Pycnogonid affinities: A review”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 43: 8—21. CiteSeerX 10.1.1.714.8297 Slobodan pristup. doi:10.1111/j.1439-0469.2004.00284.x. 
  10. ^ WoRMS taxon details accessed 18 July 2016
  11. ^ Eupantopodida accessed 18 July 2016
  12. ^ Stiripasterida accessed 18 July 2016
  13. ^ Suborder incertae sedis accessed 18 July 2016
  14. ^ Rudkin, Dave; Cuggy, Michael B.; Young, Graham A.; Thompson, Deborah P. (2013). „An Ordovician Pycnogonid (Sea Spider) with Serially Subdivided 'Head' Region”. Journal of Paleontology. 87. Pristupljeno 23. 9. 2017. „Here we report the first known occurrence of fossil pycnogonids from rocks of Ordovician age, bridging a 65 Myr gap between controversial late Cambrian larval forms and a single documented Silurian specimen. The new taxon, Palaeomarachne granulata n. gen. n. sp., from the Upper Ordovician (ca. 450 Ma) William Lake Konservat-Lagerstätte deposit in Manitoba, Canada, is also the first reported from Laurentia. It is the only record thus far of a fossil sea spider in rocks of demonstrably shallow marine origin.” 
  15. ^ „Fossil sea spiders thrill experts”. BBC News. 16. 8. 2007. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Blesić, B. Artikulata, PMF - Kragujevac, 2002.
  • Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd
  • Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
  • Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
  • Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Morski pauci na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Morski pauci.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морски_пауци&oldid=27679965”